Pređi na sadržaj

Afirmativna psihoterapija LGB osoba

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Afirmativna psihoterapija LGB osoba je skup mera i postupaka medicinske i psihološke podrške koje treba da pomognu istopolnim osobama; da spoznaju sopstvenu homoseksualnost i prevaziđu mentalne poteškoće koje ta spoznaja zbog stigmatizacije porodice, najbližeg i šireg okruženja može u njima da proizvede, a porodici i sredini u kojoj živi homoseksualna osoba pomogne da lakše prihvate tu činjenicu.

Terapiju homoseksualnosti ne treba mešati sa bilo kojim pokušajem „lečenja seksualnosti homoseksualnih osoba” što je jednako apsurdan, kao i pokušaj promene seksualnih nagona u osoba heteroseksualne orijentacije.[1]

Definicija

[uredi | uredi izvor]

Afirmativna psihoterapija LGB osoba (akronim GAP, eng. Gay affirmative psychotherapy) — je svaka ona forma terapije koja svojim metodama, tehnikama i itervencijama omogućava terapeutu da na podržavajući i razumevajući način pristupi svom klijentu, sa uverenjem da su muška homoseksualnost, lezbijstvo i biseksualnost normalni, moralno ispravni i podjednako vredna izrazi ljudske seksualnosti.[2]

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Iako se kroz istoriju psihoterapija LGB osoba koristila kao podrška ona je znatno više zloupotrebljavana, kao moćno sredstvo jačanja društvenih zabrana istopolnih želja, odnosa i identiteta.[3]

U nedalekoj prošlosti, LGB terapeuti nisu mogli slobodno izraziti svoju seksualnu orijentaciju, a da nisu bili u strahu i riziku da izgube položaj na poslu, kao i ugled u društvu, dok je danas sve više ovlado stav, da psihoterapeuti imaju sve važniju ulogu u definisanju korisnih kliničkih pristupa u radu sa osobama homoseksualne orijentacije u okviru psihoterapijskog proces.[3]

Tako se vremenom razvio savremeni pristup, sa ciljem, da pomogne u prevazilaženju efekata internalizovane homofobije koji su prisutni, jer su iuspoljili tokom života LGBT u homofobičnom društvu, i što je mnogo važnije, omogući LGB osobi da postigne zadovoljavajući razvoj funkcionalnog gej identiteta.[3]

Sredinom 1970-ih počeli su da se pojavljuju nova izdanja stručne literature o psihoterapiji LGB osoba zasnovana na pretpostavkama da je homoseksualnost normalna varijacija seksualne želje i individualnog ponašanja.[3]

Tako je vremenom nastao veliki izbor psihoterapeutskih smerova, kao i terapeuta, pre svega zavistan od nivo na kojima osoba želi da reši problem.

Vremenom su se razvile i drugačije tehnike u vidu „samopomoći” koje se sve više plasiraju kroz brojne priručnike iz oblasti „popularne psihologije”, i sadrže mnogo netačnih informacija i jednostavnom primenom dovode LGB osobu u zabludu da pomisli da vrlo lako može sama sebi pomoći, i zapravo ona time sebe dovodi u još veću nelagodnost, anksioznost i depresiju tako da naneta šteta i posledice mogu biti velike.[3]

Pretpostavke i dileme

[uredi | uredi izvor]
Odmah na početku konverzivne terapije treba razjasni i isključiti predrasudu da je homoseksualnost psihijatrijski poremećaj.

Odmah na početku treba razjasni da homoseksualnost nije psihijatrijski poremećaj.

  • Godine 1973. Američka asocijacija psihijatara zaključila je; da nema naučnih dokaza da je homoseksualnost poremećaj i uklonila ga iz svog Dijagnostičkog rečnika mentalnih poremećaja (DSM). Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB)
  • Svetske zdravstvene organizacije, sledila je u 1992. ovaj stav.
  • Kraljevski koledž psihijatara Ujedinjenog Kraljevstva zauzima isti stav; lezbijke, gej i biseksualne ljudi treba posmatrati kao vredne članovi društva koji imaju potpuno ista prava i odgovornosti kao i svi ostali građani.

A sve navedeno podrazumeva i jednak pristup zdravstvenoj zaštiti, i pravima i obavezama koje iz nje proističu bez bilo kakve diskriminacije u bilo kojoj sferi, kao i pravo na zaštitu od bilo kog oblika terapije koje su potencijalno za LGB osobe štetne, posebno one koje tvrde da menjaju seksualnu orijentaciju, jer nema zvaničnog naučnog dokaza da se seksualna orijentacija može promeniti. Osim toga, „tzv terapija homoseksualnosti” stvorila je okruženje u kojem predrasuda i diskriminacije cveta.

Brojna iskustva više nego što se očekivalo prevalencu mentalnog zdravlja i bolesti LGB osoba zloupotrebljavaju i stvara od toga velike probleme. Veliki broj istraživanja je dokazao i ukazao da je biti gej, lezbijka ili biseksualna osoba kompatibilano sa normalnim mentalnim zdravstvenim i socijalnim prilagođavanjem, te da je zato svako nasilno lečenje LGBT kontraproduktivno.

Samo terapija koja povećava sposobnost pacijenta da se nosi, razume, prizna i integriše seksualnu orijentaciju u odnosu na samoodabrani način života, je pravilan pristup terapeuta...zato je važno razlikovati terapijske postupke stvarnih psihičkih problema homoseksualaca od onih usmerenih prema konverziji seksualne orijentacije.[4]

Nažalost, etički standardi i obaveze nisu prihvaćene od svih psihijatra i psihoterapeuta, koji protivno uputstvima svojih strukovnih organizacija leče na neprimeren način svoje homoseksualne pacijente. Zato homoseksualci treba da izbegavaju svaki postupak koji se protivi naučnim etičkim načelima medicinske struke a svaku informaciju izrečenu u tom kontekstu detaljno provere.[4]

Zato dobra psihijatrijska praksa mora da obezbedi da se;
  • Psihijatar tako ponaša da ne diskriminiše osetljiva pitanja o polu, etničkoj pripadnosti, boji kože, kulturi, načinu života, verovanju, seksualnoj orijentacije, starosti i invalidnosti...(str. 12, tačka 13 Kraljevski koledž psihijatara London).
  • Svi lekari koji se bave lečenjem moraju da razviju i održavaju nivo kompetencije u radu sa gej muškarcima lezbijskama i biseksualnim pojedincima. Oni moraju pre pristupanja terapiji gej muškaraca lezbijki i biseksualnih pojedinaca da preispitaju svoje emocionalne reakcije prema homoseksualnosti, i da su sigurni da su u stanju da pruže negu i da saosećaju na profesionalan način oslobođeni predrasuda prema LGB pojedincima sa kojima se često u praksi susreću.[5]

Principi savremene terapije homoseksualnosti

[uredi | uredi izvor]

Savremena istraživanja sprovedena u 21. veku sve više pokazuju da je istopolna seksualna i romantična manifestacija, osećanja i ponašanja normalna i pozitivna promena ljudske seksualnosti, bez obzira na seksualnu orijentaciju identiteta, i u načelu ne zahteva lečenje i terapijsku podršku za promenu seksualne orijentacije. Međutim treba imati na umu da homoseksualne osobe mogu imati različite psihičke probleme, koji polaze od lakših kriza, neuroza pa sve do psihoza i poremećaja ličnosti, ali se ni jedan od tih problema ne povezuje sa seksualnom orijentacijom i zato ovi psihički problemi zahtevaju istovetan način lečenja za heteroseksualne homoseksualne i biseksualne osobe. Stoga je jako važno razlikovati i terapijske postupke usmerene prema stvarnim psihičkim problemima od onih usmerenih prema konverziji seksualne orijentacije.[6]

Ponekad gej muškarci i lezbijke kao pacijenti mogu da zauzmu stav koji može ometati efikasnu saradnju sa teraputom. Oni mogu imati negativne i suprotstavljene stavove prema svojoj homoseksualnosti.[7] Oni mogu biti u strahu od moguće diskriminacije i veoma su osetljive čak i na najmanje naznake homofobije u drugima. Lekari treba da se suprotstave ovim strahovima prenošenjem prihvatajućih i podržavajućih stavova u okviru svog profesionalnog odnosa. Lekari treba da nastoje da koriste verbalne i manuelne metode na način koji je razumljiv za pacijenta i pokažu poštovanje za pacijentove vrednosti, ciljeve i težnje. Interes za saradnju i prihvatanje lečenja gej muškaraca i lezbijki kao pacijenata može da privuče i postavljena knjiga o ovoj temi na lekarskom stolu ili polici za knjige u ordinaciji terapeuta.[8]

Primena afirmativne psihoterapije

[uredi | uredi izvor]

Afirmativne savremene psihoterapijske intervencija u homoseksualaca može se primeniti samo kod onih osoba koje zahtevaju i prihvataju psihološku podršku terapeuta kako bi im ona olakšala aktivno preživljavanje u novom identitetu i pružila socijalnu podršku u traženju eventualno novog identitet u daljem razvoju. Ali bez nametanja ili uticaja terapeuta na seksualnu orijentaciju i konačni ishod identiteta.[8] Afirmativna terapijska intervencije kod odraslih homoseksualaca se može primeniti onda kada pojedine osobe žele da promene svoju seksualnu orijentacije ili žele da njihovo ponašanja izražava njihovu seksualnu orijentacije, ili žele istovremeno i jedno i drugo.

Primena afirmativne psihoterapije najčešće nastaje kao potreba LGBT osoba da razblaže jak stresogeni uticaj stigme i homofobije, interventnom psihoterapijom.[9]

Imajući u vidu ljudsku različitost, afirmativna intervencija koncipirana je kao multikulturalni kompetentni i afirmativni terapijski pristup koji je zasnovan na prihvatanju sledećih naučnih činjenica:

  • Istopolno seksualno privlačenje, ponašanje i usmerenja, po sebi su normalne i pozitivne varijante ljudske seksualnosti (drugim rečima, oni ne ukazuju na mentalne ili razvojne poremećaje).
  • Homoseksualnost i biseksualnost su stigmatizovani, i to žigosanje može imati različite negativne posledice (npr. pojavu manjinskog stresa) tokom života.[10][11]
  • Istopolno seksualno privlačenje i ponašanja se javlja u kontekstu raznih seksualnih orijentacija i seksualno orijentisanog identiteta, i trajnog je karaktera.[12][13]
  • Gej muškaraci, lezbijke i biseksualni pojedinci oblikuju stabilne, započete veze i porodice, koje su ekvivalentne heteroseksualnim vezama i porodicama u osnovnim aspektima. Neki ljudi se opredeljuju da žive svoje živote u skladu sa ličnim ili verskim vrednostima.[14][15][16]
  • Ne postoje empirijske studije ili recenzirana istraživanja koja podržavaju teoriju da se istopolna seksualna orijentacija može pripisati porodičnoj disfunkciji ili traumi.[17][18][19][20]

Terapija mentalnih poremećaja

[uredi | uredi izvor]

Homoseksualne osobe mogu imati različite psihičke probleme-bolesti, koji polaze od lakših kriza, neuroza pa sve do psihoza i poremećaja ličnosti. Bilo da su ti problemi-bolesti povezani sa mentalnom struktrom ličnosti LGB osobe, nezavisno od seksualne orijentacije, ili uzrokovane specifičnim kulturološkim načinom života homoseksualaca. Zato ovi psihički problemi zahtevaju istovetan način lečenja za heteroseksualne homoseksualne i biseksualne osob. Pri tome važno je u sprovođenju terapije razlikovati terapijske postupke usmerene prema stvarnim psihičkim problemima od onih usmerenih prema konverziji seksualne orijentacije.[21]

Terapija specifičnih mentalnih poremećaja homoseksualaca izazvanih stresom, poznatim kao manjinski stres, ili specifičnim kulturološkim načinom života homoseksualaca, koji svoj negativni uticaj ispoljava u oblasti mentalnog zdravlja, od psihoterapeuta zahteva da homoseksualne osobe upute u razumevanje stresa i uznemirenosti koju osećaju i pomognu im u borbi, za jačanje mentalne otpornosti, fizičkom oporavaku i oslobađanju od bolesti.[4]

Konverzivna (reparativna) terapija homoseksualnosti

[uredi | uredi izvor]

Konverzivna (reparativna) terapija je postupak koji se primenjuje u cilju pokušaja ispravljanja (konverzije) seksualne orijentacije LGB pacijenata..[22] Ovu vrstu terapije najčešće primenjuju psihijatri i psihoterapeuti, (ponekad udruženi u sopstvena udruženja), kako bi omogućili homoseksualnim osobama promenu seksualne orijentacije, ako LGB osobe to žele. Oni smatraju da homoseksualnost nije oblik fiziološke seksualne orijentacije, već i dalje tvrde da je homoseksualnost mentalni poremećaj.[23] Ovu vrstu terapije zagovaraju i brojne religiozne organizacije i Nacionalna asocijacija za istraživanje i terapiju homoseksualnosti, samostalno a često i udruženo.[23]

Izmenom DSM klasifikacije 1973. u SAD-u je homoseksualnost isključena sa liste mentalnih poremećaja, a isto je učinjeno i u MKB Svetske zdravstvene organizacije čime je uklonjena potreba lečenja homoseksualnosti kao oblika seksualne orijentacije. To potrvrđuje i činjenica da trenutno nema relevantnih naučnih dokaza koji bi ukazivali da bilo koji oblik konverzivne (reparativne) i psihoterapije može delovati na promenu seksualne orijentacije, već je dokazano suprotno, da može da bude i štetena.

U istoriji homoseksualnosti postoje brojni dokazi da su tretmani za promenu seksualne orijentacije, koji su bili uobičajeni u 1960-ih i 1970-ih, bili veoma štetni za one pacijente koji su kroz njih prošli, i u krajnjem ishodu nisu uticali na promenu njihove seksualne orijentacije.[24][25]

Najbolji dokaz o efikasnost bilo kojeg lečenja pa i reparativnog homoseksualaca, dolazi iz randomiziranih kliničkih ispitivanja. Takva istraživanja nisu sprovedena u ovoj oblasti. Međutim, postoje najmanje dve studije u kojima su praćene LGB osobe koje su prošle terapiju sa ciljem da postanu heteroseksualni. Manjkavost studija je bila; što u njima nije vršena procena pacijenata pre početka terapija već se oslanjalo na subjektivne procene ispitanika, koji su bili zamoljeni da volontiraju u terapiji same organizacije, ili koji su regrutovani preko interneta. Prva studija je tvrdila da su promene bile moguće kod malog broja (13%) LGB osoba, od kojih se za većinu može smatrati da su bili biseksualni na početku terapije. Druga studija je pokazala mali učinak, kao i značajna oštećenja mentalnog zdravlja.[26]

Britanska asocijacije za savetovanje i psihoterapiju odredila je (2007) radnu grupu (engl. Lesbian, Gay and Bisexual Mental Health Special Interest Group), koja je nakon sistematskog proučavanja objavljenih studija u svetu[27][28][29][30][31][32][33][34] i prikupljenih iskustava LGB osoba o konverizvnoj (reparativnoj) psihoterapiji iznela sledeće stavove;[26]

  • Proučeni dokazi ukazuju na to da su LGB osobe otvorene i spremne da traže pomoć za rešavanje problema sopstevenog mentalnog zdravlja.
  • Međutim, oni su ponekad neshvaćeni od strane terapeuta koji smatraju njihovu homoseksualnost kao uzrok ili manifestaciju problema, kao što su depresije ili anksioznost.
  • Deo terapeuta ponašajući se na ovaj način je verovatno izazvao značajnu uznemirenost i nespokojstvo svojih pacijenata.
  • Mali broj terapeuta je čak išao tako daleko da je pokušavao da promeni seksualnu orijentaciju svog pacijenta, što može biti veoma štetno.
  • Iako danas postoje brojni terapeuti i organizacije u SAD i u Ujedinjenom Kraljevstvu koje zahtevaju i smatraju da terapija može da pomogne da homoseksualci postanu heteroseksualci, ne postoje jasni dokazi da je takva promena i moguća.

U velikoj studiji Američke asocijacije psihologa (engl. American Psychological Association, Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation) iz (2009). u zaključku radne grupe stoji; ...„da napori za promenu seksualne orijentacije verovatno neće biti uspešni i da podrazumevaju rizik od nastanka štete, suprotno tvrdnjama SOCE praktičara i advokata. Literatura pokazuju da su istopolna seksualna i romantična privlačnost, osećanja i ponašanja normalni i pozitivna su promena ljudske seksualnosti, bez obzira na seksualnu orijentaciju i identitet...radna grupa je zaključila da su stanovništa od kojih prolazi SOCE u odbrani svojih stavova u kojima traže promenu seksualne orijentacije, snažno konzervativna i religiozna. Dakle, primena afirmativnih terapijskih intervencija za one koje traži SOCE, podrazumeva; prihvatanje terapeuta od strane pacijenta, podršku i razumevanje klijenata od strane terapeuta što treba da olakša aktivn život klijenata, i pruži mu socijalnu podršku u traženju daljeg razvoja sopstvenog identiteta, bez nametanja specifične seksualne orijentacije na krajnji ishod identiteta...”[22]

Tamo gde je homoseksualna sklonost pretežno izraz prirodne dispoziicije nagona, na takve nagone se ne može uticati. Čovek ne može sebi narediti, niti mu bilo ko može nametnuti, ko će mu se svideti, koga će voleti, prema kome će imati seksualni nagon ... On se ne pita, on oseća i pripada! Zato je svaki pokušaj „lečenja” jednako apsurdan kao i pokušaj promene seksualnih nagona u osoba heteroseksualne orijentacije.[35]

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Covenantal biomedical ethics for contemporary medicine : an alternative to principles-based ethics Rusthoven, James; Bartholomew, Craig G, 1961-. Eugene, Oregon : Pickwick Publications, [2014] NLM ID: 101638483 [Book]
  2. ^ Jelisavka Milošević, Gej afirmativna psihoterapija In: Priručnik za LGBT psihoterapiju, Udruženje za unapređenje mentalnog zdravlja Beograd, 2015. pp. 13-16
  3. ^ a b v g d Jelisavka Milošević Gej afirmativna psihoterapija In: PRIRUČNIK ZA PSIHOTERAPIJSKI RAD SA LGBT OSOBAMA Urednici: Vladimir Miletić Anastasija Milenković str.13-15
  4. ^ a b v (jezik: engleski) Report of the American Psychological Association Task Force on Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, August 2009 „American Psychological Association” (PDF). Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  5. ^ (jezik: engleski) Patricia H Bazemore, Stephen Soreff, Homosexuality Introduction, Definitions, and Key Concepts, Conclusion, 2008 „Diseases & Conditions - Medscape Reference”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2010. g. Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  6. ^ Browning, Christine (1987-09-03). „Therapeutic Issues and Intervention Strategies with Young Adult Lesbian Clients”. Journal of Homosexuality. 14 (1–2): 45—52. ISSN 0091-8369. PMID 3655351. doi:10.1300/j082v14n01_04. 
  7. ^ Allen, D. J.; Oleson, T. (1999). „Shame and internalized homophobia in gay men”. J Homosex. 37 (3): 33—43. PMID 10442813. doi:10.1300/J082v37n03_03. 
  8. ^ a b Beauchamp, T. L., & Childress, J (2008). Principles of biomedical ethics (6th ed.). New York: Oxford University Press. 
  9. ^ Bartoli, E., & Gillem, A. R (2008). „Continuing to depolarize the debate on sexual orientation and religious identity and the therapeutic process.”. Professional Psychology: Research and Practice. 39 (2): 202—209. doi:10.1037/0735-7028.39.2.202. .
  10. ^ D’Augelli, A. R., & Patterson, C. J. (Eds.). Lesbian, gay, and bisexual identities over the lifespan. New York: Oxford University Press. 1995. 
  11. ^ DiPlacido, J (1998). „Minority stress among lesbians, gay men, and bisexuals: A consequence of heterosexism, homophobia, and stigmatization”. Ur.: G. M. Herek. Stigma and sexual orientation: Understanding prejudice against lesbians, gay men, and bisexuals. Thousand Oaks, CA: Sage. str. 138-159. 
  12. ^ Savin-Williams, R. C (2005). The new gay teenager. . Cambridge, MA: Harvard University Press.
  13. ^ Diamond, L. M. (2006). What we got wrong about sexual identity development: Unexpected findings from a longitudinal study of young women. In A. M. Omoto & H. S. Kurtzman (Eds.), Sexual orientation and mental health: Examining identity and development in lesbian, gay, and bisexual people (pp. 73-94). Washington, DC: American Psychological Association.
  14. ^ Kurdek, L. A (2001). „Differences between heterosexual nonparent couples and gay, lesbian, and heterosexual parent couples”. Journal of Family Issues. 22 (6): 727—754. doi:10.1177/019251301022006004. .
  15. ^ Kurdek, Lawrence A. (2003). „Differences between gay and lesbian cohabiting couples”. Journal of Social Personal Relationships. 20 (4): 411—436. doi:10.1177/02654075030204001. 
  16. ^ Kurdek, L. A. (2004). Are gay and lesbian cohabiting couples really different from heterosexual married couples? Journal of Marriage and Family, 66  880-901
  17. ^ Bell, A. P., Weinberg, M., & Hammersmith, S. K (1981). Sexual preference: Its development in men and women. Bloomington: Indiana University Press. 
  18. ^ Bene, E (1965). „On the genesis of male homosexuality: An attempt at classifying the role of the parents”. Britain Journal of Psychiatry. 3 (478): 803—813. PMID 5824952. doi:10.1192/bjp.111.478.803. 
  19. ^ Freund, K., & Blanchard, R (1983). „Is the distant relationship of fathers and homosexual sons related to the sons' erotic preference for male partners, or to the sons' atypical gender identity, or to both? Journal of Homosexuality”. 9: 7—25. .
  20. ^ Freund, K., & Pinkava, V (1961). „Homosexuality in man and its association with parental relationships. Review of Czechoslovak Medicine”. 7: 32—40. .
  21. ^ Cabaj, R; Stein, T. eds. Textbook of Homosexuality and Mental Health, pp. 421
  22. ^ a b (jezik: engleski)„Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation” (PDF). Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  23. ^ a b Yoshino, Kenji (2002), "Covering", Yale Law Journal 111
  24. ^ King, M.; Bartlett, A. (1999 August). „British psychiatry and homosexuality.”. Br J Psychiatry. 175 (2): 106—13. PMID 10627791. doi:10.1192/bjp.175.2.106.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  25. ^ Bell AP, Weinberg MS. Homosexualities : a study of diversity among men and women. New York: Simon and Schuster; 1978.
  26. ^ a b (jezik: engleski) Michael King Submission to the Church of England’s Listening Exercise on Human Sexuality. Report prepared by the Special Interest Group in Gay and Lesbian Mental Health of the Royal College of Psychiatrists, Londo, 31 October 2007. „Report-Royal College of Psychiatrists” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 08. 2010. g. Pristupljeno 11. 4. 2013. 
  27. ^ Mustanski, B. S.; Dupree, M. G.; Nievergelt, C. M.; Bocklandt, S.; Schork, N. J.; Hamer, D. H. (17. 3. 2005). „A genomewide scan of male sexual orientation”. Human Genetics. 116 (4): 272—8. PMID 15645181. S2CID 206989147. doi:10.1007/s00439-004-1241-4. 
  28. ^ Blanchard, R.; Cantor, J. M.; Bogaert, A. F.; Breedlove, S. M.; Ellis, L. (mart 2006). „Interaction of fraternal birth order and handedness in the development of male homosexuality”. Hormones and Behavior. 49 (3): 405—14. PMID 16246335. S2CID 16151756. doi:10.1016/j.yhbeh.2005.09.002. 
  29. ^ King, M.; McKeown, E.; Warner, J.; et al. (2003 December). „Mental health and quality of life of gay men and lesbians in England and Wales: controlled, cross-sectional study.”. Br J Psychiatry. 183: 552—8.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  30. ^ Gilman, S. E.; Cochran, S. D.; Mays, V. M.; Hughes, M.; Ostrow, D.; Kessler, R. C. (jun 2001). „Risk of psychiatric disorders among individuals reporting same-sex sexual partners in the National Comorbidity Survey”. Am J Public Health. 91 (6): 933—9. PMC 1446471 Slobodan pristup. PMID 11392937. doi:10.2105/AJPH.91.6.933. 
  31. ^ Bailey, J. Michael (oktobar 1999). „Homosexuality and Mental Illness”. Arch Gen Psychiatry. 56 (10): 883—4. PMID 10530627. doi:10.1001/archpsyc.56.10.883. 
  32. ^ Mays, V. M.; Cochran, S. D. (novembar 2001). „Mental health correlates of perceived discrimination among lesbian, gay, and bisexual adults in the United States”. Am J Public Health. 91 (11): 1869—76. PMC 1446893 Slobodan pristup. PMID 11684618. doi:10.2105/AJPH.91.11.1869. 
  33. ^ Kiecolt-Glaser, J. K.; Newton, T. L. (jul 2001). „Marriage and health: His and hers”. Psychol Bull. 127 (4): 472—503. PMID 11439708. doi:10.1037/0033-2909.127.4.472. 
  34. ^ Johnson, N. J.; Backlund, E.; Sorlie, P. D.; Loveless, C. A. (maj 2000). „Marital status and mortality: The national longitudinal mortality study”. Ann Epidemiol. 10 (4): 224—38. PMID 10854957. doi:10.1016/S1047-2797(99)00052-6. 
  35. ^ (jezik: engleski)„Royal College of Psychiatrists: Submission to the Church of England's Listening Exercise on Human Sexuality” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 08. 2010. g. Pristupljeno 11. 4. 2013. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афирмативна_психотерапија_ЛГБ_особа&oldid=28930814”