Пређи на садржај

Тешки акутни респираторни синдром

С Википедије, слободне енциклопедије
Тешки акутни респираторни синдром
енгл. Severe acute respiratory syndrome (SARS)
СинонимиИзненадни акутни респираторни синдром[1]
Електронска микрографија САРС коронавирусног вириона
Изговор
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, упорни суви кашаљ, главобоља, болови у мишићима, отежано дисање
КомпликацијеАкутни респираторни дистрес синдром (АРДС) са осталим попратним болестима који на крају доводе до смрти
УзроциТешки акутни респираторни синдром коронавируса (SARS-CoV-1)
ПревенцијаПрање руку, етикета кашља, избегавање блиског контакта са зараженим особама, избегавање путовања у погођена подручја[2]
Прогноза9,5% шанса за смрт (све земље)
Фреквенција8.098 случајева
Смртност774 познатих
Ширење тешког акутног респираторног синдрома 2003. године

Тешки акутни респираторни синдром (САРС) је вирална респираторна болест зоонотског порекла изазвана тешким акутним респираторним синдромом коронавируса (САРС-ЦоВ или САРС-ЦоВ-1), првим идентификованим сојем САРС коронавирусног вируса тешког акутног респираторног синдрома (САРСр-ЦоВ). Синдром је проузроковао избијање САРС-а 2002–2004. Крајем 2017. године, кинески научници су вирус пратили путем посредника, азијских палмових цибета до потковичастих шишмиша које обитавају у пећинама у округу Сијанг Ји, Јунан.[3]

САРС је била релативно ретка болест; на крају епидемије у јуну 2003. године, инциденца је била 8.422 случаја са стопом смртности случајева (ЦФР) од 11%.[4] Ниједан случај САРС-ЦоВ-1 није забележен широм света од 2004.[5] Према подацима из 2020, SARS-CoV-1 се сматра искорењеним код људи, али како вирус такође заражава животиње, могуће је да ће се поново појавити у будућности.[6]

У децембру 2019. године идентификован је још један сој САРС-ЦоВ као тешки акутни респираторни синдром коронавирус 2 (SARS-CoV-2).[7] Овај нови сој узрокује коронавирусну болест 2019 (ЦОВИД-19), болест која је изазвала пандемију ЦОВИД-19.[8]

Симптоми

[уреди | уреди извор]
Рендгенски снимак плућа болесника с тешким акутним респираторним синдромом

Време инкубације износи два до седам дана, а симптоми су према Светској здравственој организацији:

Узрочник

[уреди | уреди извор]
SARS-CoV

Корона вируси су РНК вируси, узрочници болести код сисара и птица. Ова група вируса узрокује пробавне или дисајне инфекције код великог броја животиња, укључујући и људе. Првотна скенирања електронским микроскопом у Хонгконгу и Немачкој показала су вирусне честице које су наликовале на парамиксовирус у секрету пацијената који су оболели од САРС-а. Касније, преглед електронским микроскопом у Канади показао је структуре које су наликовале на метапнеумовирус (подтип парамиксовируса) у секрету. Пастеуров институт у Паризу идентификовао је коронавирус у узорцима шест пацијената, као и лабораторија Малика Пеириса на Хонгкошком универзитету, која је прва и објавила да би тај вирус могао бити узрочник, након што су га узгајили из узорака ткива те су били међу првима који су развили тест којим се доказује присутност вируса. Центар за контролу болести америчког јавног здравства (ЦДЦ) приметио је вирусне честице у погођеном ткиву (налаз у ткиву значи да је вирус патоген, а не случајно откриће у секрету). Након снимања електронским микроскопиом, приметили су да се ради о коронавирусу. Провера генома и поређење с постојећим базама података показали су да је реч о непрепознатом коронавирусу.

Секвенцирање генома, које је довршено у Ванкуверу у 12. априла 2003. било је први корак у развијању дијагностичког теста за вирус, и могућег цепива.[9] Развијен је и тест за антитела за вирус. Дана 16. априла 2003. WHO је издала саопћење у којем је потврдила да је коронавирус узрочник САРС-а.[10] Научници на Ерасмус универзитету у Ротердаму у Холандији доказали су да коронавирус испуњава Кохове постулате и доказали да је баш он узрочник вируса. У експерименту су животиње заражене вирусом развиле исте симптоме као и људи приликом заразе САРС-ом.[11]

Крајем маја 2003. године, студије на примерима дивљих животиња које су се продавале на локалним пијацама у Гуангдунгу у Кини откриле су да је САРС коронавирус пронађен код дивљих цибетки, али животиње нису увек показивале клиничке симптоме. Први закључци су били да је вирус прескочио баријеру између врста и више од 10 хиљада цибетки је убијено. Вирус је касније пронађен и код ракунастих паса и домаћих мачака. Године 2005, две су студије утврдиле присутност САРС-сличних коронавируса и код Кинеских шишмиша.[12][13] Филогенетско истраживање ових вируса показало је високу вероватноћу да је коронавирус потекао од шишмиша до људи или директно, или преко дивљих животиња на кинеским пијацама. Шишмиши нису показивали видљиве знакове болести, али су веројатни резервари САРС-сличних коронавируса.

Дијагноза

[уреди | уреди извор]

Може се сумњати на САРС код пацијената који имају:

  • Било које симптоме, укључујући и температуру изнад 38 °C или више и
  • били су:
    1. У контакту с људима зараженим од САРС-а у задњих 10 дана
    2. Путовали су у регије које је WHO препознао као подручја у којима је САРС присутан (то су до 11. маја 2003. били делови Кине, Хонгконг, Сингапур и Онтарио у Канади).

Веројатни случај САРС-а има, уз горе наведено и рентгенски налаз атипичне пнеумоније или акутно затајање плућа. Сам снимак не потврђује САРС, али абнормални инфилтрати у плућима се узимају као доказ. Почетни снимак плућа може бити нормалан.

Тренутни лабораторијски тестови за САРС су ЕЛИСА, имунофлуоресценција и ланчана реакција полимеразе. ЕЛИСА тест доказује антитела на САРС, али тек 21 дан након почетних симптома. Други, тест имунофлуоресценције може детектирати антитела након 10 дана, али је реч о исцрпном тесту који захтева имунофлуоресцентни микроскоп и искусног техничара. ПЦР детектује генетски материјал вируса у крви, слузи, узорцима ткива и столици. ПЦР се показао изразито прецизан, али не осетљив. То значи да позитиван тест значи инфекцију САРС-ом, док негативан не значи да пацијент нема САРС.

Бела крвна зрнца су често повишена. Рани извештаји су пријавили неутрофилију и лимфопенију, али релативну, јер је укупан број био снижен.

Лечење

[уреди | уреди извор]

Антибиотици не делују с обзиром да је САРС вирусна болест. Лечење се углавном темељи на олакшавању симптома, снижавању температуре и респираторној подршци уколико је потребна. Сумњиви случају који подсећају на САРС требају бити изоловани, по могућности у собама с негативним притиском, а приступ овим пацијентима треба бити могућ само уз потпуну заштиту. У почетку се лечење састојало од стероида и антивирусног лека равирин, иако нема доказа да је ово делотворно. Научници тренутно тестирају све антивирусне лекове, укључујући и оне за АИДС, хепатитис и грипу на коронавирусу. Постоје и неки докази да се код пацијената развија болест као последица имуносистема тела на вирус - ткз. цитокинска олуја. Даљње истраживање је потребно. У децембру 2004. године кинески су научници пријавили да су произвели цепиво за САРС.[14] Тестирано је на групи од 36 добровољаца, од чега су код 24 пронађена антитела.

Ревизија свих студија из 2006. показала је да никакви лекови, антивиротици, стероиди или друга терапија помаже пацијенту. За неке је установљено да су штетни.[15]

Клиничко третирање САРС-а је било неефикасно, а већина високоризичних пацијената је завршила на распираторима. Тренутно, кортикостероиди и рибавирин су најчешћа комбинација лекова за САРС.[16] Студије ин витро су показале да је рибавирин у клиничким доказана неефикасан против САРС-а. Боље комбинације лекова, уколико се употребе рано, су калетра, рибавирин и кортикостероиди. Употреба кортикостероида је контроверзна. Лимфопенија може бити и нуспојава употребе кортикостероида, што може додатно смањити одговор тела на инфекцију. Ипак, њихово противупално деловање је нужно и лекари их морају балансирати.[17] Резултати су остварени и употребом интерферона и глициризина. Лекови који делују инхибиторски на вирус нису постигли успех. Инхибитори ХИВ протеазе ритонавир и саквинавир нису деловали у неотровним дозама.

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

САРС се сматра релативно ретком болешћу с 8,273 случаја до 2003.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Ликхацхева А (април 2006). „САРС Ревиситед”. Тхе Виртуал Ментор. 8 (4): 219—22. ПМИД 23241619. дои:10.1001/виртуалментор.2006.8.4.јдсц1-0604. Архивирано из оригинала 7. 5. 2020. г. Приступљено 26. 4. 2020. „САРС—тхе ацронyм фор судден ацуте респираторy сyндроме” 
  2. ^ „САРС (севере ацуте респираторy сyндроме) – НХС”. Натионал Хеалтх Сервице. 2019-10-24. Архивирано из оригинала 9. 3. 2020. г. Приступљено 2020-04-22. 
  3. ^
  4. ^ Цхан-Yеунг M, Xу РХ (новембар 2003). „САРС: епидемиологy”. Респирологy. 8 Суппл (с1): С9—14. ПМИД 15018127. дои:10.1046/ј.1440-1843.2003.00518.x. 
  5. ^ „САРС (севере ацуте респираторy сyндроме)”. НХС Цхоицес. УК Натионал Хеалтх Сервице. 3. 10. 2014. Архивирано из оригинала 11. 3. 2016. г. Приступљено 8. 3. 2016. „Синце 2004, тхере хавен'т беен анy кноwн цасес оф САРС репортед анywхере ин тхе wорлд.” 
  6. ^ Моренс ДМ, Фауци АС (септембар 2020). „Емергинг Пандемиц Дисеасес: Хоw Wе Гот то ЦОВИД-19”. Целл. 182 (5): 1077—1092. ПМИД 32846157. дои:10.1016/ј.целл.2020.08.021. 
  7. ^ „Неw цоронавирус стабле фор хоурс он сурфацес”. Натионал Институтес оф Хеалтх (НИХ) (на језику: енглески). НИХ.гов. 17. 3. 2020. Архивирано из оригинала 23. 3. 2020. г. Приступљено 4. 5. 2020. 
  8. ^ „Мyтх бустерс”. WХО.инт. Wорлд Хеалтх Организатион. 2019. Архивирано из оригинала 6. 2. 2020. г. Приступљено 15. 3. 2020. 
  9. ^ Марра МА, Јонес СЈ, Астелл ЦР; et al. (2003). „The Genome sequence of the SARS-associated coronavirus”. Science (journal). 300 (5624): 1399—404. PMID 12730501. doi:10.1126/science.1085953. 
  10. ^ Coronavirus never before seen in humans is the cause of SARS, New York: United Nations World Health Organization, 16 April 2006. URL Accessed 5 July 2006.
  11. ^ Fouchier RA, Kuiken T, Schutten M; et al. (2003). „Aetiology: Koch's postulates fulfilled for SARS virus”. Nature. 423 (6937): 240. PMID 12748632. doi:10.1038/423240a. 
  12. ^ Li W, Shi Z, Yu M (2005). „Bats are natural reservoirs of SARS-like coronaviruses”. Science (journal). 310 (5748): 676—9. PMID 16195424. doi:10.1126/science.1118391. 
  13. ^ Lau SK, Woo PC, Li KS; et al. (2005). „Severe acute respiratory syndrome coronavirus-like virus in Chinese horseshoe bats”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 102 (39): 14040—5. PMC 1236580 Слободан приступ. PMID 16169905. doi:10.1073/pnas.0506735102. 
  14. ^ First SARS vaccine trials a success China Daily 15 January 2005
  15. ^ Stockman LJ, Bellamy R, Garner P (2006). „SARS: systematic review of treatment effects”. PLoS Med. 3 (9): e343. PMC 1564166 Слободан приступ. PMID 16968120. doi:10.1371/journal.pmed.0030343. Архивирано из оригинала 01. 05. 2008. г. Приступљено 27. 12. 2021. 
  16. ^ Wu et al, 2004.
  17. ^ Murphy 2008
  18. ^ Oehler, Richard L. „Severe Acute Respiratory Syndrome (SARS)”. Приступљено 2008-05-11. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Teški_akutni_respiratorni_sindrom&oldid=27933688”