Josif Petrogradski

Josif Petrogradski
Lični podaci
Datum rođenja	15. [27.] decembar 1872.
Mesto rođenja	Ustjužna, Novgorodska gubernija,
Datum smrti	20. novembar 1937.
Mesto smrti	trakt Lisja Balka, Južno-Kazahstanska oblast,
mitropolit lenjingradski
Godine	1926.

Mitropolit Josif (rođ. Ivan Semjonovič Petrovih; 15. [27.] decembar 1872, Ustjužna, Novgorodska gubernija - 20. novembar 1937, trakt Lisja Balka, Južno-Kazahstanska oblast) - episkop Ruske pravoslavne crkve; od avgusta 1926. mitropolit lenjingradski (imenovan za zamenika patrijaršijskog mitropolita Sergija (Stragorodskog)). Zbog neprihvatanja deklaracije o potpunoj lojalnosti vlastima iz 1927. i njegovog premeštanja u odesku katedru, on postaje vođa „jozefizma“; duhovni pisac. Magistar teologije (1903).

Proslavljen kao svetitelj Ruske pravoslavne zagranične crkve kao sveštenomučenik Josif Petrogradski.

Detinjstvo i obrazovanje

Poticao je iz porodice trgovca u županijskom gradu Ustjužna - Semjona Kiriloviča Petrova, koji je posedovao pekaru. Evdokia Ivanovna, rođena Gankovskaja, bila je angažovana u domaćinstvu i podizanju dece. Kuća se nalazila u Kazanskoj ulici (sada Valentina Tereškova).. Ivan Petrovih, rođen 15. decembra 1872. godine, bio je 4. dete od ukupno 9 dece. Kršten je 17. decembra iste godine, kao i sva njegova braća i sestre, u parohijskoj crkvi Vaznesenja Gospodnjeg na Vspolju.

Po preporuci sveštenika Vaznesenske crkve, Ivan je primljen u Ustjužnu bogoslovsku školu, koju je sjajno završio 1889. godine i upisao Novgorodsku bogosloviju, koja se nalazila u Novgorodskom Antonijevom manastiru. Godine 1895. Ivan Petrov je, kao najbolji đak Novgorodske bogoslovije, poslat da se o državnom trošku uči na Moskovskoj bogoslovskoj akademiji. Za vreme praznika Ivan je radio po manastirima i crkvama, prebirajući i dovodeći u red razne crkvene dokumente. U leto se trudio i da hodočasti po svetim mestima Rusije. Uspešno je obavio zadatak Carske akademije nauka, zapisavši severni nacionalni ukor prema razvijenom programu. Dana 4. decembra 1896. godine, u prisustvu prepunog skupa nastavnika i učenika, Ivan Petrovih je održao oproštajni govor na sahrani preminulog profesora A.P. Smirnova, što je bio njegov prvi javni govor.

Na Moskovskoj bogoslovskoj akademiji bio je i jedan od najboljih studenata; samo u opštoj crkvenoj istoriji, istoriji Ruske Crkve i istoriji filosofije, dobio je oznaku „veoma dobar“. Sve ostale ocene su bile odlične. Savetu Akademije dodeljena je diploma kandidata teologije za esej o istoriji jevrejskog naroda Josifa Flavija. 11. jula 1899. odobrio mu je mitropolit moskovsko-kolomenski Vladimir (Bogojavlenski) „pravo da predaje u Bogosloviji i da prilikom traženja magistarskog stepena ne polaže novi usmeni ispit“. U junu 1899. posetio je Svetu zemlju. Svoje utiske o obilasku zemaljskog života i podvizima Spasitelja Ivan je zapisao u esejima, koji su kasnije objavljeni u časopisu „Emocionalno čitanje“. Još dok je studirao na Akademiji počeo je da vodi duhovni dnevnik, u koji je unosio svoja duhovna zapažanja i iskustva.

Učenje i monaštvo

Da bi nakon diplomiranja na Moskovskoj bogoslovskoj akademiji nastavio naučne studije, ostavljen mu je kao profesorska stipendija „da se pripremi za zamenu upražnjenih nastavnih odeljenja“. U oktobru 1899. Savet Moskovske Duhovne Akademije je odobrio program studija koji su oni proglasili za proučavanje poslednjeg perioda biblijske istorije i nameru da se esej kandidata preradi u magistarski. Godinu dana kasnije, izveštaj o stipendiranju Ivana Petroviha visoko je ocenio rektor MTA, episkop Arsenije (Stadnicki), koji je predložio da se Ivan Petrovih izabere na mesto nastavnika biblijske istorije. Ivan Petrov je 4. septembra 1900. godine na sastanku Saveta MTA održao dva ogledna predavanja na teme: „Rim i Jerusalim (o karakteristikama i istoriji perioda rimske vladavine)“ i „Samuilo i Savle u god. njihovi međusobni odnosi“. Poslednje predavanje objavljeno je u Bogoslovskom glasniku Moskovske bogoslovske akademije u decembru 1900. godine. lektire izabran je u zvanje popravnog docenta na MTA na Katedri za biblijsku istoriju. Na istoj katedri, rektor MTA, episkop Arsenije, pročitao je kurs predavanja o početnom periodu biblijske istorije od patrijaraha do prvih kraljeva, a Ivan Petrov – o narednom periodu.

U ovo vreme on donosi konačnu odluku o monaškom postrigu, o čemu razmišlja od detinjstva. Dana 26. avgusta 1901. godine, u Getsimanskom skitu u Trojice-Sergijevoj lavri, Ivan je postrižen od episkopa volokolamskog Arsenija (Stadnickog) u monaštvo sa imenom Josif u čast starozavetnog patrijarha Josifa. 30. septembra 1901. godine u Trojičkom sabornom hramu Trojice-Sergijeve lavre monah Josif je rukopoložen u čin jerođakona, a 14. oktobra u Pokrovskoj crkvi Moskovske bogoslovske akademije posvećen je u čin jeromonaha. Za revnosno služenje u Pokrovskoj akademskoj crkvi, nekoliko meseci posle hirotonije, jeromonah Josif, na zahtev rektora MDA, episkopa Arsenija, odlikovan je kuisom.

19. juna 1903. godine ukazom Svetog sinoda jeromonah Josif Petrov je potvrđen za magistra bogoslovije. U decembru iste godine imenovan je za vanrednog profesora na Katedri za biblijsku istoriju i inspektora Moskovske bogoslovske akademije. 18. januara 1904. godine uzdignut je u čin arhimandrita.

Od januara 1905. godine u časopisu Dušonosno čitanje počeli su da se štampaju izvodi iz dnevnika arhimandrita Josifa, navodeći samo inicijale autora. Po blagoslovu episkopa Arsenija (Stadnickog) dnevnik je počeo da izlazi i u štampariji Trojice-Sergijeve lavre, takođe bez navođenja punog imena autora. Kao specijalista za biblijske teme, napisao je nekoliko članaka za Pravoslavnu teološku enciklopediju u to vreme, kao i detaljne komentare i članke sa objašnjenjima u Bibliji objašnjenja o knjigama Judita, Jestira i Makabejske knjige.

Jabločinski manastir

„Privremena pravila” koja je Sinod izdao 21. februara 1906. kao dodatak Povelji dala su Moskovskoj bogoslovskoj akademiji široku autonomiju, ali ih arhimandrit Josif nije prihvatio, jer su, po njegovom mišljenju, stvarala nemoguću poziciju za monaštvo u bogoslovskoj školi. U to vreme arhimandrit Josif je odlučio da napusti Akademiju, o čemu svedoči izveštaj episkopa Holmskog Evlogija (Georgijevskog) od 2. februara 1906. godine. Episkop Evlogije je obavestio Sveti Sinod o potrebi da se, s obzirom na ekstremno intenziviranje katoličke propagande, organizuje centar pravoslavnog misionarstva u jedinom muškom Jabločinskom manastiru u eparhiji sa hitnim zahtevom da se na čelo postavi bogoslovski obrazovan pastir. manastira. Kao takav, episkop Evlogije je podneo molbu za imenovanje arhimandrita Josifa (Petrovih), u skladu sa njegovom izraženom željom da se posveti misionarskom radu. Ukazom Svetog sinoda od 30. juna 1906. godine, arhimandrit Josif je postavljen na mesto nastojatelja Jabločinskog Onufrijevskog manastira u Belskom okrugu Sedlečke gubernije Kraljevine Poljske, uz razrešenje duhovno-prosvetne službe.

Početkom avgusta iste godine arhimandrit Josif je stigao na svoje novo odredište. To je bila udaljena zapadna periferija, gde je malobrojno pravoslavno stanovništvo bilo u neprijateljskom okruženju katolika i stalno je doživljavalo jak pritisak i uznemiravanje od njih. Arhimandrit Josif je zatekao manastir u jadnom stanju: „Neočekivano sam bio prinuđen da se osudim na život u siromašnom, neuređenom, zapuštenom, provincijskom, pustom manastiru. Posle Lavrskog sjaja – o, kakvo teško lišenje, kušnja, žalost! Najviše je arhimandrita Josifa zapanjila nemarnost i nebriga u odnosu na službe i hram. U pismima prijateljima i poštovaocima u Sergijevom Posadu, tražio je najpotrebnije, odgovarajući na njihova pitanja o potrebama manastira: jednostavnu odeždu za svakodnevnu službu, koja mu se nije našla u manastiru; o krugovima na posudi za pokrivanje od muva; o maramama za pokrivanje prestola i oltara, u manastiru su bile pokrivene belim čaršavima (uvek prljavim), a za posude koje tamo uopšte nisu bile pokrivene i uvek su stajale u prašini i prljavštini. Od svojih dobrotvora tražio je novi ćilim, idući od prestola do amvona, jer je „stari bio pun rupa i mrlja od slatke navike ovdašnje braće – da pljune! Sramotno je čak i pogledati. I nema apsolutno ništa da se zameni. Otac Josif je bio potišten neobrazovanošću i crkvenim lošim manirima lokalnog stanovništva.

Juriev Manastir

Arhimandrit Josif je pristupio dovođenju u red manastira. Sastavio je službu i akatist nebeskom ktitoru manastira monahu Onufriju; uredio svetinju za njegove mošti; naručio za manastirske ikone svetog Serafima i svetog Sergija, koji su na stanici dočekani litijem i svečano prebačeni u manastir, privlačeći mnoge hodočasnike. Prilikom prenosa ikone svetog Sergija decembra 1906. godine, okupilo se toliko naroda da je mala crkva manastira jedva mogla da primi sve hodočasnike, pa su se, po rečima arhimandrita, „čak i stisnuli u Carske dveri“. Ubrzo je arhimandrit Josif započeo popravku i rekonstrukciju hrama u Jabločinskom manastiru, a već u proleće 1907. u pismu je primetio da je „sve urađeno na najbolji mogući način – dobro, prostrano, svetlo“. Osvećenje hrama je izvršeno posle velikog remonta 16. decembra 1907. godine, već bez arhimandrita Josifa.

Septembra 1907. postavljen je za nastojatelja Jurjevskog manastira, koji se nalazio tri vrste od Novgoroda, na levoj obali reke Volhov. Po broju i raskoši hramova bila je druga posle Kijevo-Pečerske i Trojice-Sergijeve lavre. Posle ubogog Jabločinskog manastira, arhimandritu Josifu trebalo je da obraduje premeštaj u jedan od najbogatijih manastira Rusije, pa čak i u rodnu Novgorodsku zemlju. Kasnije, kada je postao iguman jednog manastira u Rostovu, pisao je da je služba u Novgorodskoj zemlji „neprocenjiva i ni na koji način nezamenljiva za dušu“. Arhimandrit Josif je ponekad služio u Sabornoj crkvi Svete Sofije, učestvovao u verskim i moralnim čitanjima, koja su se održavala nedeljom u sali Novgorodske muške gimnazije i drugim javnim zgradama.

Episkop uglički

27. februara 1909. godine, ukazom Svetog Sinoda, nastojatelj Jurjevskog manastira arhimandrit Josif (Petrovih) postavljen je za episkopa ugličkog, drugog namesnika Jaroslavske eparhije, sa uzvođenjem u čin episkopa. Istovremeno je postavljen za nastojatelja Spaso-Jakovlevskog manastira u Rostovu sa boravkom u ovom manastiru[. Dana 14. marta 1909. godine, u sali za sastanke Svetog Sinoda, izvršeno je imenovanje arhimandrita Josifa u episkopsko dostojanstvo, koje su izvršili: mitropolit svetoziorovski Antonije (Vadkovski), arhiepiskop volinski Antonije. (Hrapovicki), arhiepiskop finski Sergije (Stragorodski), episkop tambovski Inokentije (Beljajev), episkop nižegorodski Nazarije (Kirilov), episkop holmski Evlogije (Georgijevski).

U Sabornom hramu Svete Trojice Aleksandro-Nevske lavre 15. marta 1909. godine obavljeno je njegovo episkopsko hirotonisanje. Mitropolit peterburški Antonije je predvodio bogosluženje, predao je i arhijerejsku palicu hirotonisanom episkopu i održao poučnu besedu. 20. marta 1910. preimenovan je u Prvog namesnika.

Spaso-Jakovlevski manastir u Rostovu

Na ovom položaju ostao je do konačnog zatvaranja manastira 1923. godine. Prvo čime je novi rektor morao da započne svoj rad bilo je protestno pismo protiv planirane izgradnje fabrike saga na zemljištu pored crkve Arhangela Mihaila i samo odvojenom putem od istočnog zida manastira Spaso-Jakovlevski. Pismo je imalo efekta, a postrojenje nije izgrađeno. Pripremio je i sproveo proslave posvećene 200-godišnjici upokojenja svetog Dimitrija Rostovskog, 26-28. oktobra 1909. godine u Spaso-Jakovljevskom manastiru uz veliko sabranje sveštenstva i mirjana. Ubuduće je brižljivo sakupljao i čuvao sve što je bilo povezano sa uspomenom na Dimitrija Rostovskog. Episkop Josif se od prvih dana zauzeo za unapređenje manastira. Već prve godine svog rektorstva Episkop Josif je osveštao hram u čast Tolške ikone Bogorodice i izvršio restauraciju Saborne crkve Začeća. Započeo je i izgradnju pećinske crkve Vaskrsenja, a nepune tri godine kasnije, na Vaskrs 1912. godine, crkva je već bila osvećena. Godine 1913. na manastirski zvonik podignuto je zvono od 155 puda koje je episkop Josif kupio u Boriso-Glebskom manastiru. Episkop Josif je 1916. godine osveštao kapelu u čast Vatopedske ikone Bogorodice, a 1917. godine crkvu u čast ikone Bogorodice „Svih žalosnih Radost“ pri manastirskom domu.

Episkop Josif je sa velikim interesovanjem proučavao rostovske svetinje i starine, čak je našao vremena i za pisanje članaka iz istorije umetnosti. Kao poznavalac crkvenog pojanja, uspeo je da u Spaso-Jakovljevskom manastiru okupi odlične horove, koji su bili poznati u Rostovu, uključujući i dečiji hor organizovan u manastiru. Želja da se temeljno upozna sa drevnim crkvenim pojanjem postala je jedan od glavnih ciljeva hodočašća episkopa Josifa na Atos, a zatim u Novoatonski manastir u Abhaziji u leto 1911. godine, kada je dobio mesec dana odsustva. Ozbiljnu pažnju posvetio je „Društvu barjaktara“ u Rostovu, čiji su članovi, pored neposrednog nošenja znamenja i crkvenih svetinja, kao i održavanja reda tokom bogosluženja, brinuli o sjaju crkava i pomagali siromašnima. i bolesnima.

Uprkos činjenici da je episkop Josif bio vikarni episkop, on je dosta vremena provodio na administrativnim svakodnevnim poslovima episkopa. Ovo je i pregled crkava eparhije sa njihovim godišnjim obilaskom, o čemu svedoče godišnji izveštaji sa tačnim navođenjem svih sela i rastojanja između njih, kao i ukupnog broja pređenih milja na putu. I obimna ekonomska i administrativna prepiska; i odgovori na brojne predstavke i molbe po raznim pitanjima. Od 18. juna do 1. avgusta 1912. godine episkop Josif je upravljao Jaroslavskom eparhijom po odlasku arhiepiskopa Tihona (Belavina) na Kavkaz na lečenje. 22. maja 1913. primio je cara Nikolaja II, koji je sa porodicom i pratnjom stigao u Rostov u vezi sa proslavom 300-godišnjice dinastije Romanov. Velika kneginja Jelisaveta Fjodorovna posetila je 16. decembra 1913. godine Spaso-Jakovlevski manastir inkognito.

5. februara 1914. u Jaroslavlj je stigao novi arhiepiskop. Episkop Josif je bio među sveštenstvom koje je upoznalo novog arhipastira. Arhiepiskop Agatangel je 1. maja 1914. posetio Rostov. Potom je arhiepiskop Agatangel više puta dolazio u Rostov i sasluživao sa episkopom Josifom. Episkopu Josifu je od 25. avgusta do 16. septembra 1914. godine poverena privremena uprava Kostromske eparhije, pošto su u to vreme vladajući i vikarni episkopi istovremeno napustili Kostromu. Episkop Josif služio je 29. avgusta 1914. godine u Sabornom hramu Kostroma parastos „poglavarima i vojnicima koji su položili živote na bojnom polju“. Od katedrale je obavljen verski hod do centralnog Susaninskog trga, gde je u Aleksandrovskoj kapeli, uz sasluženje celokupnog gradskog sveštenstva, odslužio moleban – „za davanje pobede ruskoj vojsci nad neprijateljem, i ljudi zbog pijanstva“.

Nije poznato kako je episkop Josif dočekao februarsku revoluciju 1917. godine. 31. maja 1917. godine, zajedno sa episkopom ufskim Andrejem (Uhtomskim) i istovercem Simonom Šlejevim, episkop Josif posetio je staroverski saborni hram Belokrinitske jerarhije u Moskvi. Episkopi Andrej i Josif obratili su se starovercima sa predlogom da se razgovara o mogućnosti pomirenja i ujedinjenja, a, po njihovom mišljenju, „ujedinjenje ni u kom slučaju ne može i ne sme biti mehaničko, spoljašnje. Ona mora biti puna, srdačna, da svaka strana unese svoj talenat u zajedničku riznicu crkvenog života i umnoži ga“. Poduhvat je bio neuspešan: staroverski episkopi, koji su isprva ljubazno primili episkope Andreja i Josifa, odgovorili su prilično oštrom porukom. Bio je izabran za člana Sveruskog pomesnog saveta 1917-1918, nije učestvovao na sastancima.

1. decembra 1917. godine, u vezi sa premeštanjem arhiepiskopa riškog Jovana (Smirnova) u Rjazanjsko sedište, episkop Josif je postavljen za privremenog administratora Riške eparhije. Zbog okupacije Rige od nemačkih trupa, eparhijska uprava se nalazila u Jurjevu (danas Tartu, Estonija). 30. januara (12. februara) 1918. oslobođen je privremene uprave Riške eparhije u vezi sa postavljenjem episkopa revalskog Platona (Kulbuša) za privremenog upravnika eparhije.

Na osnovu Uredbe o muzejskoj imovini od 10. oktobra 1918. godine, Spaso-Jakovlevski manastir, kao spomenik antičke umetnosti, prebačen je u muzejsko odeljenje Narodnog komesarijata prosvete. Aprila 1919. godine potpisan je „sporazum“ između Rostovskog okružnog saveta radničkih i vojničkih deputata i nastojatelja manastira episkopa Josifa; namesnik, arhimandrit Tihon (Šigin); blagajnika jeromonaha Dimitrija i drugih monaha o prenosu na „večnu” upotrebu manastirske bratije manastira sa hramovima. Istovremeno, normalan monaški život se pokazao nemogućim zbog naseljavanja u manastirske prostorije po nalogu čitavih porodica, a sam manastir se pretvorio u „bučnu čaršiju“. Hrana braće bila je najoskudnija; Zimi su preživeli nesnosnu hladnoću, a mnoga stabla su morala da se poseku u manastirskoj ogradi da bi se zagrejale ćelije. U februaru 1919. godine mitropolit Agatangel (Preobraženski), koji se vratio u svoju eparhiju, nastanio se u ovom manastiru.

Arhiepiskop rostovski

22. januara 1920. godine postavljen je za arhiepiskopa rostovskog, vikara Jaroslavske eparhije. U Rostovu je 25. aprila 1920. godine Deseti kongres sovjeta grada i okruga odlučio da se svete mošti otvore u crkvama Rostovskog sreza. Nakon otvaranja moštiju rostovskih čudotvoraca 26. aprila iste godine u Uspenskom sabornom hramu, Spaso-Jakovljevskom Dimitrijevskom i Avramijevskom manastiru, arhiepiskop Josif je u znak protesta organizovao i predvodio litiju. Jaroslavska vanredna komisija pokrenula je istragu o činjenici otpora otvaranju moštiju, a arhiepiskop Josif je bio jedan od glavnih optuženih u tom slučaju. Arhiepiskop Josif je u svojim svedočenjima na ispitivanjima istakao da nema „kontrarevolucionarne namere“, da nije vodio nikakvu agitaciju i da se ni za šta ne smatra krivim. Za arhiepiskopom Josifom je 7. jula 1920. godine potpisana poternica, a sutradan je uhapšen i zatvoren. U to vreme u Rostovu i okolnim selima prikupljeno je na stotine potpisa vernika u njegovu odbranu; uz materijale istražnog spisa priložene su molbe građana za oslobađanje episkopa Josifa. Istražitelj je predložio da se arhiepiskop Josif i još dvojica optuženih osude na smrtnu kaznu. Arhiepiskop Josif je 18. jula prebačen u Moskvu i zatvoren u unutrašnji zatvor Čeke. Ovde mu je stavljeno na teret da je „vodio kampanju i odupirao se sprovođenju naredbe vlade o otvaranju svetih moštiju rostovskih čudotvoraca“. Dana 26. jula 1920. godine, ukazom Prezidijuma Čeke, „I. S. Petrovih je osuđen na kaznu zatvora u koncentracionom logoru u trajanju od 1 godine uslovno uz upozorenje na nepoznavanje agitacije“. Posle izlaska iz zatvora, arhiepiskop Josif se vratio u Spaso-Jakovlevski manastir.

U martu-aprilu 1922. Rostovska okružna komisija za zaplenu crkvenih dragocenosti sastavila je popis predmeta od plemenitih metala i dragog kamenja koji su pripadali Spaso-Jakovljevskom manastiru; zatim su zaplenjeni putiri, plate, čaše za blagoslov vode i srebrni mošti svetitelja. Ista komisija je 28. maja 1922. godine donela odluku o procesuiranju sveštenstva Spaso-Jakovljevskog manastira, a pre svega arhiepiskopa Josifa, „zbog prikrivanja dragocenosti“, kako je navedeno u zapisniku sa sednice komisije: „S obzirom na činjenica da se pokazalo da značajan broj dragocenosti nije popisan u novom inventaru, što potvrđuje i činjenica da je izvršna trojka pronašla 2 mitre, zlato i srebro, koje nisu popisane u inventaru, sa dragim kamenjem“. Arhiepiskop Josif odmah nije priznao obnoviteljsku višu crkvenu upravu, stvorenu maja 1922. godine.

Arhiepiskop Josif odmah nije priznao obnoviteljsku višu crkvenu upravu, stvorenu maja 1922. godine. Kasnije, na jednom od saslušanja 1932. godine, svedoči da je 1922. godine optužen da je agitovao protiv oduzimanja dragocenosti „na klevetu obnovitelja“, kojima je bio jedan od glavnih neprijatelja u eparhiji. Arhiepiskop Josif je 19. novembra 1922. godine „zbog otpora zapleni crkvene imovine“ osuđen od Jaroslavskog revolucionarnog suda na četiri godine zatvora.

Naredbom predsednika Sveruskog centralnog izvršnog komiteta M. I. Kalinjina od 5. januara 1923. pušten je pre roka. Posle oslobođenja, boravio je u Aleksejevskom manastiru u Ugliču. U vezi sa hapšenjem mitropolita Jaroslavskog Agatangela (Preobraženskog), postao je privremeni administrator eparhije, upravljao eparhijom do oslobođenja mitropolita Agafangela u aprilu 1926. godine. On je kategorički odbio svaki dijalog sa obnoviteljima. Dao je odlučujući doprinos u prevazilaženju obnoviteljskog raskola u Jaroslavskoj eparhiji. U pismu od 8. avgusta 1923. načelnik Jaroslavskog guberniskog odeljenja GPU je izjavio: „Grupa za obnovu je sada skoro potpuno prekinula svoje aktivnosti pod naletom grupe „Tihonovskaja“. Većina sveštenstva i vernika ide putem „tihonovizma”, slabeći moralno i materijalno obnoviteljsku grupu. Na čelu grupe „Tihonov” je episkop rostovski Josif. Ova osoba u Jaroslavskoj guberniji je trenutno veoma autoritativna ne samo među sveštenstvom i vernicima, već i među sovjetskim radnicima osnovnog aparata, a posebno Rostovskog okruga. Da bi se održale aktivnosti obnoviteljske grupe, naravno, neophodno je ukloniti episkopa Josifa iz Jaroslavske gubernije, što će značajno oslabiti grupu „tihonovca“, a samim tim dati priliku obnoviteljskoj grupi da oživi sebe. Ove uporne peticije ostale su bez odgovora. I više od tri godine arhiepiskop Josif je ostao u Rostovu, objedinjujući sve pravoslavne eparhije odane patrijarhu i mitropolitu Agafangelu, koji je bio prognan u Sibir. Štaviše, 1925. i 1926. godine arhiepiskop Josif je vodio verske procesije sa Vatopedskom ikonom Bogorodice po volostima Rostovskog okruga, dobivši za njih dozvolu lokalnih vlasti. Rostovci su dugo čuvali lepo sećanje na vladiku Josifa. Zajedno sa uspomenom na njega, brižljivo su čuvali, kao porodične riznice, fotografije arhiepiskopa Josifa, ikone, knjige i druge stvari koje su mu poklonili.

Patrijarh Tihon je 18. marta 1924. godine pozvao arhiepiskopa Josifa da radi u privremenom Svetom Sinodu. 8. maja iste godine, kada je na sednici Svetog sinoda, na predlog Patrijarha, doneta odluka o obrazovanju najviših organa crkvene uprave, u spisak članova Svetog sinoda se našlo i ime arhiepiskopa Josifa. Nešto više od mesec dana kasnije, Patrijarh je bio prinuđen da objavi prestanak rada Svetog Sinoda zbog nedostatka registracije od strane civilnih vlasti kako samog Sinoda, tako i episkopa koji su bili u njegovom sastavu. Od kraja 1924. do avgusta 1926. arhiepiskop Josif je privremeno upravljao i Novgorodskom eparhijom. Često je posećivao i služio u Novgorodu i pokušavao da se suprotstavi i tamošnjim obnoviteljima.

7. aprila 1925. godine umire patrijarh Tihon. Arhiepiskop Josif je 12. aprila 1925. godine učestvovao na Episkopskoj konferenciji, koja je potvrdila mitropolita Krutičkog Petra (Poljanskog) za mestobljustitelja Patrijaršijskog prestola. 9. decembra 1925. godine mitropolit Petar je uhapšen, a mitropolit Sergije (Stragorodski), koji se nalazio u Nižnjem Novgorodu, preuzeo je prava namesnika. Arhiepiskop Josif je podržao mitropolita Petra, koji je nakon hapšenja preuzeo prava namesnika mitropolita Teneskog Sergija, kada je pušten iz zatvora.

Mitropolit lenjingradski (petrogradski)

Dana 26. avgusta 1926. godine, naredbom namesnika patrijaršijsko, mitropolita Sergija (Stragorodskog), arhiepiskop Josif je premešten u lenjingradsku katedru i uzdignut u čin mitropolita lenjingradskog sa polaganjem bele kapuljače sa dijamantskim krstom i krst na mitri. Njegovo imenovanje na lenjingradsku (Petrogradsku) katedru iniciralo je sveštenstvo Lenjingrada, koje je u njega polagalo velike nade u uspostavljanje reda i mira u Lenjingradskoj eparhiji, koja je tada već bila podeljena na pristalice pomirljivih i nepomirljivih stavova u odnosu na sovjetsku vlast. Arhiepiskop Tihvinski Aleksije (Simanski), koji je tamo stigao, obavestio ga je o ovom postavljenju, dok je u to vreme bio u Novgorodu. Prihvatio je imenovanje „iz poslušnosti“, ali se protivio tituli „Lenjingradski“, nazivajući sebe „Petrogradskim“. Na bogosluženjima je takođe pominjan upravo kao „Petrogradski“. Lenjingrad je rado primio vest o postavljenju na katedru poznatog borca za veru, čoveka podvižničkog života i učenog episkopa, koji je bio udovac od 1922. godine, posle pogubljenja mitropolita petrogradskog Venijamina (Kazanskog). 11. septembra stigao je u Lenjingrad. Mitropolit Josif je bio toplo primljen od pastve i sveštenstva kao dostojan naslednik mitropolita Venijamina. Kao što je Mihail Čelcov napisao, „Njegovo imenovanje dočekano je sa velikom, čak i oduševljenom radošću. Pa mislio sam, konačno, opet smo sa pravim episkopom, konačno će prestati episkopske svađe i skokovi u primatu, konačno će malo-pomalo doći red u naše poslove i odnose. Tako smo mislili i naivno mislili, zaboravili smo svog strašnog neprijatelja: sovjetsku vlast, koja nas nije mogla ostaviti ni uz malo blagostanja, pa čak i svojom naivnošću, počinili smo najgrandiozniju netaktičnost. Ova netaktičnost se sastojala u organizovanju grandioznog slavlja na dan Aleksandra Nevskog, 30. avgusta [12. septembra]”. Uveče toga dana i ujutru na dan praznika, obavio je svečanu službu u Trojičkom sabornom hramu Aleksandro-Nevske lavre. Službi je prisustvovalo 150 sveštenika i 8 episkopa. Tokom svog boravka u Petrogradu, sastao se sa porodicama svoje mlađe braće: Nikolaja i Petra. Sastanak je održan u stanu Nikolaja Semjonoviča, a lord je bio u pratnji jednog od njegovih slugu. Po svedočenju srodnika mitropolita Josifa, on je veoma žurio da krene u Veliki Rostov, nadajući se da će po povratku primiti bratiju.

Verski uspon povezan sa postavljenjem mitropolita Josifa i njegova velika popularnost u Lenjingradu izazvali su zabrinutost OGPU. Uveče 13. septembra mitropolit Josif je otišao iz Lenjingrada u Novgorod da prikupi stvari, a odatle je pozvan u Moskvu, gde je obavio razgovor sa E. A. Tučkovom, koji je bio zadužen za crkvene poslove u OGPU. Vlasti su odlučile da ne dozvole povratak mitropolita Josifa u Lenjingrad, i on je deportovan u Rostov, zabranjeno mu je da napušta grad. Mitropolit Josif je za privremenog upravnika eparhije imenovao episkopa Gavrila (vojvođanskog), koji ranije nije služio i živeo na položaju privatnog lica kod srodnika. U međuvremenu, u eparhiji su se sve više zaoštravali odnosi između „pomiriteljskog“ ili „liberalnog“ sveštenstva, na čijem je čelu bio protojerej Nikolaj Čukov, i „pravog“ sveštenstva. „Pomirljivo“ sveštenstvo je pokušalo da vrati u Petrogradsku eparhiju arhiepiskopa Aleksija (Simanskog), postavljenog u Novgorod, dok su se „desničari“ tome aktivno protivili.

Dana 6. decembra 1926. godine, posle hapšenja mitropolita Sergija u novembru iste godine, mitropolit Josif je, po zavetnom nalogu mitropolita Petra (Poljanskog), preuzeo prava namesnika Patrijaršijskog namesnika. Pod pretnjom hapšenja, mitropolit Josif je dan nakon stupanja na dužnost, 8. decembra 1926. godine, izdao testamentarnu naredbu-poruku o prejemstvu najviše crkvene vlasti, u kojoj je imenovao 3 naslednika u slučaju da ne bude mogao da ispuni svoje ovlašćenja: arhiepiskop Kornilije (Sobolev) sveruski, Tadej (Uspenski) astrahanski i Serafim (Samoilovič) uglički. Pored toga, mitropolit Josif je naveo imena arhijereja koji bi, u slučaju smrti mitropolita Petra, ili „dovoljno razjašnjenog beznadežnosti njegovog povratka na upravljanje crkvenim poslovima“, mogli postati patrijaršijski zamenici. To su oni koji su imenovani u testamentu patrijarha Tihona – mitropolit Kiril (Smirnov) i mitropolit Agatangel (Preobraženski), kao i oni koji su imenovani u testamentu mitropolita Petra – mitropolit Arsenije (Stadnicki) i mitropolit Sergije (Stragorodski).

Dan nakon objavljivanja testamentarne naredbe, mitropolit Josif je uhapšen. Hapšenje je bilo povezano sa tajnim izborima patrijarha, preduzetim na inicijativu jednog broja episkopa koji su, u uslovima nemogućnosti sazivanja crkvenog sabora, odlučili da tajnim ispitivanjem i prikupljanjem potpisa episkopa izaberu patrijarha. U jesen 1926. godine episkop Pavlin (Krošečkin), jedan od glavnih pokretača ovog slučaja, i niz drugih klirika, primivši od mitropolita Sergija apel episkopima o izborima koji su u toku, počeli su da posećuju episkope i prikupljaju svoje potpise pod aktom o izboru predloženog kandidata za patrijarha. Većina anketiranih arhijereja podržala je kandidaturu mitropolita Kazanskog Kirila (Smirnova). Mitropolit Josif je saslušan 10. decembra 1926. godine. Mitropolit Josif je 16. decembra pozvan od strane OGPU u Moskvu i 29. decembra je odveden na mesto progonstva u zvanično zatvoreni Nikolo-Modenski manastir, 35 km od Ustjužne.

Mitropolit Sergije (Stragorodski) je 30. marta 1927. stupio na dužnost Patrijaršijskog zamenika. 18. maja iste godine saziva Privremeni patrijaršijski sveti sinod. 20. maja je od NKVD dobijena dozvola za rad Sinoda, ali privremena. Dana 25. maja održan je sastanak Sinoda, a istog dana je eparhijama poslata okružnica u kojoj je episkopima preporučeno da sa njima organizuju eparhijske savete i registruju ih kod lokalnih vlasti. Istovremeno je i samim episkopima bilo dozvoljeno da pozivaju lica koja su im bila potrebna u sastav eparhijskih saveta. U petrogradskoj eparhiji molbu je Upravnom odeljenju podneo vladika Nikolaj (Jaruševič), koji je u proleće 1927. godine, posle hapšenja episkopa Gavrila, privremeno upravljao eparhijom. Episkop Nikolaj je podneo prijavu Upravnom odeljenju OGPU sa zahtevom za registraciju: 1) Eparhijske uprave u sastavu: sebe kao starešine eparhije, vikarni episkopi Serafim (Protopopov) i Dimitrije (Lubimov); 2) privremeni Savet u sastavu šest arhijereja: Vasilija Verjužskog, Nikolaja Čukova, Nikolaja Vinogradova, Sergija Bogoljubova, Mihaila Čelcova i Vasilija Jablonskog pod sekretarom Aleksijem Zapadalovim. Uključivanjem sveštenstva iz obe frakcije u Eparhijski savet, vladika Nikolaj se očigledno nadao da će otkloniti razlike i podele u eparhiji. Međutim, nadležnima se nije žurilo sa registracijom. Kako su Lenjingradski čekisti obavestili Tučkova, registracija je namerno odložena „da bi se identifikovao neprijatelj“, oni su odbacili kandidature Verjužskog, Bogoljubova i Zapadalova kao „frotirnih tihonovca“ i „pristalica mitropolita Josifa“.

29. jula iste godine, zajedno sa Privremenim Svetim Sinodom koji je sazvao, izdao je „Deklaraciju“ o lojalnosti sovjetskom režimu. Poslat je svim eparhijama i parohijama, a zatim objavljen 19. avgusta 1927. godine u Izvestima. Kako je napisao protojerej Mihail Čelcov: „Poruka koja je izašla zadivila je ogromnu većinu vernika. Njegove tri glavne misli – o potrebi legalizacije crkvene uprave, o prirodnosti našeg sveštenstva u inostranstvu da odbijaju oštre govore protiv sovjetske vlasti i o poželjnosti sazivanja Pomesnog sveruskog sabora – nije bilo šta prigovoriti. nema šta zameriti, ovo su skoro svi prihvatili. Ali ton poslanice je nekako servilan i necrkveni, njene mnoge reči, pa čak i celi izrazi ne bole toliko uho koliko revoltiraju um i osećanja. Videlo se da se crkvena vlast ponovo vezala za svetovnu vlast, potčinila joj se, gubeći slobodu.

Sredinom avgusta vikar Lenjingradske eparhije episkop gdovski Dimitrije (Lubimov) i grupa lenjingradskog sveštenstva obratili su se mitropolitu Josifu porukom u kojoj su izrazili svoje neslaganje sa tokom crkvene politike mitropolita Sergija. U septembru iste godine, uz saglasnost vlasti, prešao je iz manastira Modene u Rostov, gde je i dalje služio u Spaso-Jakovlevskom Dimitrijevskom manastiru. Na molbu mitropolita Josifa E. A. Tučkovu da mu se dozvoli odlazak u Lenjingrad, nije bilo odgovora.

Vođa "Josefizma"

Dana 13. septembra 1927. godine, na sastanku Privremenog Patrijaršijskog Svetog Sinoda kojim je predsedavao mitropolit Sergije, „iz razloga veće crkvene koristi“, odlučeno je da se mitropolit Josif premesti na Odesko sedište. Mitropolit Josif je pozvan u Moskvu, gde je obavešten o svom novom postavljenju. Saznavši, po njegovim rečima, da je „preseljenje izazvano intrigama pojedinaca“, proglasio je nezakonitost, pozivajući se na definiciju Pomesnog sabora 1917-1918 „O eparhijskoj upravi“, i zahtevao da se njegov slučaj proslijedi episkopima. Vrativši se u Rostov, 28. septembra, Josif je napisao pismo upućeno mitropolitu Sergiju, u kojem je odluku o njegovom premeštanju ponovo nazvao „nezakonitom i ni na koji način prihvatljivom”, ističući da je razlog tome „zla intriga jedne šačica ljudi koji nisu želeli da ostane u Lenjingradu“. Mitropolit Josif je u pismu optužio mitropolita Sergija za „žalosnu ropsku poslušnost, potpuno tuđu crkvenom principu“ i ponovo odbio da se povinuje ukazu namesnika Tenenskog namesnika kao nekanonskom, „usvojenom pod uticajem stranih faktora i zbog toga razum koji štetno utiče na crkvenu organizaciju“.

Kasnije je mitropolit Josif objavio svoje odbijanje da se povinuje odluci o preseljenju u Odesku katedru episkopu Dimitriju (Lubimovu), koji ga je posetio u Rostovu, i doneo ovu vest u Lenjingrad. Peterhofski episkop Nikolaj (Jaruševič), koji je privremeno upravljao Lenjingradskom eparhijom, 3. oktobra izvestio je Sinodu o nezadovoljstvu u gradu u vezi sa premeštanjem mitropolita Josifa iz Lenjingrada. Sinod je 12. oktobra odobrio odluku o premeštaju Josifa u odesku katedru. Vikarima Lenjingradske eparhije naloženo je da prestanu da pominju ime mitropolita Josifa za vreme bogosluženja i da se potčine vladici Nikolaju. 22. oktobra tekst izvoda iz ukaza Sinoda o novom postavljenju primio je mitropolit Josif u Rostovu. Dana 25. oktobra u crkvama Lenjingradske eparhije zvanično je objavljeno premeštanje mitropolita Josifa u Odesu. Mitropolit Josif je 30. oktobra poslao novu poruku Sinodu da odbija da napusti lenjingradsku katedru, navodeći da „ne želi da se pokorava crkvenoj vlasti“, koja je, po njegovim rečima, u „ropskom stanju“.

Tokom pregovora, koje je 12-14. decembra u Moskvi sa mitropolitom Sergijem vodila delegacija lenjingradskog sveštenstva i laika, mitropolit Josif se sastao sa episkopom Dimitrijem (Lubimovim) i upoznao se sa zahtevima delegacije za promenu crkvene politike, koje je odobrio. Dana 26. decembra iste godine, posle neuspešnih pregovora sa namesnikom Patrijaršijskog zamenika lenjingradskih pristalica mitropolita Josifa, vikarni episkopi gdovski Dimitrije (Lubimov) i Koporski Sergije (Družinjin) potpisali su akt o razrešenju mitropolita Sergija i molitveno-kanonskog opštenja sa njim. Ova odluka je dobila preliminarnu saglasnost mitropolita Josifa. U drugoj polovini decembra pisao je episkopu Dimitriju: „Odobravam vaš korak, pridružujem vam se, ali, naravno, lišen sam mogućnosti da vam suštinski pomognem. Nakon što je Sinod zabranio služenje episkopima Dimitriju i Sergiju, mitropolit Josif je pismom od 7. januara 1928. godine ponovo odobrio odlazak njegovih namesnika od mitropolita Sergija i pozvao ih da ignorišu naredbe najviše crkvene vlasti.

Dana 2. februara 1928. godine, arhiepiskopi vologdski Silvestar (Bratanovski) i samarski Anatolij (Grisjuk) stigli su u Rostov sa upozorenjem Sinoda, ali mitropolit Josif nije priznao svoju krivicu za crkvene nerede i ubrzo je zajedno sa vikarnim episkopom rostovskim Jevgenijem (Kobranov), potpisali su mitropolit Jaroslavski Agatangel (Preobraženski) i njegovi namesnici akt o odlasku od mitropolita Sergija. Pre širenja apela mitropolita Agatangela, mitropolit Josif je pozvan u Jaroslavlj i saslušan u lokalnom odeljenju OGPU, zajedno sa mitropolitom Agatangelom, koji je stigao iz Moskve Tučkovom, koji je uveravao mitropolita Agatangela da državni organi neće uzeti u obzir njegov govor protiv mitropolita Sergija kao politički i da se neće mešati u crkvene poslove. Istovremeno, mitropolit Josif je saopštio da je pristao da predvodi deo lenjingradske pastve koja se odvojila od mitropolita Sergija i svih ostalih koji su sledili njihov primer. U poruci lenjingradskoj pastvi od 8. februara, mitropolit Josif poverio je privremenu upravu nad eparhijom episkopu Dimitriju (Lubimovu) i pozvao na pominjanje njegovog imena kao vladajućeg episkopa, kao i mitropolita Petra.

Mitropolit Josif se usput zaustavio u Lenjingradu, nakon čega je 29. februara usledio tajni izveštaj lokalnih čekista u Moskvu, u kome je stajalo: „Prema našem doušniku, mitropolit Josif se zaustavio u Lenjingradu na putu za Ustjužnu, gde je pozvao sve da ustanu. čvrsto za njega, ni u kom slučaju ne treba da se kajemo pred mitropolitom Sergijem (naprotiv, rekao je Josif, mitropolit Sergije mora da se pokaje pred nama). „Neka budem prognan, pogubljen, rekao je Josif, ali neću ostaviti one koji me prate. Krajem februara mitropolit Josif je ponovo priveden i odveden u Moskvu. Potom je mitropolit Josif ponovo prognan u manastir Nikolo-Modenu bez preciziranja uslova i razloga za izgnanstvo i tamo je bio pod stalnim nadzorom bez prava na izlazak.

Dana 29. marta 1928. Patrijaršijski zamenik mitropolit Sergije (Stragorodski) i Privremeni patrijaršijski Sveti sinod opovrgnuli su argumente mitropolita Josifa o nezakonitosti premeštaja jednog broja episkopa od strane mitropolita Sergija na druge katedre. Mitropolit Sergije i Sinod su ova raseljavanja objasnili korisnim za Crkvu, budući da raseljeni episkopi nisu imali mogućnost da upravljaju svojim katedrama, već su mogli biti pozvani na crkveni rad na drugim mestima.

Dana 11. aprila, ukazom namesnika Tenenskog namesnika i Privremenog Patrijaršijskog Svetog Sinoda, zajedno sa ostalim episkopima koji su napustili potčinjenost mitropolitu Sergiju, on je penzionisan, podvrgnut kanonskom sudu arhijereja i zabranjen mu služenje. Mitropolit Josif je bio okrivljen što se nije povinovao imenovanju koje je vrhovna crkvena vlast dala Odeskoj stolici, a njegovo odbijanje doprinelo je konfuziji i raskolu u Lenjingradskoj eparhiji. Još jedna tačka optužbe bile su otvorene izjave mitropolita Josifa o njegovom odlasku od mitropolita Sergija i pozivi na ujedinjenje svih episkopa koji se odvajaju od njega.

Dok je bio u izgnanstvu, mitropolit Josif nije mogao u potpunosti da predvodi Josifovski pokret koji je vodio. Ipak, kuriri su stalno putovali do njega, donosili vesti o događajima, ukaze na potpis, materijalnu pomoć, prenosio je kroz njih praktična uputstva, pisma, objašnjenja, savete. Mitropolit Josif, koji mu se lično obraćao, obično je slao od njega postavljenog episkopa Dimitrija (Lubimova) za privremenog administratora, kojeg je 7. januara 1929. godine uzdigao u arhijerejski čin, sa molbama da se njihova pitanja reše. Arhiepiskop Dimitrije je, pak, održavao stalnu vezu sa mitropolitom Josifom, obaveštavajući ga o događajima.

U egzilu u Kazahstanu

Septembra 1929. je uhapšen i prognan u Kazahstan u Aulie-Ati. Uhapšen je u izgnanstvu i priveden na slučaj Svesavezne organizacije TOC-a 9. septembra 1930. godine. U početku je mitropolit Josif ispitivan u Lenjingradu, a zatim je odveden u Moskvu. On je 27. septembra 1930. godine, u svom rukom pisanom svedočenju, ovako okarakterisao razliku između „Josefita” i pristalica mitropolita Sergija: „Sergij želi da bude lakej sovjetske vlasti, želimo da budemo pošteni, lojalni građani. Sovjetske Republike sa ljudskim pravima, a ne lakeji, i ništa više“.

Odlukom Posebnog sastanka Kolegijuma OGPU od 3. septembra 1931. godine osuđen je na pet godina logora, zamenjeno deportacijom u Kazahstan na isti period. Živeo je u Mirzojanu, na periferiji Čimkenta. U maloj kazahstanskoj kućici od ćerpiča, zauzeo je sobu sa gornjom rasvetom, vrlo skromno nameštenu..

Hapšenje i mučeništvo

Godine 1937, 7. jula, ponovo je uhapšen u toku masovnih represija nad sveštenstvom.

19. novembra 1937. osuđen je na smrt od Trojke UNKVD-a u Južno-Kazahstanskoj oblasti; 20. novembra u ponoć streljan je zajedno sa mitropolitom Kirilom (Smirnovim); sahranjen po svoj prilici u Lisičjoj klisuri kod Šimkenta.