Петар Радовановић (глумац)
![]() | Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Петар Радовановић | |
---|---|
Датум рођења | 1927. |
Место рођења | Лапотинце, Краљевина СХС |
Датум смрти | 2006. |
Петар Радовановић (Лапотинце, близу Лесковца; 1927 — 6. априла 2006) био је српски глумац, старешина војвођанског глумишта и пензионер суботичког Народног позоришта.[1]
Живот[уреди | уреди извор]
Детињство му је прошло у сиромаштву и сталном, тешком физичком раду. Петар сам одлази у партизане 1943. (са само 16 година).
На почетку је вршио дужност курира, а касније је одређен за драмску секцију. Ту се родила његова љубав за позориштем. Драмска секција би се по месец дана повлачила и спремала програм, а после по два месеца обилазила терен и давала представе. Цела имовина драмске секције је била натоварена на три стуба. Како би стигли у неко село, одмах би на леђини дизали шатор и позорницу. После рата завршио је Нижу гимназију у Лесковцу, а затим Железнички техникум у Пули.
Посао му се није свиђао, стално је мислио на позориште. Петар се, касније, јавља се на аудицију у Градском народном позоришту у Лесковцу 1951. Већ на почетку је имао среће. Дебитовао је као Хљестаков у Гогољевом Ревизору, и то с успехом.
До доласка у Суботицу, неколико година је био члан Народног позоришта у Косовској Митровици и Приштини. Када је у јесен 1963. дошао у Суботицу, Петар је био већ формиран и зрео глумац, у најлепшим годинама, када се пуним плућима дише на сцени. У суботичком Позоришту дебитовао је 21. октобра 1963, у комаду Вере Панове „Како си момче?”, улогом „Мишка”.
У позоришној документацији бројне су представе у којима је Петар играо из сезоне у сезону:
- Зона Замфирова
- Мртво дубоко
- Вучјак
- Федра
- Протекција
- Богојављенска ноћ
- Кратак сусрет
- Учене жене
- Господа Глембајеви
- Арсеник и старе чипке
- Хамлет
- Медеја
- Коштана
- Мистер Долар
- Лажа и паралажа
- Три сестре
- Покојник
- Ревизор
- Хамлет у селу Мрдуша Доња
- Непријатељ народа
- Др
- На рубу памети
- Малограђани
- Сумњиво лице
- Радован III
- Дон Жуан
- Шиптар
- Спровод у Терезијенбургу
- Аретеј
- Народни посланик
- Отац Сам
- Кристофор Колумбо
- Дон Кихот
- Тимон Атињанин
- Антигона, Госпођица.
Када се Мата Милошевић (председник жирија на 22. сусрету) упознао са њим, упутио му је неколико ласкавих речи и упитао га у чијој је класи завршио Академију, јер га се не сећа. Петар се скептично насмешио и рекао: „Ја Академију ни видео нисам”.
Похвале и награде[уреди | уреди извор]
Богат уметнички рад и друштвена активност нису могли проћи без награда, признања, похвала или захвалница. Бројне представе које је изводио су касније постали познати југословенски филмови.
Награде за драмског уметника Србије:[уреди | уреди извор]
- 1962: орден заслуга за народ са сребрном звездом.
- 1967: за улогу „Ђавола” у представи „Кад бог ђаволу кумује”
- 1968: за улогу „Учитеља” у представи „Посета старе даме”
- 1973: за улогу „Професора” у представи „Безимена звезда”
- 1974: за улогу „Доктора” у представи „На рубу памети”
- 1982: за улогу „Микца” у представи „Свечана вечера у погребном предузећу”
Награде на Суретима војвођанских позоришта:[уреди | уреди извор]
- 1970: за улогу „Кулигина” у представи „Три сестре”
- 1971: за улогу „Алексе” у представи „Лажа и паралажа”
- 1972: за улогу „Андре Шкунца” у представи „Хамлет у селу Мрдуша Доња”
- 1972: награда новинара за улогу „Андре Шкунца” у представи „Хамлет у селу Мрдуша Доња”
- 1972: добитник „Првомајског признања”
- 1974: добитник „Првомајског признања”
- 1975: за улогу „Фазлијева” у представи „Црнила”
- 1976: златни ловоров венац за улогу „Јеротија” у представи „Сумњиво лице”
- 1978: награда критике за улогу „Јеротија” у представи „Сумњиво лице”
- 1982: похвала за улогу у представи „Свечана вечера” у погребном предузећу „Дани комедије Светозарево”
Пензија – смрт[уреди | уреди извор]
Пензија за Петра Радовановића није била смисао већ само статус. Радио је без престанка у позориштима:
Последњу представу, „Чудо у Шаргану”, одиграо је 27. фебруара 2006. године, на сцени позоришта „Атеље 212”, те је исте године, 6. априла умро.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ / СЦЕНА”. wеб.арцхиве.орг. 2017-12-01. Архивирано из оригинала 01. 12. 2017. г. Приступљено 2024-05-25.