Bitka kod jezera Hod

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bitka kod jezera Hod
(Hód-tavi csata)
Deo feudalna anarhija u Mađarskoj
Vremeseptembar/oktobar 1282. godine
Mesto
Hodsko jezero, Kraljevina Mađarska
(blizu današnjeg Hodmezevašarhelja)
Ishod

Pobeda Mađara

  • Kraj Ladislavovih domaćih uspeha konsolidacije i slabljenja kraljevske moći protiv baronske grupe
  • Vojni i politički pad Kumana
  • Početak spore društvene integracije Kumana
Sukobljene strane
Kraljevina Mađarska Kumani
Komandanti i vođe
Kralj Ladislav IV
Roland Borša
Roland II Ratot		 Oldamir
Jačina
3.000[1] 2.500[1]

Bitka kod jezera Hod (mađ. Hód-tavi csata) vođena je između Kraljevine Mađarske i Kumana u septembru ili oktobru 1282. godine. Mađarski kralj Ladislav IV uspešno je odbio osvajače. Tačna lokacija bitke nije poznata, ali je verovatno bila u blizini Hodmezevašarhelja, na mestu koje više ne postoji i koje se zbog svog polumeseca naziva jezero Hod.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Po majčinoj strani, kralj Ladislav IV je poreklom Kuman, koji je upravo iz tog razloga poznat pod imenom „Laslo Kumanac“, redovno je favorizovao Kumane i presuđivao je uglavnom u njihovu korist u kontroverznim slučajevima. Na ovo nisu blagonaklono gledali ni plemići ni crkva u tadašnjoj mađarskoj. Papa Nikola III je takođe obratio pažnju na Kumane, koji su bili pagani, koji je 1279. godine poslao fermskog biskupa Filopa u Mađarsku da reši „kunsko pitanje“, odnosno trajno preseljenje, krštenje i prevođenje Kumana u hrišćanski život. Kralj nije bio voljan da se pridržava pisanih pravila kako bi se to pitanje rešilo, a većina Kumana nije htela da prihvati takozvane kumaanske zakone, pa je papski poslanik ekskomunicirao kralja koji mu se suprotstavio. Rešavanje situacije je otežavalo i to što se kralj u borbama sa gospodarima provincija (oligarsima) najviše mogao osloniti na Kumane. Međutim, znao je da ako ekskomunikacija ne bude opozvana, onda će se crkva, baroni i plemići okrenuti protiv njega. Razočaran u kralja, deo Kumana se konačno pobunio i počeo da pljačka predele oko reka Tise i Moriša.

Zbog neposredne opasnosti od mongolske invazije, prvi Kumani su se naselili na protore mađaraske kraljevine, nakon što je mađarski kralj [[Bela IV] ponudio utočište kanu Kotenu (Ketenju) i njegovom narodu 1239. godine.[3] Kraljeva odluka izazvala je socijalne, ekonomske i političke tenzije, a naseljavanje mase nomadskih Kumana u ravničarske oblasti duž reke Tise izazvalo je mnoge sukobe između njih i meštana. Kada su Mongoli stigli do granice i napali Mađarsku u proleće 1241. godine, nekoliko Mađara je optužilo Ketenja i njihove Kumane za saradnju sa neprijateljem. Kumani su napustili Mađarsku usred pljačke, nakon što je besna rulja masakrirala Ketenja i njegovu pratnju u Pešti. Njihovim odlaskom Bela je izgubio svoje najvrednije saveznike i Mongoli su lako porazili njegovu kraljevsku vojsku u bici kod Mohija 11. aprila 1241. godine.[4] Nakon povlačenja Mongola sledeće godine, Bela je pozvao Kumane da se vrate i nasele u opustošene ravnice između reka Dunava i Tise, u zamenu za vojnu službu. Čak je ugovorio veridbu svog prvorođenog sina Stefana, koji je krunisan za kralja-mlađeg 1246. godine, sa Elizabetom, ćerkom kumanskog glavara.[5][6]

Pitanje društvene integracije Kumana bilo je marginalizovano u narednim decenijama.[7] Njihova vojna vrednost postala je značajan deo u mađarskoj kraljevskoj vojsci, što je takođe doprinelo formiranju strukture lake konjice. Kumani su učestvovali u vojnim pohodima i van granice kraljevstva, primeri su učešća u borbama protiv Vojvodstva Austrije i Kraljevine Češke.[8][9] U građanskom ratu između kralja Bele IV i njegovog sina Stefana, obe strane su pokušale da dobiju podršku Kumana.[10] Tokom ovog sukoba, 1264. godine, Bela je poslao kumanske trupe da se bore protiv svog sina Stefana, uprkos tome što su Kumani zvanično pripadali vlastelinstvu potonjeg, koji je preuzeo titulu „Dominus Kumanorum“. Nakon Stefanove pobede u građanskom ratu, značajan broj Kumana je nameravao da napusti Mađarsku pljačkajući naselja, međutim, oni su bili vojno važni za kraljevsku vlast. Oko aprila 1266. Stefan ih je uspešno ubedio da ostanu u Mađarskoj, kada je protiv njih pokrenuo kaznenu ekspediciju.[traži se izvor]

Nakon smrti Stefana V, 1272. godine, 10-godišnji Ladislav IV (kasnije poznat i kao Ladislav Kumanac) popeo se na mađarki presto pod regentstvom svoje majke Elizabete Kumanske, ali su u stvari, baronske stranke upravljale kraljevstvom. Mađarska je zapala u feudalnu anarhiju, kada su se razne grupe borile za vrhovnu vlast. Između 1277. i 1279. godine Ladislav, koji je proglašen punoletnim, privremeno je uspeo da sredi stanje u unutrašnjoj i spoljnoj politici.[11] Papa Nikola III poslao je Filipa III, biskupa od Ferma, u Mađarsku da mu pomogne da povrati kraljevsku vlast početkom 1279. Međutim, dolazak papskog legata imao je ukupan negativan uticaj na unutrašnju političku stabilnost. Biskup je ljutito osetio da je većina Kumana zadržala svoju pagansku religiju i običaje poslednjih decenija u okviru hrišćanskog carstva. Filip je izvukao svečano obećanje od kumanskih poglavica da će odustati od svojih paganskih običaja i ubedio je ugarskog monarha da se zakune da će obezbediti ispunjenje obećanja kumanskih poglavica. Tokom skupštine u Tetenju u leto 1279. doneti su takozvani Kumanski zakoni, koji su propisivali društvenu i kulturnu asimilaciju Kumana.[12][13] Oni, međutim, nisu poštovali zakone, a Ladislav IV, koji je i sam bio polukumanskog porekla, nije uspeo da ih prisili. Kao rezultat toga, Filip je ekskomunicirao monarha i ubrzo nakon toga stavio Mađarsku pod interdikt. Posle međusobnog zatvaranja i političkih borbi, Ladislav IV je u proleće 1280. položio novu zakletvu da će sprovoditi kumanske zakone.[14] Kao odgovor, mnogi Kumani su odlučili da napuste prostore kraljevstva umesto da se povinuju zahtevima legata. To je suštinski ugrozilo efikasnost mađarske vojne sposobnosti. Kralj je progonio odlazeće Kumane do Salankemena (sada Stari Slankamen u Srbiji), ali ih nije mogao sprečiti da pređu granicu.[12] Prema kraljevom pismu o donaciji Tomi Talpasu 1288. godine, ugarska vojska je prešla Južne Karpate da bi vratila „tajno prebegle Kumane sa tatarskih granica“.[15] Nakon toga je usledila invazija Kumana na Mađarsku.

Datum i lokacija[uredi | uredi izvor]

Istoriografija pre 19. veka tvrdila je da se bitka odigrala na jezeru Hod koje je nekada postojalo, u blizini današnjeg Hodmezevašarhelja. Istoriografija iz kasnog 19. veka, Karolj Sabo i Đula Pauler, smatrala je da se upad Kumana i bitka kod Hodskog jezera desila početkom avgusta 1280. godine, na osnovu kraljevske povelje, sadrži da je izvesnom ratniku zamka Denisu dodeljeno plemstvo zbog svog učešća, što se kasnije pokazalo kao falsifikat.[2] Istoričari Ištvan Đarfaš i Karolj Sabo smatrali su da je mesto bitke bilo naselje [locus] zvano Hod umesto jezera [lacus]. Đula Pauler je mesto bitke postavio na polje zvano Hod kod Makoa. Prema Paulerovoj rekonstrukciji, Kumani su se pobunili protiv Ladislava IV, kada je monarh položio drugu zakletvu da će sprovoditi kumanske zakone nakon oslobođenja iz zatočeništva. Pljačkali su oblast između reka Tise i Maroša (Moriš), sve dok ih Ladislav IV nije porazio u bici kod Hodskog jezera avgusta 1280. Nakon toga, kralj je krenuo u Sekešfehervar i okupio vojsku u jesen 1280. da ubedi odlazeće Kumane da ostanu u Mađarskoj.[16]

U svojoj studiji objavljenoj 1901, istoričar Janoš Karačonji je stavio datum bitke na kraj aprila ili početak maja 1282. godine. On je tvrdio da se diplome koje je Pauler ranije izneo kao argument, samo odnose na domaću pobunu Kumana koja se dogodila u jesen 1280, dok druge povelje sugerišu da se bitka kod jezera Hod hronološki odigrala nakon opsade zamka Šalanc (danas Slanjec, Slovačka) i poraza Finta Abe, pobunjenog velikaša, koji se dogodio 1281. Pored toga, Karačonji je dokazao da je pomenuta povelja (navodno izdata 21. avgusta 1280.) o oplemenjivanju Denisa (predak porodice Mokcaj) neautentična. Istoričar je naglasio da se u Ilustrovanoj hronici pominje okršaj iz 1282. godine, dok se Ladislav Miškolc, jedan od učesnika bitke, pominje kao živa osoba 1281. Te godine kralj je pokrenuo pohod protiv Finta Abe, koji je pokrivao čitavu godinu. Pored toga, u kraljevskoj povelji iz 1283. godine Ladislavove pobede su navedene sledećim hronološkim redom: bitka na Marčfeldu (1278.), opsada Slanjeca (1281.) i bitka kod jezera Hod, dok je u drugoj kraljevskoj povelji iz sledeće godine navedeno da se bitka odigrala pre opsade zamka Bernštajn (Borostijanko), koja se dogodila 1284. godine.[17] U drugoj studiji (1907), Karačonji je citirao drugi dokument, koji dokazuje da je Demetrije Rosd, koji je takođe pao u bici, još uvek bio živ u prvim mesecima 1282. godine.[18] Ukratko, Karačonji je tvrdio da se pobuna Kumana dogodila u jesen 1280. godine kada su nameravali su da napuste teritoriju kraljevine, a Ladislav IV nije uspeo da pobedi Kumane i da ih spreči u tome. Godinu i po dana kasnije, u proleće 1282. godine, Kumani predvođeni Oldamirom (takođe Oldomerus ili Oldamur) upali su u kraljevstvo, ali je monarh odbio njihov napad kod jezera Hod.[19]

Lokalni istoričar Karolj Cimer, iako je prihvatio datum 1282, odbio je kao identifikaciju mesta bitke područje Hodmezevašarhelja, tvrdeći da je ta dva lokaliteta prvi put povezao u 18. veku lokalni kalvinistički pastor i naučnik Benjamin Soni. Ova tradicija je ukorenjena lokalno u Hodmezevašarhelju, a zatim je integrisana i u nacionalnu istoriografiju tokom 19. veka.[20] Cimer je tvrdio da se bitka odigrala u blizini sela Hod u okrugu Arad, kasnije nazvanog Temešsečeni (današnji Sečeanj u okrugu Timiš, Rumunija), tvrdeći da se selo i okolina leže duž uobičajenog vojnog marša Kumana.[21] Cimerova teorija nije prihvaćena u kasnijoj istoriografiji, dok je oblast Hodmezevašarhelja jednoglasno prihvaćena.[22]

Uprkos Karačonijevim novim istraživanjima početkom 20. veka, kasniji naučnici su bili podeljeni oko pitanja kada se bitka odigrala. Balint Homan je stavio datum na 1280, prihvatajući argument Đule Paulera, u međuratnom periodu, pored prvog toma serijala o akademskoj istoriji iz 1960-ih (Istorija Mađarske 1.: Istorija Mađarske od praistorije do 1526.) tokom komunističkog režima.[23] Istoričar Đula Kristo smatra da se bitka odigrala u leto 1280. (iako je pomenuo drugu teoriju),[[24] dok je njegov čest naučni protivnik Đerđ Đerfi ispričao događaj pod 1282. godinom.[25] Laslo Blazović je u svojoj studiji iz 1977. godine osporio Karačonijeve argumente u vezi sa datumom 1282. On je tvrdio da je upitna autentičnost sve tri povelje, koje sugerišu da se bitka odigrala te godine, dok postoje i drugi dokumenti u kojima su vojni događaji 1280-te se pominju drugačijim redosledom. Blažović je takođe doveo u pitanje verodostojnost spiska žrtava bitke koju je dao savremenik Šimona iz Keze u Letopisu Huna i Mađara, jer hroničar verovatno „nije mogao da napravi razliku između ratnika koji su pali u borbi i onih koji su se oporavili od teške povrede“ . Prema Blazovičevom tumačenju, u leto 1280. došlo je do samo jednog okršaja između monarha i Kumana. Kao odgovor na usvajanje kumanskih zakona, oni su se pobunili protiv kraljevske vlasti i opustošili područje između reka Tise, Moriš i Kereš (na primer, upali su u opatiju Egreš, kaptol Hajsentlorinc i zamak Sovenivar). Ladislav IV] je okupio svoju vojsku koju su činili plemići iz severoistočne dela kraljevstva i Transilvanije i krenuo od Varada (danas Oradea, Rumunija) do mesta gde ih je potukao, kod jezera Hod, krajem oktobra ili početkom novembra 1280. godine.[26]

Nekoliko istoričara, Đula Kristo, Andraš Paloči Horvat i Roža Žoter, prihvatili su Blazovičev argument i smatrali da se bitka odigrala u jesen 1280. godine.[27][28][29] ] Zoter je tvrdio da se bitka odigrala oko 16. ili 17. avgusta 1280. ili, ako je 1282. godina tačna, između septembra i oktobra 1282. na osnovu podataka itinerara kralja Ladislava, kada je monarh boravio u Segedinu.[29] Nasuprot tome, drugi istoričari su nastavili da podržavaju Karačonijevo tumačenje i smatrali su 1282. godinom sukoba, na primer, Laslo Šoljmoši, Andraš Boroši, Đerđ Sekelj i Jene Sič.[27][30][31] Istoričar Atila Žoldoš odbacio je Blazovičeve kritičare u svojoj studiji iz 1997. godine. Istakao je da se nagrada onih koji su učestvovali u bici pojavljuje prvi put od 1283. godine (isključujući neautentične povelje), što čini verovatnijim da je do sukoba došlo nedugo pre, prethodne godine. Takođe je istakao pouzdanost Šimona od Keze sa savremenim dokumentima u vezi sa spiskom žrtava, dok je Žoldoš izneo drugi dokument, koji potvrđuje da je Jovan Parašnjaj, jedan od učesnika, koji je poginuo u bici, još bio živ 1281. godine.[32] Žoldoš je dao sledeću rekonstrukciju nakon razdvajanja događaja za 1280. i 1282. godinu: Ladislav je okupio vojsku oko oktobra, verovatno kod Varada, i proterao Kumane koji su odlazili sve do Slankamena u jesen 1280 (on je izdao svoju povelju tamo) i 11. novembra takođe je prešao granicu na Karpatima.[15] Shodno tome, te godine u kraljevini nije bilo sukoba između kralja i Kumana. Žoldoš je tvrdio da je Ladislav IV uspešno ubedio Kumane da se vrate u kraljevinu tokom vojnog pohoda na južne Karpate pod nepoznatim okolnostima.[33] Žoldoš je smatrao da je pobuna izbila oko jula 1282. među Kumanima koji su bili primorani da se vrate dve godine ranije. Opljačkali su područje između reka Tise i Moriša. Ovaj sukob je prerastao u bitku kod jezera Hod negde između 17. septembra i 21. oktobra 1282. godine.[34] Što se tiče publikacija na engleskom jeziku, orijentalista Ištvan Vašari je prihvatio Žoldošovo tumačenje,[35] dok je Nora Berend takođe podržala datum 1282, pozivajući se na Žoldošovu studiju.[36] Pal Engel datira bitku takođe u 1282. godinu.[37] Rumunski istoričar Tudor Salagean je takođe podelio Žoldošovu rekonstrukciju događaja, kada ih je ispričao iz perspektive Transilvanije.[38] Tamaš Kadar, koji je sastavio itinerar Ladislava IV, ubacio je navodni datum bitke na jezeru Hod negde između septembra i oktobra 1282, u skladu sa Žoldošovim tumačenjem.[39]

Bitka[uredi | uredi izvor]

Kralj Ladislas je bio plemenit, duhovit i ambiciozan, i kada je saznao da Kumani planiraju izdaju protiv njega, krenuo je da zarati protiv njih. Došlo je do žestoke bitke, koja se završila potpunim porazom Kumana. Veliki broj je ubijen, drugi su napustili svoje žene, decu i svu imovinu i pobegli u varvarske narode. Nekoliko preostalih toliko je podložno kraljevoj vlasti da im srca drhte u njegovom prisustvu i jedva se usuđuju da ga pogledaju u lice.

— Šimon iz Keze: Letopis Huna i Mađara[40]

[...] Zatim je godine Gospodnje 1282. Oldamir, vođa Kumana, okupio je vojsku Kumana blizu jezera koje se zove Hod sa namerom da izvrši invaziju i potčini kraljevinu Mađara. Kralj Ladislaus je, poput hrabrog Isusa Navina, izašao protiv njega da se bori za svoj narod i svoje carstvo. [...] Najžešći boj je stupio na snagu između dve vojske, ali božanskim pomilovanjem iznenadni i neočekivani pljusak kiše je udario u lica neznabožaca, a pljusak je bio tako jak da su oni koji su polagali nadu u lukove i strele postadoše, kao po rečima proroka, kao izmet za zemlju. Tako je kralj Ladislaus, uzdajući se u božansku pomoć, izvojevao pobedu.

— Mađarska ilustrovana hronika[41]

Bitku pominje Šimon iz Keze u svooj hronici „Dela Huna i Mađara” u svom poslednjem zapisu i u „Ilustrovanoj hronici” iz 14. veka i 19 kraljevskih povelja kralja Ladislava IV.[42]

Prema Atili Žoldošu, monarh je bio obavešten o kumanskoj pobuni, kada je održao generalnu skupštinu u blizini zamka Patak (danas ruševine u blizini Šatoraljaujhelja) u julu 1282, nakon što je zauzeo utvrđenje od snaga pobunjenog velikaša Finta Abe. Ako je naracija u „Ilustrovanoj hronici” autentična, pobunu je predvodio Oldamir, „vođa“ ili „princ Kumana“ (dux Cumanie), što sugeriše da su Kumani u Mađarskoj pozvali u pomoć svoje rođake koji žive pod mongolskom vlašću. Iako Šimon iz Keze ne pominje kumanskog vođu, već kaže da su oni „kuvali izdaju“ protiv kralja. Žoldoš je tvrdio da se pustošenje regiona između reka Tise i Moriša dogodilo u invaziji 1282. godine: na primer, napali su i spalili manastir u Egrešu, gde se čuvala velika količina kraljevske riznice.[34] Moguće je da su opljačkali i imanja Tomaša Čanada (iako izgleda da je dokument koji govori o njegovim mukama neautentičan falsifikat). Rubin Herman i njegovi udvornici iz Vepa uspešno su branili utvrđenje Sovenivar.[16]

Lokalne kumanske autonomije (žute) nakon usvajanja kumanskih zakona.

Kao odgovor na kumanski napad, Ladislav IV je odmah sazvao kraljevsku vojsku kojoj su se pridružili plemići, vitezovi i ratnici iz zamkova (ratni obveznici) u severoistočnoj Ugarskoj, uglavnom iz okruga „Šaroš”, „Ung” i „Zoljom”.[16] Ladislav je sa svojom vojskom krenuo na jug i ulogorio se u Segedinu kako bi sačekao dolazak pojačanja iz Prekodunavskea Mađarske, uključujući i kraljičin narod. Ladislav je sa svojom vojskom krenuo u oblast današnjeg Hodmezevašarhelja, gde su porazili Kumane. Neki od njih su pobegli iz kraljevstva preko južnih karpatskih granica, dok su se drugi predali i zakleli se na lojalnost kralju i poštovanje Kumanskog zakona iz 1279. godine. Posle pobede, Ladislav se vratio u Segedin, gde je sazvao još jednu opštu skupštinu. Kralj je stigao u Budim nešto pre 2. novembra 1282. godine.[39][43]

U bici je učestvovalo nekoliko mladih plemića, koji su kasnije postali moćni i važni baroni carstva na prelazu iz 13. u 14. vek, na primer Roland Borša, Ilustrovana hronika ga naziva „hrabrim ratnikom“, koji je „ bacio se svojim kopljem na Kumane sa velikom hrabrošću i na svoju veliku slavu ih je udario i udarao u velikom broju“, [41] Amadeus Aba, Stefan Akoš, Roland Ratot i verovatno Dominik Ratot. Karolj Cimer je smatrao da je Roland Borša bio general avangarde, dok je Roland Ratot funkcionisao kao njegov zamenik.[44][45] U velikom broju bili su prisutni i Ladislavovi odani sledbenici, među kojima su i braća Toma Bakša i Đorđe Bakša,[16] pored niže vlastele, npr. Tomaš Talpaš, Sebastijan Vejteji i Rofoin Debreceni.[46] Verovatno su obe strane pretrpele značajne gubitke. Savremeni dokumenti kažu da su Lorens Rato (sin Stivena Ratota), Dominik Gutkeled, Janoš Be i Janoš Parašnjaj ubijeni na bojnom polju.[16][47] Štaviše, hronika Šimona iz Keze pruža detaljan spisak tih mlađih plemića koji su stradali u okršaju. Shodno tome, među palim vojnicima bili su Oliver Aba (iz ogranka njegovog klana Redeji [Redej]), Andraš Igmand, Ladislaus Miškolc (sin Panjita Miškolca) i Demetrius Rosd (sin Mihael Rošd).[48]

Andraš Paloci Horvat je naglasio da je poraz Kumana na jezeru Hod rezultirao „smanjenjem kumanskog stanovništva u Mađarskoj, a time je i njihova ekonomska i vojna snaga takođe u velikoj meri smanjena“.[28] Prema Jeno Sičuu, teritorija između reka Moriš i Kereš, pored Temeškeza (Banat), nakon bitke je prestala da bude područja naseljena Kumanima.[31] Đerđ Đerfi je tvrdio da je njihov poraz označio početak „feudalizacije“ (tj. društvene integracije) kumanskih podanika u političku, društvenu i kulturnu strukturu većinskog društva, koja je trajala tokom 14. veka. Istovremeno, Kumani se sve ređe pojavljuju u savremenim izvorima kao zasebna celina, što ukazuje na njihovu potpunu društvenu, jezičku i kulturnu asimilaciju mađarskoj naciji uprkos njihovoj privilegovanoj teritoriji koja se zvala Kunšag do kraja 19. veka.[49]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Czímer 1929, str. 411.
  2. ^ a b Pauler 1899, str. 561.
  3. ^ Engel 2001, str. 99.
  4. ^ Berend 2001, str. 196.
  5. ^ Sălăgean 2016, str. 65.
  6. ^ Berend 2001, str. 261.
  7. ^ Czímer 1929, str. 398.
  8. ^ Berend 2001, str. 143–144.
  9. ^ Pálóczi Horváth 1989, str. 68–73.
  10. ^ Nagy 2013, str. 74.
  11. ^ Zsoldos 1997, str. 80–81.
  12. ^ a b Szűcs 2002, str. 417–427.
  13. ^ Pálóczi Horváth 1989, str. 78–79.
  14. ^ Zsoldos 1997, str. 83–86.
  15. ^ a b Zsoldos 1997, str. 86–88.
  16. ^ a b v g d Pauler 1899, str. 370–371.
  17. ^ Karácsonyi 1901, str. 630–633.
  18. ^ Karácsonyi 1907, str. 948.
  19. ^ Blazovich 1977, str. 942.
  20. ^ Czímer 1929, str. 386–389.
  21. ^ Czímer 1929, str. 397.
  22. ^ Blazovich 1977, str. 941.
  23. ^ Zsoldos 1997, str. 75.
  24. ^ Kristó 1981, str. 174.
  25. ^ Györffy 1953, str. 259.
  26. ^ Blazovich 1977, str. 943–945.
  27. ^ a b Zsoldos 1997, str. 76.
  28. ^ a b Pálóczi Horváth 1989, str. 80.
  29. ^ a b Zsótér 1991, str. 38–39.
  30. ^ Érszegi & Solymosi 1981, str. 176–177.
  31. ^ a b Szűcs 2002, str. 428.
  32. ^ Zsoldos 1997, str. 77–79.
  33. ^ Zsoldos 1997, str. 89.
  34. ^ a b Zsoldos 1997, str. 95.
  35. ^ Vásáry 2005, str. 106.
  36. ^ Berend 2001, str. 146–147.
  37. ^ Engel 2001, str. 109.
  38. ^ Sălăgean 2016, str. 133.
  39. ^ a b Kádár 2016, str. 34.
  40. ^ Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians (ch. 75), p. 157.
  41. ^ a b The Hungarian Illuminated Chronicle (ch. 180), p. 333.
  42. ^ Czímer 1929, str. 385.
  43. ^ Zsoldos 1997, str. 96–97.
  44. ^ Czímer 1929, str. 412.
  45. ^ Nagy 2013, str. 84.
  46. ^ Karácsonyi 1901, str. 634.
  47. ^ Zsoldos 1997, str. 79.
  48. ^ Czímer 1929, str. 407–409.
  49. ^ Györffy 1953, str. 263–266.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Primarni izvor[uredi | uredi izvor]

  • Kézai, Simon (januar 1999). Szűcs, Jenő, ur. Deeds of the Hungarians. Central European University Press. ISBN 963-9116-31-9. 
  • Bak, János M.; Veszprémy, László; Kersken, Norbert (2018). Chronica de gestis Hungarorum e codice picto saec. XIV. [The Illuminated Chronicle: Chronicle of the deeds of the Hungarians from the fourteenth-century illuminated codex]. Budapest: Central European University Press. ISBN 978-9-6338-6264-3. 

Sekundarni izvor[uredi | uredi izvor]

  • Berend Nora At the Gate of Christendom: Jews, Muslims and "Pagans" in Medieval Hungary, c. 1000–c.1300. Cambridge University Press. 2001. ISBN 978-0-521-02720-5. 
  • Blazovich, László (1977). „IV. László harca a kunok ellen [Ladislaus IV's Fight against the Cumans]”. Századok (na jeziku: mađarski). Magyar Történelmi Társulat. 111 (5): 941—945. ISSN 0039-8098. 
  • Czímer, Károly (1929). „Az 1282. évi hódi csata helye és lefolyása [Location and Course of the Battle of Hód in 1282]”. Hadtörténelmi Közlemények (na jeziku: mađarski). Hadtörténeti Intézet és Múzeum. 30 (1): 385—416. ISSN 0017-6540. 
  • Pál Engel The Realm of St Stephen: A History of Medieval Hungary, 895–1526. I.B. Tauris Publishers. 2001. ISBN 1-86064-061-3. 
  • Érszegi, Géza; Solymosi, László (1981). „Az Árpádok királysága, 1000–1301 [The Monarchy of the Árpáds, 1000–1301]”. Ur.: Solymosi, László. Magyarország történeti kronológiája, I: a kezdetektől 1526-ig [Historical Chronology of Hungary, Volume I: From the Beginning to 1526] (na jeziku: mađarski). Akadémiai Kiadó. str. 79—187. ISBN 963-05-2661-1. 
  • György Györffy Székely, György, ur. (1953). „A kunok feudalizálódása [The Feudalization of the Cumans]”. Tanulmányok a parasztság történetéhez Magyarországon a 14. században (na jeziku: mađarski). Akadémiai Kiadó. str. 248—275. 
  • Kádár, Tamás (2016). „IV. László király itineráriuma (1264–[1272]–1290) [The Itinerary of King Ladislaus IV (1264–[1272]–1290)]”. Fons. Szentpétery Imre Történettudományi Alapítvány. 23 (1): 3—64. ISSN 1217-8020. 
  • Karácsonyi, János (1901). „A hód-tavi csata éve [The Year of the Battle of Lake Hód]”. Századok (na jeziku: mađarski). Magyar Történelmi Társulat. 35 (7): 626—636. ISSN 0039-8098. 
  • Karácsonyi, János (1907). „Új adat a hód-tavi csata évéhez [New data for the Year of the Battle of Lake Hód]”. Századok (na jeziku: mađarski). Magyar Történelmi Társulat. 41 (10): 948—949. ISSN 0039-8098. 
  • Kristó, Gyula (1981). Az Aranybullák évszázada [The Century of the Golden Bulls] (na jeziku: mađarski). Gondolat. ISBN 963-280-641-7. 
  • Nagy, Gyöngyi (2013). „Kun László király és a hód-tavi csata [King Ladislaus the Cuman and the Battle of Lake Hód]”. A Hódmezővásárhelyi Szeremlei Társaság Évkönyve 2012 (na jeziku: mađarski). Szeremlei Társaság. 16: 69—89. ISSN 1219-7084. 
  • Pálóczi Horváth, András (1989). Pechenegs, Cumans, Iasians: Steppe Peoples in Medieval Hungary. Corvina. ISBN 963-13-2740-X. 
  • Pauler, Gyula (1899). A magyar nemzet története az Árpád-házi királyok alatt, II. [The History of the Hungarian Nation during the Árpádian Kings, Vol. 2.] (na jeziku: mađarski). Athenaeum. 
  • Sălăgean, Tudor (2016). Transylvania in the Second Half of the Thirteenth Century: The Rise of the Congregational System. East Central and Eastern Europe in the Middle Ages 450–1450. 37. Leiden and Boston: Brill. ISBN 978-90-04-24362-0. 
  • Szűcs, Jenő (2002). Az utolsó Árpádok [The Last Árpáds] (na jeziku: mađarski). Osiris Kiadó. ISBN 963-389-271-6. 
  • Vásáry, István (2005). Cumans and Tatars: Oriental Military in the Pre-Ottoman Balkans, 1185–1365. Cambridge University Press. ISBN 0-521-83756-1. 
  • Zsoldos, Attila (1997). „Téténytől a Hód-tóig. Az 1279 és 1282 közötti évek politikatörténetének vázlata [From Tétény to Hód Lake: Outline of the Political History of the Years Between 1279 and 1282]”. Történelmi Szemle (na jeziku: mađarski). Hungarian Academy of Sciences. 39 (1): 69—98. ISSN 0040-9634. 
  • Zsótér, Rózsa (1991). „Megjegyzések IV. László király itineráriumához [Remarks to the Itinerary of King Ladislaus IV]”. Acta Universitatis Szegediensis. Acta Historica (na jeziku: mađarski). MTA-SZTE-MOL Magyar Medievisztikai Kutatócsoport. 92: 37—41. ISSN 0324-6965. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_језера_Ход&oldid=27678735”