Пређи на садржај

Рачунарска мрежа

С Википедије, слободне енциклопедије
Најчешће коришћен кабал код умрежавања рачунара, са РЈ-45 утичницама

Рачунарска мрежа је појам који се односи на рачунаре и друге уређаје који су међусобно повезани кабловима или на други начин, а у сврху међусобне комуникације и дељења података.

У рачунарској мрежи, осим рачунара, могу бити и хабови (разводници), свичеви (скретнице, комутатори) и рутери (усмеривачи). Различите технологије могу се користити за пренос података с једног места на друго, укључујући каблове, радио таласе и микроталасни пренос. Веза између два рачунара који деле своје ресурсе може да се назове рачунарском мрежом.

Историја рачунарских мрежа

[уреди | уреди извор]

Џорџ Стибиц и Семјуел Вилијамс направили су Complex Number Computer, рачунар који је имао 400 телефонских релеја и био је повезан с три телепринтера, претходника данашњих терминала. Прво преношење инструкција између рачунских машина било је 1940. године када је Стибиц искористио теле-машину за куцање (TTY), помоћу које је послао инструкције са његовог Модел К са Универзитета Дартмот у Њу Хемпширу на Complex Number Calculator у Њујорку, а резултате је примио истим путем.

Крајем 1950-их, изграђена је мрежа рачунара за радарски систем америчке војске Полуаутоматско земаљско окружење (САГЕ) користећи Белл 101 модем. Био је то први комерцијални модем за рачунаре, који је 1958. године издала АТ&Т корпорација. Модем је омогућавао пренос дигиталних података преко редовних неусловљених телефонских линија брзином од 110 бита у секунди (бит/с).

Године 1959, Кристофер Страчи је поднео патентну пријаву за дељење времена, а Џон Макарти је иницирао први пројекат имплементације дељења времена корисничких програма на МИТ.[1][2][3][4] Страчи је пренео концепт Ј. C. Р. Ликлидеру на инаугурационој Унесковој конференцији за обраду информација у Паризу те године.[5] Макарти је био кључан у стварању три најранија система за дељење времена (Цомпатибле Тиме-Схаринг Сyстем 1961. године, ББН Тиме-Схаринг Сyстем 1962. године и дартмутски Тиме Схаринг Сyстем 1963. године).

Анатоли Китов је 1959. године предложио Централном комитету Комунистичке партије Совјетског Савеза детаљан план за реорганизацију контроле совјетских оружаних снага и совјетске привреде на основу мреже рачунарских центара.[6] Китовов предлог је одбијен, као и касније пројекат мреже управљања економијом ОГАС-а из 1962. године.[7]

Тек 1964. године створена је машина са дељеним временом са прикљученим терминалима. Компанија Зенит је направила први комерцијални производ који је користио интегрисано коло - слушни апарат. Америчко удружење за стандарде усвојило је АСЦИИ код као стандардни код за пренос података.

Ј.C.Р. Ликлидер и Лоренс Робертс покренули су у оквиру Агенције за напредне истраживачке пројекте нови програм (ARPA), за који је Робртс објавио целокупни план 1967. године - тзв. ARPAnet, прву рачунарску мрежу са комутирањем пакета. Први комутатори били су процесори интерфејсних порука (IMP). Први ИМТ комутатор инсталиран је на Универзитету UCLA, 1969. године. Ово је био предак Интернета. Први програм за електронску пошту написао је 1972. Реј Томлинсон из компаније ББН.

АРПАнет је био затворена мрежа, којој је могло да се приступи повезивањем са ИМП комутатором. Током седамдесетих година јављају се мреже са комутирањем пакета, као што су: ALOHAnet, Telenet, Cyclades, Tymnet, SNA (ИБМ-ова мрежа). Број мрежа се непрестано повећавао. За опис повезивања мрежа почео је да се употребљава термин интернетинг (internetting). Мрежа ARPAnet је деведесетих година престала да постоји, NSFNT добија улогу мреже окоснице која је повезала регионалне мреже у SAD и националне прекоокеанске мреже. Најважнији догађај је појава WWW-а (World Wide Web)), који је интернет учинио доступним милионима људи широм Земље.

Мрежни протоколи

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мрежни протоколи

Сваком активношћу на мрежи којом се подразумева комуникација два или више ентитета управља протокол.

Протокол дефинише формат и редослед порука које се размењују између два или више комуницирајућих ентитета, као и акције које се предузимају након слања или пријема поруке или неког другог догађаја.

ОСИ модел

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: ОСИ модел

ОСИ модел је апстрактни опис дизајна протокола рачунарских мрежа, представљен у облику седам слојева. Развијен је 1984. године од стране Међународне организације за стандарде (International Organization for Standardization (ISO)), која је представљала око 130 држава.

Седам слојева апликације одређују различите етапе које подаци морају да похране од једног уређаја до другог у некој рачунарској мрежи.

Апликацијски слој је слој на коме се користи АПИ којима се остварује мрежна комуникација, а да се не води рачуна о нижим слојевима. Протоколи на овом слоју су:ХТТП, ФТП, телнет, СМТП, ННТП и др.

Презентациони слој на коме се изводе конверзије између различито кодираних датотека.

Слој сесије се бави успостављањем везе између крајњих корисника.

Транспортни слој води рачуна о пакетима који путују између два рачунара (ТЦП и УДП).

Мрежни слој - слој који претвара ИП адресе у МАЦ адресе.

Слој податка се брине за размену података између мрежних уређаја, за детекцију и корекцију грешака на физичком слоју.

Физички слој представља физичка својства мрежних уређаја - мрежних адаптера, енгл. NIC - network interface card).

Све данашње мреже су на неки начин базиране на оси стандарду.

Архитектура мрежа

[уреди | уреди извор]

Клијент-сервер је архитектура где су клијент (корисник) и сервер одвојени или неравноправни. Клијент је обично активан корисник, који шаље захтеве и чека док се исти не испуне, док је сервер пасиван, чека да добије захтев који испуњава и шаље кориснику. Сервери су обично веома јаке машине са добрим конфигурацијама и карактеристикама.

Peer-to-Peer (P2P) је мрежа у којој се налази мноштво клијената који су равноправни у учешћу, једино је ограничење брзина интернет везе једног клијента. Овакве мреже се највише користе за дељење докумената, видео и аудио података исл.

Класификација рачунарских мрежа

[уреди | уреди извор]

Рачунарске мреже се могу поделити на основу: топологије, величине и технологије преноса података.

Топологија мреже

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мрежне топологије

На основу топологије рачунарских мрежа се разликују: магистрале, звезде и прстенове.

Подела на основе величине

[уреди | уреди извор]

На основу величине, рачунарске мреже се деле на основу подручја које покривају. Могу се посматрати локалне мреже LAN (Local Area Network) и мреже на великом подручју WAN (World Area Network).

  • Локална мрежа (LAN)
Glavni članak: Локална мрежа

LAN мрежа је скуп рачунара који су повезани у једну мрежу, на релативно малом простору. Ова мрежа може да броји два и више рачунара који су повезани на одређен начин. Неки периферни уређаји као што су штампачи, модеми и сл., такође се убрајају у ову мрежу. LAN мрежа обично је постављена у канцеларији, кући или пословној испостави.

  • Мрежа на великом подручју (WAN)

Пошто LAN мрежа повезује рачунаре који су на релативно малом растојању, проблем повезивања корпорацијских испостава које се налазе на разним географским локацијама решава се помоћу WAN мрежа.

WAN мрежа представља скуп више повезаних LAN мрежа, које се налазе на различитим географским локацијама. Постоји више различитих технологија које омогућавају пренос података са једног мјеста на друго. Интернет, као скуп мрежа на различитим географским локацијама није WAN мрежа. Иако користи неке од WAN технологија, за Интернет би се прије могло рећи да је то међумрежа.

Технологија преноса података

[уреди | уреди извор]

По основу технологије која се употребљава за пренос података разликују се Етернет мрежу и бежичну мрежу WLAN (Wireless Local Area Network).

WLAN мрежа представља нови начин повезивања рачунара без кабла. Примењује се на местима где каблови представљају физичку сметњу или тамо где се укаже потреба за оваквом врстом мреже. Да би оваква мрежа функционисала потребно је да постоји оптичка видљивост између рачунара и разводника, зависно који се тип мреже користи. Ако се видљивост не може остварити, употребљавају се додатне антене како би се остварила потребна оптичка веза. Предност овог начина повезивања је у томе што нема рада са кабловима, а недостаци се огледају у могућности утицаја разних фактора на рад мреже као што су присуство метала у згради, радио таласи, мобилни телефони и сл.

Пренос података путем кабла:

Бежични пренос података:

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Цорбатó, Ф. Ј.; et al. (1963). Тхе Цомпатибле Тиме-Схаринг Сyстем А Программер'с Гуиде] (ПДФ). МИТ Пресс. ИСБН 978-0-262-03008-3. „Схортлy афтер тхе фирст папер он тиме-схаред цомпутерс бy C. Страцхеy ат тхе Јуне 1959 УНЕСЦО Информатион Процессинг цонференце, Х. M. Теагер анд Ј. МцЦартхy ат МИТ деливеред ан унпублисхед папер "Тиме-схаред Програм Тестинг" ат тхе Аугуст 1959 АЦМ Меетинг.” 
  2. ^ „Цомпутер Пионеерс - Цхристопхер Страцхеy”. хисторy.цомпутер.орг. Приступљено 2020-01-23. 
  3. ^ „Реминисценцес он тхе Тхеорy оф Тиме-Схаринг”. јмц.станфорд.еду. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 2020-01-23. 
  4. ^ „Цомпутер - Тиме-схаринг анд миницомпутерс”. Енцyцлопедиа Британница (на језику: енглески). Приступљено 2020-01-23. 
  5. ^ Гиллиес, Јамес M.; Гиллиес, Јамес; Гиллиес, Јамес анд Цаиллиау Роберт; Цаиллиау, Р. (2000). Хоw тхе Wеб wас Борн: Тхе Сторy оф тхе Wорлд Wиде WебНеопходна слободна регистрација (на језику: енглески). Оxфорд Университy Пресс. стр. 13. ИСБН 978-0-19-286207-5. 
  6. ^ Китова, О. „Китов Анатолиy Ивановицх. Руссиан Виртуал Цомпутер Мусеум”. цомпутер-мусеум.ру. Транслатед бy Алеxандер Нитусов. Приступљено 2021-10-11. 
  7. ^ Петерс, Бењамин (25. 3. 2016). Хоw Нот то Нетwорк а Натион: Тхе Унеасy Хисторy оф тхе Совиет Интернет. ИСБН 978-0262034180. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Računarska_mreža&oldid=28826712”