Bitka kod Zboriva (1649)
| Bitka kod Zboriva | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo ustanka Bogdana Hmeljnickog | |||||||||
 Ustanak Hmeljnickog na mapi Poljske 1648. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
| Krimski kanat | Državna zajednica Poljske i Litvanije | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
| Bogdan Hmeljnicki | Jan II Kazimir | ||||||||
| Jačina | |||||||||
| oko 40.000 kozaka i 20.000 Tatara [1] | oko 25.000 [1] | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
| znatni | znatni | ||||||||
Bitka kod Zboriva u leto 1649. bila je ključni događaj u ustanku Bogdana Hmeljnickog.
Uvod[uredi | uredi izvor]
U proleće 1648., Bogdan Hmeljnicki hetman Zaporoške vojske, formalno izjavljujući vernost kralju Vladislavu IV, sklopio je savez sa Krimskim Tatarima i uništio poljsku vojsku u Ukrajini u bitkama kod Žute Vode, Korsunja i Pilavaca, a Poljsku je zahvatilo bezvlašće zbog smrti kralja Vladislava IV. Kozačke pobede izazvale su masovni ustanak pravoslavnih kmetova u celoj Ukrajini, i usledio je pokolj vlastele, katoličkog sveštenstva i Jevreja. Nakon pobede kod Pilavaca, kozačka vojska je zagospodarila Ukrajinom, ali je zastala pred utvrđenjima Lavova i Zamošća.[2] Zima je prekinula ratne operacije.[3]
Bitka[uredi | uredi izvor]
Novi kralj Jan II Kazimir ponudio je kozacima amnestiju i povlastice u zimu 1648., ali su pregovori sa kozacima propali su zbog protivljenja ukrajinske vlastele, koju je predvodio knez Jeremija Višnjovjecki, i ustanka seljaka, koje Hmeljnicki nije mogao da kontroliše. Novi pohod kozaka i Tatara, koje je predvodio sam krimski han, u proleće 1649., zastao je pred utvrđenim Zbaražem punih 40 dana.
Za to vreme, nova vojska pod komandom Jana II Kazimira je krenula u pomoć opsađenima i u bici kod Zboriva naterala Tatare na povlačenje, posle čega je Hmeljnicki pristao na mir. [3][1]Neki izvori tvrde da je Jan II Kazimir kupio mir sa Tatarima, ponudivši godišnji danak krimskom hanu.[2]
Posledice[uredi | uredi izvor]
Sporazumom u Zborivu (18. avgusta 1649), tri ukrajinske vojvodine (Kijev, Braclav i Černjigov) postale su autonomna kozačka teritorija - Kozački Hetmanat, na kojoj nije smelo biti poljske vojske, jezuita i Jevreja, priznata je ravnopravnost pravoslavne vere, a broj registrovanih kozaka povećan je na 40.000. Zauzvrat, Hmeljnicki je pristao na mir sa Poljskom, formalno priznavši vlast poljskog kralja.[2][3]
U poljskoj kulturi[uredi | uredi izvor]
Ova bitka pominje se u romanu "Ognjem i mačem" poljskog nobelovca Henrika Sjenkjeviča iz 1884.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- ^ a b v Fajfrić 2008, str. 258–267
- ^ a b v Zamoyski 1988, str. 160–166
- ^ Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Zamoyski, Adam (1988). The Polish way : a thousand-year history of the Poles and their culture. New York: F. Watts. str. 160—166. ISBN 978-0-531-15069-6. OCLC 17824624.
- Henrik, Sjenkjevič (1989). Ognjem i mačem. "Nikola Nikolić"). Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 9788636702765. OCLC 780991926.
- Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759.
- Djurant, Vil. Doba Luja XIV : istorija evropske civilizacije u doba Paskala, Molijera, Kromvela, Miltona, Petra Velikog, Njutna i Spinoze : 1648-1751 / Vil Djurant ; [preveo s engleskog Ljubomir Veličkov]. Beograd : Vojnoizdavački zavod : Narodna knjiga, 2004 (Beograd : Vojna štamparija). str. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.
- Fajfrić, Željko (2008). Ruski carevi (1. izd.). Sremska Mitrovica: Tabernakl. str. 258—267. ISBN 9788685269172. OCLC 620935678.
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
