Пређи на садржај

Јапански вртови

С Википедије, слободне енциклопедије
Врт Адахи музеја
Јапански врт у ботаничкој башти "Јевремовац" у Београду

Јапански вртови 日本庭園 (нихон теиен) се могу дефинисати као традиционална вештина стварања минијатурних идеализованих пејзажа, често на веома апстрактам и стилизован начин[1]. Вртови владара и племства дизајнирани су за рекреацију и естетско задовољство, док су вртови будистичких храмова подизани за контемплацију и медитацију. Јапански вртови су се развили под утицајем различитих кинеских и корејских вртова, њиховом стилизацијом, тако што су јапански вртни дизајнери постепено почели да примењују своју сопствену естетику, на основу аутохтоних материјала и културе. До Едо епохе (XVII век) јапански врт је попримио свој специфичан изглед[2].

У јапанској култури градња вртова се сматра врхунском уметношћу блиско повезаном са калиграфијом (書道 шодо) и сликањем тушем (墨絵 суми-е). Још једна вештина утицала је на развој јапанског врта, уметност гајења минијатурних пејзажа и минијатурнoг дрвећа - бонсеки и бонсаи.

Карактеристике вртова

[уреди | уреди извор]

У особине "типичне" за јапанске вртове може да се проникне без дубљег продора у основе јапанског естетског искуства. Јапански вртови су вртови у традиционалном стилу који се налазе уз приватне куће, у градским парковима, и историјским оријентирима као што су будистички храмови, Шинто светилишта и стари замкови.

Најпознатији jапански вртови на Западу, као и у Јапану, су суви или камени вртови (каресансуи). Традиционална церемонија испијања чаја условила је појаву отмених јапанских вртова другачијег стила - чајних вртова, који евоцирају руралну једноставност.

Од биљног материјала најчешћи су бамбуси, четинари (укључујући јапански црни бор (Pinus thunbergii Parl.)) и листопадно дрвеће као што су јавори који расту изнад тепиха од папрати и маховине. Поред биљног материјала и главних архитектонских објеката (кућа за становање, чајна кућа или храм), у зависности од архетипа. Поред биљног материјала јапански вртови често садрже више од ових елемената:

  • вода права или симболична,
  • стене или камени аранжмани, који често долазе из удаљених делова Јапана,
  • светиљке, најчешће од камена, Даи-доро и Касуга-доро
  • чајна кућа или павиљон,
  • структура која ограђује врт – жива ограда, плот или зид традиционалних карактеристика и
  • мост или камење за прелаз (stepping stones) до острва.[3]

Јапански вртови у Србији

[уреди | уреди извор]

У Србији постоје два јапанска врта. Један се налази у Ботаничкој башти „Јевремовац” у Београду и изграђен је 2004. године. Други је изграђен 2011. у Врњачкој Бањи. Оба врта изграђена су уз помоћ донација државе Јапана.[4][5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Nitschke, G. (1993): Le jardin japonais, angle droit et forme naturelle. Taschen GmbH, Koln. ISBN 3822896756.
  2. ^ Baridon, M. (2000): Les jardins, Paysagistes, jardiniers, poetes. Bouquins, ISBN 222106707X.
  3. ^ Kenkichi, О. & Edwards, W. (2010): Japanese Garden Dictionary: A Glossary for Japanese Gardens and Their History.
  4. ^ „Јапански врт”. РТС. 25. 5. 2017. Приступљено 24. 7. 2023. 
  5. ^ „Cunozaki i Jeremić otvorili japanski vrt”. RTV. 11. 6. 2011. Приступљено 24. 7. 2023. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Грбић, М. (2015): Историја вртне уметности. Универзитет у Београду. . Београд. ISBN 978-86-7299-227-4. 
  • Young, M. (2005): The Art of the Japanese Garden. Tuttle Publishing ISBN 0804835985
  • Takei J. & Keane, M. P. (2001): Sakuteiki Visions of the Japanese Garden: A Modern Translation of Japan's Gardening Classic. Tuttle Publishing ISBN 0804832943

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]