Alfred de Vinji

Alfred de Vinji
Alfred de Vinji
Lični podaci
Datum rođenja	(1797-03-27)27. mart 1797.
Mesto rođenja	Loš, Francuska
Datum smrti	17. septembar 1863.(1863-09-17) (66 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Alfred de Vinji (franc. Alfred de Vigny; Loš, 27. mart 1797 — Pariz, 17. septembar 1863) je bio francuski književnik i član Francuske akademije.

Biografija

Alfred de Vinji rođen je 1797. godine u mestu Loš, u Tureni, u staroj plemićkoj porodici. Još u detinjstvu navikao se na gordo ćutanje i povlačenje u sebe. Vrlo rano stupio je u vojnu službu, koju je posle trinaest godina (1827) definitivno napustio, razočaran u oficirski poziv. Pre toga, kao veoma mlad, počeo je da piše i ušao je u književne salone. Ljubav sa pesnikinjom Delfinom Ge, koja se nije završila brakom, donela mu je još jedno razočarenje. Kasnije, bračni život nije mu doneo sreću, kao ni ljubav van braka: Mari Dorval inspirisaće ga za sliku nestalne i neverne žene koja čoveku donosi nesreću. Razočaran u sve što je video i doživeo, i u ličnom i u javnom životu, Vinji se, ne gubeći nadu, približio hrišćanskom socijalizmu, a kasnije i Sen-Simonovom utopijskom socijalizmu. Član Francuske akademije postao je tek 1845. posle sedam kandidovanja. Pokušaj da se, posle februarske revolucije (1848), bavi politikom ostao je bez uspeha. Ljubav sa pesnikinjom L. Kole, kao i ljubav sa jednom mladom učiteljicom, unela su nešto vedrine u pesnikove poslednje godine života ispunjene negovanjem bolesne žene i patnjama od sopstvene bolesti. Umro je 1863. godine. Vinjijev Dnevnik jednog pesnika (Le Journal d'un poete), izdat 1867. i dopunjen 1935. značajan je dokument o pesnikovom životu i delu.

Poezija

Vinjijevo pesničko delo po obimu je prilično skromno: za života je objavio samo dve pesničke zbirke, a jedna je objavljena posthumno. U poređenjeu sa obimom književne produkcije drugih pesnika tog vremena, kao što su Lamartin i Igo, to delo je savremenicima delovalo malo. To je i jedan od uzroka Vinjijeve nedovoljne slave u vreme njegovog života i stvaranja, ali i prividna bezličnost poezije koja se izražavala u simbolima i nespremnost i nezainteresovanost pesnika da radi na svojoj popularnosti.

Svoje prve stihove Vinji je objavio 1820. u časopisu Književni pohranitelj (franc. Le Conservateur litteraire), koji je uređivao Viktor Igo, a dve godine kasnije objavio je i prvu zbirku pesama.

Tri pesničke zbirke

Pesme

Godine 1822. izlazi anonimno iz štampe Vinjijeva zbirka skromnog naslova Pesme (franc. Poemes). Sadržala je svega 10 pesama u kojima se oseća delimični uticaj Andre Šenijea, vidljiv pre svega u izboru tema i mesta (stari Rim) i čežnjivim raspoloženjima i blagim tonovima. Izdavajaju se pesme Helena, inspirisana borbom Grka protiv Turaka, kao i Zatvor i Nesreća, u kojima je u izvesnoj meri prisutan uticaj Bajrona. Iako se već u ovoj prvoj zbirci nalaze neke karakteristične Vinjijeve pesničke osobine, on je i dalje daleko od svojih najboljih ostvarenja.

Drevne i moderne pesme

Vinjijeva sklonost, koja se vidi već u prvoj zbirci, da, posmatrajući sadašnjost, gleda u prošlost, slikajući razne civilizacije i kulture i da u tom smislu deli svoje pesme, obeleževa i drugu njegovu zbirku Drevne i moderne pesme (franc. Poemes antiques et modernes). Zbirku je Vinji prvi put objavio 1826, zatim dopunjeno izdanje 1829. i konačno izdanje 1837. godine. Podelio ju je u tri knjige: Mistična, Antička i Moderna.

Mistična knjiga (franc. Livre mistique)je sastavljena od tri poeme i umetnički je najuspelija. Prva poema, Mojsije, za osnovu i okvir ima biblijsku legendu kojom se pesnik služi da bi preko Mojsijevog lika dao simbol čoveka koji je iznad ostalih po svojoj moći, ali je baš zbog toga usamljen, neshvaćen i umoran. Izražavajući ovu svoju ideju, na originalan način, Vinji je dao veliki doprinos razvijanju ominjene romantičarske ideje o neshvaćenosti i usamljenosti genija i tu će ideju i kasnije koristiti. U drugoj poemi, Eloa ili sestra anđela, takođe simboličnoj, data je slika bezgraničnog sažaljenja i žrtvovanja prožeta dubokim pesimizmom. Vinji se u njenom pisanju donekle ugledao na engleskog pesnika Tomasa Mura, ali je i po obradi i po osnovnoj zamisli originalna. U ovoj poemi se nalazi i motiv sažaljenja anđela prema satani, potpuno nepoznat hrišćanstvu i krajnje nesvakidašanjan za to vreme. Motiv je plod Vinjijeve imaginacije i nema paralele u tradiciji. Treća poema u okviru Mistične knjige je Potop u kojoj se pesnik buni protiv božanske svireposti i neumitnosti vrhovnih zakona.

Iz Antičke knjige izdvaja se poema Jeftejeva kći, koja podseća na Igoovu Legendu vekova i Antičke poeme Lekonta de Lila i u kojoj pesnik tretira sličan motiv kao i u Potopu. U Modernoj knjizi zanimljiva je pesma Rog, gde Vinji evocira srednjovekovnu prošlost tj. hrabrog Rolanda u klancu Ronsovo koji na kraju ostaje govoto potpuno sam, slično kao i Mojsije, jer se ističe svojom snagom.

Suđaje

Zbirka pesama Suđaje (franc. Les Destinees) je remek-delo Vinjijeve poezije. Objavio ju je posthumno testamentarni izvršilac Luj Ratisbon 1864, godinu dana nakon smrti pesnika, raspoređujući pesme prema svom nahođenju, ali pazeći o namerama i shvatanjima njihovog autora. Raspored pesama je tematski, što daje sliku razvoja Vinjijeve misli i neku vrstu pregleda razvoja i sudbine čovečanstva prema njegovoj zamisli. U uvodnoj pesmi, Suđaje, prikazuje se sudbinska opterećenost čovečanstva od njegovog nastanka, dok završna pesma, Čisti duh, predstavlja poslednju tačku evolucije pesnikove misli. Između ove dve okvirne pesme nalazi se nekoliko takođe značajnih pesama za razumevanje Vinjijeve misli. Pastireva kuća pokazuje čoveku ostavljenom samom sebi puteve olakšanja - lepotu prirode, uzvišenost misli, blagost žene. Samsonov gnev nosi snažnu simboličnu sliku patnji i razočarenja koje donosi voljena žena, dodatno obogaćenu ličnim pesnikovim iskustvom. Kurjakova smrt preko prizora snažnog otpora, dostojanstvene patnje i hrabrog umiranja životinje daje primer čoveku za stoičko podnošenje teškoća i nemo i ponosno prihvatanje tragičnosti ljudske sudbine. Pesma Maslinova gora je prožeta metafizičkim nemirom i idejom svetog Avgustina da Bog nije poštedeo ni sopstvenog sina. Iz cele ove zbirke isijava Vinjijev pesimizam, umeren i oplemenjen saznanjem i prihvatanjem čovekove sudbine.

Misaoni aspekt Vinjijeve poezije

Osnovna osobina Vinjijeve poezije je misaonost, a od svih francuskih romantičara on je jedini u pravom smislu reči mislilac. S obzirom da nije dao jedan potpuno izgrađen i jasno formulisan sistem on nije i filozof, ali se zato u njegovom delu mogu naći rasuti i fragmentarni elementi jednog filozofskog sistema. Iz tih pojedinih postavki i razmišljanja proizlaze neki opšti zaključci o Vinjijevom odnosu prema čoveku, društvu, prirodi, Bogu i drugim temama.

U osnovi Vinjijeve misli je izražen pesimizam koji, ipak, ne prerasta u nihilizam i potpunu negaciju svega. Prema tom shvatanju, ljudi su neprijatelji, a u najboljem slučaju ravnodušni prema onima koji se ističu svojom pojavom i delima. Osrednjost je najrasprostranjenija pojava među ljudima i što je čovek uzvišeniji duhom on je i usamljeniji, a genijalnost je nešto što se skupo plaća u takvom društvu. Patnja, po Vinjijevom mišljenju opšta, dodatno se uvećava sa savršenošću čoveka i njegovog bića.

Utehu ili oslonac ne pruža ni priroda, hladna i ravnodušna prema čovekovom postojanju. Anticipirajući egzistencijaliste Vinji smatra da čovek, slučajno bačen u tu prirodu, treba da smisao života traži izvan i mimo nje.

Od prirode nije mnogo drugačije ni božanstvo, gluvo i nemo pred patnjama čoveka. Bog, ako ga uopšte ima, neosetljiv je i, čak, osvetoljubiv. Za Vinjija je nespojiva sama ideja božanstva sa postojanjem zla, patnje i večite sumnje i neizvesnosti u čoveku. Čovekov odgovor Bogu treba da bude ili prezrivo ćutanje ili zahtev da se polože računi i daju objašnjenja za sve nebožansko što pritiska čoveka i svet u kome živi.

Ne padajući u nihilizam i opštu negaciju , Vinji traži moguće izlaze iz ovakvog stanja. Prvo pribežište čoveku ostavljenom od prirode i od Boga, jeste svesno i hrabro mirenje sa takvom sudbinom i stoičko podnošenje svega što život donosi. Čovek treba da u sebi izgradi religiju časti i dužnosti koja će ga obavezivati na gordost i prezir prema nevolji, čime čuva svoje ljudsko dostojanstvo. Uz takvu dužnost nužno idu i samoodricanje i požrtvovanost. Odbačen od društva kojim vlada prosečnost čovek ne treba da u potpunosti pobegne od ljudi u apsolutnu samoću. Takvom društvu, u kome ljudi postaju apatični, otuđeni i neprijateljski nastrojeni jedni prema drugima, pogotovo prema najvrednijim pojedincima, Vinji pretpostavlja kult ljubavi, sažaljenja i ljudske solidarnosti.

Pesimizam, shvaćen na Vinjijev način, nije destruktivan. On, oplemenjen i obogaćen smislom, postaje podstrek za borbu i sredstvo za duhovni i intelektualni napredak čoveka. Garancija tog napretka je čovekova misao koja jedino zabeležena i predata drugima čuva kontinuitet čovekove spoznaje sveta.

Opšte odlike

Mnogim odlikama svoje poezije Alfred de Vinji je anticipirao neka buduća poetska strujanja u evropskoj književnosti. U mnogo čemu ta poezija je izraz vremena u kome pesnik živi i stvara, a primetan je i uticaj prethodnih epoha.

Vinji piše sistematski i izbegava diktat trenutne inspiracije, a osnovni ton pesama je umeren i uzdržan. Takav stav Vinji duguje pre svega klasičarima čiji je uticaj i dalje jak početkom 19. veka. Klasičarima Vinji duguje i pesnički rečnik, kao i upotrebu određenih pesničkih slika. U tom pogledu on odudara od aktuelnog romantizma.

Romantičar je po izraženoj subjektivnosti i temama koje obrađuje. Nemir i nezadovoljstvo koji se osećaju u Vinjijevoj poeziji takođe odgovaraju duhu vremena i romantičarskom raspoloženju.

Ono što se prvo primećuje kod ovog pesnika to je bezličnost u izrazu. Međutim, ona je prividna i posledica je upotrebe simbola koji zamenjuju ličnu ispovest, popularnu i kod prosvetiteljskih i kod romantičarskih pisaca. Apstraktnost u izlaganju takođe je rezultat izražavanja u simbolima. Ti Vinjijevi simboli nisu slučajni. Prva etapa u nastanku simbola je emocija pesnika oko koje se kristališe određena ideja, a ta se ideja zatim zaodeva u ruho simbola. Na taj način, Vinjijeva simbolika dobija na punoći i originalnosti.

Osim simbolizma, Vinji je anticipirao i egzistencijalizam 20. veka tako što je filozofsku misao saopštavao pesničkim izrazom.

Slično i svom celokupnom delu, skromnom po obimu, Vinji je uspevao da sa malo reči dočara neki prizor, osećanje ili izrazi misao. U pogledu versifikacije Vinji posebno neguje strofu sastavljenu od sedam aleksandrinaca. Ti stihovi su različite vrednosti, pa ovu poeziju karakteriše stalno smenjivanje veoma lepih i uspelih i slabijih stihova.

Literatura

Francuska književnost, knjiga druga, u okviru Edicije strane književnosti, Izdavačko preduzeće „Nolit“, Beograd, 1976.