Japanski vrtovi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vrt Adahi muzeja
Japanski vrt u botaničkoj bašti "Jevremovac" u Beogradu

Japanski vrtovi 日本庭園 (nihon teien) se mogu definisati kao tradicionalna veština stvaranja minijaturnih idealizovanih pejzaža, često na veoma apstraktam i stilizovan način[1]. Vrtovi vladara i plemstva dizajnirani su za rekreaciju i estetsko zadovoljstvo, dok su vrtovi budističkih hramova podizani za kontemplaciju i meditaciju. Japanski vrtovi su se razvili pod uticajem različitih kineskih i korejskih vrtova, njihovom stilizacijom, tako što su japanski vrtni dizajneri postepeno počeli da primenjuju svoju sopstvenu estetiku, na osnovu autohtonih materijala i kulture. Do Edo epohe (XVII vek) japanski vrt je poprimio svoj specifičan izgled[2].

U japanskoj kulturi gradnja vrtova se smatra vrhunskom umetnošću blisko povezanom sa kaligrafijom (書道 šodo) i slikanjem tušem (墨絵 sumi-e). Još jedna veština uticala je na razvoj japanskog vrta, umetnost gajenja minijaturnih pejzaža i minijaturnog drveća - bonseki i bonsai.

Karakteristike vrtova[uredi | uredi izvor]

U osobine "tipične" za japanske vrtove može da se pronikne bez dubljeg prodora u osnove japanskog estetskog iskustva. Japanski vrtovi su vrtovi u tradicionalnom stilu koji se nalaze uz privatne kuće, u gradskim parkovima, i istorijskim orijentirima kao što su budistički hramovi, Šinto svetilišta i stari zamkovi.

Najpoznatiji japanski vrtovi na Zapadu, kao i u Japanu, su suvi ili kameni vrtovi (karesansui). Tradicionalna ceremonija ispijanja čaja uslovila je pojavu otmenih japanskih vrtova drugačijeg stila - čajnih vrtova, koji evociraju ruralnu jednostavnost.

Od biljnog materijala najčešći su bambusi, četinari (uključujući japanski crni bor (Pinus thunbergii Parl.)) i listopadno drveće kao što su javori koji rastu iznad tepiha od paprati i mahovine. Pored biljnog materijala i glavnih arhitektonskih objekata (kuća za stanovanje, čajna kuća ili hram), u zavisnosti od arhetipa. Pored biljnog materijala japanski vrtovi često sadrže više od ovih elemenata:

  • voda prava ili simbolična,
  • stene ili kameni aranžmani, koji često dolaze iz udaljenih delova Japana,
  • svetiljke, najčešće od kamena, Dai-doro i Kasuga-doro
  • čajna kuća ili paviljon,
  • struktura koja ograđuje vrt – živa ograda, plot ili zid tradicionalnih karakteristika i
  • most ili kamenje za prelaz (stepping stones) do ostrva.[3]

Japanski vrtovi u Srbiji[uredi | uredi izvor]

U Srbiji postoje dva japanska vrta. Jedan se nalazi u Botaničkoj bašti „Jevremovac” u Beogradu i izgrađen je 2004. godine. Drugi je izgrađen 2011. u Vrnjačkoj Banji. Oba vrta izgrađena su uz pomoć donacija države Japana.[4][5]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nitschke, G. (1993): Le jardin japonais, angle droit et forme naturelle. Taschen GmbH, Koln. ISBN 3822896756.
  2. ^ Baridon, M. (2000): Les jardins, Paysagistes, jardiniers, poetes. Bouquins, ISBN 222106707X.
  3. ^ Kenkichi, O. & Edwards, W. (2010): Japanese Garden Dictionary: A Glossary for Japanese Gardens and Their History.
  4. ^ „Japanski vrt”. RTS. 25. 5. 2017. Pristupljeno 24. 7. 2023. 
  5. ^ „Cunozaki i Jeremić otvorili japanski vrt”. RTV. 11. 6. 2011. Pristupljeno 24. 7. 2023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Grbić, M. (2015): Istorija vrtne umetnosti. Univerzitet u Beogradu. . Београд. ISBN 978-86-7299-227-4. 
  • Young, M. (2005): The Art of the Japanese Garden. Tuttle Publishing ISBN 0804835985
  • Takei J. & Keane, M. P. (2001): Sakuteiki Visions of the Japanese Garden: A Modern Translation of Japan's Gardening Classic. Tuttle Publishing ISBN 0804832943

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Japanski vrtovi na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јапански_вртови&oldid=26795938”