Pređi na sadržaj

Viktors Arajs

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Viktor Arajs
Ime po rođenjulet. Viktors Bernhards Arājs
Datum rođenja(1910-01-13)13. januar 1910.
Mesto rođenjaBaldone, Kurlandska gubernija, Ruska Imperija
Datum smrti13. januar 1988.(1988-01-13) (78 god.)
Mesto smrtiKasel, Hesen, Zapadna Nemačka
ZanimanjePolicajac
SuprugZelma Zeibot
RoditeljiTeodor Arais
Berta-Ana Burkevic
NagradeGvozdeni krst

Viktors Arajs (let. Viktors Arājs; Baldone, 13. januar 1910 — Kasel, 13. januar 1988) je bio letonski / baltički nemački saradnik i nacistički SS oficir, koji je učestvovao u Holokaustu tokom nemačke okupacije Letonije i Belorusije kao vođa Arajs komande. Arajs komanda je ubila oko polovine Jevreja u Letoniji.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Pre rata[uredi | uredi izvor]

Viktor Arajs je rođen u gradu Baldone, Kurlandska gubernija ( Rusko carstvo, sada Letonija). Njegov otac Teodor Arajs bio je kovač i električar. Majka Berta-Ana Burkevits bila je ćerka bogatog seljaka. Oboje su bili iz Bauške županije. Nemačko poreklo majke postalo je razlog za sukobe u porodici, pošto Viktorov otac nije želeo da čuje nemački kod kuće.[1]

Godine 1914. njegov otac je pozvan u vojsku pošto je izbio Prvi svetski rat i više se nije vratio porodici. U Letoniju je došao posle revolucije preko Kine i doveo novu kinesku ženu. Viktorovi roditelji su se razveli 1927. Prema rečima Viktora, njegovog oca su komunisti streljali posle Drugog svetskog rata.[1]

Tokom rata, kuća Arajs u Baldoneu je uništena. Viktorova majka, njegova sestra Elvira i on postali su izbeglice. U svojoj autobiografiji, koju je Arajs napisao 7. januara 1941, po stupanju na univerzitet za vreme sovjetske vlasti u Letoniji, istakao je svoje siromaštvo i patnju. Tvrdio je da mu je majka radila u fabrici u Rigi, a sam se družio na ulici. Posle avgusta 1917. godine, porodica je otišla u Bausku oblast, gde su živeli deda i baka. Roditelji majke bili su vlasnici farme od 160 hektara. Porodica je živela u Codeu do smrti dede i bake 1926. godine, a potom se preselila u Jelgavu.[1]

Viktor je počeo da radi sa 15 godina - prvo kao nadničar, zatim kao poljoprivredni radnik. Sa 17 godina završio je školu u Jelgavi, zatim gimnaziju. Marljivo je učio i dobijao stipendiju od 30 lata mesečno.

Po završetku gimnazije pozvan je na služenje vojnog roka i upisao se u Vidzemski artiljerijski puk, zahvaljujući obrazovanju dobio je čin kaplara. Nakon demobilizacije, upisao se na Pravni fakultet Univerziteta u Letoniji i pridružio se „Lettonia“ – najpoznatijoj studentskoj korporaciji u Letoniji.[2]

Uporedo sa studijama, bio je primoran da traži posao, pošto nije imao dovoljno stipendija za život, i zaposlio se u policiji. Bilo mu je teško da kombinuje rad u policiji sa studijama, a 1935. godine, nakon što je završio policijsku školu, dobio je položaj u Kegumsu, a zatim u župi Zaube. Tamo se 1936. oženio. U policijskoj karijeri dostigao je čin potporučnika i mesto upravnika.[2]

Tokom sovjetskog perioda[uredi | uredi izvor]

Godine 1940, kada je Letonija uključena u sastav SSSR-a, Arajs je ponovo ušao na univerzitet. Položivši sve ispite, uključujući i ispit iz marksizma-lenjinizma, diplomirao je kao sovjetski pravnik. Kasnije, na suđenju, tvrdio je da je verovao u komunizam. Endru Ezergailis veruje da je Arajs mogao da laže u nadi da će sudije biti popustljivi, ali primećuje činjenicu da je Arajs nastojao da napravi karijeru pod sovjetskim režimom.[3]

Istovremeno, Arajs je tvrdio da je posle masovnih hapšenja protivnika sovjetske vlasti u Letoniji nestalo njegovo uverenje u komunizam. Nakon hapšenja advokata, za kojeg je Arajs počeo da radi, otišao je u selo, a zatim stvorio antisovjetski partizanski odred. Ezergailis napominje da su podaci o ovom periodu u životu Arajsa zasnovani samo na njegovom sopstvenom svedočenju i da ih je nemoguće potvrditi. Istovremeno, ostaje nejasno kada je otišao u partizane – pre dolaska Nemaca ili posle. Prema Ezergailisovim rečima, na ovaj način su mnogi pokušali da izbegnu optužbe letonskih nacionalista zbog njihovih aktivnosti u periodu sovjetske vlasti u Letoniji.[3][4]

Tokom nemačkog perioda[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Arajs Komanda

Arajs je na suđenju tvrdio da je i pre dolaska Nemaca stvorio odred od 400-500 ljudi, sa kojima je zauzeo prefekturu Riga (u sovjetsko vreme zgradu NKVD -a ). Ezergailis, pozivajući se na mišljenje emigranta, smatra da je partizanska invazija na Rigu sa takvim odredom 1. jula 1941. malo verovatna i smatra da bi se bivša letonska vojska mogla sama okupiti u prefekturi. U stvarnosti, na današnji dan oko podneva, šefa Ajnzacgrupe A, Valtera Štalekera, koji je stigao u zgradu, dočekao je upravo Viktor Arajs.[3]

Jedna od srećnih nesreća za Arajsa bila je to što je u jednom od nemačkih oficira u pratnji Štalekera prepoznao svog druga iz gimnazije i vojnog kolegu nemačkog Nemca Hansa Dreslera. Ovo je bio razlog poznanstva Arajsa sa Štalekerom. Već 2. jula Arajs se ponovo susreo sa Štalekerom i istovremeno je, prema Ezergailisovoj pretpostavci, od njega dobio dozvolu za stvaranje policijske formacije. Nakon toga, zauzeo je prostorije "Lettonia" korporacije i krenuo u formiranje odreda, koji je kasnije postao poznat kao "Tim Arajs".[5]

Arajs je u svoj tim regrutovao i bivše vojne ljude, aizsarge i policajce, kao i studente, pa čak i školarce.[6] Većina njih je imala rođake koji su patili od sovjetskog režima.[5] Arajsova ekipa je 4. jula spalila Veliku horsku sinagogu u Gogoljevoj ulici.[7]

U prvim danima okupacije, Arajs tim se bavio hapšenjima Jevreja, pljačkama i pogromima. Sam Arajs se, prema rečima očevidaca, bavio iznuđivanjem novca od uhapšenih pod pretnjom pogubljenja; oni koji nisu mogli da plate streljani su odmah, ostali – nešto kasnije.[7]

Do kraja jula 1941. letonska pomoćna policija u Rigi već je brojala više od stotinu ljudi. Nakon toga, veličina „tima“ je povećana na nekoliko bataljona, čiji su komandanti bili bliski Arajsovi prijatelji. „Arajs tim“ je 6. jula prešao sa spontanih akcija na sistematsko istrebljenje Jevreja – streljani su ujutru u šumi Bikernijeki na periferiji Rige.[7]

Oni su 8. decembra 1941. izvršili egzekuciju dece koja su bila u bolnici u Ludžaškoj ulici, pod izgovorom da su većina Jevreji. Sam Arajs je aktivno učestvovao u pogubljenjima i to je zahtevao od svojih potčinjenih.

Godine 1942. Arajs je dobio čin majora, a tim je prebačen na istok za borbu protiv partizana,[3] pa čak i za operacije na frontu. U julu 1943. odlikovan je krstom za vojne zasluge 2. klase sa mačevima, a decembra gvozdenim krstom 2. klase.[8]

Jedinice Arajs tima su takođe bile uključene kao spoljni čuvari koncentracionog logora Salaspils kod Rige i Jungfernhof.[9] Neki od oficira "ekipe" otišli ​​su na službu u jedinice koje su služile koncentracioni logor. Sa početkom regrutovanja letonskih „dobrovoljačkih” divizija Vafen-SS ( 15. i 19. ), „Arajs timu” je takođe poveren zadatak da uhvati „dobrovoljce” i pogubi one koji se najaktivnije izbegavaju.

Na sajtu letonskog Ministarstva spoljnih poslova stoji da je „odred pod komandom Viktorsa Arajsa (tim Arajs) najduže izdržao i zaslužio najveću crnačku slavu“[10]

Na kraju rata[uredi | uredi izvor]

Nakon raspuštanja Letonskog SD-a, Arajs je poslat u Nemačku, gde je učio u oficirskoj školi u Badtolceu, zatim u Historovu. Služio u Letonskoj legiji. Krajem februara 1945. postavljen je za komandanta 1. bataljona 34. puka 15. SS grenadirske divizije, ali je nedelju dana kasnije smenjen zbog nesposobnosti.[11] Na kraju rata završio je u Danskoj, a u vreme predaje Nemačke - na putu za Libek. Tu se presvukao u civilno odelo i spalio dokumenta.[3]

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Posle rata, Arajs je završio u britanskoj okupacionoj zoni. Protiv njega je vođena istraga za koju je na suđenju Arajs tvrdio da je oslobođen optužbi u slučaju "Riški geto". U stvari, Britanci nisu završili ovaj slučaj i u oktobru 1949. godine Hamburški sud je izdao nalog za hapšenje Arajsa na njegovoj lokaciji u logoru u Braunšvajgu, ali je on nestao. Njegov nestanak izazvao je sumnju u letonskoj emigraciji da je Arajs počeo da sarađuje sa britanskim specijalnim službama koje su mu pomogle da pobegne. Međutim, istoričari nisu pronašli dokaze o saradnji Arajsa sa specijalnim službama.

U Nemačkoj se Arajs predstavljao kao brat svoje žene i uzeo njeno prezime, pojavljujući se kao Viktor Sejbots. Od ambasade Letonske Republike u Londonu, koja je nastavila da postoji i nakon proglašenja Letonske SSR, dobio je letonski pasoš. „Paradoks je, ali ova činjenica je pomenuta u sovjetskoj propagandnoj brošuri „Političke izbeglice bez maski” (let. Politiskie bēgļi bez maskas) i filmu slične režije „Vukodlaci (1963)” (let. Vilkači, 1963), ali niko u zapadnim obaveštajnim službama nije pao na to - ukazuje letonski istoričar Uldis Nejburgs.[12]

Od 1950. Arais je živeo u Frankfurtu, gde je radio u novinskoj agenciji kao slagač u štampariji.[13][14]

Početkom 1960-ih, nemačke agencije za sprovođenje zakona iscrple su svoje napore da pronađu počinioca i prebacile slučaj u arhivu. Međutim, nemačke vlasti su ga uhapsile 10. jula 1975. na zahtev njegovog sunarodnika Janisa Eduarda Zirnisa. Radi se o bivšem članu tima Arajs koji ga je napustio, proveo godinu dana u Centralnom zatvoru u Rigi, mučen, a potom i tokom deportacije civilnog stanovništva sa Baltika završio u Nemačkoj. Tamo je počeo da poziva svoje sunarodnike na pokajanje i preuzeo je ulogu lovca na naciste, nazivajući sebe „mentalnim bogaljem“. "Letonci, koji su zadržali bar zrnce časti i samosvesti, moraju da razotkriju svoje ratne zločince koji su još uvek na slobodi. Zbog ovih momaka koji su činili prljava dela, čast i moral Letonaca su ukaljani“ - kaže Zirnis. On je tužiocu Štutgarta predao priznanje da je protiv Viktora Arajsa navodno sprovedena akcija odmazde, u kojoj je on ubijen. Pošto se radilo o teškom zločinu, slučaj Arajs je uklonjen iz arhive, a istraga je dodeljena hamburškom tužiocu Lotaru Klemu, koji je imao nekoliko uspešnih suđenja nacističkim zločincima. Proučavajući materijale starih krivičnih procesa, tužilac je pronašao dokaze o glasinama da Arajs živi u Frankfurtu pod devojačkim prezimenom svoje žene. Ovim svedočenjima tada se nije pridavao nikakav značaj, ali je Klem naredio policiji da sprovede istragu. Arajs je brzo pronađen i uhapšen.[15]

Prvo je odbio da prizna svoj identitet, ali je već u drugom krugu ispitivanja priznao. Optužnica je podignuta 10. maja 1976. godine, a suđenje je počelo 7. jula iste godine. Za 199 sudskih sednica pod težinom dokaza 21. decembra 1979. osuđen je na doživotni zatvor. Presuda je objavljena 21. decembra 1979.

Poslednjih godina zatvora, Arajs je imao pravo da napusti zatvor i poseti svoju devojku u Frankfurtu. Vrativši se još jednom od nje, preminuo je 13. januara 1988. od srčanog udara u zatvoru u gradu Kaselu.[5]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „BOOKS WANTED”. Weather. 45 (1): 36—36. 1990. ISSN 0043-1656. doi:10.1002/j.1477-8696.1990.tb05042.x. 
  2. ^ a b „Calendar”. AI Communications. 3 (1): 36—37. 1990. ISSN 0921-7126. doi:10.3233/aic-1990-3106. 
  3. ^ a b v g d UNSWORTH, ANNA (1990-03-01). „A NEW GASKELL LETTER”. Notes and Queries. 37 (1): 37—37. ISSN 1471-6941. doi:10.1093/nq/37-1-37. 
  4. ^ Selickiй, M.V. (2021). „Sistema normativno-pravovыh aktov, reguliruющih sovremennыe otnošeniя po perehodu sportsmenov iz odnogo kluba v drugoй”. TENDENCII RAZVITIЯ NAUKI I OBRAZOVANIЯ. 72 (6): 122—127. doi:10.18411/lj-04-2021-249. 
  5. ^ a b v „Books / Bücher”. Kerntechnik. 55 (1): 38—38. 1990-01-01. ISSN 2195-8580. doi:10.1515/kern-1990-550114. 
  6. ^ Mazur, K.A. Caturova T.A. Anikina Э.V. Vartanяn S.I. (2009). Immunogenetičeskie faktorы neudačnыh popыtok эko. Federalьnoe gosudarstvennoe bюdžetnoe obrazovatelьnoe učreždenie vыsšego professionalьnogo obrazovaniя «Rossiйskiй universitet družbы narodov». OCLC 959464284. 
  7. ^ a b v „Contents to volume 40 (1990)”. Pain. 40 (3): 360—362. 1990. ISSN 0304-3959. doi:10.1016/0304-3959(90)91137-8. 
  8. ^ Ezergailis, Andrew (1996). „The Occupation and Annexation of Latvia, 1939-1940: Documents and Materials.”. Nationalities Papers. 24 (4): 756—757. ISSN 0090-5992. doi:10.1017/s0090599200004001. 
  9. ^ Sparkes, Bob (1990). „Introducing Microelectronics”. Electronics Education. 1990 (1): 39—39. ISSN 2054-0329. doi:10.1049/ee.1990.0018. 
  10. ^ Imankulov, T.I. (2019). „The responsibility of the internal affairs bodies for the “increase in crime” in the light of requirements of the new codes of the Kyrgyz Republic in the field of criminal 2019 legal proceedings and Kyrgyz national security concepts Republic of 2012”. SCIENTIFIC DEVELOPMENT TRENDS AND EDUCATION. doi:10.18411/lj-09-2019-104. 
  11. ^ „Čitatelю predlagaetsя specialьnый vыpusk žurnala “Geohimiя” (International Geochemistry), posvящennый issledovaniяm meteorita, vыpavšego 15 fevralя 2013 goda v raйone goroda Čelяbinsk”. Geohimiя. 2013 (7): 579—579. 2013. ISSN 0016-7525. doi:10.7868/s0016752513070169. 
  12. ^ Veйdemane, Эlita. Uldis Neiburgs: Jāpēta ne tikai Arāja, bet arī NKVD un SMERŠ noziegumi. Uldis Neйburgs: Nado izučatь prestupleniя ne tolьko Araйsa, no i NKVD i SMERŠa (latыš.). neatkariga.nra.lv (8 maя 2020). Data obraщeniя: 9 iюlя 2020. Arhivirovano 12 iюlя 2020 goda.
  13. ^ Zaharov, Vladimir; Volgin, Igorь; Bak, Dmitriй (2017). „Iz pominalьnыh rečeй posle panihidы 11 marta 2017 goda”. Neizvestnый Dostoevskiй. 4 (1): 166—167. ISSN 2409-5788. doi:10.15393/j10.art.2017.3121. 
  14. ^ Rendenbach, Ulrich (1990), Fieber, Springer Berlin Heidelberg, str. 37—38, ISBN 978-3-540-52400-7, Pristupljeno 2022-03-26 
  15. ^ Panasюk, Яrina (2020-10-05). „Harakteristika эpidemiologičeskoй situacii po COVID-19 v Nižegorodskoй oblasti v period s 26 fevralя 2020 po 22 iюlя 2020 goda”. dx.doi.org. Pristupljeno 2022-03-26. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Викторс_Арајс&oldid=27845538”