Потрага за историјским Исусом

С Википедије, слободне енциклопедије

Појам историјски Исус се односи на научну реконструкцију живота Исуса из Назарета.[1] Ова реконструкција се темељи на историјским методама, укључујући критичку анализу текстова јеванђеља као примарних извора за његову биографију, заједно са разматрањем историјског и културног контекста у којем је живео.[2]

Потрага за историјским Исусом је започела у доба просветитељства и почива на претпоставци да Нови завет не преноси нужно реалне историјске податке о Исусовом животу, већ митологизовану слику. Насупрот историјског Исуса, такав библијски опис се често назива "Христом вере". Поред Новог завета, подаци о Исусовом животу се темеље и на другим старим записима. Тако се слика о историјском Исусу надопуњава са сваким открићем нових материјала (попут великог открића библиотеке Наг Хамади у 20. веку). Сврха истраживања је прикупљање грађе из различитих извора и њихово критичко слагање у јединствену слику Исуса.[3][4] Употреба појма историјски Исус имплицира да ће се особа реконструисана на тај начин разликовати од оне приказане у закључцима васељенских сабора (тзв. „догматски Христ“).[5] Мишљења се доста разликују о томе колико чврстих историјских чињеница заиста постоји о Исусу, као и колико хришћанска вера добија или губи проналажењем таквих чињеница.[6]

Извори[уреди | уреди извор]

Нити постоје нити су икад постојали непристрасни извештаји о Исусу.[6] Историчари и проучаваоци Библије анализирају канонска јеванђеља, гностичка јеванђеља, Талмуд, Јеванђеље по Хебрејима, свитке са мртвог мора, Јосифа Флавија и друге ране изворе у покушају да нађу историјског Исуса.[7][8][9]

Стара јеврејска књижевност готово да не зна за Исуса. У Талмуду се само узгред спомиње. Јеврејски историчар из 1. века, Јосиф Флавије, помиње Исуса само на два места, а чак се сматра да је прво помињање накнадни хришћански додатак.[6] Римски историчари помињу Исуса само у оквиру летимичних помињања хришћана. Све у свему, јеванђеља су готово једни прави извор знања о Исусу.[6]

Научне методе[уреди | уреди извор]

Бројни методи су развијени ради критичке анализе постојећих извора:

Фрагмент Јеванђеља по Јовану из 2. века.
  • Старост. Историчари дају предност старијим изворима о Исусу, и углавном се не обазиру на изворе настале више од века након Исусове смрти.[10] На пример, јеванђеље по Марку је најстарије канонско јеванђеље и примарни извор информација о Исусу.
  • Вишеструка потврда. Када више независних извора пренесу сличне наводе, онда је готово сигурно традиција старија од извора. На пример, чињеница да је Исус имао групу ближих ученика је потврђена и код Марка и код Јована. Међутим, вишеструка потврда није исто што и независна потврда; на пример Матеј и Лука користе Марково јеванђеље као извор, па је прича коју преносе та три јеванђеља потврђена само у једном независном извору.[10]
  • Историјски контекст. Извор је поузданији ако наводи имају смисла у оквиру културе у којој се радња одвија.[11] Нпр, неки наводи из гностичких јеванђеља имају смисла у контексту каснијих гностичких веровања, али не у контексту јудаизма или раног хришћанства из 1. века.
  • Језичка анализа. Одређени закључци се могу извући из језичке анализе јеванђеља. На пример, ако разговор има смисла само на језику писаног извора врло је вероватно да аутор извештава о нечем различитом од оригиналне историјске чињенице. Нпр, разговор између Исуса и Никодима (из 3. главе Јовановог јеванђеља) има смисла једино на грчком (језику писаног извора), али не и на арамејском, језику на ком су вероватно разговарали.[11]
  • Критеријум неугодности или критеријум различитости. Тврдње различите од ауторове агенде су вероватно поузданије. На пример, ако је распеће било понижење за ране хрићане, вероватно не би тврдили да је Исус распет осим ако заиста није.[12]
  • Ауторова агенда. Овај критеријум је обрнут критеријуму разлике. Када презентовани материјал служи претпостављеним намерама аутора или уредника, тада је сумњив.[13] На пример, разни делови јеванђеља, попут покоља невиних, осликавају Исусов живот као испуњење пророчанства, и стога пре приказују агенду аутора него историјски догађај.

Већина савремених истраживања узима критеријум веродостојности за темељ историјског истраживања, пре него критеријум различитости.[14]

Хронологија истраживања[уреди | уреди извор]

Традиционално, западни проучаваоци су држали наводе јеванђеља ауторитативним и богонадахнутим. Током хришћанске епохе средњег века, свако другачије мишљење је представљало јерес и било је кажњиво. Са епохом просветитељства, крајем 18. века, научници су почели да преиспитују наводе јеванђеља. Између 1744. и 1767, Херманн Самуел Реимарус је написао трактат којим одбацује чуда и оптужује ауторе Библије за превару, али га није објавио.[15][16] Немачки критичар Готтхолд Епхраим Лессинг је убрзо по Реимарусовој смрти објавио његове закључке.[5]

Године 1835, године немачки теолог Давид Штраус скандализује хришћанску Европу својим делом "Дас Лебен Јесу, критисцх беарбеитет" ("Исусов живот, критички испитан"). Ова Штраусова биографија Исуса је утрла пут модерном јеванђеоском критицизму.[5] Штраус објашњава чуда као природне догађаје који су погрешно схваћени или интерпретирани.[17] Француски филозоф Ернест Ренан је 1863. објавио реконструкцију Исусовог живота у којој је Исус први пут приказан једноставно као људска особа.[5] Историјски Исус је имао утицаја на либерални протестантизам у Немачкој и на покрет друштвеног јеванђеља у Америци.[5] Немачки теолог Wиллиам Wреде (1859—1906) је критички преиспитивао историјску поузданост Марка и тражио објашњење месијанске тајне.[5] Француско-немачки филозоф Алберт Швајцер је 1906. године објавио своју чувену књигу „Потрага за историјским Исусом“, којом критикује и историјско истраживање Исуса његовог времена, и традиционалне хришћанске погледе. 1945. је откривена коптска библиотека Наг Хамади, чија су дела 1970-их постала доступна јавности, што је донело много новог материјала научницима. 1980-их је основан амерички Јесус Семинар, који окупља критичке проучаваоце Библије.[18]

Данас је историјско изучавање Исусовог живота веома развијено, захваљујући бољем познавању првовековног јудаизма, препороду римокатоличких критичких истраживања, прихватању историјских метода међу хришћанским деноминацијама, литерарној анализи Исусових изрека и социолошким увидима.[5] Исуса као историјску личност треба разумети у контексту живота у Римској Јудеји првог столећа, а не у контексту хрићанске доктрине каснијих векова.[19]

Теорије о Исусу[уреди | уреди извор]

Улица у Назарету.

Научници виде историјског Исуса као зачетника покрета обнове унутар јудаизма, који је временом прерастао у хришћанску цркву. Спор постоји око тога да ли је Исусово царство небеско предстојећи апокалиптични догађај или нешто унутарње, достижно верницима.

Неки научници виде Исуса као апокалиптичног пророка који се залаже за обнову Израела.[20] Исус лично би владао будућим божјим краљевством дванаест племена Израела, заједно са дванаесторицом апостола.[21] Други сматрају да Исус није прорицао будућу апокалипсу, већ је његово “краљевство” било присутно овде и сада и доступно свим Јеврејима.[20] Исусова есхатологија је била личне и социјалне природе, као Гандијева, пре него апокалиптична.[22] Ови научници апокалиптичне изјаве које се приписују Исусу сматрају каснијим додацима, настале можда под утицајем следбеника Јована Крститеља који су се прикључили хришћанском покрету.[23] Постоје и научници који прихватају слику Исуса из Библије такву каква јесте, тврдећи да се натприродни догађаји и чуда, попут васкрсења, не могу проверавати историјским методама.[24][25]

Неки марксисти, попут Кауцког, виде Исуса као претечу комунизма, јер је, према Делима апостола (2:44 и 4:32-5:12), засновао комунистичку заједницу.[26] Лав Толстој је Исусово учење сматрао веома блиским хришћанском анархизму.[27]

Британски научник јеврејског порекла Хyам Маццобy сматра да је Исус био фарисеј, доказујући да су многа његова схватања блиска фарисејским.[28] Он доказује да су приче у јеванђељима уређиване у антијеврејском смеру, под утицајем павлијанизма.[28] I амерички научник Роберт Еисенман дели мишљење да су многе приче у јеванђељима дело проримске пропаганде Павла Тарског и његове фракције.[29]

Критике[уреди | уреди извор]

Покушаји историјске реконструкције Исуса наилазе на разне критике - од критике због априори одбацивања свих елемената натприродног, до критике због приписивања историјског статуса измишљеном лику.

Рудолф Бултман сматра да историјска истраживања откривају веома мало о историјском Исусу. Џон Паул Мејер (Јохн Паул Меиер), професор теологије на Универзитету Нотр Дам, сматра да је потрага за историјским Исусом често била више мотивисана жељом за производњом алтернативне христологије него истинском историјском потрагом.[19] Мејер закључује: "Мислим да доста конфузије произлази из чињенице што људи тврде да се баве потрагом за историјским Исусом, иако се де фацто баве теологијом".[30]

Неки сматрају да су модерне библијске стипендије недовољно критичке и да фаворизују апологете.[31][32] Професор историје Доналд Акенсон напомиње да је огромна већина библијских научника запослена у институцијама чији су корени у верским уверењима. Због тога су, више него било која друга академска група, библијски историчари под огромним притиском да теологизују свој историјски рад.[33] Библијске научнике такође оптужују да су ненаклони саопштавању јавности ствари које ће бити узнемирујуће за хришћанске вернике.[34]

Историчар религије Џозеф Хофман сматра да никада није било правог "методолошког агностичког приступа питању историјског постојања Исуса."[35] Неки аутори, као Еарл Дохертy, Георге Алберт Wеллс и Роберт M. Прице доводе у питање Исусово постојање, и сматрају да покушаји да се из јеванђеља реконструише његов живот дају јеванђељима превише кредибилитета.[36] Неки аутори сматрају да је мит о Христу настао на основу неких старијих религија, попут грчке и египатске. Филозоф Бертранд Расел је такође сумњао у постојање Исуса.[37]

Потрагу за историјским Исусом такође критикују као превише западну, превише белу, превише буржоаску и превише мушку.[38][39]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ D. Г.Дунн, Јесус Ремемберед, Волуме 1 оф Цхристианитy ин тхе Макинг, Еердманс Публисхинг, 2003. пп. 125—127
  2. ^ Ехрман 2004.
  3. ^ Гарy Р. Хабермас,. Тхе хисторицал Јесус. Цоллеге Пресс. стр. 219. ИСБН 978-0-89900-732-8. . .
  4. ^ I. Хоwард Марсхалл, (2004). I Белиеве ин тхе Хисторицал Јесус. Регент Цоллеге Публисхинг. стр. 214. ИСБН 978-1-57383-019-5. .
  5. ^ а б в г д ђ е "Хисторицал Јесус, Qуест оф тхе." Оxфорд Дицтионарy оф тхе Цхристиан Цхурцх.
  6. ^ а б в г Исус, Енциклопедија живих религија (пп. 316-318), Нолит, Београд, 2004.
  7. ^ Меyер, Кассер & Wурст 2008, стр. 107
  8. ^ А., Маркус Н. Боцкмуехл (2001). Тхе Цамбридге цомпанион то Јесус. Цамбридге Университy Пресс. стр. 160. ИСБН 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  9. ^ Вермèс 1981, стр. 12
  10. ^ а б Барт D. Ехрман, МДив, ПхД. Хисторицал Јесус. 'Хисторицал Цритериа.' Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2021) Тхе Теацхинг Цомпанy, 2000, Лецтуре 9.
  11. ^ а б Барт D. Ехрман, МДив, ПхД. Хисторицал Јесус. 'Море Хисторицал Цритериа.' Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2021) The Teaching Company, 2000, Lecture 10.
  12. ^ "Jesus Christ." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  13. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five Gospels. Harper SanFrancisco. 1993. page 21.
  14. ^ Theißen & Merz 1998, стр. 11
  15. ^ "Reimarus, Hermann Samuel." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  16. ^ McKnight, Scot (1996). „Who is Jesus? An Introduction to Jesus Studies”. Ур.: Michael J Wilkins, J P Moreland. Jesus Under Fire. Zondervan. стр. 53. ISBN 978-0-310-21139-6. 
  17. ^ "miracle." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  18. ^ Gary R. Habermas, (1996). The historical Jesus: ancient evidence for the life of Christ. College Press. стр. 121-143. 
  19. ^ а б Meier 2010, стр. 14
  20. ^ а б Theissen, Gerd and Annette Merz. The historical Jesus: a comprehensive guide. . Fortress Press. 1998. . translated from German (1996 edition)
  21. ^ Sanders, E. P. The historical figure of Jesus. Penguin, 1993. Chapter 15, Jesus' view of his role in God's plan.
  22. ^ Crossan, John Dominic. The essential Jesus. Edison: Castle Books. 1998.
  23. ^ Funk, Robert W., Roy W. Hoover, and the Jesus Seminar. The five gospels. HarperSanFrancisco. 1993.
  24. ^ Meier 1994 v.2 ch. 17
  25. ^ Ehrman 1999, стр. 227–228.
  26. ^ K. Kautsky (1908) Foundations of Christianity, IV.II. 'Jesus as a rebel', Marxists.org.
  27. ^ William Thomas Stead, ур. (1894). The review of reviews, Volume 9, 1894. pp. 306. Приступљено 20. 4. 2010. 
  28. ^ а б „Hyam Maccoby, Jesus the Pharisee (London: SCM Press, 2003) Reviewed by Robert M. Price”. 
  29. ^ James the Brother of Jesus, Penguin, 1997-98, pp. 51-153 and 647-816.
  30. ^ Meier, John. „Finding the Historical Jesus: An Interview With John P. Meier”. St. Anthony Messenger. Архивирано из оригинала 07. 12. 2000. г. Приступљено 2011-Jan-06. „...I think a lot of the confusion comes from the fact that people claim they are doing a quest for the historical Jesus when de facto they’re doing theology, albeit a theology that is indeed historically informed. Go all the way back to Reimarus, through Schleiermacher, all the way down the line through Bultmann, Kasemann, Bornkamm. These are basically people who are theologians, doing a more modern type of Christology [a faith-based study of Jesus Christ]...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  31. ^ „Introducing the Journal of Higher Criticism”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2013. г. Приступљено 18. 03. 2011. 
  32. ^ Hendel, Ronald (jun 2010). „Knowledge and Power in Biblical Scholarship”. Архивирано из оригинала 20. 11. 2020. г. Приступљено 6. 1. 2011. „...The problem at hand is how to preserve the critical study of the Bible in a professional society that has lowered its standards to the degree that apologetics passes as scholarship...” 
  33. ^ Akenson, Donald (1998). Surpassing wonder: the invention of the Bible and the Talmuds. University of Chicago Press. стр. 539—555. Приступљено 2011-Jan-08. „...The point I shall argue below is that, the agreed evidentiary practices of the historians of Yeshua, despite their best efforts, have not been those of sound historical practice...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  34. ^ Miller, Robert (jul 2003). „THE JESUS SEMINAR AND THE PUBLIC”. Архивирано из оригинала 18. 5. 2011. г. Приступљено 2011-Jan-11. „...There seems to be a widespread assumption that academics who speak publicly about religion should keep their views to themselves if they might be unsettling to the beliefs of mainstream Christians...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  35. ^ Csillag, Ron. "For scholars, a combustible question: Was Christ real?", The Toronto Star, December 27, 2008. See the project's website at The Jesus Project Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2011), Center for Inquiry, accessed August 6, 2010.
  36. ^ Robert M. Price, Deconstructing Jesus, pp. 9, 16-17, quoted in Michael James McClymond, Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth, Eerdrmans (2004), page 163: 'Price ... calls his position "agnosticism" rather than "atheism" on the question of Jesus' existence'.
  37. ^ „Bertrand Russell and Christianity, Part 2 : ChristianCourier.com[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 09. 01. 2011. г. Приступљено 18. 03. 2011.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  38. ^ BOND, HELEN (2011). „The Quest for the Historical Jesus: An Appraisal”. Ур.: Delbert Burkett. The Blackwell Companion to Jesus. West Sussex, United Kingdom: Blackwell Publishing Ltd. стр. 346. ISBN 978-1-4051-9362-7. „It is often said to be too western, too white, too bourgeois (Georgi 1992 ), and too male (aside from Sch ü ssler Fiorenza, Fredriksen, and Corley 2002, very few women write “ Jesus books ” ).” 
  39. ^ Schaberg, Jane (1997). „A Feminist Experience of Historical·Jesus Scholarship”. Ур.: William E. Arnal and Michel Desjardins. WHOSE HISTORICAL JESUS?. Ontario: Wilfrid Laurier University Press. стр. 146. ISBN 978-0-88920-295-5. „...I wanted also to address the issue of what seems to me its present ineffectuality, its lack of contribution: that is, the ignoring, censoring, dismissing, silencing and trivializing of feminist scholarship, as well as its appropriation without attribution, which is a form of silencing...” 

Литература[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Schaberg, Jane (1997). „A Feminist Experience of Historical·Jesus Scholarship”. Ур.: William E. Arnal and Michel Desjardins. WHOSE HISTORICAL JESUS?. Ontario: Wilfrid Laurier University Press. стр. 146. ISBN 978-0-88920-295-5. „...I wanted also to address the issue of what seems to me its present ineffectuality, its lack of contribution: that is, the ignoring, censoring, dismissing, silencing and trivializing of feminist scholarship, as well as its appropriation without attribution, which is a form of silencing...” 
  • BOND, HELEN (2011). „The Quest for the Historical Jesus: An Appraisal”. Ур.: Delbert Burkett. The Blackwell Companion to Jesus. West Sussex, United Kingdom: Blackwell Publishing Ltd. стр. 346. ISBN 978-1-4051-9362-7. „It is often said to be too western, too white, too bourgeois (Georgi 1992 ), and too male (aside from Sch ü ssler Fiorenza, Fredriksen, and Corley 2002, very few women write “ Jesus books ” ).” 
  • Akenson, Donald (1998). Surpassing wonder: the invention of the Bible and the Talmuds. University of Chicago Press. стр. 539—555. Приступљено 2011-Jan-08. „...The point I shall argue below is that, the agreed evidentiary practices of the historians of Yeshua, despite their best efforts, have not been those of sound historical practice...”  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  • Theißen, Gerd; Merz, Annette (1998). The Historical Jesus: A Comprehensive Guide. Augsburg Fortress, Publishers. ISBN 978-0-8006-3123-9. 
  • Vermès, Géza (1981). Jesus the Jew: a historian's reading of the Gospels. Fortress Press. стр. 12. ISBN 978-0-8006-1443-0. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • A., Markus N. Bockmuehl (2001). The Cambridge companion to Jesus. Cambridge University Press. стр. 160. ISBN 978-0-521-79678-1. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Meyer, Marvin; Kasser, Rodolphe; Wurst, Gregor (2008). The Gospel of Judas. National Geographic Books. стр. 107. ISBN 978-1-4262-0048-9. Приступљено 15. 9. 2010. 
  • Ehrman, Bart D. (2004). The New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-515462-7. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Potraga_za_istorijskim_Isusom&oldid=27557565”