Jelisaveta Marković (prevoditeljka)

Jelisaveta Marković
Datum rođenja	(1876-04-06)6. april 1876.
Mesto rođenja	Beograd, Kneževina Srbija
Datum smrti	7. april 1966.(1966-04-07) (90 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFR Jugoslavija

Jelisaveta Marković (Beograd, 6. april 1876 — Beograd, 7. april 1966), bila je srpski prevodilac sa engleskog, francuskog, latinskog i norveškog jezika na srpski.

Biografija

Osnovnu i Višu žensku školu (1883-1893) završila je u Beogradu. Radila je kao učiteljica u Beogradu (1893-1897, 1903-1904), Nišu (1897-1998) i Kragujevcu (1904-1912), nastavnica i upraviteljica Više ženske škole u Solunu (1898-1903) i razredna učiteljica Više ženske škole i Trgovačke akademije u Beogradu (1912-1914). Od 1914. do 1919. u penziji, a po završetku Prvog svetskog rata reaktivirana: 1919-1920. predmetna učiteljica i 1920-1925. profesor Druge ženske gimnazije u Beogradu. Govorila je tečno francuski i nemački. Jedan je od osnivača Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Prevodilački rad

Kao prevodilac se prvi put javila 1898. Prevela je velik broj dela sa francuskog, engleskog, latinskog i norveškog, od kojih je većina doživela više izdanja. Neke od svojih prevoda propratila je predgovorima. Među njene najznačajnije prevode spadaju dela Vilijama Tekerija (Henri Ezmond, Beograd, SKZ, 1922; Vašar taštine, Beograd, 1969), Onore de Balzaka (Rođaka Beta, 1, 2, Beograd, „Narodna prosveta“, 1934; Čiča Gorio, Beograd, „Narodna prosveta“, 1934; Seljaci, Beograd, „Narodna prosveta“, 1936; Izgubljene iluzije, Beograd/Zagreb, „Kultura“, 1948), Anatola Fransa (Ostrvo pingvina, Beograd/Zagreb, „Kultura“, 1946; Mali Pjer, Beograd, „Novo pokolenje“, 1950, Život u cvetu, Beograd, „Novo pokolenje“, 1951), Stendala (Vitorija Akoramboni, Beograd, „Prosveta“, 1950), Marka Tvena (Doživljaji Haklberi Fina, Beograd, „Novo pokolenje“, 1947), Torntona Vajldera (Most svetoga kralja Luja, Beograd, „Prosveta“, 1951), Sigrid Undset (Kristina Lavransova, Beograd, „Prosveta“, 1961) i Tome Kempijskog (O ugledanju na Hrista, Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 1926). Za Narodno pozorište u Beogradu prevela je komad Sukob Pjera Bretona 1910, a za Omladinsko kulturno-umetničko društvo „Ivo Lola Ribar“ Naš grad Torntona Vajldera 1956, koji je igran i u Srpskom narodnom pozorištu 1971. Francuska vlada ju je odlikovala Akademskim palmama i dodelila joj titulu Officier d’Académie 1922. Odlikovana je ordenom Svetog Save IV reda 1926. Za svoj prevodilački rad dobila je Sedmojulsku nagradu 1956, a 1962. Oktobarsku nagradu grada Beograda za najbolje prevodilačko ostvarenje (roman Kristina Lavransova Sigrid Undset).
Napisala je i knjigu Méthode de lecture française pour les élèves serbes (Beograd, 1923).

Vidi još

• A-m, „Prevodilac Jelisaveta Marković proslavila 45-godišnjicu rada“, Politika, 17. I 1953.
• J. Stojanović, „Jelisaveta Marković“, Politika, 8. III 1959.
• B. Popović, „U poseti kod Jelisavete Marković“, NIN, 8. XI 1959
• Lj. Sabljić, „Razgovor s dobitnicom Oktobarske nagrade J. Marković“, Borba, 11. XI 1962.
• A.-S. Petrović, „Posle jedne nagrade“, Politika, 2. XII 1962.
• J. Stojanović, „Jelisaveta Marković“, Zbornik radova o prevođenju, Beograd 1966, s. 92-95.
• Ž. P. Jovanović, „Bibliografija prevoda Jelisavete Marković“, Zbornik radova o prevođenju, Beograd, 1966, s. 96-99.