Agnješka Holand

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Agnješka Holand
Agnješka Holand 2017. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1948-11-28)28. novembar 1948.
Mesto rođenjaVaršava, Poljska
ObrazovanjeFAMU
Zanimanjefilmski i televizijski režiser, scenarista
Porodica
SupružnikLaco Adamik(razvedeni)
DecaKasija Adamik[1]
Rad
Aktivni period1973—danas
Veza do IMDb-a

Agnješka Holand ( polj. Agnieszka Holland 28. novembar 1948. Varšava) je poljska filmska i televizijska rediteljka i scenaristkinja. Najpoznatija po političkim doprinosima poljskoj kinematografiji, Holand je jedna od najeminentnijih poljskih filmskih stvaralaca. Karijeru je započela kao pomoćnica režisera Kšištofa Zanusija i Andžeja Vajde, a emigrirala je u Francusku malo pre nametanja Vojnog zakona u Poljskoj 1981. godine.

Holand je najpoznatija po svojim filmovima Evropa Evropa iz 1991. i U tami iz 2011. godine, koji je na 84. dodeli Oskara bio nominovan za najbolji film na stranom jeziku.[2] Nagradu Alfred Bauer (Srebrni medved) na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 2017. godine dobila je za film Tragom kostiju.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Agnješka Holand je rođena 1948. u Varšavi, u Poljskoj. Kćerka je novinarke Irene (rođena Ribčinska) i Henrika Holanda, koji je bio istaknuti komunistički aktivista od 1935. godine i kapetan u poljskoj vojsci.[3] Njena majka bila je katolikinja a otac Jevrejin, ali ona nije bila odgajana u bilo kojoj religiji.[4][5] Njen otac Henrik Holand izgubio je roditelje u getu tokom holokausta i proveo većinu svog odraslog života negirajući sopstvenu jevrejsku pripadnost. Njena majka je učestvovala u Varšavskom ustanku 1944. godine kao pripadnica Poljskog pokreta otpora, pomagala je Jevrejima tokom holokausta i za to je dobila medalju Pravedni među narodima od centra Jad Vašem iz Izraela.[5]

Agnješka je često bila bolesna kao dete i većinu svog vremena je provodila pišući, crtajući i režirajući kratke predstave sa drugom decom.[6] Kada joj je bilo jedanaest godina, njeni roditelji su se razveli, a majka se uskoro udala za novinara Stanislava Brodskog.

Svoj odnos sa ocem opisuje kao uticajan, ali veoma rezervisan. „Bio je veoma zanimljiv, veoma inteligentan, i poslednjih godina svog života otvorio mi je mnoga vrata umetnosti i filma. Ali mala deca ga nisu baš zanimala i primećivao me je samo kad je hteo da napravi neki šou”.[7] Seća se da je prikazivao svojim prijateljima tokom okupljanja u kasnim noćima, a zatim ignorisao ujutro kada se više nije imao goste.[7] Kada je imala trinaest godina, njen otac je umro pod policijskim ispitivanjem, dok je bio u kućnom pritvoru u Varšavi. Iako su zvanični izveštaji njegovu smrt označili kao samoubistvo, njegova porodica i drugi veruju da ga je komunistička policija ubila defenestracijom.

Pohađala je Gimnaziju „Stefan Batori” u Varšavi.Nakon srednje škole, studirala je na Filmskoj i TV školi Akademije scenskih umetnosti u Pragu (FAMU), jer, kako je rekla u jednom intervjuu, mislila je da su čehoslovački filmovi 1960-ih bili vrlo zanimljivi: „Gledala sam prve filmove Miloša Formana, Ivan Pasera i Vere Čitilove. Činili su mi da su fantastično interesantni, za razliku od onoga što se u Poljskoj pravilo u to vreme.“[8] Na FAMU-u je upoznala i svog budućeg supruga i kolegu režisera Laca Adamika.

Bila je svedok Praškog proljeća 1968. godine u Čehoslovačkoj, i bila uhapšena zbog svoje podrške disidentskom pokretu za reforme i političku liberalizaciju. Svoje vreme u Pragu opisuje kao „uvod u politiku, nasilje, lepotu, umetnost, brak, film i druge umetnosti ... sve što se dogodilo posle, temeljilo se na ovom čehoslovačkom iskustvu.”[9] Tokom boravka u zatvoru, bila je u ćeliji između dvoje zatvorenika koji su se zaljubili. Njen posao je bio prenošenje erotskih poruka između njih. Rekla je da je "to bilo kao telefonski seks a ja sam provodnik".[7] Za vreme boravka u Pragu i u zatvoru, shvatila je da bi „radije bila umetnik nego agitator“.[7] Diplomirala je na FAMU 1971. godine.[10] Vratila se u Poljsku i napisala svoj prvi scenario. Iako je cenzurisana i zaustavljena, privukla je pažnju Andržeja Vajde, koji joj je postao mentor. Njena ćerka sa Adamikom, Kasia (rođena 28. decembra 1972), takođe je režiserka.[1]

Događaji i zbunjujuće osobe koji su činili njeno detinjstvo rezultirali su da se Agnješka značajno borila sa identitetom, što se manifestuje u mnogim njenim najpoznatijim filmovima, naročito onim koji su povezani sa poljsko-jevrejskim interakcijama tokom holokausta. Prema njoj, napeta veza između Poljaka i jevrejskih Poljaka je i dalje aktuelno pitanje. Ona kaže da su "neki Jevreji iz Poljske i dalje neprijateljski raspoloženi prema Poljskoj ... Postoje stvari u katolicizmu i poljskom nacionalizmu koje su duboko antisemitske".[11] Njen priznati film Evropa, Evropa joj je donio uspeh i priznanje u Holivudu, ali ona se i dalje suočava sa problemima u karijeri i životu zbog svoje prošlosti. Njeno „mešovito poljsko katoličko i jevrejsko poreklo ... stavlja je u središte nasilja ovog veka“.[12] Ovi sukobi i teškoće bili su inspiracija za filmove poput Evropa, Evropa i U tami.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Na premijeri filma Tragom kostiju u gradu Nova Ruda

Započela je svoju karijeru kao pomoćnica režisera za poljske filmske reditelje Kšištofa Zanusija i Andžeja Vajde. Učestvovala je u Zanusijevom film iz 1973. godine Iluminacija i Vajdinom film iz 1983. Danton. Bila je prva pomoćnica direktora na Vajdinom filmu Čovek od mermera iz 1976. godine, što joj je dalo mogućnost da istražuje politička i moralna pitanja u okvirima represivnog režima.[6] Iako je imala veliku ulogu u uspehu ovog filma, njeno autorstvo nije objavljeno zbog zakona o cenzuri.[10] U prvom delu karijere, Agnješka Holand nije mogla da objavi nijedan film pod svojim imenom zbog oštre cenzure komunističkih vlasti. Vajda joj je ponudo da je usvoji, ali ona je odbila, uverena da će na kraju moći da objavljuje filmove pod svojim imenom. Njen prvi veliki film bio je Glumci iz provincije, hronika napetih zakulisnih odnosa iz 1978. godine u pozorišnoj trupi u malom gradu, koja je bila alegorija savremene političke situacije u Poljskoj. Za ovaj film je osvojila Nagradu međunarodne kritike na Kanskom filmskom festivalu 1980. godine.

Još dva filma je režirala u Poljskoj, Groznica iz 1980, sa kojim je učestvovala na 31. Berlinskom filmskom festivalu [13] i Usamljena žena 1981, pre nego što je emigrirala u Francusku, malo pre nametanja Vojnog zakona u Poljskoj decembra 1981. godine. Rečeno joj je da se ne može vratiti u Poljsku i više od osam meseci nije mogla da vidi ili ima bilo kakav kontakt sa ćerkom.[10] Tokom ovog vremena, iako je bila bezbedna, nije bila u stanju sama da stvori nijedan uspešan film.

Znajući da se ne može vratiti u komunističku Poljsku, pisala je scenarije za kolege poljske filmaše u egzilu: Vajdin Danton, Ljubav u Nemačkoj(1983), Zli dusi (1988) i Korčak (1990). Takođe je razvijala sopstvene projekte sa zapadnoevropskim produkcijskim kompanijama, režirajući Gorka berba (1985), Ubiti sveštenika (1988) i Olivie, Olivie (1992).[10] Nominovana je za nagradu Oskar za najbolji film na stranom jeziku za Gorku berbu, nemačku produkciju o Jevrejki u begu tokom Drugog svetskog rata.[14]

Prikaz holokausta Agnješke Holand[uredi | uredi izvor]

Neki od njenih najpoznatijih ostvarenja su njeni prikazi holokausta. Ova dela su bila izuzetno kontroverzna zbog njene posvećenosti realizmu i prihvatanja svih vrsta pojedinaca i kao žrtvi i kao ljudi sa manama koji zaslužuju krivicu. Prema članku napisanom o njoj, njeni filmovi o holokaustu "drže se za svet kakvim ga vidi. Svet u kojem mudrost, ako uopšte postoji, leži u prihvatanju nasilja i ljudske slabosti u svima, bez izuzetka, uključujući Jevrejski narod ".[11] Ovo je najizraženije u filmu U tami iz 2011. godine, u kojem su likovi Jevreja i poljskih katolika predstavljeni tako da imaju neke prekora vredne karakteristike kao i da zaslužuju oproštaj.

Najpoznatiji film Agnješke Holand je Evropa Evropa (1991), zasnovan je na životu Solomona Perela (jevrejskog tinejdžera koji je pobegao iz Nemačke u Poljsku nakon Kristalne noći 1938. godine. Izbijanjem Drugog svetskog rata i nemačke invazije na Poljsku Perel je pobegao u sovjetski deo zemlje. Uhvaćen tokom nemačke invazije na SSSR 1941. godine, Solomon je uverio nemačkog oficira da je Nemac i našao se među Hitlerovom omladinom. Film je u Nemačkoj imao mlak prijem a nemačka komisija za izbor kandidata za Oskara nije ga dostavila za najbolji film na stranom jeziku 1991. godine. Međutim, privukla je pažnju Majkla Barkera (koji se u to vreme bavio prodajom kompanije Orion Klasiksa). Evropa, Evropa prikazan je u Sjedinjenim državama, osvojivši nagradu Zlatni globus 1991. za najbolji film na stranom jeziku i nominaciju za Oskara za najbolje prilagođeni scenarij.[6]

Skoro dvadeset godina kasnije, Agnješka Holand je snimila film U tami (2011), nemačko-kanadsko-poljsku koprodukciju koja je dramatizovala priču o poljskom radniku kanalizacije koji je pomagao grupi jevrejskih izbeglica sakrivajući ih u kanalizaciji grada Lavova u vreme kada su Jevreji slani u logore za istrebljenje. Priča se fokusira na odnose Poljaka i Jevreja tokom holokausta. Likovi filma U tami prikazani su sa izraženim sličnostima, uprkos činjenici da je stvarnost za Jevreje i etničke Poljake, posebno one prikazane u filmu, izuzetno različita. Upoređujući poljskog glavnog junaka sa jevrejskim, Holandova ponovo stvara moralno zbunjujući i fizički brutalan svet koji je, iako vrlo različit za one koji su lovljeni, bio svuda za vreme Trećeg rajha. Čini se da je ovo poređenje jasan odraz njenog ličnog iskustva, posebno njene borbe sa identitetom i antisemitizmom.

Holand i Holivud[uredi | uredi izvor]

Sve do uspešnog filma Evropa, Evropa iz 1991. godine, Agnješka Holand je bila jedva prepoznata kao priznati filmaš u Holivudu. Do filma je došlo zbog vožnje s budućim producentom filma Arturom Braunerom. Američku akademija je častila Agnješku posetom Diznilendu kada je bila nominovana za Oskara najbolji strani film za film Gorka berba. Nakon poteškoća u realizaciji tog filma, umalo je odlučila da se odrekne filmskog stvaranja zauvek, ali Brauner je bio ubeđen da ima savršen projekat za nju. Tokom putovanja u Diznilend, Agnješka je „protiv svoje bolje presude odlučila da se vozi rolerkosterom sa svojim producentom. Nakon što su završili, Agnješka se tresla od straha dok je Brauner izvadio ugovor iz džepa: Potpiši!.”[9] Uspeh ovog filma privukao je pažnju Holivuda, što joj je dalo priliku da režira filmsku adaptaciju svetski poznatog romana iz 1911. godine Tajni vrt. Ovo joj je bio prvi film napravljen za veliki studio koji je bio za široku američku javnost. Bila je to ogromna promena stila za Agnješku Holand, koji je u to vreme bila poznata po svojoj uglavnom mračnoj i pesimističkoj režiserskoj perspektivi.[12]

Kasnija karijera[uredi | uredi izvor]

Kao prijatelj poljskog pisca i reditelja Kšištofa Kješlovog, sarađivala je na scenariju za njegov film Tri boje: plavo. Kao i Kješlovski, i ona često ispituje pitanja vere u svom radu. Veći deo njenog filmskog dela ima snažno političko gledište. Vladine represalije, gušenje birokratske mašinerije, sankcionirani štrajkovi i nefunkcionalne porodice zastupljeni su u njenom ranom radu.[6] U intervjuu iz 1988. godine rekla je da iako su žene važne u njenim filmovima, feminizam nije bila centralna tema njenog rada. Sugerisala je da je, kada je snimala filmove u Poljskoj, u vreme komunističkog režima, vladala atmosfera međuljudske solidarnosti protiv cenzure. Rekla je da su je zanimali događaji među ljudima, a ne politika koja se dešava izvan njih; u tom kontekstu, „možda biste mogli reći da su svi moji filmovi politički“.[10]

Zvezda u čast Agnješke Holand u Lođu

Slede filmovi Olivije, Olivije (1992), Tajni vrt (1993), Totalno pomračenje (1995), Trg Vašington (1997), produkcije HBO Pucanj u srce (2001), Julijin put kući (2001) i Kopirajući Betovena(2006).

U intervjuu iz 1997. godine, na pitanje kako su njena iskustva kao režisera uticala na njene filmove, rela je da "filmašima mlađe generacije nedostaje životno iskustvo", i kao rezultat toga nedostaje im mnogo alata potrebnog da udahnu čovečanost u svoje likove. U poređenju s režiserima njene generacije, ona smatra da mlađa generacija dolazi iz bogatih porodica, ide direktno u filmske škole i gleda filmove prvenstveno na videokasetama. Sugeriše da to rezultira onim što ona naziva "omamljenost" i "konvencionalizam" savremene kinematografije.[10]

Bila je član žirija na 25. Moskovskom međunarodnom filmskom festivalu 2003. godine. [15] Sledeće godine režirala je osmu epizodu treće sezone dramske serije Doušnici.[16][17][18] Godine 2006, vratila se da režira osmu epizodu četvrte sezone.[19][20][21] Obe epizode je napisao romanopisac Ričard Prajs. Dejvid Simon je rekao da je Holandova „divno iza kamere“ organizovala borbu između Avona Barksdejla i Stringera Bela u toj epizodi.[22]

Godine 2007. Agnješka, njena sestra Magdalena Lazarkijevič i njena kćerka Katarina Adamik režirale su poljsku političku dramsku seriju Ekipa, a 2008. godine postala je prva predsednica Poljske filmske akademije. Dana 5. februara 2009. godine, Krakov Post je objavio da će Agnješka Holand režirati biografski film o Kristini Skarbek pod nazivom Kristina: Rat moja ljubav.[23]

Njen film iz 2011. godine U tami, izabran je za poljskog kandidata Oskara za najbolji film na stranom jeziku.[24] U januaru 2012. film je bio jedan od pet nominiranih.[2]

Na predstavljanju filma Tragom kostiju na Berlinskom filmskom festivalu 2017.

Prihvatila je ponudu za snimanje trodelne drame za HBO o Janu Palahu, koji se u januaru 1969. žrtvovao u znak protesta zbog "normalizacije" nakon invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine. Miniserija Ognjeni grm prikazana je u Poljskoj i Nemačkoj [25] i izabrana za specijalnu prezentaciju na Filmskom festivalu u Torontu 2013. godine.[26] Takođe je osvojila nagradu Češki lav u kategoriji najboljeg režisera za ovu TV seriju.[27]

Serija je bila prikazana i u Nacionalnoj umetničkoj galeriji u Vašingtonu 1. decembra 2013, gde je pozvana da održi memorijalno predavanje Rajiv Vaidia: Pregled na istoriju kroz objektiv filmskog stvaraoca.[28][29] Takođe je prikazana na Filadelfijskom filmskom festivalu 2013. godine. Bila je i gostujući predavač na Bruklin Koledžu.

U decembru 2013. godine najavljena je kao reditelj miniserije Rozmarina beba, dvodelne verzije najprodavanijeg romana Ajre Levin sa Zoi Saldana u glavnoj ulozi.[30]

Agnješka Holand preuzela je predsedavanje odborom Evropske filmske akademije u januaru 2014. godine.[31]

U martu 2016. godine objavljeno je da će režirati adaptaciju bestseler romana Petera Svansona "Vrsta vredna ubijanja", psihološki triler o bezobzirnoj ženskoj ubojici.[32]

U februaru 2017. Agnješka Holand dobila je nagradu Srebrni medved Alfreda Bauera za film Tragom kostiju.[33] Nagrada se dodeljuje filmovima za koje se smatra da otvaraju nove perspektive u umetnosti filma.

Osvojila je nagradu Zlatni lavovi 2019. godine na 44. Filmskom Festivalu u Gdanjsku za svoj istorijski film Gospodin Džons, koji se bavi temom Velike gladi u Ukrajini.[34] Agnješka Holand i Ana Apelbaum su 23. novembra 2019. godine odlikovane Ordenom princeze Olge 3. klase ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog za njihove napore u promociji sećanja na holodomor.[35][36]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

  • Greh Isusa Hrista (Grzech Boga, 1970)
  • Veče kod Abdona (Wieczór u Abdona, 1975)
  • Slike iz života: devojka i Akvarij (Obrazki z życia: dziewczyna i "Akwarius", 1975)
  • Nedelja dece (Niedzielne dzieci, 1977)
  • Probne fotografije (Zdjęcia próbne, 1976)
  • Nešto za nešto (Coś za coś, TV film, 1977)
  • Glumci iz provincije (Aktorzy prowincjonalni, 1979, Nagradu međunarodne kritike na Kanskom filmskom festivalu)
  • Groznica (Gorączka, 1980)
  • Usamnjena žena (Kobieta samotna, 1981)
  • Razglednice iz Pariza (TV film, 1982)
  • Ispitivanje (1982)
  • Kultura (dokumentarac, 1985)
  • Gorka berba (Bittere Ernte, 1985, Nemačka, nominacija za Oskara za najbolji film na stranom jeziku)
  • Ubiti sveštenika (1988)
  • Evropa, Evropa (1990, nominacija za Oskara za najbolji adaptirani scenario)
  • Olivie, Olivie (1992)
  • Tajanstveni vrt (1993)
  • Crveni vetar (TV film, 1994)
  • Totalno pomračenje (1995)
  • Trg Vašington (1997)
  • Treće čudo (1999)
  • Pucanj u srce (2001)
  • Zlatni snovi (dokumentarac, 2001)
  • Julijin put kući (2002)
  • Hladan slučaj (2004)
  • Kopirajući Betovena (2006)
  • Doušnici
    • Epizoda 3.08 "Moral Midgetry" (2004)[16][17]
    • Epizoda 4.08 "Corner Boys" (2006)[19][20]
    • Epizoda 5.05 "React Quotes" (2008)[37][38]
  • Devojka kao ja: Priča o Gven Arauho (2006)
  • Ekipa (2007)
  • Janošik, istinita priča(2009)
  • Ubistvo
    • Epizoda 1.06 "What You Have Left" (2011)
    • Epizoda 1.09 "Undertow" (2011)
    • Epizoda 2.01 "Reflections" (2012)
  • Tremej
    • Epizoda 1.01 "Do You Know What It Means" (2010)
    • Epizoda 1.10 "I'll Fly Away" (2010)
    • Epizoda 2.10 "That's What Lovers Do" (2011)
    • Epizoda 4.05 "...To Miss New Orleans" (2013)
  • U tami (2011) (nominacija za Oskara za najbolji film na stranom jeziku)
  • Ognjeni grm (2013, trodelna mini serija) [39]
  • Rozmerina beba (2014)
  • Kuća od karata
    • Epizoda 3.10 "Poglavlje 36" (2015)
    • Epizoda 3.11 "Poglavlje 37" (2015)
    • Epizoda 5.10 "Poglavlje 62" (2017)
  • Tragom kostiju (2017)
  • Prvi
    • Epizoda 1.01 "Separation" (2018)
    • Epizoda 1.02 "What's Needed" (2018)
  • Gospodin Džons (2019)
  • Šarlatan (2020)

Ostali poslovi[uredi | uredi izvor]

Agnješka Holand prevela je s češkog na poljski roman Nepodnošljiva lakoća postojanja. Ona se dobrovoljno prijavila za ovaj zadatak nakon što je 1982. godine upoznala autora Milana Kundera i pročitala rukopis. Oboje su u to vreme živeli u Parizu. Smatrala je da su događaji u knjizi povezani ne samo sa njenim ličnim iskustvom invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku, već i sa štrajkovima 1980. u Poljskoj, pa je želela da predstavi knjigu poljskoj publici. Prevod je prvobitno objavio londonski izdavač Aneks i od tada je više puta objavljivan.[40][41][42]

Refernce[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Kasia Adamik”. Film Polski. Pristupljeno 16. 2. 2014. 
  2. ^ a b „Oscars 2012: Nominees in full”. Pristupljeno 24. 11. 2015. 
  3. ^ Agnieszka Holland profile, FilmReference.com; accessed 24 November 2015.
  4. ^ Bloom, Nate (15. 2. 2012). „Jewish Stars: Oscar time”. Cleveland Jewish News. 
  5. ^ a b NPR: "Poland's Holland, Exploring Holocaust History Again" by Pat Dowell February 13, 2012
  6. ^ a b v g Tibbets, John and Agnieszka Holland. "The Interview with Agnieszka Holland: The Politics of Ambiguity", Quarterly Review of Film and Video. 25:2, pp. 132-43.
  7. ^ a b v g Kempley, Rita (12. 10. 1997). „AGNIESZKA HOLLAND: A WAR ON STUPIDITY”. Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Pristupljeno 18. 4. 2018. 
  8. ^ Na czeskiej fali, Agnieszka Holland - wywiad Arhivirano 2016-03-05 na sajtu Wayback Machine retrieved March 9, 2013
  9. ^ а б Tong, Allan. „"The only place to execute some kind of power was the film set": Agnieszka Holland on her career | Filmmaker Magazine”. Filmmaker Magazine (на језику: енглески). Приступљено 18. 4. 2018. 
  10. ^ а б в г д ђ Tibbetts, John C. (2008). „An Interview with Agnieszka Holland: The Politics of Ambiguity”. Quarterly Review of Film and Video. 25 (2): 132—143. doi:10.1080/10509200601074751. 
  11. ^ а б Brunette, Peter (1986). „Lessons from the Past: An Interview with Agnieszka Holland”. Cineaste. 15 (1): 15—17. JSTOR 41686850. 
  12. ^ а б Cohen, Roger. „Holland Without a Country” (на језику: енглески). Приступљено 18. 4. 2018. 
  13. ^ „Berlinale 1981: Prize Winners”. berlinale.de. Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г. Приступљено 29. 8. 2010. 
  14. ^ „The 58th Academy Awards (1986) Nominees and Winners”. oscars.org. Приступљено 10. 11. 2013. 
  15. ^ „25th Moscow International Film Festival (2003)”. MIFF. Архивирано из оригинала 3. 4. 2013. г. Приступљено 1. 4. 2013. 
  16. ^ а б Agnieszka Holland, David Simon (story), Richard Price (story and teleplay) (14. 11. 2004). „Moral Midgetry”. The Wire. Сезона 3. Епизода 08. HBO. 
  17. ^ а б „Episode guide - episode 33 Moral Midgetry”. HBO. 2004. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 9. 8. 2006. 
  18. ^ „The Wire season 3 crew”. HBO. 2007. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 14. 10. 2007. 
  19. ^ а б Agnieszka Holland, Ed Burns (story), Richard Price (story and teleplay) (5. 11. 2004). „Corner Boys”. The Wire. Сезона 4. Епизода 08. HBO | station. 
  20. ^ а б „Episode guide - episode 45 Corner Boys”. HBO. 2006. Архивирано из оригинала 25. 09. 2019. г. Приступљено 9. 11. 2006. 
  21. ^ „The Wire season 4 crew”. HBO. 2007. Архивирано из оригинала 12. 10. 2007. г. Приступљено 14. 10. 2007. 
  22. ^ Jim King (2003). „3rd Exclusive David Simon interview”. The Wire at AOL. Приступљено 5. 11. 2007. , p. 5
  23. ^ Krakow Post re film to be made of Krystyna Skarbek/Christine Granville's life by A. Holland Архивирано 2009-04-01 на сајту Wayback Machine, krakowpost.com; accessed 24 November 2015.
  24. ^ „Poland to Submit Agnieszka Holland's In Darkness for Oscars”. indiewire.com. Архивирано из оригинала 18. 8. 2011. г. Приступљено 22. 8. 2011. 
  25. ^ „Beta Film Acquires Agnieszka Holland's Burning Bush”. Архивирано из оригинала 24. 4. 2013. г. 
  26. ^ „Burning Bush”. TIFF. Архивирано из оригинала 30. 8. 2013. г. Приступљено 7. 8. 2013. 
  27. ^ „CFTA Award Winners”. Приступљено 2. 4. 2018. 
  28. ^ Holland, Agnieszka (1. 12. 2013). „Rajiv Vaidya Memorial Lecture 2013: Viewing History Through the Filmmaker's Lens”. nga.gov (Streaming audio recording). National Gallery of Art. Приступљено 28. 8. 2015. 
  29. ^ Holland, Agnieszka (1. 12. 2013). „Transcript - "Viewing History through the Filmmaker's Lens"” (PDF). nga.gov. National Gallery of Art. Приступљено 28. 8. 2015. 
  30. ^ „Agnieszka Holland Directs NBC Miniseries: Rosemary's Baby”. Culture.pl. Приступљено 12. 12. 2013. 
  31. ^ „New EFA Board”. EFA. Приступљено 12. 12. 2013. 
  32. ^ Mike Fleming Jr. (16. 3. 2016). „Agnieszka Holland Set To Helm 'The Kind Worth Killing'”. Deadline Hollywood. Penske Media Corporation. Приступљено 18. 3. 2016. 
  33. ^ Meza, Ed (18. 2. 2017). „Berlin Film Festival: 'On Body and Soul' Wins Golden Bear for Best Film”. Variety (на језику: енглески). Приступљено 18. 2. 2017. 
  34. ^ „Holland picks up best-movie award for film about the Ukraine’s Great Famine”. Приступљено 24. 9. 2019. 
  35. ^ „Ukraine honours two Poles for presenting truth about The Great Famine”. Приступљено 25. 11. 2019. 
  36. ^ „Polish citizens awarded for efforts in Holodomor remembrance”. Приступљено 25. 11. 2019. 
  37. ^ Agnieszka Holland, David Mills (story and teleplay), David Simon (story) (3. 2. 2008). „React Quotes”. The Wire. Сезона 5. Епизода 5. HBO. 
  38. ^ „The Wire episode guide - episode 55 React Quotes”. HBO. 2008. Архивирано из оригинала 5. 2. 2008. г. Приступљено 5. 2. 2008. 
  39. ^ „Agnieszka Holland Burning Bush”. Архивирано из оригинала 17. 3. 2013. г. Приступљено 1. 2. 2013. 
  40. ^ „Agnieszka Holland: Mój Kundera”. Newsweek.pl (на језику: пољски). 1. 3. 2018. Приступљено 23. 10. 2018. 
  41. ^ Nieznośna lekkość bytu on Google Books (modern edition)
  42. ^ Nieznośna lekkość bytu on Google Books (original Aneks publication)

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Agnješka Holand na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агњешка_Холанд&oldid=26070147”