Анте Старчевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Анте Старчевић

Анте Старчевић
Анте Старчевић

Биографија
Датум рођења 23. мај 1823.
Место рођења Житник (Аустријско царство)
Датум смрти 28. фебруар 1896.(1896-02-28)(72 год.)
Место смрти Загреб (Аустроугарска)
Етничка припадност Хрват
Вероисповест католик
Политичка партија Странка права

Анте Старчевић (23. мај 182328. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права[1] утемељена на идеологији хрватског државног права[2]. Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[1]

Живот[уреди]

Рођен од родитеља Срба (Мајка Милица, удовица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католичанство пре удаје за првог мужа[3]. Отац Јаков, из Пазаришта, села покатоличених Срба [4], потомак херцеговачких Старчевића)[5], 1823. у Житнику поред Госпића.

Образован је прво у пучкој школи у Кланцу.[6] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић "Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије" [7] Године 1839. полази на трећи разред гимназије: "другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали"[7].

У јесен 1845. године завршио је гимназију у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле у Пешту на студије теологије[1]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [8] у Пешти и тада одлучује да се не посветити свештеничком позиву[1].

Године 1851. конкурисао је без успеха за место професора математике на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[9] Након неуспелог покушаја да добије место предавача на Универзитету у Загребу ради у адвокатској канцеларији г. Шрама све до 1861. године када је године изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[1]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[1]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[1].

У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[1]. На њеном челу је остао до своје смрти.[10]

Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[1]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[1]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[1].

Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[11]

Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[1]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Мирка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио Иван Рендић[1].

Политички рад[уреди]

Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу

Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованојна федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[12]

Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке Права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[13]

Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[14] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[15]

Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права, па су Старчевић и његови праваши почели све више да очекују помоћ од Русије. Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[15]

Након Старћевићеве смрти, руковођење Странком права преузео је Јосип Франк, а странка мења политику. За разлику од Старчевића, Франк се борио за тријалистичко уређење Аустроугарске, тј. Хрватску као један од њена три федерална дела. Због тога је распиривао сукобе између Срба и Хрвата.

Анте Старчевић, је био аскета и живео је у малој собици са две столице и једним столом[16]. Његова дела, иако под утицајем расистичких теорија XIX века, што се види по његовој одредници „нације“ коју је прихватио од Гобиноа ("венчање неједнаких раса"), опет нису доследна, јер их, никада није доказао[16]. Проблем у схватању Старчевића долази отуда, што на једном месту говори о Србима као о „нечистој пасмини“, а на другом, како их ваља асимиловати. Он каже: "Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах." [17]. У то време је Србија била самостална и слободна, а Хрватска још увек део Аустроугарске империје.

Између расизма и либерализма[уреди]

Проф. Ненад Мишчевић, један од најутицајнијих хрватских филозофа у ријечком Новом Листу пише: „Обљетница Старчевићеве смрти добра је прилика да наша јавност коначно постане свјесна протурјечја која обиљежују дјело Оца Домовине. С једне стране, његовог либерализма и републиканизма, с друге домољубља које прераста у великохрватски национализам. С треће, и најжалосније, елемената расизма који се окреће против Жидова и свих Срба који одбијају да се похрвате у оквирима Велике Хрватске." [18].

Либерализам и републиканизам: „На мјесто права Божјега уведена је самосвојност народа, тј. начело по којему сва јавна вриједност стоји у народу." Од посебног је значења Старчевићево повезивање грађанске слободе и људских права. Домољубље: само као нација народ „има сав свој удес у својих шаках“. Но нација је и у Старчевића асимилаторска, великохрватска: припадају јој и Муслимани и већина Словенаца и Срба.[18].

Најопаснији су они политички противници који би Јужне Словене ујединили, а да их не сматрају Хрватима, тј „Славосрби“. Но кључно је по Мишчевићу што Старчевић „Славосрбе“ с годинама све више поима не као политичку него као етничку скупину, чак расу, односно „пасмину“. „Жидови су мање шкодљиви него Славосрби. Јер Жидови гледају само за се и за своје… а Славосрби су увек само за зло: ако не могу себи прибавити корист, они гледају да нашкоде доброј или праведној ствари, или оним који су за њу." Тако Старчевић остаје у погубном процепу између либералног увида да се „пасмине“ тлачитељима свете због неправди што су им нанесене, и уверења да нижим расама, „проклетим пасминама“, није ни требало давати улогу у јавном животу… Одатле, сматра Мишчевић, и „домаћа расистичка интелектуална традиција"… Зашто је важан Мишчевићев прилог? Јер је клатно које се још увек љуља између сатанизације и дивинизације Старчевића један од најопаснијих Дамаклових мачева над слободом мишљења у Хрватској.[19].

Старчевић није био анонимни политичар, већ вођа једне од две најутицајније странке свог времена и посланик Хрватског сабора. Био је добро примљен у хрватском друштву, што је довело до продубљивања јаза између Хрвата и Срба[20]. Било је и другачијих гледишта, те је познати филолог Томо Маретић писао „Старчевић је пакленом мржњом мрзео Србе и ту мржњу три деценије уливао у велики део Хрвата[21].

Грубо је писао о бану Јелачићу, бискупу Штросмајеру, Фрањи Рачком и Ивану Мажуранићу.[22]. У полемикама које је водио педесетих година 19. века, Старчевић је сковао и двосмислен појам „Славосрба“, којим је осим за православне Србе корсти да означи појединце приправне да на штету властитог народа служе страним владарима. Њиме је називао и неке познате Хрвате, попут Људевита Гаја, бискупа Јосипа Штросмајера и бана Ивана Мажуранића. Његови ватрени антисрпски настројени следбеници касније су значење израза проширили и на читав српски народ, иако су према Старчевићу, Срби заправо били православни Хрвати.[23]

Ставови о Србима[уреди]

Анте Старчевић је често Србе звао различитим погрдним именима, чиме је потпиривао мржњу Хрвата према Србима[24][25]. Поготово је у једном периоду свог рада инсистирао на мржњи и негацији српске нације, па су тако Срби „реметилачки опструктивни фактор“, они „уопће нису Славени“ него „потичу од варварског племена Трибала[26]. Они не знају ни за какве цивилизацијске вредности, они лажу, краду, пљачкају куће, убијају и силују[26]. Они су „нижа пасмина“ а Хрвати су „виша, господујућа пасмина[26].

До кованице „славосерби“ Анте Старчевић дошао је спојивши 2 латинске речи "sclavus" и "servus" које, и једна и друга, значе: сужањ, роб „Славосерб“ је, према томе, двоструки роб, он није само физички неслободан, него и душевно.[27] Срби су били по њему највише слуге Хрватима[28]. Сви највећи српски јунаци су „Хервати“, док су издајници „пасмине славосербске“. Пише Старчевић: „У Стефану Душану угаси се последњи трак прејасне херватске династије Неманићах који кроз векове, и као краљи владаху..." [29]. По њему је и Милош Обилић „Херват“ ("Милош Кобилић показа се Херватом..."), док то Вук Бранковић није. У Косовском боју Срби за Старчевића немају скоро никакву улогу, јер су на челу снага антитурског савеза „Краљ Босне, и Кастриотић, са својими Херватима и Скипетари, и множина Булгарах и Румуњах."

ВикицитатиСлаво-Серби су смеће народа, они су Херватску издали и, ако устреба, опет ће је издати, макар без своје користи, само да њу издају. Они су по својој нарави без ума и поштења, проти слободи и проти сваком добру.[26]
(Дјела, Анте Старчевић)
ВикицитатиСрбе треба ставити ван закона. Ту је судија и овершитељ сваки који је и бесно пашчета[26]
(Дјела, Анте Старчевић)

Поред анализе стања он је предлагао и решења те је писао да „та пасмина треба да буде из народа истребљена[26].

На крају, у свом његовим сценаријима, ипак Срби постоје и за њега су они били Трибали[26], који су „ждерали остатке жртава“[тражи се извор од 09. 2009.]. Истовремено су, као такви, били по њему „сужњи“, а радили о „глави свима, па и суседима“[30].

Такође Старчевић је сматрао да на Балкану живи само један народ - Хрватски[31] Босанске муслимане назива најчистијом хрватском браћом, док Слоненце назива Горским Хрватима[32].

ВикицитатиОд Триглава до Солуна живи само један народ - народ Хрватски
({{{2}}})

Осим према Србима, Старчевић није крио мржњу према Јеврејима. Између осталог, о њима је говорио овако: »Жидови ... су пасмина, изузев које изнимке без свакога морала и без сваке домовине, пасмина које свако удо подано је само добитку осебну, или ономе својих рођака«. Пустити Јевреје да учествују у јавном животу је по Старчевићу кобно: »У чашу најбистрије воде баци мрву блата, па се сва вода буде замутити«. На сличан начин су по Старчевићу Јевреји »премного покварили и растровали народ француски«.[33]

За разлику од већине хрватских политичара свога доба Анте Старчевић није био клерикално настројен[1]. У Католичкој цркви Старчевић је видео противника независне хрватске државе[10], због историјске повезаности Хабзбуршке династије и Ватикана[34].

Старчевић и усташтво[уреди]

Како је Старчевић зачетник хрватског национализма и први је помињао истребљење Срба као решење српског питања у Хрватској постоје историчари који сматраја Старчевића зачетником усташког покрета.[35]

Старчевићев расизам је даље компилирао Иво Пилар под псеудонимом L. von Südland.[36] Његову је књигу (Die südslawische Frage und der Weltkrieg...) превео Павелићев режим на хрватски 1943. године[37] и била је део расистичке идеологије усташа и Независне Државе Хрватске.[38] Поводом публиквања превода ове књиге, министар просвете НДХ Миле Старчевић пише у једном чланку, како је Пиларова књига била „библија“ хрватске националистичке омладине у Загребу [39]. Књига је поново штампана 1990. године у Хрватској [40]

Старчевић и језик[уреди]

Једна од занимљивости везаних уз дела Анте Старчевића јест да је он своје књиге писао на екавици.[41] Иако је био Личанин и изворно икавац, Старчевић је био за екавицу, будући да се Вук Караџић залагао за ијекавицу као заједнички стандард Хрвата и Срба (који у БиХ, Хрватској и Црној Гори говоре ијекавски) што су преко тзв. „хрватских вуковаца“ прихватили само Хрвати. Старчевић се хтео томе успротивити и увести у хрватски језик екавицу (што је говор Хрвата кајкаваца и дела чакаваца) да би се хрватски језик разликовао од српског, за који се у датом тренутку чинило да ће у потпуности преузети ијекавицу.

Старчевић се бунио против Вука Караџића и његових следбеника, заузима се за очување хрватских нарјечја и оптужује Вука да је под називом српских народних песама заправо обрадио хрватску културну баштину[32].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 www.moljac.hr
  2. Мала енциклопедија Просвета, издање из 1959. године.
  3. Dubravko Jelčić, Politika i sudbine: eseji, varijacije i glose o hrvatskim političarima, Školska knjiga, Zagreb. 1995. ISBN 978-953-0-60551-0. pp. 11
  4. Aus der Beilage Specificatio locourum et incolarum 1712. bei der Instr. f.d. Grafen Attems, Nr. 183/VII, J.Ö Krigsmiscellen, Fasc. 95 im Archiv des Reichs-Krigs-Ministeriums.
  5. Banac, Ivo. Nacionalno pitanje u Jugoslaviji. (Durieux: Zagreb, 1995.), pp. 66
  6. "Анте Старчевић, Политички списи, Знање, Загреб, 1971. (избор и предговор Томислав Ладан), страница 10.
  7. 7,0 7,1 М. Д. Дошен, Анте Старчевић 1823—1923, "Овај број Личког Хрвата посвећен је 100-годишњици рођења Старчевића". ”Лички Хрват”, бр. 17, 17. свибња 1923, година II.
  8. Hrvatska misao: smotra za narodno gospodarstvo, književnost i politiku, 1902, Godina 1, Odgovorni urednik Dr. Lav Mazzura, Tiskara i litografija Mile Maravića - Milan Šarić: Život i rad dra Ante Starčevića - stranica 133 - Tadanji biskup senjski, Mirko Ožegović, pošalje ga u sjemenište u Budimpeštu, gdje je Ante uz bogoslovne nauke slušao filozofiju i slobodne znanosti. Pošto je položio stroge ispite u filozofiji i slobodnim znanostima bio je već 1846. promoviran na čast doktora filozofije.
  9. Р. Љушић - Лицеј 1838-1863, зборник докумената, Универзитет у Београду и Савремена администрација, 1988
  10. 10,0 10,1 Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, 1982.
  11. Opća enciklopedija, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1982.
  12. Баста (1986), стр. 18.
  13. за детаљан опис Старчевићевог тумачења хрватског државног права (али и тумачења других хрватских политичара и интелектуалаца 19. века) види: -Banac, Ivo. Nacionalno Pitanje u Jugoslaviji: Porijeklo, povijest, politika. (Durieux: Zagreb, 1995.), pp. 66–76.}-
  14. Tomasevich (2002), стр. 3–4.
  15. 15,0 15,1 Баста (1986), стр. 19.
  16. 16,0 16,1 Милорад Екмечић - Огледи из историје, 2002.
  17. "Неколике успомене“, Дјела, Књига III, pp. 373.
  18. 18,0 18,1 Ante Starčević – između liberalizma i rasizma, Nenad Miščević, Novi List SUBOTA, 25.2.2006. http://novine.novilist.hr/default.asp?WCI=Rubrike&WCU=285A285D2863285A2863285A28582858285E286328982897288F28632863285928602858285E285B28582863286328632863Q
  19. Starčevićevi prijepori - Duško ČIZMIĆ MAROVIĆ, Slobodna Dalmacija, četvrtak, 2.3.2006. http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20060302/kolumne02.asp
  20. Krestić (1998), стр. 23.
  21. Томо Маретић, Српски књижевни гласник, Београд, 1892, књ. 5, бр. 8, pp. 569
  22. Nekolike uspomene od dra. Ante Starčevića, Tisak narodne tiskarne, Zagreb, 1870
  23. Tomasevich (2002), стр. 4.
  24. Василије Крестић, State and Historical Rights of Croatia at the Bottom of the Conflict with the Serbs, Бигз-Конгрес српског уједињења, 1997-98, Ante Starcevic called them: "dirty dogs", "loathsome flunky creatures", "brood ready for the axe", "Austrian dogs", "dogs off the chain", "thrash", etc.
  25. "Неколике успомене“, Дјела, Књига III, pp. 373., „Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата."
  26. 26,0 26,1 26,2 26,3 26,4 26,5 26,6 Дјела Анте Старчевића, књ. III, Загреб 1894. pp. 34, 64, 66, 73, 77, 146, 162, 205, 299, 342 и 373
  27. Dr. Mile Starčević, Dr. Ante Starčević i Srbi, Matica hrvatska, Zagreb, 1936., pp. 100.
  28. Пасмина Славосербска pp. 28. Власи као сужњи, кмети, разлучени од народа. Разумева се да кмети могаху бити само они који се удомаћише. Сматраху их посебном пасмином, с другда се и сами зваху Власи, тер пристајаху уз онога, код кога се најбољем надаху. Кад се Стефан–Томаш Остоић потписива краљ Сербљем, Босни – ту је очит доказ да Сербљи биаху разлучени од народа краљевине
  29. Пасмина Славосербска по Херватској pp. 29
  30. Пасмина Славосербска по Херватској pp. 55 Onaj sabiratelj zagovoren je svojom pasminom ili zanešenostju; drugomu nikomu nebi obraz podnio ni prispodabljati a kamo usporedjivati Hervate sa Serbi, primeravati ovu pasminu s narodom, koj je premnogo sagrešio proti drugim a najviše proti samu sebi; nu koj svoje ime uhadjanjem, neverom, izdajom, podlostju, nebiaše okaljao.
  31. Српско-Словачке књижевне везе Риста Ковијанића
  32. 32,0 32,1 www.hrt.hr
  33. Ненад Мишчевић, "Ante Starčević – Između liberalizma i rasizma" у Новом листу, Ријека, 25. фебруар 2006
  34. Christian Statesman Dr. Otto von Habsburg - by Cathy Pearson
  35. Nationalism and National Policy in Independent State of Croatia by Irina Ognyanova (1941-1945) [1].
    "In fact, the roots of the Ustasha ideology can be found in the Croatian nationalism of the nineteenth century. The Ustasha ideological system was just a replica of the traditional pure Croatian nationalism of Ante Starcevic. His ideology contained all important elements of those of the extreme Croatian nationalism in the twentieth century. Starcevic’s writings reveal an attitude similar to that of the contemporary Croatian nationalists: Frankovci at the beginning of the twentieth century and Ustashas in the 1930s."
  36. Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems By L. von Südland, 1918, Manz
  37. Tunander & Baev (1997), стр. 231.
  38. Viktor Novak: Magnum crimen - pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb 1948. pp. 939.
    Msgr. Binički u "Razbojničkoj pećini": Mnogi su sladokusci zamjerali Ocu Domovine (tj. Anti Starčeviću) što je poznatu pasminu (tj. Srbe) nazvao "vlaškim nakotom". Kao da Vlasi nisu ljudi, van živine, koje se kote. Tko dobro luči, dobro uči. Treba dobro razlučitu stare hrvatske Vlahe - pastire od smeća što su ga Turci sa svih strana zgrnuli u ostanke drevne kraljevine Hrvatske.
  39. Turda, Marius; Weindling, Paul (2007). "Blood and Homeland": Eugenics and Racial Nationalism in Central and Southeast Europe, 1900-1940. Central European University Press. ISBN 978-963-7326-81-3. 
  40. JUŽNOSLAVENSKO PITANJE. Prikaz cjelokupnog pitanja (Die südslawische Frage und der Weltkrieg: Übersichtliche Darstellung des Gesamt-problems). Prevod: Fedor Pucek, Matica hrvatska, Varaždin, 1990
  41. A.Starčević: Izabrani politički spisi, Golden Marketing-Narodne novine, Zagreb, 1999.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: