Прагматизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Чарлс Сандерс Перс, један од оснивача прагматизма
Хилари Патнам, познати прагматиста

Прагматизам (pragma = дело, деловање, рад, чин и слично) је филозофски правац који потенцира односе између теорије и праксе. Овај правац је настао у Америци крајем 19. века, а његови представници су Џон Дјуи, Чарлс Пирс и Вилијам Џејмс.[1] Прагматици сматрају да наставак искуства, као и његова природа, долазе као резултат раније предузете „акције“ с циљем да иста постане почетна тачка за размишљање. Само искуство настаје узајмним процесом трансакције организма и околине у којем се субјекат и предмет надограђују. Прагматично сазнање се води интересима и вриједностима. Будући да је стварност предмета немогуће спознати без искуства, истинске тврдње је једино могуће потврдити кроз испуњавање одређених експерименталних услова.

Прагматизам изражава веру у модерну технологију и он је израз индустријске цивилизације савременог друштва. Прагматизам учи да циљ „филозофирања“ мора бити практична корист. Ова идеја се налази свуда па и у религији и може се лако изразити овим темељним учењем:

Бољи је грам искуства, него товар теорија.

Овај филозофски правац сматра да су идеје добре само као план деловања и да имају вредност према учинку - према користи. Када се идеје слажу са стварношћу помажу нам да се лакше сналазимо, прилагодимо. За прагматисте, истинита је она идеја која је корисна. Критике прагматизма су сличне критикама позитивизма, а оне се фокусирају на једноставно гледање ових праваца и на занемаривање вредности теоретског разматрања.

Прагматизам је филозофско схватање према коме практична корист и деловање представљају основни критеријум за процењивање да ли су сазнајни искази смислени и истинити. На његов развој утицали су позитивизам, енглески емпиризам и утилитаризам. Може се сматрати једном модификацијом верификационизма.

Сама реч води поријекло од грчке речи прагма (дело, деловање, чин). Појам корисно употребљава се у прагматизму различито: понекад у смислу појединачне, али чешће у смислу опште друштвене користи или добра.

Прагматистички метод решава теоретске спорове тако што из разматраних ставова изводи практичне последице, а затим прихвата оне ставове чије су последице корисније или прихватљивије. Ако неки ставови не производе никакве практичне последице, они се одбацују као бесмислени.

За разлику од позитивиста, прагматисти не одбацују метафизику у потпуности, јер прихватају сва веровања која имају корисне последице, без обзира да ли су метафизичка или нису. Из таквог става произилази толерантан однос према различитим научним, моралним, религиозним и политичким питањима. У складу с тим, они се разликују од позитивиста и по томе што сматрају да и вредности могу бити предмет сазнања и да сама научна сазнања зависе од друштвених вредности. С друге стране, слично позитивистима, они придају пресудан значај науци у друштвеном животу, али се од њих разликују по томе што истинитост и смисаоност сазнајних исказа одређују на основу друштвене користи, а не искључиво на основу чисто научне проверљивости.

Порекло[уреди | уреди извор]

Прагматизам као филозофски покрет започео је у САД-у око 1870. године. Чарлс Сандерс Пирс (и његова прагматичка максима) сматра се одговорним за развој прагматизма, уз 20-овековне филозофе Вилијама Џејмса и Џона Дјуиа.

Прва писана употреба термина настала је од стране Вилијама Џејмса 1898. године, који је одао признање Пирсу као мислиоцу који је сковао термин током раних 1870-их. Џејмс је сматрао да основу прагматизма представља Пирсова едиција "Илустрације логике науке" (укључујући "Како учинити наше идеје јасним" (1877)).

Листа прагматиста[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Peirce, C.S. (1878), "How to Make Our Ideas Clear", Popular Science Monthly, v. 12, 286–302. Reprinted often, including Collected Papers v. 5, paragraphs 388–410 and Essential Peirce v. 1, 124–141. See end of §II for the pragmatic maxim. See third and fourth paragraphs in §IV for the discoverability of truth and the real by sufficient investigation.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Baldwin, James Mark (ed., 1901–1905), Dictionary of Philosophy and Psychology, 3 volumes in 4, Macmillan, New York, NY.
  • Dewey, John (1900–1901), Lectures on Ethics 1900–1901, Donald F. Koch (ed.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL, 1991.
  • Dewey, John (1910), How We Think, D.C. Heath, Lexington, MA, 1910. Reprinted, Prometheus Books, Buffalo, NY, 1991.
  • Dewey, John (1929), The Quest for Certainty: A Study of the Relation of Knowledge and Action, Minton, Balch, and Company, New York, NY. Reprinted, pp. 1–254 in John Dewey, The Later Works, 1925–1953, Volume 4: 1929, Jo Ann Boydston (ed.), Harriet Furst Simon (text. ed.), Stephen Toulmin (intro.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL, 1984.
  • Dewey, John (1932), Theory of the Moral Life, Part 2 of John Dewey and James H. Tufts, Ethics, Henry Holt and Company, New York, NY, 1908. 2nd edition, Holt, Rinehart, and Winston, 1932. Reprinted, Arnold Isenberg (ed.), Victor Kestenbaum (pref.), Irvington Publishers, New York, NY, 1980.
  • Dewey, John (1938), Logic: The Theory of Inquiry, Henry Holt and Company, New York, NY, 1938. Reprinted, pp. 1–527 in John Dewey, The Later Works, 1925–1953, Volume 12: 1938, Jo Ann Boydston (ed.), Kathleen Poulos (text. ed.), Ernest Nagel (intro.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL, 1986.
  • James, William (1902), "Pragmatic and Pragmatism", 1 paragraph, vol. 2, pp. 321–322 in J.M. Baldwin (ed., 1901–1905), Dictionary of Philosophy and Psychology, 3 volumes in 4, Macmillan, New York, NY. Reprinted, CP 5.2 in C.S. Peirce, Collected Papers.
  • James, William (1907), Pragmatism, A New Name for Some Old Ways of Thinking, Popular Lectures on Philosophy, Longmans, Green, and Company, New York, NY.
  • James, William (1909), The Meaning of Truth, A Sequel to 'Pragmatism, Longmans, Green, and Company, New York, NY.
  • Lundin, Roger (2006) From Nature to Experience: The American Search for Cultural Authority Rowman & Littlefield Publishers, Inc.
  • Peirce, C.S., Collected Papers of Charles Sanders Peirce, vols. 1–6, Charles Hartshorne and Paul Weiss (eds.), vols. 7–8, Arthur W. Burks (ed.), Harvard University Press, Cambridge, MA, 1931–1935, 1958. Cited as CP vol.para.
  • Peirce, C.S., The Essential Peirce, Selected Philosophical Writings, Volume 1 (1867–1893), Nathan Houser and Christian Kloesel (eds.), Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis, IN, 1992.
  • Peirce, C.S., The Essential Peirce, Selected Philosophical Writings, Volume 2 (1893–1913), Peirce Edition Project (eds.), Indiana University Press, Bloomington and Indianapolis, IN, 1998.
  • Putnam, Hilary (1994), Words and Life, James Conant (ed.), Harvard University Press, Cambridge, MA.
  • Quine, W.V. (1951), "Two Dogmas of Empiricism", Philosophical Review (January 1951). Reprinted, pp. 20–46 in W.V. Quine, From a Logical Point of View, 1980.
  • Quine, W.V. (1980), From a Logical Point of View, Logico-Philosophical Essays, 2nd edition, Harvard University Press, Cambridge, MA, 1980.
  • Ramsey, F.P. (1927), "Facts and Propositions", Aristotelian Society Supplementary Volume 7, 153–170. Reprinted, pp. 34–51 in F.P. Ramsey, Philosophical Papers, David Hugh Mellor (ed.), Cambridge University Press, Cambridge, UK, 1990.
  • Ramsey, F.P. (1990), Philosophical Papers, David Hugh Mellor (ed.), Cambridge University Press, Cambridge, UK.
  • Rescher, N. (1977), Methodological Pragmatism, Oxford: Blackwell, 1977.
  • Rescher, N. (2000), Realistic Pragmatism, Albany, SUNY Press, 2000.

Даље читање[уреди | уреди извор]

Истраживања[уреди | уреди извор]
  • John J. Stuhr, ed. One Hundred Years of Pragmatism: William James's Revolutionary Philosophy (Indiana University Press; 2010) 215 pages; Essays on pragmatism and American culture, pragmatism as a way of thinking and settling disputes, pragmatism as a theory of truth, and pragmatism as a mood, attitude, or temperament.
Важни уводни примарни текстови[уреди | уреди извор]
Секундарни текстови[уреди | уреди извор]
Критички текстови[уреди | уреди извор]

Додатна библиографија[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]