Bošin rat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bošin rat
Deo Bakumacu konflikta

Samuraji iz oblasti Sacuma koji su se borili na carskoj strani tokom Bošin rata.
Vreme3. januar 1868. — 18. maj 1869.
Mesto
Japan
Ishod
Sukobljene strane

1868

Carski dvor

Ostale oblasti:

1868

Šogunat

Oblast Aizu

Oblast Takamacu

Severna alijansa

Oblast Jozai

Oblast Curuoka

Oblast Kuvana

Oblast Macujama

Promenile strane:

1869

Japansko carstvo

1869

Republika Ezo
Komandanti i vođe

1868–1869

Car:

Meidži

Glavnokomandujući:

Princ Komacu Akihito

Komandanti:

1868

Šogun:

Tokugava Jošinobu

Komandanti:

Kacu Kaišu

Enomoto Takeaki

Macudaira Katamori

Šinoda Gisaburo †

Macudaira Sadaki

Tanaka Tosa †

Kondo Isami †

Hidžikata Tošizo †

1869

Predsednik:

Enomoto Takeaki

Vojska: 

Отори Кеисуке

Mornarica:

Arai Ikunosuke

Francuski savetnici: 

Жил Брине
Ežen Kolaš
Žrtve i gubici
8.200 ubijeno, više od 5.000 ranjeno[1]

Bošin rat (jap. 戊辰 [Boshin Sensō]), poznat i kao Japanska revolucija, bio je građanski rat u Japanu tokom 1868. i 1869. godine u kojem su se sukobile snage Tokugava šogunata i pobunjenih oblasti koji su tražili ponovno vraćanje carske vlasti.

Sam začetak rata ogleda se u nezadovoljstvu mnogih plemića i mladih samuraja prema politici koju je šogunat vodio prema strancima. Japan je dugo bio zatvoren za strance usled izolacione „sakoku“ politike koje je doneta pre 220 godina. Kada je admiral Metju Peri došao u Japan i naredio ponovno otvaranje granica pod pretnjom sile, šogunat je na pretnju odgovorio potpisivanjem raznih mirovnih sporazuma često i na štetu samog Japana. Imajući u vidu skorašnju smrt vladajućeg šoguna Tokugave Ijesade (šogun je pored cara bio de fakto vladar Japana) i tehnološku prednost razvijenijeg Zapada, vlast nije imala previše izbora kojim bi mogla pribeći. Potpisavši sporazume pokazali su se kao slaba vlada podležna zapadnim uticajima što je prouzrokovalo napredovanje sono džoi pokreta, pobune i naposletku izbijanje Bošin rata. Zahvaljujući alijansi samuraja zapadnih oblasti, prvenstveno Sacume, Čošu i Tose uz podršku carske vlasti i cara Meidžija, Tokugava Jošinobu, tadašnji šogun, svestan svoje situacije je abdicirao u korist cara. Jošinobu se nadao da će na taj način klan Tokugava opstati i nastaviti da učestvuje u budućim političkim odlukama kao deo nove vlade, pa je odlučio da mirno preda vlast i povuče se iz grada.

Ali pobunjenički klanovi, koji su zvanično postali deo carskih vojnih snaga, nisu želele klan Tokugava u novoj vladi, pa su na sve načine pokušavali da sklone Jošinobua iz vlasti. Kada je car skinuo sve povlastice i posede koje je bivši šogun imao, Jošinobu je uložio žalbu dvoru. Za to vreme carska vojska se okupljala oko dvora i sprečavala snage bivšeg šogunata da prodru do njega što će rezultovati sukobom koji će prerasti u građanski rat, kasnije nazvan Bošin rat. Carska vojska je bila tehnološki modernija i bolje opremljena uz vatreno oružje i zapadnu taktiku pa se Jošinobu, uvidevši neminovan poraz, lično predao neprijateljskoj vojsci. Ljudi koji su mu ostali lojalni nastavili su svoje borbe prvo na severu ostrva Honšu, a posle i na Hokaidu, gde su osnovali svoju posebnu državu Republiku Ezo. Nakon poraza u bici za Hakodate koja je bila poslednje uporište šogunovih snaga, car je preuzeo vlast u celom Japanu obeležavajući kraj Bošin rata njegovom pobedom što dovodi do Meidži obnove i novog perioda.

Tokom sukoba mobilisano je oko 120.000 ljudi, a oko 3.500 je ubijeno.[2] Na kraju je pobednička strana odbacila ideje sono džoi pokreta koji je zagovarao oštrije odnose prema strancima i okrenuo se modernizaciji i potpisivanju novih, poštenijih ugovora sa zapadnim državama. Zahvaljujući istaknutom lideru carske frakcije, Saigu Takamoriju, Tokugavini lojalisti su vremenom dobili oproštenje, pa su im kasnije dodeljene određene pozicije u novoj Meidži državi.

Bošin rat je pokazao kakvu vojnu nadmoć može imati jedna strana koja poseduje modernu tehnologiju i savremeno oružje. Japanci su se ovim ratom okrenuli napretku i tehnološkom razvoju, izborili su se za neutralnost i nezavisnost kao države, odbacili su slobodnu trgovinu i razvili privredu, zbacili feudalizam i razvili modernu carevinu. Bošin rat je tokom vremena idealizovan, poprimivši odlike romantizovane revolucije bez velikih gubitaka što nije bilo sasvim tačno. Veliki broj žrtava se mogao izbeći ali zbog jakog nacionalizma, samurajskog bušida i završetka jedne velike kulturološke uloge i dugogodišnjeg sistema to se nije moglo promeniti. Nakon završetka rata počinje novo moderno poglavlje ove zemlje, jedan novi period i potpuno nov sistem vladavine.

Politička pozadina[uredi | uredi izvor]

Mapa kampanja u Bošin ratu (1868–69). Zapadne oblasti Sacume, Čošu i Tose (crveno) udružili su snage u borbama protiv snaga šogunata u bici na Toba-fušimi da bi nakon nje polako preuzeli vođstvo u ratu do konačne pobede na Hokaidu.

Prve pobune protiv šogunata[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bakufu

Kada je Japan otvorio svoje granice 1854. godine, već je 220 godina bio u svojoj izolacionoj politici. Početkom 17. veka, tadašnja vlast Japana, šogunat Tokugava, odlučila je da podrži politiku izolacije od spoljašnjih uticaja drugih zemalja. Uzajamna trgovina mogla je doći samo od holandskih i kineskih brodova i to samo u Nagasakiju pod strogom kontrolom vlasti. Postoje dva razloga za ovu odluku. Jedan je bio iz straha da će zapadne zemlje pod izgovorom širenja hrišćanstva iskoristiti priliku da okupira Japan i pretvori je u koloniju, što je bio slučaj sa nekim drugim zemljama Azije. Drugi razlog za izolaciju bio je zbog zabrinutosti da bi trgovina sa zapadnim zemljama i nagomilavanje bogatstva vodilo do uzdizanja daimjoa i svrgavanja Tokugava klana u vlasti.[3] Osim holandskih brodova, trgovinska razmena je obavljana i sa Korejom (čija su dobra dolazila putem ostrva Cušima) i Kinom (preko Kraljevine Rjukju, koja je bila pod kontrolom oblasti Sacuma). Sve van toga strogo se zabranjivalo, vraćalo i kažnjavalo. Ulazak u zemlju je bio zabranjen isto kao i izlazak pa su stanovnici Japana živeli u zemlji skoro potpuno nesvesni tehnološkog napretka drugih država.[4] Kada je 1854. godine admiral Metju Peri otvorio japanske granice pod pretnjom sile, zemlja je velikom brzinom ušla u proces modernizacije. Ali usred nepoštenih i jednostranih, često i ponižavajućih sporazuma koje je šogunat morao da potpiše, nastala je velika netrpeljivost prema strancima. Među samurajima i ostalim građanstvom nastaje i naglo jača pokret „sono džoi“ (poštujmo cara, proterajmo varvare) čiji su se pripadnici, išin šišiji nezadovoljni odlukama šogunata zalagali sa vraćanje vlasti caru.[5]

Šogunatov brod Kanrin maru, prvi japanski parni brod. Izgrađen od strane holandskog brodogradilišta bio je namenjen za prekookeanska putovanja.

Car Komei slagao se sa „sono džoi“ stavovima i prekidajući višedecenijsku ulogu ćutanja počinje da se bavi politikom države sve više se mešajući u poslove šogunata uz podršku pobunjenih samuraja. Iako šogunat u početku nije želeo da zabrani ovaj pokret, pripadnici išin šišija su sve više pravili problem počevši sa napadima na državnike, samuraje sa drugačijim shvatanjima i strance. Budući da su samuraji imali pravo da slobodno drže svoje mačeve za pojasevima, sve više je dolazilo do ubistava na ulicama. Stranci nisi bili pošteđeni pa su ih neretko napadali. Od toga je najpoznatiji slučaj ubistva engleskog trgovca Čarlsa Lenoksa Ričardsona za čiju smrt je šogunat kao odštetu morao da plati 100.000 funti.[6] Kako su se napadi nastavili, Kraljevska mornarica je kao odgovor bombardovala grad Šimonoseki.[7]

Tokom 1864. godine napadi su se znatno smanjili usled intervencije zapadnih sila poput Britanije, koji su brodovima bombardovali Kagošimu i Šimonoseki. U isto vreme samuraji okruga Čošu zajedno sa sono džoi roninima pokušavaju da svrgnu vlast izazivajući Kinmon incident u pokušaju da okupiraju grad Kjoto u kome je boravio car ali su odbijeni od snaga oblasti Aizu, Sacume i drugih strana lojalnih bakufuu koju je predvodio tada budući šogun Tokugava Jošinobu. Nakon što je Čošu izgubio, vlada je pokrenula prvi pohod na Čošu kojom bi kaznila ovu oblast zbog pobune, ali se ovaj pohod završava relativno mirno kažnjavanjem vođa za organizaciju Kinmon incidenta. Uvidevši da šogunat sve više slabi, feudalni gospodari posle ove akcije počinju sve više da otkazuju poslušnost i izbegavaju svoje dužnosti.[8] Sukob postaje neminovan.

Podrška strane vojske[uredi | uredi izvor]

Trupe bakufua u blizini planine Fudži, 1867. godine. Na slici koju je naslikao francuski oficir Žil Brine prikazuje vojsku u kombinaciji sa zapadnom i japanskom opremom.

Uprkos bombardovanju svog glavnog grada Kagošime oblast Sacuma je sve više sarađivala sa Britancima težeći ka modernizaciji svoje vojske i mornarice.[9] Škotski trgovac Tomas Blejk Glaver koji uviđa da bi ovaj sukob mogao biti dobra poslovna prilika, povezuje se sa vođama pobunjenika i prodaje im veliku količinu oružja i ratnih brodova.[10] Američki i britanski vojni stručnjaci, većinom bivši oficiri, direktno su učestvovali u obuci i sukobu.[11] Britanski ambasador Hari Smit Parks podržavao je anti-šogunat pokrete u nadi da će da uspostave legitimnu i ujedinjenu carsku vladavinu u Japanu kako bi poništili uticaj Francuske vlade koje je imala sa šogunatom. Za to vreme vođe južnih oblasti kao što je Saigo Takamori iz Sacume, Ito Hirobumi i Inoue Kaoru iz Čošua, negovali su veze sa britanskim diplomatama poput Ernesta Masona Satova.[12]

Šogunat je takođe težio ka modernizaciji svojih snaga pripremajući se za neminovne konflikte sa pobunjenicima ali su se Britanci, koji su bili prvi i primarni partneri šogunata pokazali nevoljnim za pružanje dalje pomoći.[13] Klan Tokugava se mogao osloniti samo na Francusku i njihovo iskustvo uz utehu da je ova vojska bila uspešna u poslednjim ratovima koje je vodila: Krimskog i Italijanskog.[14]

Bakufu je preuzeo velike korake u konstruisanju moderne i moćne vojske. Stvorena je mornarica koja je brojala osam ratnih brodova parnog sistema koja je za nekoliko godina postala najjača u Aziji.[15] Do 1865. godine Japan je posedovao prvi moderni mornarički arsenal izgrađen u Jokosuki od strane francuskog inženjera Leonsa Vernija. U januaru 1867. godine prva Francuska vojna misija dolazi u Japan gde prepoznaje snage šogunata kao legitimnu vojsku ove istočne države. Pri dolasku odmah počinje sa obukom, stvarajući u procesu elitnu jedinicu Denšutai usput kupujući za potrebe mornarice brod „CSS Stonewall“ (ostao nakon Američkog građanskog rata) koji postaje prva japanska oklopnjača pod nazivom Kotecu.[16] Po izbijanju Bošin rata zapadne zemlje proglašavaju neutralnost pa Amerikanci uprkos plaćenoj kapari odbijaju da ustupe brod. Nakon povlačenja neutralnosti, brod se dostavlja Japanu, ali dolazi u ruke pobedničke snage carske vojske koji ga upotrebljavaju u borbama protiv preostalih snaga šogunata na Hokaidu.[17][18]

Državni udar[uredi | uredi izvor]

Samuraji u zapadnoj odeći

Nakon prevrata u okrugu Čošu (na čijem čelu opet staju radikalne frakcije koje glasno podržavaju svrgavanje vlade) šogunat najavljuje drugi pohod na Čošu kako bi kaznila pobunjenički han. Zbog toga Čošu pravi tajnu alijansu sa okrugom Sacuma kako bi osujetili napad. Čošu u ovom sukobu pobeđuje dok je šogunat izgubio važan kredibilitet terajući ostale okruge da razmisle kojoj strani da se priklone. Krajem iste godine umiru u kratkom razmaku šogun Tokugava Iemoči i car Komei pa ih kao naslednike zamenjuju Tokugava Jošinobu i car Meidži. Ovi događaji, po rečima istoričara Marijusa Jansena, „učinili su primirje neizbežnim”.[19]

Tosa, još jedan od okruga koja se dvoumila da li da pristupi koaliciji Sacuma i Čošu, želela je da poštedi svoje snage bespotrebnog ubijanja pa je lokalni daimjo iz Tose, Jamauči Tojošige, podneo molbu šogunu da mirno preda vlast caru. Posle nekog vremena dvoumljenja Jošinobu je pristao da da ostavku u korist cara i postane „instrument za izvršavanje carskih naređenja“.[20] Period šogunata se završio, ali je porodica Tokugava trebalo da ostane u politici kao deo nove vlade.[21]

Nezadovoljna tom namerom zbog prethodnih otpora i poniženja koje su pretrpeli od Tokugavinih snaga, alijansa okruga Sacume i Čošu 9. novembra 1867. naređuju „ubijanje izdajničkih Jošinobovih vazala“ po tajnom i lažnom naređenju od strane cara Meidžija.[22] Mada je šogunova ostavka napravila nominalnu prazninu na najvišem nivou vlasti cela porodica bi ostala na vlasti čineći znatan deo uticajne snage u politici koja bi mogla da upravlja budućim odlukama, što su pobunjenici smatrali nedopustivim.[23][24] Situacija počinje da kulminira 3. januara 1868. godien kada dolazi do okupacije carske palate u Kjotu gde istog dana petnaestogodišnji car Meidži objavljuje obnovu vlasti cara stavljajuće sebe na mesto prvog čoveka Japana. Iako je većina carskih savetnika podržavala potpuno vraćanje moći u careve ruke, jedan njen deo je ipak podržavao udruženu vladavinu sa porodicom Tokugava kao deo vlade – kogisetai (公議政体). Svestan toga Saigo Takamori preti zabranom i ukidanjem titule šoguna naređujući da se konfiskuje sav imetak koji Jošinobu poseduje.[25]

Iako je prvobitno pristao na zahteve, zbog raznih ponižavajućih odluka Jošinobu je ipak 17. januara 1868. godine izjavio da neće da se povinuje restauraciji i pozvao na poništenje odluke.[26] Odlučuje da napadne Kjoto (24. januara) koji su okupirale snage oblasti Sacume i Čošua. Ubrzo u grad dolaze snage lojalne šogunu što dovodi do konflikta koji prerasta u građanski rat.

Rat i prve borbe[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Bitka na Toba-Fušimi, Pomorska bitka na Avi i Pad zamka Osake
Scena borbe na Toba-Fušimi. Snage šogunata su prikazane levo sa bataljonima okruga Aizu. Desno su prikazani protivnici iz okruga Čošu i Tosa. Ovo su moderne jedinice vojske mada je u ratu učestvovao i neznatan broj tradicionalni samuraja (pogotovo na slabije opremljenoj strani šogunata).

Snage šogunata su 27. januara 1868. godine napale vojsku Sacume i Čošua boreći se u blizini mesta Toba i Fušimi na južnom ulazu u Kjoto. Jedan broj jedinica lojalne šogunatu (koje su brojale oko 15.000 ljudi) obučavali su francuski oficiri i vojni savetnici, ali su ipak veliki broj činili tradicionalni samuraji sa klasičnom opremom koja se sastojala od oklopa i hladnih oružja, mačeva, koplja i lukova i strela. Među njima nalazili su se i pripadnici Šinsengumija. Jedinice Sacume i Čošua su u ljudstvu bile znatno nadjačane i to 3:1 ali su imali bolju opremu, vatreno oružje i artiljeriju u koje se ubrajaju haubice, najmodernije puške tipa Minji i mitraljeze getlingovog sistema. Drugog dana sukoba, princ Komacu Akihito staje na čelo vojske kao glavni komandant snaga pobunjenih okruga, čime oni zvanično postaju carska vojska Japana dok snage šogunata dobijaju status pobunjenika i „neprijatelja legitimne vlasti“.[27][28] Uvidevši ovakav razvoj događaja mnogi feudalni gospodari koju su podržavali šogunat počinju da menjaju strane. Daimjo oblasti Jodo je 5. februara objavio lojalnost caru, dok je oblast Cu to uradila odmah sledećeg dana pa se broj ljudi izjednačio na obe sukobljene strane.[29]

Nakon što je video da je protivnička vojska istakla carski barjak Tokugava Jošinobu je 7. februara pobegao iz Eda za Osaku na brodu „Kaijo Maru“. Vidno demoralisani begom Jošinobua i izdajom okruga Jodo i Cu, snage šogunata se povlače obeležavajući prvu borbu u Bošin ratu pobedom carske vojske.[30] Bitka u Toba-Fušimi zvanično se završila padom zamka u Osaki.[31]

Ubistvo francuskih mornara od strane vojnika iz oblasti Tosa u Sakai incidentu, 8. marta 1868. Ilustracija u francuskim novinama.

S druge strane tokom 28. januara 1868. godine počela je pomorska bitka za Avu gde su se sukobili brodovi šogunata i Sacume. Sacuma je oblast koja je bila na moru, blizu ostrva Rjukju pa je od svih hanova ona bila najopremljenija za takvu vrstu ratovanja. Ovo je druga moderna pomorska bitka koju je Japan iskusio posle otvaranja granica.[32] Bitka, iako malog odjeka završila se pobedom šogunata.

Na diplomatskom frontu, ministri stranih država okupili su se početkom februara u luci Hjogo (današnji Kobe) u kom su izdali saopštenje da šogunat i danje smatraju jedinom zakonitom vladom u Japanu što je davalo nadu Jošinobu da će strana vlada (pogotovo Francuska) razmotriti mešanje i intervenciju u njegovu korist. Nekoliko dana kasnije carska delegacija posećuje iste ministre objavljujući da je šogunat ukinut i da će luke biti otvorene u skladu sa ranije potpisanim ugovorima. Ono što su se stranci najviše plašili bio je odnos sa stranim državljanima budući da je bivši car (Komei) podržavao sono džoi stavove čije su radikalne frakcije pribegavale nasilju i ubistvima prema Evropljanima. Ali kada je nova vlada obećala da će sve biti u skladu sa zakonom i da će strani državljani u Japanu biti zaštićeni, ministri su popustili i podržali novooformljenu vladu.[33]

Ali uprkos obećanom teško je bilo kontrolisati samuraje koji su često delovali na svoju ruku. Tokom kasnijih godina desilo se više napada na strance. Jedanaest francuskih mornara ubijeno je od strane samuraja iz Tose 8. marta 1868. godine u tz. „Sakai incidentu“. Petnaest dana kasnije britanski ambasador ser Hari Parks napadnut je od jedne grupe samuraja na ulicama Kjota.[34] Donete su stroge kazne za počinioce ali moralo se raditi na menjanju odnosa i svesti.

Predaja Eda[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Bitka na Košu-Kacunumi, Bitka za Ueno i Pad Eda
Kondo Isami, lider pro-šogunatske organizacije Šinsengumi, suočava se sa vojnicima Tose (prepoznatljivih po crvenim kapama – Šagumama u bici na Košu Kacunumi

U februaru uz pomoć francuskog ambasadora Leona Rošesa napravljen je plan da se zaustave snage carske vojske u Odavari, poslednjem strateškom stajalištu koja bi mogla da odluči tok rata, ali je Jošinobu odbio da ga prihvati i sprovede u delo. Šokiran ovom odlukom Leon Rošes daje ostavku na svoju poziciju.

Rano, tokom marta, pod uticajem britanskog ministra Harija Parksa strane zemlje potpisuju neutralnost po pitanju Bošin rata dogovarajući se da se ne mešaju, ne učestvuju i ne dostavljaju oružje i pomoć nekoj strani, sve dok se konflikt ne završi.[35]

Saigo Takamori čuveni vođa Sacume vodio je svoju vojsku u pobede severno i istočno po Japanu, trijumfovajući i u bici na Košu-Kacunumi. Vremenom je opkolio ceo Edo u maju 1868. godine što dovodi do bezuslovne predaje Edo zamka posle pregovora koje je vodio Kacu Kaišu, tada šogunov ministar za vojna pitanja u nadi da se sukob završi sa što manje žrtava.[36] Nakon ove bitke ostale su još neke grupe i jedinice koje su odbile da se predaju ali su naposletku i one poražene u Bici za Ueno, 4. jula 1868. godine.

U isto vreme, vođa mornarice šogunata, Enomoto Takeaki, odbio je da preda sve svoje brodove pobedničkoj vojsci. Predao je samo četiri broda (između ostalog i brod „Fudžisan“) a onda pobegao na sever sa ostatkom mornarice šogunata koja je brojala oko 2000 ljudi. Za svoje snage je zadržao osam parnih brodova a to su Kaiten, Banrju, Čijodagata, Čogei, Maijo maru, Kanrin maru, Mihako i Šinsoku. Sa tim u vidu nadao se da će se jednom vratiti i sa severnim daimjoima pokrenuti kontranapad na neprijatelje. Stacionirao se na sever, zajedno sa francuskim oficirima i vojnim savetnicima poput Žila Brinea koji su zbog zabrane mešanja zvanično napustili francusku vojsku i svojevoljno rešili da pomognu vojnicima bivšeg šogunata.[37]

Otpor severne koalicije[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Severna alijansa (Japan)
Trupe iz oblasti Sendai koje su bile deo severnih snaga oformljenih protiv carske vojske, tokom mobilizacije.

Posle predaje šoguna Jošinobua, većina Japanaca je vrlo brzo prihvatila carsku vlast ali su centralni okruzi severa, koji su podržavali okrug Aizu, nastavili da pružaju otpor.[38][39][40] U maju, nekoliko severnih daimjoa formiralo je alijansu u borbi protiv carskih trupa nazvanom „Ouetsu Repan Domei“ („Koalicija severnih okruga“ ili „Severna alijansa“) koja se sastojala većinom od boraca iz okruga Sendai, Jonezava, Aizu, Šonai i Nagaoka, čineći snagu od 50.000 ljudi.[41] Princ, Kitaširakava Jošihisa beži sa partizanima Tokugava šogunata na sever gde je postao jedan od glavnih ljudi alijanse nadajući se da će ga pobedom načiniti carem pod imenom Tobu.

Enomotova flota brodova dolazi 26. avgusta do luke u Sendaju. Nove ujedinjene snage iako brojne bile su slabo opremljene i oslanjale su se na tradicionalne metode borbe. Moderno naoružanje je bilo oskudno i u poslednjim trenucima su se pravili i nabavljali drveni topovi, ojačani konopcima koji su umesto đuladi ispaljivali kamenice. Takvi topovi mogli su ispaliti samo nekoliko hitaca pre nego što se raspadnu.[42] S druge strane daimjo okruga Nagaoka uspeo je da nabavi 2-3 mitraljeza Getlingovog sistema kao i oko 2.000 modernih francuskih pušaka od nemačkog trgovca oružjem Henrija Šnela.

Drveni topovi koji su koristili borci okruga Sendaj tokom Bošin rata (Muzej grada Sendaja).

U maju 1868. godine, daimjo Nagaoka hana pretrpeo je velike gubitke tokom borbe za Hokuecu gde će njegov zamak konačno pasti 19. maja iste godine. Carske trupe su brzo napredovale ka severu gde su porazile razne jedinice, uključujući i pripadnike Šinsengumija u bici kod Bonari prelaza, čija je pobeda otvorila prilaz ka zamku Aizu-Vakamacu, gde je usledila bitka za Aizu u oktobru 1868. godine.

Shvativši da se severna koalicija sve više raspada i da će bitka biti izgubljena, deo snaga se evakuiše 12. oktobra 1868. godine brodovima za Hokaido (tada poznato kao ostrvo Ezo). Nakon što su pridobili još dva broda „Oe“ i „Ho Maru“, koju je okrug Sendaj ranije pozajmio od šogunata, trupa je uspela da evakuiše i spase oko 1.000 raznih grupa. Među njima našli su se Otori Keisuke, ostatak Šinsengumija koje je predvodio Hidžikata Tošizo, gerilska jedinica „Jugekitai“ pod vođstvom Hitomija Kacutaroa, ali i nekoliko francuskih savetnika (Fortran, Gard, Marlen, Bufje).[37]

Pobedivši, nova vlada obelodanjuje novi sistem. Glavni grad Edo, dobija 26. oktobra novo ime – Tokio i sa tim zvanično počinje Meidži period. Istog meseca okrug Aizu je pod opsadom što će dovesti do masovnih samoubistava, prvenstveno od strane mladih Bjakotaj samuraja.[43] Nakon duge bitke koja je trajala mesec dana, okrug Aizu je konačno poražen 6. novembra 1868. godine.

Hokaido kampanja[uredi | uredi izvor]

Stvaranje republike Ezo[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Republika Ezo
Hosoja JasutaroŽil BrineMacudaira TaroTadžima KintaroAndre KazenevŽan MarlenFukušima TokinosukeArtur FortranPređite kursorom po fotografiji za imena
Japanci i njihovi francuski savetnici na Hokaidu

Nakon što su pretrpeli poraz na japanskom ostrvu Honšu, Enomoto Takeaki se povlači za Hokaido sa ostatkom mornarice i šačicom svojih savetnika iz Francuske. Zajedno stvaraju novu vladu i osnivaju novu nezavisnu državu Republiku Ezo po američkom modelu države. Kao prvi i jedini predsednik izabran je Enomoto dobivši tu poziciju velikom većinom. Novoosnovana republika je pokušala da uspostavi inostrane kontakte sa stranim državama poput Amerike, Francuske i Rusije ali nije dobila nikakvu pomoć niti odaziv. Budući da se legitimitet cara nikad nije dovodio u pitanje (po verovanju carska dinastija vuče poreklo od starih bogova) Enomoto je ponudio caru da ova država bude pod vođstvom Tokugava šoguna ali pod carskim nadzorom, što je dvor odbio.[44]

Tokom zime ojačana je odbrana oko južnog dela države gde je smešten grad Hakodate, sa svojom tvrđavom Gorjokaku u centru. Trupe su reorganizovane sa novom mešanom komandom sačinjenom od japanskih i francuskih komandanta gde je Otori Keisuke bio glavni zapovednik a odmah ispod njega Žil Brine. Vojska je dalje podeljena u četiri brigade (sa po jednim Francuzom kao nadređenim) a zatim i u osam polubrigada pod nadzorom jednog japanskog narednika.[45]

Konačan poraz i predaja[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Pomorska bitka za Mijako, Bitka za Hakodate i Pomorska bitka u zalivu Hakodate
Oklopnjača carske mornarice Kotecu.

Carska mornarica dolazi 20. marta do luke Mijako ali očekujući njihov dolazak Ezo pobunjenici organizuju plan da prvi napadnu i prisvoje brod-oklopnjaču „Kotecu“. U napadu koju je vodio komandir Šinsengumija Hidžikata Tošizo, uzeta su tri broda u borbi kasnije poznatoj kao “pomorska bitka za Mijako“. Bitka se završila porazom vojnika novonastale republike Ezo prouzrokovana lošim vremenskim uslovima, problemima sa motorom i protivničkom upotrebom mitraljeza getlingovog sistema koji je brzo potukao snage sa Hokaida.[46]

Pobedom u pomorskim bitkama carska strana ima otvoren put ka kopnu pa u aprilu 1869. godine šalje oko 7.000 pešadinaca za Ezo što obeležava početak bitke za Hakodate. Za to vreme carske snage pobeđuju i u pomorskoj bici u zalivu Hakodate što obeležava prvu veliku pomorsku bitku između modernih brodova u japanskoj istoriji. Preostale snage koje su brojale oko 800 ljudi, stacionirale su se oko zamka Gorjokaku. Uvidevši da je bilo kakav otpor uzaludan i unapred osuđen na propast, francuski savetnici beže svojim brodom iz Hakodatea za Jokohamu odakle se konačno vraćaju za Francusku. Japanska vlada je tražila od Francuske da se ovi oficiri kazne zbog svojih postupaka, dezertiranja i povrede neutralnosti od strane stranih država ali zbog podrške i popularnosti koje su dobili u svojoj rodnoj zemlji Francuska nikad nije kaznila svoje državljane.

Enomoto je odlučio da se bori do svoje smrti pa je unapred predao sve svoje dragocenosti koje je posedovao na čuvanje ali ga je Otori ubedio da se preda govoreći mu da je živeti život nakon poraza hrabar čin vredan divljenja: „ako želiš da umreš to možeš uraditi u svakom trenutku."[47] Enomoto se predao 18. maja 1869. godine, prihvatajući carsku vladavinu kao jedinu legitimnu u Japanu. Republika Ezo prestala je da postoji 27. juna 1869. godine, kada je ostrvo Hokaido zvanično pripojeno Japanu.

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Meidži period
Šesnaestogodišnji car Meidži u svojoj selidbi iz Kjota u Tokio, kraj 1868. godine.

Nova Meidži vlada koja je pobedosno izašla iz građanskog rata nastavila je sa ujedinjavanjem zemlje u jednu modernu državu pod jedinom i legitimnom vladavinom carskoga dvora čija se rezidencija krajem 1868. seli iz Kjota za prestonicu Tokio. Kako bi zadobila kontrolu i ponovo uspostavila red, nova vlada pokušava da uveri svoje stanovnike da će se period feudalizma prestati i da će se novi poredak zasnivati na pravdi bez kasti i staleža dajući svima jednake šanse u životu. Taj ideal detaljno je izložen u Petočlanom zavetu koji je car objavio 6. aprila 1868. godine. gde je car obećao, između ostalog, da će se sazvati savetodavna skupština i da će sva pitanja biti rešavana javnom debatom. Na početku je bilo pokušaja da se „savetodavna skupština” i „javne rasprave” proklamovani u Zavetu, a zapisani u vladinom Programu državnog uređenja iz 1868. godine sprovedu u delo, ali se vlast vrlo brzo okrenula autoritarnoj strukturi vlasti na čelu sa Velikim državnim većem (Dadžokanu). Posle toga, reforme i uvođenje novog sistema nastavljani su pod vođstvom mlađih samuraja iz oblasti Sacuma, Čošu, Tosa i Saga. Godine 1869. četvorica vodećih daimjoa prihvatili su da katastarske knjige svojih poseda (hanšo) i matične knjige svoga naroda (koseki) vrate caru (hanseki hokan), što je dalo primer i drugim daimjoa da učine isto. Kao nagradu dvor ih je imenovao za guvernere svojih nekadašnjih teritorija, koji je u međuvremenu, 1871. godine razrešio oblasne guvernere, ukinuo feudalne oblasti (han) i integrisao ih u moderni sistem prefektura (haihan čiken).[48] Zahvaljujući ovim reformama donetih po uzorima na zapadne države, samurajska klasa koja je bila mahom izdržavana klasa prestaje da postoji. Mnogi samuraji upali su u siromaštvo bez konkretnog znanja iz drugih oblasti i bez lorda kojem bi mogli služiti što je prouzrokovalo mnoge pobune.[49] Upoznavanje sa zapadnim armijama i iskustvo sa vojskom sastavljenom od običnih ljudi (poput Kiheitaija) u Bošin ratu uverili su vladu u značaj nacionalne armije. Po ideji Jamagata Aritomoa vlada 1872. godine objavljuje sistem vojnog regrutovanja. Dekret o vojnoj obavezi iz 1873. godine propisivao je tri godine aktivne službe i četiri godine u rezervi, ali je predvideo i široko oslobađanje od obaveze. Ratnički stalež je izgubio svrhu svog postojanja i postepeno je nestao. Kada se vlada vratila iz misije Ivakura 1873. godine, odlučili su da počnu sa oporezivanjem samurajskih prinadležnosti u cilju konačnog ukidanja. Oni iz oblasti koje su bile zaslužne za Meidži obnovu bili su veoma razočarani jer su imali velika očekivanja. Doneta je zabrana nošenja oružja u javnosti kao i naredba o šišanju kose (perčina) što je razgnevilo bivše samuraje smatrajući ove odluke velikom uvredom. Zbog toga su u periodu od 1874. do 1876. podigli više pobuna širom zemlje. Najveće iskušenje za novu vlast bio je tzv. Jugozapadni rat iz 1877. godine, pobuna u Sacumi, koju je predvodio samuraj velike reputacije Saigo Takamori.[48] Saigo je pre pobune bio važna figura u novoj vladi. Budući da je pobeda u Bošin ratu izvojevana zahvaljujući snagama Sacume i Čošua (pa posle i Tose) sve pozicije su otišli ljudima iz ovih oblasti. Njihova moć je bila toliko dominantna da su ove oblasti držale visoke pozicije i davale važne odluke za zemlju decenijama nakon Bošin rata. Ovakva situacija u vladi nazivana je „meidži oligarhijom“ ili „hanskom frakcijom“ a zahvaljujući takvom rasporedu snaga dolazi do osnivanja nove pozicije „genroa“ - titule koja je dodeljivana starim penzionisanim državnicima koji su u vladi služili kao vrsta savetnika. Prvi genro bio je Ito Hirobumi iz Čošua a poslednji 1940. godine Saionidži Kinmoči iz Kuge (jedini genro koji nije bio iz Sacume ili Čošu). Genroi su bili jedan od razloga zašto se uticaj hanova i podneblja zadržao u vladi.[50] U znak sećanja prema palim borcima tokom Bošin rata 1869. godine se u Tokiju podiže hram Jasukuni.[51]

Nekoliko vođa koji su bili na strani šoguna su pogubljeni dok su neki služili samo zatvorsku kaznu. Saigo Takamori i Ivakura Tomomi su ostali zapamćeni kao ljudi koji su insistirali na određenim pomilovanjima ali se smatra da je tome najviše pridao britanski predstavnik Hari Smit Parks. On je govorio Saigou, po rečima Ernesta Satoa, „da bi prestrogo kažnjavanje Jošinobua ili njegovih pristalica povredilo reputaciju nove vlade u očima Evropskih država."[52] Nakon odsluženja zatvorske kazne od dve-tri godine, jedan deo se vratio u politiku kao deo nove vlade gradeći sebi uspešne karijere. Bivši predsednik republike Ezo, Enomoto Takeaki je nakon pomilovanja i odsluženja zatvorske kazne postao ambasador u Rusiji i Kini da bi kasnije dobio i poziciju ministra obrazovanja.[53]

Car Meidži još u svojim tinejdžerskim godinama sa predstavnicima stranih vlada, 1868–1870.

Carska vlada nije izrazila potrebu da istera strance iz Japana kao što je pre rata sa pokretom „sonno džoi“ najavljivala, već je sporni slogan zamenila novim „fukoku kjohei“ (富国強兵 / fukoku kyōhei — „bogata zemlja, jaka vojska”). Japan menja svoje stare stavove i sve više sarađuje sa drugim državama težeći ka modernizaciji i nadajući se ponovnim pregovorima kojim bi poništila stare jednostrane i nepoštene ugovore koje je morala potpisati dolaskom Perijeve flote. Prva promena prema strancima javila se još u toku prvih dana građanskog rata. Već 8. aprila 1868. godine u prvim mesecima sukoba pojavile su se nove table u Kjotu (a kasnije i u ostatku Japana) čijim su tekstovima izričito odbacivale nasilje prema strancima.[54] Kao primer, tokom samog rata car Meidži je lično primao evropske izaslanike, prvo u Kjotu a nakon selidbe i u Tokiju.[55] Najviše se ističe prijem bez presedana Alfreda od Saksen-Koburga i Gote koga je car Mucuhito, imajući u vidu njegovo poreklo, primio kao ravnom svom.[56]

Car je uspešno uspostavio odnose skoro sa svim stranim vladama osim sa Francuskom čiji su diplomatski odnosi nešto odloženi usled podrške koji su Francuzi pružili bivšoj vladi šogunata. Ali i to se vremenom menja pa po pozivu cara u Japan stiže nova grupa francuskih oficira u tz. „drugoj francuskoj vojnoj misiji u Japanu od 1872 do 1880“ praćena „trećoj francuskoj vojnoj misiji u Japanu (1894)“ koja je imala za cilj obuku nove carske vojske i mornarice starajući veliku i moćnu flotu pod nadzorom francuskog pomorskog inžinjera Luja Emila Bertena.[57] Modernizacija koja je započeta tokom poslednjih godina šogunata uspešno je nastavljena u novoj vladi koja je vremenom preuzela istu politiku.

Prijem francuskih oficira tokom njihove druge vojne misije za Japan od strane cara Meidžija, 1872. godine

Uoči svog krunisanja car Meidži donosi petočlani zavet obećavajući da će se „prekinuti sa svim lošim običajima iz prošlosti“ i da će potražiti znanje i strana iskustva sa kojom bi „ojačao temelje carske vladavine“.[58] Od tada feudalni sistem sa svojom podelom oblasti na hanove koji su vodili daimjoi prestaje da postoji i nastaje moderno uređenje sa prefekturama (ken) koje vode guverneri koje lično car postavlja na tu poziciju.[59] Ostale reforme uključivale su obavezno školovanje za svu decu, bez obzira na klasu (koje više nisu postojale) ili pol a kulminirale su donošenjem modernog ustava 1889. godine. Samuraji su izgubili svoj status, finansiranje i sam smisao jer je vojska postala obavezna i sačinjena od svih bivših staleža. [60] Tenzije izazvane ovim promenama javile su se prvo na jugu što je dovelo do pobune u oblasti Saga 1874. godine a onda i u oblasti Čošu 1876. Najpoznatija pobuna u Sacumi koju je vodio Saigo Takamori borio se za ostanak klase samuraja uz slogan „Nova vlada, visok moral“ (新政厚徳 “shinsei kōtoku“). Pobuna je ugušena nakon što su carske vojne snage porazile Sacumu u bici na Širojami. Napad je bila samoubilačka misija budući da je Sacuma vrlo brzo potrošila svoje zalihe municije pa se sa protivničkom vojskom borila hladnim oružjem uz tradicionalnu srednjovekovnu samurajsku opremu.[61]

Savremeni prikazi[uredi | uredi izvor]

Romansirani prikaz pomorske bitke u Hakodateukoja prikazuje konjicu koja napada u tradicionalnoj opremi dok se u pozadini vidi potonuće broda (slika iz 1880).[62] Francuski vojnici su prikazani iza konjice u belim pantalonama. Sa dva parna broda u pozadini, carske trupe su prikazane na desnoj strani slike. [63]

U savremenim zapisima period Meidži obnove se često opisuje kao „revolucija bez krvoprolića” koja je doprinela modernizaciji Japana. Istina je ipak znatno drugačija jer je u periodu Bošin rata oko 120.000 ljudi mobilisano, a više hiljada poginulo tokom otvorenih sukoba ne računajući žrtve civila tokom terorističkih napada u gradovima pod uticajima sono džoi ideja.[64] Japansko viđenje rata često je prikazano više romantično i herojsko prikazujući snage šogunata u svojoj tradicionalnoj samurajskoj opremi kako za svoje ideale neustrašivo napadaju daleko napredniju carsku vojsku iako su vatreno oružje i strane pomagače imale obe sukobljene strane.

Ovako japansko viđenje zastušljeno je u skoro svim medijima i žarnovima. Pisac Džiro Asada napisao je roman u četiri toma, „Mibu Giši-den“ koji je inspiracija za scenario filma „Kada je poslednji mač isukan“, režisera Jodžiro Akite. Serija od deset epizoda „Džidaigeki“ takođe je ispirisana istim delom, a 2001. godine „Gorjokaku“ prikazuje glavne događaje otpora u Hokaidu. Ovaj period nisu zaobišle ni mange i anime pa se ovaj rat pominje u serijalima poput „Bakumatsu Kikansetsu Irohanihoheto“, „Rurouni Kenshin“, „Hakuoki“ i dr.

Zapadna kinematografija je takođe pružila svoju verziju ovih događaja a najpoznatiji je američki film iz 2003. godine Poslednji samuraj koji je režirao Edvard Zvik. Ovaj film kombinuje naraciju sa prikazom radnje glavnog junaka koji se nalazi u Japanu tokom Bošin rata i pobune u Sacumi učestvujući u sukobima kao svedok i akter. U filmu je prikazana modernizacija vojske kao i umešanost francuske vojske u sukobima koja se, iako nije direktno naglašena mogla prepoznati kao i ostali događaji koji su usledili tokom i nakon ovih sukoba.

Ove borbe inspirisale su stvaranje računarske i konzolne igrice „Total War: Shogun 2: Fall of the Samurai“ iz 2012. godine u kome igrač može da kontroliše razne klanove i jedinice sa obe strane poput Sacume i Tokugave.

Oružje Bošin rata[uredi | uredi izvor]

Snage okruga Čošu i Sacuma su bili opremljeni modernim getlingovim mitraljezom, armstrongovim haubicama i puškama sistema mini. Šogunat je imao znatno slabiju opremu, iako je francuska vojna misija u Japanu obezbedila obuku elitnih jedinica. Šogunat je računao na pomoć svojih feudalnih oblasti koje su samo brojem doprinele borbi, ali ne i u tehničkoj opremljenosti. Oblasti koje jesu bile moderno opremljene najnovijim naoružanjem su se u većini slučajeva okrenule protiv šogunatove vlade postajući deo snaga carske vojske.

Pojedinačno naoružanje[uredi | uredi izvor]

Naoružanje Bošin rata. Svrha nadole: Snajder-Enfild, Star karbin i Gever.

Više vrsta naoružanja glatke cevi od pištolja do pušaka je uvezeno od država poput Francuske, Nemačke, Holandije, Velike Britanije i SAD za potrebe sukoba. Japanci su već od ranije imali određeni broj kremenjača, ali je pre ovog uvoza ipak dominiralo korišćenje „hladnog“ samurajskog naoružanja.

Trupe šogunata su većinom korisile Büchse (Gever) puške, koje su u Japan stigle oko 1840. godine iz Holandije od strane Takašime Akihoa (高島秋帆). Za to vreme puške su bile zastarele i imale su limitirane kapacitete. Njihov domet bio je samo 50 m, a za minut mogla je da ispali samo dva metka. Ali daimjo iz okruga Nagaoka, koji je bio šogunov saveznik, posedovao je dva mitraljeza getlingovog sistema koje je znatno pomoglo u otporu ove vojske. Poznato je i da je šogunat 1866. naručio oko 30.000 modernih drajze pušaka-iglenjača kao i da je Napoleon III obezbedio oko 2.000 šaspo ostraguša čime je opremio svoju ličnu gardu.[65]

Carske trupe su većinom koristile moderne puške kapislare Minjeovog sistema koju su ranije nabavili od inostranih trgovaca. Ove puške bile su daleko preciznije i imale su veći domet od Geverovih pušaka, ali su kao i one imale limit od dva hica po minutu. Puške sa naprednijim mehanizmom, poput Snajder-Enfilda mogle su da ispale po deset hitaca u minuti, a koristile su ih većinom trupe iz okruga Tosa protiv šogunatovih Šogitaija, skoro ih iskorenivši u julu 1868. tokom bitke za Ueno. Tokom druge polovine rata, ratnici okruga Tosa su počeli da koriste američke puške Spenser. [65] Američki pištolji i revolveri su takođe bili izuzetno popularni poput Smit i Vesona koje je u Japan uvezao škotski trgovac Tomas Blejk Glaver i koje su većinom koristili ratnici iz Sacume.[65]

Artiljerija[uredi | uredi izvor]

Delovi artiljerije iz Bošin rata (1868.–1869), Japan.

Kao deo artiljerijskih snaga koristili su se drveni topovi koji su mogli da ispale 3-4 plotuna pre nego što bi sagoreli. Osim toga korišćene su razne haubice i to najviše oblasti Saga i Sacuma koji su ih ranijom nabavkom najviše koristili.

Ratni brodovi[uredi | uredi izvor]

U bitkama na moru korišćena su razna plovila od ratnih parobroda do tradicionalnih drvenih brodića. Od poznatijih izdvaja se oklopnjača Kotecu, čija je dostava stopirana usled neutralnosti da bi uprkos narudžbini od strane šogunata ipak stigla u ruke carske vojske.

Uniforme[uredi | uredi izvor]

Nijedna strana nije imala zvanične uniforme već su se, imajući u vidu mešovitu raznovrsnost snaga, sve razlikovale od jedinice do jedinice. Dobar deo snaga je nosio uniforme inspirisane zapadnom vojskom, (oficiri šogunata nosili su francuske i britanske uniforme) u tamnim bojama, jedino sa drugačijim šlemovima/kapama. Sacuma je nosila visoke i konusne kape, Čošu je imao pljosnatije, dok je šogunat imao nešto obliju zaštitu za glavu. Ostali bili su obučeni tradicionalno samurajski sa banerima i hačimakijima koji su pokazivali svoju pripadnost šogunatu/oblasti/klanu/porodici. Posebno se ističu neke od kapa koje su nosili određeni pripadnici carskih snaga. Kao primer ističu se obojene kape napravljene od dlake medveda. Oni koji su nosili crvene nazivali su se Šaguma (赤熊) i pripadali su najčešće okrugu Tosa. Bele kape (Haguma 白熊) nosili su oficiri iz Čošua a crne (Koguma 黒熊) nosili su pripadnici Sacume.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Huffman, James L. (1997). Modern Japan: An Encyclopedia of History, Culture, and Nationalism. Taylor & Francis. str. 22. ISBN 978-0-8153-2525-3. 
  2. ^ Estimate in Hagiwara. str. 50.
  3. ^ W. G. Beasley, The Meiji Restoration.
  4. ^ Zahvaljujući interakciji sa Holanđanima, postojale su studije zapadne nauke koje su u Japanu nazivane „Rangaku“ dozvoljavajući Japancima kakvo-takvo učenje o modernoj nauci i industriji. Videti Jansen (pp. 210–215). Takođe u jednom delu se napominje čak i međusobni rivalitet studenata zapadnih nauka (pp. 346). Vidi još: "The technology of Edo" (見て楽しむ江戸のテクノロジー). 鈴木一義 (2006). 見て楽しむ江戸のテクノロジー. 数研出版. str. 74—77. ISBN 978-4-410-13886-7.  (Japanese) and "The intellectual world of Edo" (江戸の思想空間) Timon Screech. Screech, Timon (1998). 江戸の思考空間. 青土社. ISBN 978-4-7917-5690-2.  (Japanese).
  5. ^ Hagiwara 2004, str. 34.
  6. ^ Jansen 1999, str. 314–315.
  7. ^ Hagiwara, str. 35.
  8. ^ Jansen 1999, str. 303–305.
  9. ^ Hagiwara 2004, str. 34–35.
  10. ^ Do početka rane 1865. godine, Glaver je prodao 7500 pušaka tipa mini pobunjeničkom okrugu Čošu modernizujući potpuno njihovu vojsku što će uticati na pozitivan ishod sukoba nazvanog Drugi pohod na Čošu. Par meseci kasnije, jedan od pobunjenika, Nakaoka Šintaro je ostavio u svojim zabeleškama: „Snage hana su u svakom pogledu unapređene. Sve jedinice koriste vatreno oružje i topove, sve puške su tipa mini a sva topovska punjenja imaju granate. " (Brown). U to vreme najmodernije puške su bile sistema mini, a muskete i kremenjače sa kojima su neke šogunove jedinice bile opremljene, smatrale su se zastarelim.
  11. ^ Ovu tvrdnju je izrekao Žil Brine u pismu Napoleonu III: „Moram ukazati caru na broj američkih i britanskih oficira u delovima južnih okruga čije se prisustvo protivi francuskim interesima. Prisustvo zapadnih lidera među našim neprijateljima može ugroziti moj zadatak, ali me zato niko ne može sprečiti da ovo zapažanje prijavim Vašoj visosti koju će ovu vest bez sumnje smatrati važnom." Originalni citat (na francuskom): "Je dois signaler à l'Empereur la présence de nombreux officers américains et anglais, hors cadre et en congé, dans ce parti hostile aux intérêts français. La présence de ces chefs occidentaux chez nos adversaires peut m'empêcher peut-être de réussir au point de vue politique, mais nul ne pourra m'empêcher de rapporter de cette campagne des renseignements que Votre Majesté trouvera sans doute intéressants." Polak. str. 81. Kao primer, poznato je da je engleski poručnik Hors radio kao artiljerijski instruktor za oblast Saga tokom Bakumacu perioda ("Togo Heiachiro", 17)
  12. ^ Ovi susreti su opisani u Satovoj knjizi iz 1869. „Diplomata u Japanu“ (A Diplomat in Japan), gde je opisao Saiga Takamorija kao čoveka čije su se oči caklile kao veliki crni dijamanti“ ("an eye that sparkled like a big black diamond.").
  13. ^ Kao primer uzima se zahtev ser Ruterforda Alkoka iz 1864. da se dostavi oko 1500 britanskih vojnih stručnjaka za Jokohamu na koji se nikad niko nije odazvao, a kada je Takenaka Šibata posetio, u vezi sa tim, Britaniju i Francusku samo se Francuska javila.
  14. ^ Polak 2001, str. 53–55.
  15. ^ Detaljna prezentacija mornarice šogunata može se videti na: [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2006) (na japanskom)
  16. ^ „Mornarički istorijski centar – brod "Stonewall"”. Arhivirano iz originala 4. 1. 2015. g. Pristupljeno 4. 1. 2015. 
  17. ^ Keene 2005, str. 165–166.
  18. ^ Free, Early Japanese Railways 1853–1914: Engineering Triumphs That Transformed Meiji-era Japan. . Tuttle Publishing. 2008. str. 35. ISBN 978-4-8053-1006-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  19. ^ Jansen 1999, str. 307.
  20. ^ Satow, str. 282.
  21. ^ Keene, str. 116. See also Jansen. str. 310–311.
  22. ^ I dalje postoji debata da li je ovo naređenje pravo ili ne, ali zbog stila na kojim je napisan, zbog nasilničkog jezika i određenih nastavaka smatra se da ta odluka nije došla od cara Meidžija. Keene. str. 115–116.
  23. ^ Keene, str. 120–121, and Satow. str. 283. Moreover, Satow (pp. 285) Spekuliše se da je Jošinobu dogovorio da skupi grupu daimjoa sa nadom da bi mu oni jednom pomogli da se vrati na vlast.
  24. ^ Satow, str. 286.
  25. ^ Tokom tih rasprava, još u miru, Saigo čija se vojska nalazila ispred palate navodio je da je „potreban samo jedan kratak mač da bi se rešila ova diskusija. " (Keene. str. 122). Originalni citat (jezik: japanski): "短刀一本あればかたづくことだ." in Hagiwara. str. 42. Kad se govori o kratkom maču misli se na „tanto”.
  26. ^ Keene 2005, str. 124.
  27. ^ Saigo, čekajući ishod događaja imao je u planu evakuaciju cara iz Kjota ako se pokaže kao neophodno. Keene. str. 125–126.
  28. ^ Keene 2005, str. 126–127.
  29. ^ Detaljniji opis bitke dostupan je na. Hagiwara. str. 42.
  30. ^ Danas se smatra da da nije bilo tih okolnosti, vojska šogunata bi izašla pobedosno u ovoj bici. „Vojno, Tokugava je bio jači. Šogunat je imao 3-5 više vojnika i držali su zamak u Osaki kao glavnu bazu. Da je proteklo malo više vremena uspeli bi da uz pomoć francuske vojske dodatno obuče o modernizuju vojsku, a po pitanju mornarice imali su najveću flotu u Aziji koja je bila stacionirana u Osaki. U regularnoj borbi carske snage bi izgubile. Saigo Takamori je, isčekujući poraz, bio spreman da u svakom trenutku evakuiše cara u planine Čugoku gde je planirao gerilsku odbranu od neprijatelja.
  31. ^ Hagiwara, str. 43–45.
  32. ^ "Togo Heihachiro in images, illustrated Meiji Navy" (図説東郷平八郎、目で見る明治の海軍). Prva je bila za Bitka za Šimonoseki moreuz (1863)
  33. ^ Polak, str. 75.
  34. ^ Le Monde Illustré, No. 583, June 13, 1868.
  35. ^ Polak, str. 77.
  36. ^ Hagiwara 2004, str. 46.
  37. ^ a b Polak, str. 81
  38. ^ Tokunava Jošinobu je stavljen u kućni pritvor gde su mu skinuli sve titule i položaje koje je imao, moć i posede. Kasnije je pušten kada se pokazalo da nema više nikakve volje da učestvuje u politici i da ne pruža više opasnost po cara. Nakon oslobođenja se povukao u prefekturu Šizuoka, mestu gde se i njegov predak, prvi šogun Tokugava Ijejasu, takođe povukao nakon vladavine.
  39. ^ Bolitho, str. 246.
  40. ^ Black, str. 214.
  41. ^ Polak, str. 79–91. Van tih glavnih okuga u alijansi su učestvovala i manja mesta, najčešće sa severa zemlje.
  42. ^ Ostaci ove opreme mogu se videti u Muzeju grada Sendaja u Japanu.
  43. ^ Više o otporu koji je pružila jedinica Bjakotai može se videti na linku: ovde (na engleskom)
  44. ^ U pismu carskoj vladi Enomoto je napisao: " Molimo da ovaj deo carstva bude ustupljen našem gospodaru Tokugavi Kamenosukeu (Tokugava Ijesato) a mi ćemo kao odgovor na ovu dobru volju pokazati čuvanjem severne granice." Black. str. 240–241
  45. ^ Polak, str. 85–89.
  46. ^ Francuski oficir Kolaš bio je na jednom od brodova tokom borbi gde je učestvovao u napadu na carsku vojsku Japana. Sticajem okolnosti morao je da se povuče na kopno gde se sa svojim kolegama predao vlastima. Bio je uhapšen i odveden u zatvor u Tokiju. Vremenom biva pušten pa se Kolaš vraća za Francusku gde objavljuje knjigu o svom boravku u Japanu. Ova bitka detaljnije je opisana u njegovoj knjizi: "Une aventure au Japon".
  47. ^ Polak et al.
  48. ^ a b Istorija Japana: iz Kondanšine istorije Japana. Beograd, Srbija: Zavod za udžbenike. . 2003. ISBN 978-86-17-15867-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  49. ^ Nestale su razlike između klasa, finansiranje je promenjeno. (Gordon pp. 64–65).
  50. ^ Kao primer Saigo Takamori, Okubo Tošimiči i Togo Heihačiro su svi poreklom iz Sacume. Vladini državnici pod carskom upravom nisu uvek pošteno i neutralno birani već se gledalo iz koje oblasti dolaze i kakve ideje prenose. Diskutovano u: Togo Heihachiro in images: Illustrated Meiji Navy
  51. ^ BBC News article, Tuesday, 15 August 2006
  52. ^ Keene 2005, str. 143.
  53. ^ Vidi još: Keene.
  54. ^ Keene 2005, str. 142.
  55. ^ Keene 2005, str. 143–144, 165.
  56. ^ Parkes, quoted in Keene. str. 183–187. Emphasis in the original.
  57. ^ Evans, Peattie.
  58. ^ Jansen, str. 338. See Jansen. str. 337–343. str. 138–142.
  59. ^ Mnogi daimjoi postali su prvi guverneri svojih nekadašnjih teritorija da bi im po povlačenju sa te pozicije bile dodeljene velike penzije. Tokom sledećih godina oko 300 oblasti biće svedeno na pedeset prefektura. Jansen. str. 348–349.
  60. ^ Jansen 1999, str. 367–368.
  61. ^ Hagiwara, str. 94–120. Saigo je i u ovom sukobu bio veran caru i meidži vladi noseći carsku uniformu tokom cele pobune. Tokom borbe izvršio je sepuku a nakon smrti od cara dobija pomilovanje i oprost zbog pobune. Jansen. str. 369–370.
  62. ^ Vođe šogunata na slici sleva nadesno: Enomoto Takeaki, Otori Keisuke, Macudaira Taro. Samuraj u žutom je Hidžikata Tošizo.
  63. ^ Osobe koje nose crvene kape su „Šagume“ iz okruga Tosa, sa belim su „Hagume“ iz Čošua i sa crnim „Koguma“ iz Sacume.
  64. ^ Hagiwara 2004, str. 50.
  65. ^ a b v Izložba "Ryozen Museum of History"

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Bošin rat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бошин_рат&oldid=27673124”