Džordž Santajana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Džordž Santajana
Crtež Džordža Santajane s početka 20. veka
Lični podaci
Puno imeHorhe Agustin Nikolas Ruiz de Santajana i Boras
Datum rođenja(1863-12-16)16. decembar 1863.
Mesto rođenjaMadrid, Španija
Datum smrti26. septembar 1952.(1952-09-26) (88 god.)
Mesto smrtiRim, Italija
ObrazovanjeUniverzitet Harvard, Kings koledž
Filozofski rad
EpohaFilozofija 20. veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijepragmatizam, naturalizam
Interesovanjafilozofija morala, politička filozofija, epistemologija, metafizika, filozofija religije
Idejelukrecijanski materijalizam, skepticizam, prirodna aristokratija, Kraljevstva bića
Uticao naVilijam Džejms, Bertrand Rasel, Volas Stivens, Džon Lahs, Irving Singer, Timoti Sprige

Horhe Agustin Nikolas Ruiz de Santajana i Boras (šp. Jorge Agustín Nicolás Ruiz de Santayana y Borrás; Madrid, 16. decembar 1863 — 26. septembar 1952) poznatiji kao Džordž Santajana (engl. George Santayana), je bio filozof, esejist, pesnik i pisac. Iako je do kraja života zadržao špansko državljanstvo i uvek imao važeći španski pasoš, Santajana je odrastao i obrazovao se u Sjedinjenim Državama, i smatrao se Amerikancem.[1] Pisao je na engleskom i opšte se smatra američkim piscem. Sa četrdeset osam godina, Santajana je napustio svoj položaj na Harvardu i za stalno otišao u Evropu, nikada se više ne vrativši u Sjedinjene Države. U testamentu je tražio da bude sahranjen u španskom Panteonu groblja u Rimu.

Santajana je poznat po čuvenim izrekama kao što su „oni koji ne pamte prošlost su osuđeni da je ponavljaju“,[2] i „Samo mrtvi su videli kraj rata“. (drugi citat se često pogrešno pripisuje Platonu).[3] Santajana se obično ubraja u pragmatiste zajedno sa svojim kolegama sa Harvarda Vilijamom Džejmsom i Džošajom Rojsom. Govorio je kako u filozofiji stoji na „istom stanovištu kao i u svakodnevnom životu“.[4]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Rođen je kao Horhe Agustin Nikolas Ruiz de Santajana i Boras 16. decembra 1863. u Madridu. Rano detinjstvo je proveo u Avili u Španiji. Njegova majka, Hozefina Boras je bila ćerka španskog zvaničnika u Filipinima, a Horhe je bio njeno jedino dete iz drugog braka. Ona je bila udovica Džordža Stardžisa, bostonskog trgovca sa kojim je imala petoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Ostala je da živi u Bostonu još par godina nakon muževljeve smrti 1857, ali se 1861. sa svoje troje dece vratila u Madrid. Tamo je srela Agustina Ruiza de Santajanu, starog prijatelja iz Filipina. Njih dvoje su se venčali 1862. Kolonijalni činovnik, Ruiz de Santajana, je takođe bio slikar i intelektualac.

Porodica je živela u Madridu i Avili do 1869, kada se Hozefina Boras de Santajana vratila u Boston sa svoje troje dece iz prvog braka, jer je obećala prvom mužu da će decu odgajati u Sjedinjenim Državama. Ostavila je šestogodišnjeg Horhea sa ocem u Španiji. Horhe i njegov otac su pošli za njom 1872, ali se njegovom ocu nije svideo ni Boston, ni ponašanje supruge, tako da se ubrzo sam vratio u Avilu. Ostao je tamo do kraja života. Horhe nije video oca sve dok nije otišao na Univerzitet Harvard i počeo da provodi letnje odmore u Španiji. Tokom ovog perioda, špansko Santajanino ime, Horhe je postalo englesko Džordž.

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Pohađao je Bostonsku latinsku školu i Univerzitet Harvard, gde je bio učenik filozofa Vilijama Džejmsa i Džošaje Rojsa. Nakon što je diplomirao na Harvardu 1886, Santajana je dve godine studirao u Berlinu..[5] Nakon toga se vratio na Harvard, gde je napisao svoju disertaciju o Hermanu Loceu i predavao filozofiju, postavši deo „zlatnog doba“ filozofskog odeljenja na Harvardu. Neki od njegovih studenata na Harvardu su i sami postali poznati. Među njima su T. S. Eliot, Robert Frost, Gertruda Štajn, Horas Kalen i Valter Lipman. Volas Stivens mu nije bio učenik ali su postali prijatelji. Od 1896. do 1897, Santajana je studirao na Kraljevom koledžu u Kembridžu.[6]

Putovanja[uredi | uredi izvor]

1912, Santajana je podneo ostavku na Harvardu i ostatak života je proveo u Evropi. Nešto novca je uštedeo, a ostalo mu je i novca od majčine zaostavštine. Nakon nekoliko godina u Avili, Parizu i Oksfordu, nakon 1920, počeo je da zime provodi u Rimu, a nakon nekog vremena se za stalno preselio u Rim, gde je nastavio da živi sve do smrti. Tokom četrdeset godina koje je proveo u Evropi, napisao je devetnaest knjiga i odbio nekoliko prestižnih akademskih pozicija. U svojim kasnijim godinama, Santajana je imao novca za udoban život, delom zahvaljujući romanu Poslednji puritanac iz 1935, koji je neočekivano postao bestseler. Svojim novcem je pomagao više pisaca, uključujući i Bertranda Rasela, sa kojim se suštinski nije slagao ni filozofski, niti politički. Santajana se nikad nije ženio. Njegov ljubavni život, ako je postojao, nije bio poznat javnosti.

Filozofski rad i publikacije[uredi | uredi izvor]

Iako je bio školovan u duhu nemačkog idealizma, Santajana je bio kritički nastrojen prema njemu, i činio je napore da se distancira od njegove epistemologije.

Među Santajaninim glavnim filozofskim delima su Osećaj za lepotu (engl. The Sense of Beauty; 1896), njegova prva knjiga formata monografije i možda prvo veliko delo o estetici napisano u Sjedinjenim Državama; Život razuma (engl. The Life of Reason, pet tomova, 1905–6), vrhunac njegove karijere na Harvardu; Skepticizam i životinjska vera (engl. Scepticism and Animal Faith; 1923); i Kraljevstva bića (engl. The Realms of Being, četiri toma, 1927–40). Iako Santajana nije bio pragmatist u smislu Vilijama Džejmsa, Čarlsa Sandersa Pirsa, Džošaje Rojsa ili Džona Djuija, Život razuma se može smatrati prvom proširenom obradom pragmatizma.

Poput mnogih klasičnih pragmatista, i pošto je takođe bio dobro potkovan u oblasti evolucione teorije, Santajana se posvetio metafizičkom naturalizmu. Verovao je da su ljudska spoznaja, kulturni obrasci i društvene institucije evoluirale tako da se harmonizuju sa uslovima prisutnim u njihovom okruženju. Sud o njihovoj vrednosti se stoga može doneti po meri u kojoj olakšavaju ljudsku sreću. Alternativni naziv za Život razuma, Faze ljudskog progresa (engl. the Phases of Human Progress), naovdi na ovo metafizičko viđenje.

Santajana je bio rani pobornik epifenomenalizma, ali se takođe divio klasičnom materijalizmu Demokrita i Lukrecija (od trojice autora o kojima je pisao u delu Tri filozofska pesnika, Santajana najpohvalnije govori o Lukreciju). Vrlo je cenio Spinozina dela, nazivajući ga svojim „gospodarom i modelom“.[7]

Iako je bio agnostik, religiju je smatrao prilično benignom, za razliku od Bertranda Rasela, koji je smatrao da je religija štetna. Santajanini stavovi o religiji su dati u njegovim knjigama Razum u religiji (engl. Reason in Religion), Ideja Hrista u jevanđeljima (engl. The Idea of Christ in the Gospels) i Interpretacije poezije i religije (engl. Interpretations of Poetry and Religion). Santajana je sebe opisivao estetičkim katolikom. Poslednju deceniju svog života je proveo u manastiru u Rimu, gde su se o njemu brinule irske monahinje.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ George Santayana, "Apologia Pro Mente Sua," in P. A. Schilpp, The Philosophy of George Santayana, (1940), 603.
  2. ^ George Santayana (1905) Reason in Common Sense, volume 1 of The Life of Reason
  3. ^ George Santayana (1922) Soliloquies in England and Later Soliloquies, number 25
  4. ^ Santayana, George (5. 3. 2009), Coleman, Martin A., ur., The Essential Santayana: Selected Writings (Paperback)|format= zahteva |url= (pomoć) (1st izd.), Blumington, Indijana, Sjedinjene Države: Indiana University Press, str. xxv, ISBN 978-0-253-22105-6 
  5. ^ „SANTAYANA, George”. Who's Who,. 59: 1555. 1907. 
  6. ^ „Santayana, George (SNTN896G)”. Kembridž baza podataka alumnista. Univerzitet u Kembridžu. 
  7. ^ The Letters of George Santayana: Book Eight, 1948-1952 By George Santayana p 8:39

Dalja literatura[uredi | uredi izvor]

  • W. Arnett, 1955. Santayana and the Sense of Beauty, Bloomington, Indiana University Press.
  • H.T. Kirby-Smith, 1997. A Philosophical Novelist: George Santayana and the Last Puritan. Southern Illinois University Press.
  • Jeffers, Thomas L., 2005. Apprenticeships: The Bildungsroman from Goethe to Santayana. New York: Palgrave: 159–84.
  • McCormick, John, 1987. George Santayana: A Biography. Alfred A. Knopf. The biography.
  • Singer, Irving, 2000. George Santayana, Literary Philosopher. Yale University Press.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džordž Santajana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џорџ_Сантајана&oldid=27453380”