Aleksandar Lebed

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandar Lebed
Lebed 1996.
Lični podaci
Puno imeAleksandar Ivanovič Lebed
Datum rođenja(1950-04-20)20. april 1950.
Mesto rođenjaNovočerkask, Ruska SFSR, SSSR
Datum smrti28. april 2002.(2002-04-28) (52 god.)
Mesto smrtiAbakan, Hakasija, Rusija
Državljanstvorusko
Religijapravoslavlje
Zanimanjevojno lice, političar
Politička karijera
Politička
stranka		KPSS (1972—1991)
Kongres ruskih opština (1995—1996)
Narodno-republikanska partija (1996—2002)
Čin
general-lajtant
5. jun 1998 — 28. april 2002.
PredsednikBoris Jeljcin
Vladimir Putin
PrethodnikValerij Zubov
NaslednikAleksandar Hloponjin
10. jun 1998 — 2. novembar 2001.
18. jun 1996 — 17. oktobar 1996.
PredsednikBoris Jeljcin
PrethodnikOleg Lobov
NaslednikIvan Ribkin
Poslanik u Državnoj dumi
17. decembar 1995. — 18. jun 1996.

Aleksandar Ivanovič Lebed (rus. Алекса́ндр Ива́нович Ле́бед; Novočerkask, 20. april 1950 — Abakan, 28. april 2002) bio je sovjetski i ruski oficir, general-poručnik, političar i guverner Krasnojarske Pokrajine od 1998. do svoje smrti 2002. godine.

Kandidovao se za predsednika Ruske Federacije na predsedničkim izborima 1996. godine i osvojio 14,7% glasova.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Novočerkasku 20. aprila 1950. godine. Njegov otac je osuđen na 7 godina robije u Gulagu jer je dva puta zakasnio na posao.[1]

Vojna karijera[uredi | uredi izvor]

Bio je odlučan da postane padobranac i 1969. godine pridružio se Rjazanskoj gardijskoj višoj komandnoj školi vazduhoplovstva, gde je postao kadet voda i komandir čete dok je bio tamo. Godine 1982, kao oficir sovjetskih vazdušno-desantnih trupa, Lebed je postao komandant bataljona u Avganistanu tokom tamošnjeg rata. Tokom svog boravka u Avganistanu, Lebed je postao popularan među trupama pod njegovom komandom. Na ovoj funkciji je bio do 1982. godine kada je pohađao Vojnu akademiju Frunze.[2][3]

Lebed na poštanskoj markici Pridnestrovlja

Godine 1988. postao je komandant 106. gardijske vazdušno-desantne divizije. On i njegove trupe učestvovali su u gušenju ustanaka širom sovjetskog Kavkaza, u Gruziji (1989) i Azerbejdžanu (1990), u kojima je odbio da upotrebi brutalnost da uguši demonstracije. Do 1991. godine Lebed je imao čin general-majora i postao drugi u komandi Vazdušno-desantnih trupa. Tokom pokušaja državnog udara 1991. godine protiv nove ruske vlade, stekao je slavu odbijajući da sledi naređenja da predvodi svoje snage protiv Borisa Jeljcina u Beloj kući, što je doprinelo kolapsu puča.[2][4] Takođe je u to vreme Lebed postao rival generalu Pavelu Gračovu, komandantu Vazdušno-desantnih trupa i budućem ministru odbrane Rusije, zbog onoga što je Lebed smatrao Gračovljevim pogrešnim vojnim reformama. Gračev je tako postao njegov glavni rival.[5] Navodno se zbog Gračeva Lebed našao raspoređen u Moldaviji 1992. godine, kao komandant 14. gardijske armije.[6] Tamo je, u ratu između ruskih i rumunskih frakcija, intervenisao i iskoristio svoju poziciju za posredovanje u mirovnom sporazumu, takođe pružajući zaštitu etničkim Rusima.[3][4][6]

Akcije generala Lebeda u Moldaviji povećale su njegovu popularnost u ruskoj javnosti, a posebno među ruskim nacionalistima.[7] Ovaj događaj, zajedno sa njegovom vojnom istorijom, osigurao je da je Lebed bio najpopularniji vojni oficir u Rusiji u to vreme, a do 1994. godine smatrano je da bi on bio najpopularniji kandidat protiv Jeljcina na predsedničkim izborima 1996. godine.[4][8][9]

Penzionisao se 1995. godine.[10]

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Lebed i Vladimir Putin 2002.

Njegov prvi politički angažman bilo je članstvo u stranci Kongres ruskih opština.[11] Na parlamentarnim izborima 1995. godine izabran je za poslanika u Državnoj dumi.[10] Ubrzo nakon toga, Lebed je zvanično započeo svoju dugo očekivanu kampanju za predsedničke izbore 1996. godine. Obećao je da će suzbiti ulični kriminal i korupciju,[12] kao i da će zaustaviti Prvi čečenski rat.[12][13] U prvoj rundi izbora osvojio je 14,7% glasova. Posle prvog kruga izbora, Jeljcin je imenovao generala Lebeda za sekretara Saveta bezbednosti RF.[14] Imao je ključnu ulogu u zaustavljanju Prvog čečenska rata.[15][16] Predsednik Jeljcin mu je dao otkaz u oktobru 1996. godine, nakon unutrašnjeg sukoba unutar vlade između Lebeda i frakcije koja je uključivala šefa kabineta predsednika Anatolija Čubajsa, premijera Viktor Černomirdin i ministra unutrašnjih poslova Anatolija Kulikova.[17]

Godine 1996. osnovao je Narodno-republikansku partiju. Godine 1998. pobedio je na izborima za guvernera Krasnojarske Pokrajine. Zadržao se na ovoj funkciji do svoje smrti u pada helikoptera u okolini Abakana 28. aprila 2002. godine.[2]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Sa suprugom Inom je imao troje dece. Njegov mlađi brat, Aleksej (1955—2019) bio je pukovnik i glava Republike Hakasije.[18]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

  • Orden „Za službu otadžbini u Oružanim snagama SSSR”
  • Orden Crvene zvezde

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Applebaum, Anne, 1964- (2003). Gulag : a history (1st izd.). New York: Doubleday. ISBN 0-7679-0056-1. OCLC 51086337. 
  2. ^ a b v Alexander Lebed. The Telegraph (29 April 2002). Retrieved 2 September 2017.
  3. ^ a b Russia's Alexander Lebed laid to rest. BBC News (30 April 2002). Retrieved 2 September 2017.
  4. ^ a b v Biography of Alexander Lebed. Central Connecticut State University. Retrieved 2 September 2017.
  5. ^ Cornwall, Rupert (25 September 2012). Pavel Grachev: General and politician who came unstuck in Chechnya. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  6. ^ a b Daniszewski, John (29 April 2002). Russian Politician Lebed Killed in Crash. Los Angeles Times. Retrieved 2 September 2017.
  7. ^ His time had gone. The Economist (2 May 2002). Retrieved 2 September 2017.
  8. ^ Barber, Tony (16 August 1994). Power struggle sparks unrest in Moldova. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  9. ^ Specter, Michael (13 October 1996). THE WARS OF ALEKSANDR IVANOVICH LEBED. The New York Times. Retrieved 2 September 2017.
  10. ^ a b IS LEBED A BOON OR BANE TO RUSSIAN DEMOCRACY?. Associated Press (26 July 1996). Retrieved 2 September 2017.
  11. ^ Felgenhauser, Paul (14 December 2006). THE RUSSIAN LOVE AFFAIR WITH PINOCHET. Jamestown Foundation. Retrieved 2 September 2017.
  12. ^ a b Willians, Carol J. (18 June 1996). Law-and-Order Candidate Finds Himself in Role of Kingmaker. Los Angeles Times. McFaul, Michael (1997). Russia's 1996 Presidential Election: The End of Polarized Politics. Hoover Institution Press. str. 51–53. ISBN 978-0817995027. 
  13. ^ Hockstader, Lee (23 August 1996). YELTSIN CHIDES LEBED OVER CHECHEN WAR. The Washington Post. Retrieved 2 September 2017.
  14. ^ Yeltsin bolsters runoff bid, names ex-rival security chief. CNN (18 June 1996). Retrieved 2 September 2017.
  15. ^ Reeves, Phil (31 August 1996). Lebed wins over the Chechens. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  16. ^ Kelbnikov, Paul (1 November 1999). Conflagration in Russia. Retrieved 2 September 2017.
  17. ^ Lebed Dismissed But Not Tamed. Heritage Foundation (23 October 1996). Retrieved 2 September 2017.
  18. ^ „Alekseй Lebedь”. Peoples.ru. Pristupljeno 2022-03-25. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Лебед&oldid=27393144”