Andrej Tarkovski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Andrej Tarkovski
Andrej Tarkovski
Puno imeAndrej Arsenijevič Tarkovski
Datum rođenja(1932-04-04)4. april 1932.
Mesto rođenjaZavražje, SSSR
Datum smrti28. decembar 1986.(1986-12-28) (54 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska

Andrej Arsenijevič Tarkovski (rus. Андре́й Арсе́ньевич Тарко́вский; Zavražje, 4. april 1932 — Pariz, 28. decembar 1986) bio je ruski filmski i operski režiser, scenarista, pisac, teoretičar filma i pozorišta, glumac i estetičar.[1] Mnogi stručnjaci ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i najvećim režiserom u istoriji svetske kinematografije.[2][3] Njegov filmski izražaj karakterišu dugi kadrovi, dramatična struktura, upotreba poezije i sna, nehronološko izlaganje radnje i poetske slike prožete metafizičkim temama.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Njegov otac Arsenij Tarkovski bio je pesnik koji je zarađivao za život kao prevodilac, dok je njegova majka, Marija Ivanovna, po profesiji glumica provela život radeći kao urednik za prvu državnu izdavačku kuću u Moskvi. Uoči njegovog rođenja roditelji su mu se preselili na selo, ali su se nedugo zatim i razveli. Uporedo sa gimnazijom pohađao je muzičku školu i tri godine učio slikarstvo.

Studije[uredi | uredi izvor]

Tokom 1952. godine upisao je Fakultet za orijentalne jezike, gde je učio arapski jezik i književnost, ali posle dve godine školovanja napustio je fakultet i otišao u Sibir da radi i studira geologiju.

Učenik filmske škole[uredi | uredi izvor]

Krajem 1954. godine napustio je dotadašnji posao i u Moskvi upisao Filmsku akademiju u klasi profesora Mihajla Iliča Roma. Filmsku akademiju završio je 1960. godine, diplomirajući kratkim filmom „Parni valjak i violina“. Tada se oženio svojom prvom ženom, Irmom Ruš.

Rano doba Hruščova nudilo je dobre mogućnosti mladim filmskim rediteljima. Pre 1953. godišnja filmska produkcija bila je niska i većinu filmova režirali su veterani reditelji. Posle 1953. godine proizvedeno je više filmova, i to od strane mladih reditelja. Hruščovska otopina je malo ublažila sovjetska socijalna ograničenja i dozvolila ograničen priliv evropske i severnoameričke književnosti, filmova i muzike. To je Tarkovskom omogućilo da vidi filmove italijanskih neorealista, francuskog novog talasa i reditelja poput Kurosave, Bunjuela, Bergmana, Bresona, Andžeja Vajde (čiji su film Pepeo i dijamanti uticali na Tarkovskog) i Mizogučija.

Rad u SSSR[uredi | uredi izvor]

Prvi film Tarkovskog bilo je „Ivanovo detinjstvo ”iz 1962. godine. Film je nasledio od režisera Eduarda Abalova, koji je morao da odustane od projekta. Film je zaslužio međunarodno priznanje Tarkovskog i osvojio nagradu Zlatni lav na Filmskom festivalu u Veneciji 1962.[4] Iste godine, 30. septembra, rođen mu je prvi sin Arsenije (zvan Senka u dnevnicima Tarkovskog) Tarkovski.

Godine 1965. režirao je film "Andrej Rubljov" o životu Andreja Rubljova, ruskog slikara ikona iz petnaestog veka. Andrej Rubljov nije, osim jedne projekcije u Moskvi 1966, odmah pušten nakon završetka zbog problema sa sovjetskim vlastima. Tarkovski je morao nekoliko puta da preseče film, što je rezultiralo nekoliko različitih verzija različite dužine. Film je široko objavljen u Sovjetskom Savezu u rezanoj verziji 1971. Ipak, film je imao budžet veći od milion rubalja - značajna suma za taj period.[5]

Od svoje supruge Irme Ruš razveo se u junu 1970. Iste godine oženio se Larisom Kizilovom, koja je bila asistent produkcije filma "Andrej Rubljov" (zajedno su živeli od 1965). Sa njom je dobio i drugog sina.

1972. završio je Solaris, adaptaciju romana "Solaris" Stanislava Lema. Na ovome je radio zajedno sa scenaristom Fridrihom Gorenštajnom od 1968. Film je predstavljen na Filmskom festivalu u Kanu, osvojio je Grand Prix Spécial du Jury i nagradu FIPRESCI i nominovan za Zlatnu palmu.

Spomenik Andreju Tarkovskom na ulazu u Institut za kinematografiju "Gerasimov"

Od 1973. do 1974. godine snimao je film "Ogledalo", autobiografski i nekonvencionalno strukturiran film koji opisuje njegovo detinjstvo i uključuje neke očeve pesme. U ovom filmu Tarkovski je prikazao nevolje detinjstava pogođenih ratom. Tarkovski je na scenariju za ovaj film radio od 1967. godine. Od početka, film nije bio dobro prihvaćen od sovjetskih vlasti zbog svog sadržaja i elitističke prirode. Sovjetske vlasti svrstale su film u „treću kategoriju“, strogo ograničenu distribuciju, i dozvolile su prikazivanje samo u trećerazrednim bioskopima i radničkim klubovima.

Poslednji film Tarkovskog završen u Sovjetskom Savezu bio je "Stalker", inspirisan romanom "Piknik pored puta" braće Arkadije i Borisa Strugatskog. Tarkovski je braću prvi put upoznao 1971. godine i bio je u kontaktu s njima do svoje smrti 1986. godine. Proizvodnja je zaglibila u nevolje; nepravilan razvoj negativa uništio je sve spoljne snimke. Odnos Tarkovskog sa snimateljem Georgijem Rerbergom pogoršao se do te mere da je Aleksandra Knjažinskog zaposlio kao novog prvog snimatelja.

Tarkovski je pretrpeo srčani udar u aprilu 1978. godine, što je rezultiralo daljim odlaganjem. Film je završen 1979. godine i dobio je nagradu ekumenskog žirija na Filmskom festivalu u Kanu.

U emigraciji[uredi | uredi izvor]

Slika Andreja Tarkovskog u Latina izbegličkom kampu Latina (Italija) 1985. godine

Početkom 1980. godine Tarkovski, je napustio Sovjetski Savez i nekoliko preostalih godina života proveo je u stalnoj borbi sa sovjetskim vlastima da dozvole njegovoj porodici, a naročito mlađem sinu, da mu se pridruže. Njegova filmska karijera je ponovo počela u Italiji gde je radio dokumentarac „Putovanje u vremenu“ (1983), a za film „Nostalgija“ scenario je napisao u saradnji sa scenaristom Toninom Guerom.

Veći deo 1984. proveo je pripremajući film "Žrtvovanje". Na konferenciji za štampu u Milanu 10. jula 1984, on je najavio da se nikada neće vratiti u Sovjetski Savez i da će ostati u Evropi. U to vreme, njegov sin Andrej mlađi još je bio u Sovjetskom Savezu i nije mu bilo dozvoljeno da napusti zemlju. 28. avgusta 1985. Tarkovski je stigao u izbeglički kamp Latina u Latini,[6] gde je bio registrovan sa serijskim brojem 13225/379.[7]

"Žrtvovanje" je bio poslednji film Tarkovskog, posvećen njegovom sinu Andreju mlađem. Režija Andreja Tarkovskog, koji dokumentuje nastanak Žrtvovanja, objavljen je nakon smrti režisera 1986. U posebno potresnoj sceni, pisac / režiser Mihail Lezczilovski prati Tarkovskog u šetnji dok izražava svoja osećanja prema smrti - tvrdi da je besmrtan i da se ne plaši smrti.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Tokom 1985. godine u Švedskoj je snimio film "Žrtvovanje". Na kraju godine dijagnostikovan mu je terminalni rak pluća. U januaru 1986. godine započeo je lečenje u Parizu, a tamo mu se pridružio njegov sin kojem je konačno dozvoljeno da napusti Sovjetski Savez. Žrtva je predstavljena na Filmskom festivalu u Kanu i dobila je Grand Prix Spécial du Jury, nagradu FIPRESCI i nagradu ekumenskog žirija. Kako Tarkovski zbog bolesti nije mogao da prisustvuje, nagrade je prikupio njegov sin Andrej Mlađi.

U poslednjem zapisu Tarkovskog u svom dnevniku (15. decembra 1986.), napisao je: „Ali sada više nemam snage - u tome je problem“. Dnevnici su ponekad poznati i kao Martirolog i objavljeni su posthumno 1989. i na engleskom 1991. godine.

Tarkovski je umro 28. decembra 1986. godine u Parizu (Francuska). Sahranjen je na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Parizu.

Teorija zavere pojavila se u Rusiji početkom devedesetih kada se tvrdilo da Tarkovski nije umro prirodnom smrću, već da ga je ubio KGB. Dokazi za ovu hipotezu uključuju svedočenja bivših agenata KGB-a koji tvrde da je Viktor Čebrikov izdao naredbu da se Tarkovski ubije, da bi se umanjilo ono što su sovjetska vlada i KGB videli kao antisovjetsku propagandu Tarkovskog.

Kao i kod Tarkovskog, i njegova supruga Larisa Tarkovskaja i glumac Anatolij Solonjicin umrli su od iste vrste raka pluća. Vladimir Šarun, dizajner zvuka u filmu "Stalker", uveren je da ih je sve otrovala hemijska fabrika u blizini koje su snimali film.[8]

Bergman o Tarkovskom[uredi | uredi izvor]

Ingmar Bergman je komentarisao rad Tarkovskog:[9]

"Moje otkriće prvog filma od Tarkovskog bilo je poput čuda. Odjednom sam se našao kako stojim na vratima sobe od koje mi ključevi do tada nikada nisu dati. Bila je to soba u koju sam oduvek želeo da uđem i u kojoj se kretao slobodno i potpuno mirno. Osećao sam se susretnuto i podsticajno: neko je izražavao ono što sam oduvek želeo da kažem, ne znajući kako. Tarkovski je za mene najveći, onaj koji je izumeo novi jezik, veran prirodi filma, jer on život snima kao odraz, život kao san."

Suprotno tome, međutim, Bergman je priznao istinu u tvrdnji kritičara koji je napisao da „Jesenjom sonatom Bergman radi Bergmana“, dodajući: „Tarkovski je počeo da snima filmove o Tarkovskom, a da je Felini počeo da snima filmove o Feliniju [...] Bunjuel je gotovo uvek snimao Bunjuelove filmove “. Ovaj pastiš sopstvenog rada pogrdno je nazvan „samokaraoke“.[10]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Godina Naslov Zasluge Beleške Ref.
Reditelj Scenarista
1956 Ubice Da Studentski film baziran na priči Ernesta Hemingveja, takođe glumac [11][12]
1959 Koncentrat Da Da Drugi studentski kratkometražni film
1961 Parni valjak i violina Da Diplomski film na akademiji, scenario pisan zajedno sa Andrejem Končalovskim [13]
1962 Ivanovo detinjstvo Da Dobitnik zlatnog lava za najbolji film na festivalu u Veneciji 1962. godine [14]
1966 Andrej Rubljov Da Epski film o životu najpoznatijeg ikonopisca svih vremena Andreja Rubljova [15]
1972 Solaris Da Naučno-fantastični film po romanu Stanislava Lema
1975 Ogledalo Da Autobiografski film o ključnim scenama iz života Tarkovskog. [16]
1979 Stalker Da Inspirisan novelom Piknik pokraj puta autora Borisa i Arkadija Strugatskog [17][18]
1983 Nostalgija Da Da [19][20]
1983 Putovanje u vremenu Da Da Dokumentarni film sa scenaristom Toninom Guerom o snimanju filma Nostalgija. [21]
1986 Žrtvovanje Da Da [22]

Filmovi o Tarkovskom[uredi | uredi izvor]

  • Voyage in Time (1983): dokumentuje putovanja Andreja Tarkovskog u Italiju u pripremi za snimanje njegovog filma Nostalgija.
  • Tarkovsky: A Poet in the Cinema (1984): režija Donatela Baglivo.
  • Moskovska elegija (1987): dokumentarni film / omaž Tarkovskom Aleksandra Sokurova.
  • Auf der Suche nach der verlorenen Zeit (1988): Andrej Tarkowskijs Exil und Tod. Dokumentarni film u režiji Eba Demanta. Nemačka.
  • Jedan dan Andreja Arsenjeviča (1999): francuski dokumentarni film u režiji Krisa Markera.
  • Tarkovsky: Time Within Time (2015): dokumentarni film P. J. Letofski.

Dela[uredi | uredi izvor]

Objavljene knjige[uredi | uredi izvor]

Knjige o Tarkovskom[uredi | uredi izvor]

Citati[uredi | uredi izvor]

  • Tarkovski (u knjizi Vajanje u vremenu) :

Cilj svake umetnosti je ... da objasni ljudima razlog za njihovu pojavu na ovoj planeti; ili, ako ne da objasni onda bar da postavi to pitanje.

  • Vreme u vremenu: dnevnici

Slika je impresija Istine, koju nam je Bog dozvolio da vidimo našim slepim očima.

Ko ste Vi? Ne znam. Mislim da je to za svakoga od nas upravo ono što je najteže da znamo. Mnogo lakše rasuđujemo o drugima. Međutim, o sebi znamo vrlo malo. Nemoguće nam je da u potpunosti analiziramo unutrašnje tkanje čoveka.

Kada god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestane bez traga, tada je to neverovatna poezija.

  • 1986.

... čini mi se da pojedinac danas stoji na raskršću, suočen sa izborom da ili nastavi sa novim tehnologijama i beskrajnim umnožavanjem materijalnih dobara, ili da pronađe put koji će voditi duhovnoj odgovornosti, put koji bi na kraju mogao značiti ne samo njegovo lično spasenje već očuvanje društva uopšte; drugim rečima okretanje Bogu.

Razvoj današnjeg sveta odvija se na čisto materijalnom planu. Savremeno društvo kreće se u empirizmu i, konačno bez ikakve duhovnosti. Ako posmatramo stvarnost kao vidljivi i materijalni poredak stvari, od njega onda ne možemo očekivati drugo nego obične stvari koje možemo dohvatiti rukom. Od tog momenta. Ukoliko čovek sreće isključivo empirijske činjenice, bilo na društvenom planu, političkom, tehničkom ili planu življenja. Rezultati mogu biti samo užasni i život postaje nemoguć. Jer nemoguće je živeti bez razvoja duhovnosti. Čak i najveći grubijan može to shvatiti ili u najmanju ruku osetiti. Čovek gubi svoje razloge za život jer se njegov univerzum smanjuje i jer nestaje njegova usklađenost. Verujem da se čovek nalazi u ćorsokaku, jer je rešenje svojih problema tražio u spoljašnjim, materijalnim, tehnološkim aspektima života. Tamo ne postoje rešenja. Dokle god čovek i zajednica ne mogu da ostvare harmoničan razvitak i dok se ne razvijaju duhovno, neće moći da nađu spokoj. a njihova situacija će biti tragična. Rešenje počiva u uravnoteživanju tih dveju linija razvitka: "Stalkera" i "Solarisa" i svih filmova koje sam napravio. To je pokušaj da se uravnoteže duhovne i materijalne potrebe.

Kada je čovek gladan, ode u prodavnicu i kupi nešto za jelo, ali kada je čoveku zaista loše nema nikud da ode osim kod seksologa ili kod psihoanalitičara, koji ne razumeju ništa od onoga što se dešava. To su brbljivci i vojari koji nas uteše, smire vas i skupo vam naplate. Moj junak ne može više živeti kao pre i čini nešto, možda beznadno, ali nešto čime dokazuje da je slobodan. Ovakvi postupci mogu imati apsurdne posledice na materijalnom planu, ali na duhovnom su veličanstvene jer otvaraju put preporodu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Andrey Arsenyevich Tarkovsky | Soviet film director”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  2. ^ Shrader, Paul (2018). Transcendental Style in Film: Ozu, Bresson, Dreyer. University of California Press. ISBN 9780520969148. 
  3. ^ Nick James. Syndromes of a new century Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. novembar 2018). Sight & Sound, February 2010
  4. ^ „Andrej Tarkovski, reditelj Istoka i Zapada: Da li je ovo poslednji rat na zemlji?”. OKO (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-11-15. 
  5. ^ „Acknowledgments”, Policing Cinema, University of California Press, 2019-12-31, str. xi—xiv, ISBN 978-0-520-93742-0, S2CID 241293015, doi:10.1525/9780520937420-002, Pristupljeno 2020-09-22 
  6. ^ Gualano, Franco; Sandri, Tiziana, SCHEDA 1. LA SALA DELLE PROSPETTIVE, Casa Editrice Leo S. Olschki s.r.l., str. 235—240, ISBN 978-88-222-7028-3, doi:10.2307/j.ctt1tqx94k.18, Pristupljeno 2020-09-22 
  7. ^ Alonso, C. (1969). „La Riforma cattolica”. Augustinianum. 9 (1): 185—186. ISSN 0004-8011. doi:10.5840/agstm19699147. 
  8. ^ Khodorovich, Tatyana, ur. (2019-03-08), „Open Letter to the Editors of Komsomolskaya Pravda”, The Case of Leonid Plyushch, Routledge, str. 3—6, ISBN 978-0-429-05123-4, S2CID 240705137, doi:10.4324/9780429051234-1, Pristupljeno 2020-09-22 
  9. ^ „Recollections of Nostalghia”, The Cinema of Tarkovsky, I.B.Tauris & Co. Ltd, 2012, ISBN 978-1-84885-629-5, doi:10.5040/9780755698448.ch-006, Pristupljeno 2020-09-22 
  10. ^ „Index”, Ingmar Bergman, Cinematic Philosopher, The MIT Press, 2007, ISBN 978-0-262-28368-7, doi:10.7551/mitpress/7471.003.0008, Pristupljeno 2020-09-22 
  11. ^ Jones, J.R. (30. 7. 2015). „How one Hemingway short story became three different movies”. Chicago Reader. Arhivirano iz originala 9. 8. 2020. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  12. ^ Hoberman, J. (30. 7. 2015). „Facing Death With a Shrug in Two Versions of 'The Killers'”. The New York Times. Arhivirano iz originala 8. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  13. ^ Goodman, Walter (22. 4. 1988). „'Steamroller and Violin,' Tarkovsky's Earliest”. The New York Times. Arhivirano iz originala 11. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  14. ^ Bradshaw, Peter (19. 5. 2016). „Ivan's Childhood review – audacious, coldly lucid postwar Russian classic”. The Guardian. Arhivirano iz originala 11. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  15. ^ Rose, Steve (20. 10. 2010). „Andrei Rublev: the best arthouse film of all time”. The Guardian. Arhivirano iz originala 7. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  16. ^ „The Mirror”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala 12. 11. 2020. g. Pristupljeno 1. 12. 2020. 
  17. ^ Le Fanu, Mark (18. 7. 2017). „Stalker: Meaning and Making”. The Criterion Collection. Arhivirano iz originala 9. 10. 2020. g. Pristupljeno 1. 12. 2020. 
  18. ^ Dyer, Geoff (5. 2. 2009). „Danger! High-radiation arthouse!”. The Guardian. Arhivirano iz originala 7. 9. 2020. g. Pristupljeno 1. 12. 2020. 
  19. ^ „Nostalgia”. Rotten Tomatoes. Arhivirano iz originala 11. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  20. ^ Hoberman, J. (24. 1. 2014). „A Man Without a Nation, in Italy”. The New York Times. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  21. ^ „Tempo Di Viaggo”. Festival de Cannes. Arhivirano iz originala 24. 8. 2019. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  22. ^ Ebert, Roger (21. 11. 1986). „The Sacrifice”. RogerEbert.com. Arhivirano iz originala 11. 1. 2021. g. Pristupljeno 11. 1. 2021. 
  23. ^ Tarkovskiĭ, Andreĭ Arsenʹevich (2018). Time within time : the diaries, 1970-1986 (na jeziku: engleski) (New izd.). London. ISBN 9780857424921. Pristupljeno 15. 12. 2021. 
  24. ^ „MARTIROLOGIJUM Dnevnici 1970–1986.”. Akademska knjiga (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-05-23. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреј_Тарковски&oldid=27551455”