Розе талас

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са red tide или Crimson Tide (disambiguation)|Crimson Tide.
Rafael Correa, Evo Morales, Néstor Kirchner, Cristina Fernández, Luiz Inácio Lula da Silva, Nicanor Duarte, and Hugo Chávez at the signing of the founding charter of the Bank of the South

"Roze talas" (шп. marea rosa, порт. onda rosa) и "скрени лево" (шпански: вуелта хациа ла изqуиерда, португалски: Гуинада à Есqуерда)су изрази који се користе у савременој политичкој анализи 21. века у медијима као и на другим местима како би се описала перцепција окретања ка левичарским владама у латино-америчким демократијама одступањем од, тада, све учесталијег неолибералног економског модела. Овај покрет је представљао помак према прогресивнијим економским политикама, пост-колонијализму и непосредној демократији.[1][2]

Државе Латинске Америке које се сматрају делом овог идеолошког тренда називају се "државама розе таласа",[3] док се термин пост-неолиберализам користио да опише и сам покрет. Недавно, аналитичари су окарактерисали неке од ових влада каоанти-америчке,[4] популистичке,[5][6][7][8] I ауторитарно оријентисане-леанинг траитс.[5][9] Покрет, који се првобитно појавио између 1998. и 2009. године,[4][10] убрзо је зашао у стање стагнације и пада.

Позадина[уреди | уреди извор]

1990.-их година, након завршетка Хладног рата, латино-америчке државе окренуле су се неолибералним економским доктринама и прошле су кроз процес приватизације јавних предузећа, смањења јавне потрошње, страних улагања и ширења политике слободног тржишта.[11] Ове неолибералне економске доктрине које су промовисане од стране ММФ-а иСветске банке назване су ,,Вашингтонским консензусом“.[11] Према ББЦ-ју,,генерална карактеристика 'розе таласа' је потпуни прекид са оним што је почетком 1990.-их било познато као 'Вашингтонски консензус', мешавине отвореног тржиштаи приватизације наметнутим од стране Сједињених Држава.".[7] Неолиберални експеримент доживео је крах у неколико држава до краја деценије, оставивши економијама тих држава карактеристике као што су висок степен незапослености, корупција, инфлација и растућа неједнакост.[11] Узевши у обзир потешкоће са којима су се суочавала тржишта у развоју свуда широм света, Латиноамериканци су одбацили либералну економију и искористили унапређену демократију како би изабрали своје левичарске лидере, приликом чега се неколико изабраних влада окренуло ауторитарности.[10] Како је Кина у то време све више индустријски напредовала и како је то изискивало ресурсе за њену растућу економију, она је искористила затегнуте односе са Сједнињеним Државама и удружила се са левичарским владама.[10]

Према речима Кристине Киршнер,која је и сама била председница , Уго Чавез председник Венецуеле (инаугурисан 1999), Луис Инасио Лула да Силва председник Бразила (инаугурисан 2003) и Ево Моралес председник Боливије (инаугурисан 2006) били су ,,три мускетара“ левице у Јужној Америци[12] До 2005. године, Би-Би-Си је саопштио да је да од 350 милиона људи у Јужној Америци, троје од четворо живи у држави којом влада ,,председник који нагиње ка левици“ а који је изабран током претходних шест година..[7]

Употреба израза[уреди | уреди извор]

Израз ,,розе талас“ постао је значајан у савременој дискусији о политикама Латинске Америке на почетку 21. века. Порекло овог израза може бити у вези са изјавом Ларија Ротера, репортера Њујорк тајмс-а у Монтевидеу који је окарактерисао избор Табареа Васкеза за лидера Уругваја ,,не као црвени талас... већ као рози“."[8] Чини се да је израз игра речи с обзиром да је "црвени талас" (биолошки а не политички феномен) а где је "црвена" – боја која је дуго повезивана са комунизмом – замењена светлијим тоном ,,розе“ који указује на умереније комунистичке и социјалистичке идеје које су добиле на снази.[13]

Упркос присуству великог броја латиноамеричких влада које су се изјасниле за прихватање левичарске идеологије, тешко је направити категоризацију латиномамеричких држава ,,према доминантним политичким тенденцијама, као што је црвено-плава постизборна карта Сједињених Држава“."[13] Према Институту политичких наука, експертске организације и институције ен:тхинк-танк левице са седиштем у Вашингтону, Округ Колумбија:

Иако је овај политички помак тешко квантификовати, његови ефекти су на далеко запажени. Према подацима са Института политичких наука, седнице самита нација Јужне Америке и социјалног форума за националне интеграције из 2006. године показале су да су одређене дискусије ,,које су некада одржаване на маргинама доминантног дискурса неолиберализма, сада премештене у сам центар јавне расправе."[13]

Реакција[уреди | уреди извор]

Године 2006, Република Аризона наводи :[14]

Према извештају из 2007. године Интер Преса новинске агенције:[15]

Пад[уреди | уреди извор]

У извесној мери,мислим да се левица истрошила у многим деловима Јужне Америке... Оличење је почело да се види у испаду Аргентине, стагнације видимо у Бразилу, или у случају Венецуеле, апсолутни неуспех актуелне странке.

Давид Схирк, Универзитет Сан Дијего[12]

Уго Чавез,, који је имао „снове о континенталној доминацији“ виђен је као претња сопственом народу према Мицхаелу Реид-у у Спољним Пословима Спољним Пословима који су дотакли врхунац 2007. године.[10] Интересовање за Цхáвеза се смањило након што је његова зависност од прихода нафте довела Венецуелу у економску кризу, а он имао све више тиранистички приступ.[10] Смрт Хуго Цхáвеза 2013. године оставила је најрадикалније крило без јасног вође, јер Ницолас Мáдуро није имао исти међународни утицај свог претходника.Међународна политика међу левичарима је подељена између два стила: Цхáвеза и Лула да Силве, где се Лула фокусирао на сиромашне људе, али такође и на приватна предузећа и глобални капитал.[16] У 2015. помак од левичара је постао још израженији у Латинској Америци. Магазин Економист је објавио да се "Розе Плима" гаси[17] ,а Вице неwс наводе да је 2015. била година у којој је „Розе Плима“ преокренута.[12] До 2016. пад розе плиме проузроковао је појаву „новог права“ у Латинској Америци.[18]

Према Неw Yорк Тимес „Латиноамерички левичарски бедеми почели су да се распадају због раширене корупције, успоравање кинеске економије и лоших економских избора“, новине су детаљно изложиле да левичарски лидери нису преобратили економију, ни одржавали политику заштите, а занемарили су сва демократска понашања.[19]

Економија[уреди | уреди извор]

Неки од резултата после првих напредних влада у Латинској Америци укључују између осталог смањење јаза прихода, незапослености, екстремно сиромаштво, глад и[1][20] и убрзано повећање писмености.[1]

Земље попут Бразила, Еквадора,[21][22] Ел Салвадора, Никарагве,[23] и Костарике[24] доживеле су економски раст током овог периода, док је у Боливији и Ел Салвадору запажено жначајно смањење сиромаштва према Светској банци.[25][26]

Економске потешкоће десиле су се у земљама као што је Венецуела, где је цена нафте и робе опала.[27] Са великим трошењем на популистичку политику, левичарске владе нису успеле да уштеде новац за потенцијални пад цена робе и и уочиле како њихова економија слаби..[28]

Према речима председника Интер-америчког дијалога, Мишела Шифтера поводом економске ситуације:

Односи између САД и Кубе су се отопили са Кубиним поновним приближавањем САД – у када је главни међународни партнер Кубе, Венецуела почела да доживљава економске потешкоће.[29][30]

Корупција[уреди | уреди извор]

У Чилеу, подршка председници Мишел Башеле нагло је опала 2016.након што је откривен скандал у вези са корупцијом, попут Кавал скандала који је укључивао њеног сина и снајку који су примили милионе долара од потпредседника чилеанске банке Андроника Луксик Крејга, искористивши га за профитну добит од 5 милиона долара након продаје земље..[31][32]

Јавна подршка и избори[уреди | уреди извор]

Ако је почетак 21. века представљао нови почетак за Латино левицу...регија се сада суочава са рађањем новедеснице..

АФП, Септ. 2016[18]

Левичарске вође су се суочиле са наглим падом подршке са бразилским Дилмаов Русеовомкоји је пао на 9% одјула 2015. год,[33] перуанским Ољантом Умалом на 14%,[34] Чилеанском Мишел Башеле близу 24% од септембра 2015.[35] и Николасом Мадуром 24,3% одјула 2015.[36]

Избори су такође значили пад Розе плиме.Услед недостатка подршке јавности еквадорски Рафаел Кореа је решио да се не кандидује поново,[18] иако је његов потпредседник Ленин Морено победио на следећим изборима .[37] Избор десничарског Маурисија новембра 2015 за председника Аргентине је оснажио десничарске владе, иако су популистички покрети перонизма и киршнеризма (који су повезани са популарношћу њиховог вође Фернанда де Киршнера)[38] ипак остали само уопштени.[12] У Венецуели опозиција изабраној већини Демократског Јединства је освојила двотрећинску већину у венецуеланској народној скупштини 2015. на венецуеланским парламентарним изборима месец дана након Макаријевог избора децембра 2015..[12] Ин а На референдуму 21.02.2016. бирачи су одбили конститутивни предлог да се дозволи боливијскомн председнику Моралесу да се кандидује за четврти мандат за председника.[39] Педро Пабло Кучински је победио на перуанским изборима у 2016., и тако је Перу постао још једна земља која се одвојила од левичарске владе.[40] 31.08.2016. бразилска председница Дима Русев је опозвана са дужности и уклоњена са положаја, и на то место је дошао њен десничарски потпредседник Мајкл Темер .[18]

Протести[уреди | уреди извор]

Левичарске владе у латинској Америци су биле огрезле у корупцији.[28] Од 2014. до 2016. одржани су многобројни протести против њих. У Венецуели су се ти протести дешавали због економских проблема и корупције. У Никарагвису били због акција које је предузео председник Ортега и изградње канала Никарагва. Милиони Бразилаца су од 2015. до 2016.од 2015. до 2016. протестовали због корупције председнице Русев и Луле Де Силва тражећи Русевино изузеће. Протести у Еквадору 2015. су почели када је становништво почело да се буни против активности председника Корее.

Политички исход[уреди | уреди извор]

Након уводјења политике „Розе плиме“ веза између левичарски и десничарски оријентисаних влада и јавности се променио. Све до 1990.-их постојале су само две класе у Латинској Америци: политичка елита и обични грађани. Како је левичарска власт преузела власт у региону, пораст цена робе финансира њихову популистичку политику која је смањила неједнакост и помагала аутохтоним правима. Такав напредак променио је десничарско крило у Латинској Америци, терајући их да усвоје више пракси о друштвеној свести. Међутим, због превелике потрошње претходних левичарских влада у 2000, од стране грађана су тражене конзервативне владе 2010, који су захтевали одрживе економије и захтевали од потенцијалних напредњачких политичара да преиспитају своје пословање.

Изабрани Председници[уреди | уреди извор]

Испод су наведени изабрани председници Јужне Америке
Ноте: Центре-лефт пресидентс аре маркед wитх *

Тимелине[уреди | уреди извор]

Сее алсо[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Абботт, Јаред. „Wилл тхе Пинк Тиде Лифт Алл Боатс? Латин Америцан Социалисмс анд Тхеир Дисцонтентс”. Архивирано из оригинала 6. 4. 2017. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  2. ^ Оикономакис, Леонидас. „Еуропе’с пинк тиде? Хеединг тхе Латин Америцан еxпериенце”. Архивирано из оригинала 06. 04. 2017. г. Приступљено 5. 4. 2017. 
  3. ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. новембар 2008) SustainabiliTank: Guatemala
  4. ^ а б da Cruz, Jose de Arimateia (2015). „STRATEGIC INSIGHTS: FROM IDEOLOGY TO GEOPOLITICS: RUSSIAN INTERESTS IN LATIN AMERICA”. Current Politics and Economics of Russia, Eastern and Central Europe. Nova Science Publishers. 30 (1/2): 175—185. 
  5. ^ а б Isbester, Katherine (2011). The Paradox of Democracy in Latin America: Ten Country Studies of Division and Resilience. Toronto: University of Toronto Press. стр. xiii. ISBN 978-1442601802. 
  6. ^ [2] Boston Globe: The many stripes of anti-Americanism
  7. ^ а б в [3] BBC News: South America's leftward sweep
  8. ^ а б [4] Архивирано [Date missing] на сајту Portuguese Web Archive|Portuguese Web Archive Pittsburg Tribune-Herald: Latin America's 'pragmatic' pink tide
  9. ^ „Once Saudi Venezuela, now a 'pink tide' casualty”. The Chicago Tribune. 2016. Приступљено 30. 6. 2016. 
  10. ^ а б в г д Reid, Michael (Sep—Oct 2015). „Obama and Latin America: A Promising Day in the Neighborhood”. Foreign Affairs. 94 (5): 45—53.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ а б в Rodriguez, Robert G. (2014). „Re-Assessing the Rise of the Latin American Left” (PDF). The Midsouth Political Science Review. Arkansas Political Science Association. 15 (1): 59. ISSN 2330-6882. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 12. 2015. г. Приступљено 26. 05. 2017. 
  12. ^ а б в г д Noel, Andrea (29. 12. 2015). „The Year the 'Pink Tide' Turned: Latin America in 2015 | VICE News”. VICE News (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  13. ^ а б в г „Archived copy”. Архивирано из оригинала 10. 9. 2009. г. Приступљено 24. 3. 2016.  Institute for Policy Studies: Latin America's Pink Tide?
  14. ^ „The Issue: A Changing Latin America: Fears of 'Pink Tide'”. The Arizona Republic. 12. 6. 2006. 
  15. ^ [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (14. новембар 2007) Inter Press Service: Challenges 2006–2007: A Bad Year for Empire
  16. ^ Latin America's political right in decline as leftist governments move to middle
  17. ^ „The ebbing of the pink tide”. The Economist. 
  18. ^ а б в г de Oliveira Neto, Claire; Howat Berger, Joshua (1. 9. 2016). „Latin America's 'pink tide' ebbs to new low in Brazil”. Agence France-Presse. Архивирано из оригинала 02. 09. 2016. г. Приступљено 3. 9. 2016. 
  19. ^ „The Left on the Run in Latin America”. The New York Times. 23. 5. 2016. Приступљено 5. 9. 2016. 
  20. ^ „Tres tenues luces de esperanza Las fuerzas de izquierda cobran impulso en tres países centroamericanos” (PDF). Nueva Sociedad. 2014. Архивирано из оригинала 10. 08. 2014. г. Приступљено 20. 06. 2017. 
  21. ^ „Boom económico en Ecuador”. El Telégrafo. Приступљено 5. 4. 2017. 
  22. ^ World Bank (2014). „Ecuador”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  23. ^ World Bank. „Nicaragua”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  24. ^ OECD. „Costa Rica - Economic forecast summary (November 2016)”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  25. ^ World Bank (2015). „Reducing poverty in Bolivia comes down to two words: rural development”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  26. ^ World Bank. „El Salvador”. Приступљено 5. 4. 2017. 
  27. ^ а б Partlow, Joshua; Caselli, Irene (23. 11. 2015). „Does Argentina’s pro-business vote mean the Latin American left is dead?”. The Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  28. ^ а б G. Castañeda, Jorge (22. 3. 2016). „The Death of the Latin American Left”. The New York Times. Приступљено 23. 3. 2016. 
  29. ^ „Why the United States and Cuba are cosying up”. The Economist. 29. 5. 2015. Приступљено 14. 11. 2015. 
  30. ^ Usborne, David (4. 12. 2015). „Venezuela’s ruling socialists face defeat at polls”. The Independent (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2015. 
  31. ^ „Aprobación de Michelle Bachelet cae ocho puntos y llega a un mínimo histórico de 31%”. 1. 4. 2015. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 11. 3. 2016. 
  32. ^ Rojas, Nicole. „Chilean President Michelle Bachelet's son Sebastián Dávalos testifies in Caval corruption scandal”. International Business Times UK. Приступљено 11. 3. 2016. 
  33. ^ „Avaliação positiva do governo Dilma cai para 9%”. Carta Capital. 1. 7. 2015. Приступљено 17. 7. 2015. 
  34. ^ Diario La República. „Aprobación de Ollanta Humala en octubre de 2015”. Архивирано из оригинала 21. 12. 2015. г. Приступљено 26. 5. 2017. 
  35. ^ Rosario Álvarez, Adimark: Bachelet obtiene 24% de aprobación registrando la peor cifra en la historia de la encuesta Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015) Политица, 02 де септиембре дел 2015
  36. ^ Улмер, Алеxандра (13. 8. 2015). „Популаритy оф Венезуела'с Мадуро инцхес доwн то 24.3 перцент”. Реутерс. Приступљено 30. 12. 2015. 
  37. ^ „Ецуадор'с рулинг-партy цандидате Морено децларед пресидентиал wиннер”. АБЦ Неwс. 
  38. ^ Аргентина'с Еx-Пресидент Wантс Еверyоне то Кноw Схе'с Нот Сцаред оф Цорруптион Пробес – ВИЦЕ Неwс, Април 14, 2016
  39. ^ „Боливиан вотерс рејецт фоуртх терм фор Моралес – ББЦ Неwс”. ББЦ Неwс (на језику: енглески). Приступљено 25. 2. 2016. 
  40. ^ Стуенкел, Оливер (8. 6. 2016). „Перу: Куцзyнски вицторy ис парт оф а броадер политицал схифт ин тхе регион”. Пост Wестерн Wорлд. Приступљено 12. 6. 2016. 
  41. ^ Тхе Доминицан Либератион Партy ин wхицх ботх Доминицан пресидентс белонг то хас а центрист поситион.
  42. ^ Дуринг хис пресиденцy Зелаyа wас а мембер оф тхе Либерал Партy оф Хондурас.

економске идеологије политичке идеологије Латино Америка Неологизам Социјализам Јужна Америка 1990-их Јужна Америка 2000-их



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Roze_talas&oldid=27756932”