Пређи на садржај

Петар Радовановић (глумац)

С Википедије, слободне енциклопедије
Петар Радовановић
Датум рођења1927.
Место рођењаЛапотинцеКраљевина СХС
Датум смрти2006.

Петар Радовановић (Лапотинце, близу Лесковца; 19276. априла 2006) био је српски глумац, старешина војвођанског глумишта и пензионер суботичког Народног позоришта.[1]

Живот[уреди | уреди извор]

Детињство му је прошло у сиромаштву и сталном, тешком физичком раду. Петар сам одлази у партизане 1943. (са само 16 година).

На почетку је вршио дужност курира, а касније је одређен за драмску секцију. Ту се родила његова љубав за позориштем. Драмска секција би се по месец дана повлачила и спремала програм, а после по два месеца обилазила терен и давала представе. Цела имовина драмске секције је била натоварена на три стуба. Како би стигли у неко село, одмах би на леђини дизали шатор и позорницу. После рата завршио је Нижу гимназију у Лесковцу, а затим Железнички техникум у Пули.

Посао му се није свиђао, стално је мислио на позориште. Петар се, касније, јавља се на аудицију у Градском народном позоришту у Лесковцу 1951. Већ на почетку је имао среће. Дебитовао је као Хљестаков у Гогољевом Ревизору, и то с успехом.

До доласка у Суботицу, неколико година је био члан Народног позоришта у Косовској Митровици и Приштини. Када је у јесен 1963. дошао у Суботицу, Петар је био већ формиран и зрео глумац, у најлепшим годинама, када се пуним плућима дише на сцени. У суботичком Позоришту дебитовао је 21. октобра 1963, у комаду Вере Панове „Како си момче?”, улогом „Мишка”.

У позоришној документацији бројне су представе у којима је Петар играо из сезоне у сезону:

  • Зона Замфирова
  • Мртво дубоко
  • Вучјак
  • Федра
  • Протекција
  • Богојављенска ноћ
  • Кратак сусрет
  • Учене жене
  • Господа Глембајеви
  • Арсеник и старе чипке
  • Хамлет
  • Медеја
  • Коштана
  • Мистер Долар
  • Лажа и паралажа
  • Три сестре
  • Покојник
  • Ревизор
  • Хамлет у селу Мрдуша Доња
  • Непријатељ народа
  • Др
  • На рубу памети
  • Малограђани
  • Сумњиво лице
  • Радован III
  • Дон Жуан
  • Шиптар
  • Спровод у Терезијенбургу
  • Аретеј
  • Народни посланик
  • Отац Сам
  • Кристофор Колумбо
  • Дон Кихот
  • Тимон Атињанин
  • Антигона, Госпођица.

Када се Мата Милошевић (председник жирија на 22. сусрету) упознао са њим, упутио му је неколико ласкавих речи и упитао га у чијој је класи завршио Академију, јер га се не сећа. Петар се скептично насмешио и рекао: „Ја Академију ни видео нисам”.

Похвале и награде[уреди | уреди извор]

Богат уметнички рад и друштвена активност нису могли проћи без награда, признања, похвала или захвалница. Бројне представе које је изводио су касније постали познати југословенски филмови.

Награде за драмског уметника Србије:[уреди | уреди извор]

  • 1962: орден заслуга за народ са сребрном звездом.
  • 1967: за улогу „Ђавола” у представи „Кад бог ђаволу кумује”
  • 1968: за улогу „Учитеља” у представи „Посета старе даме”
  • 1973: за улогу „Професора” у представи „Безимена звезда”
  • 1974: за улогу „Доктора” у представи „На рубу памети”
  • 1982: за улогу „Микца” у представи „Свечана вечера у погребном предузећу”

Награде на Суретима војвођанских позоришта:[уреди | уреди извор]

  • 1970: за улогу „Кулигина” у представи „Три сестре”
  • 1971: за улогу „Алексе” у представи „Лажа и паралажа”
  • 1972: за улогу „Андре Шкунца” у представи „Хамлет у селу Мрдуша Доња”
  • 1972: награда новинара за улогу „Андре Шкунца” у представи „Хамлет у селу Мрдуша Доња”
  • 1972: добитник „Првомајског признања”
  • 1974: добитник „Првомајског признања”
  • 1975: за улогу „Фазлијева” у представи „Црнила”
  • 1976: златни ловоров венац за улогу „Јеротија” у представи „Сумњиво лице”
  • 1978: награда критике за улогу „Јеротија” у представи „Сумњиво лице”
  • 1982: похвала за улогу у представи „Свечана вечера” у погребном предузећу „Дани комедије Светозарево”

Пензија – смрт[уреди | уреди извор]

Пензија за Петра Радовановића није била смисао већ само статус. Радио је без престанка у позориштима:

Последњу представу, „Чудо у Шаргану”, одиграо је 27. фебруара 2006. године, на сцени позоришта „Атеље 212”, те је исте године, 6. априла умро.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ / СЦЕНА”. wеб.арцхиве.орг. 2017-12-01. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 2024-05-25.