Vlado Pravdić
| Vlado Pravdić | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 6. decembar 1949. |
| Mesto rođenja | Sarajevo, FNR Jugoslavija |
| Datum smrti | 4. decembar 2023. (73 god.) |
| Mesto smrti | Split, Hrvatska |
| Muzički rad | |
| Instrument | klavijature |
Vlado Pravdić (Sarajevo, 6. decembar 1949 — Split, 4. decembar 2023[1]) bio je jugoslovenski muzičar koji je najpoznatiji po svom radu u Bijelom dugmetu.[2] Od ostalih grupa u kojima je bio član, najpoznatije su Ambasadori i Indeksi.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Sa sedam godina se upisao u muzičku školu gde je svirao klavir. Završio je nižu i srednju muzičku školu. Posle gimnazije je upisao studije fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Sarajevu i dogurao do statusa apsolventa. Otac mu je bio Hrvat, a majka Ukrajinka.[3]
Muzičku karijeru počinje 1965. godine u grupi Vokinsi. Nezadovoljan novom postavom i sit klavira, u jesen 1966. je napustio grupu. 1968. godine postao je član grupe Kost.
U septembru 1970. prešao je u Ambasadore i s njima prvi put ušao u studio. U to je vreme vokalni solista bio Zdravko Čolić, pa je Zdravkova ploča „Plačem za tvojim usnama“ (1971) ujedno i Vladin diskografski debi. Na Vladinu nesreću, cela je stvar prošla prilično neslavno, pošto je orkestar potpuno prekrio orgulje, pa se od Vladinog prvenca ne čuje ni jedan jedini ton.
U proleće 1971. zamenio je u Indeksima Ranka Rihtmana, kupivši od njega orgulje „Hammond T 202“. Sam je napravio „Leslie“ pojačalo. S manjim prekidima zbog obaveza prema fakultetu, svirao je s Indeksima sve do jeseni 1973. i snimio ukupno tri i po singla: „Sanjam“ (1971), „I tvoje će proći“ (1973), „Samo su ruže znale“ (1974) i pesme „Povratak Džeka Trbosjeka i ostalog zla“ i „Ugasila je plamen“ na singlu „Plima“ (1972). Odlaskom Davorina Popovića i Bode Kovačevića u vojsku, Indeksi su morali „na čekanje“, pa se Vladi ukazala prilika da za stalno pređe u grupu Jutro, koja se od 1. januara 1974. zove Bijelo dugme.
Sa Bijelim dugmetom je snimio dva albuma „Kad bi' bio bijelo dugme“ i „Šta bi dao da si na mom mjestu“ pre odlaska u vojsku 1976. Njega je u Dugmetu zamenio Laza Ristovski. Vlado se vratio u Bijelo dugme 1978. Od 1978. do 1987. je sa Dugmetom objavio pet albuma: „Bitanga i princeza“, „Doživjeti stotu“, „Uspavanka za Radmilu M.“, „Kosovka djevojka“ i „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“. Nakon turneje Dugmeta pod nazivom „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“, 1987. godine, Vlado se povukao i posvetio kompjuterima. I dalje je smatran članom grupe jer - niti je isteran, niti je iz nje otišao.
Vlado Pravdić živio je i radio u SAD, gde se bavio poslom nevezanim za muziku.
Smrt[uredi | uredi izvor]
Vlado Pravdić je krajem 2019. godine oboleo od raka prostate nakon čega je operisan više puta i od koga se lečio četiri godine, ali je svoje zdravstveno stanje krio od javnosti. Krajem 2023. godine njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo metastazom na kosti i Vlado Pravdić umire u Splitu 4. decembra 2023. godine nakon duge i teške bolesti samo dva dana pre svog 74. rođendana 6. decembra.[4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Tanjug (2023-12-05). „Preminuo Vlado Pravdić, nekadašnji klavijaturista "Bijelog dugmeta"”. N1 (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-05.
- ^ „Vsak dan prvi - 24ur.com”. www.24ur.com. Pristupljeno 2021-02-04.
- ^ Bubalo, Robert (29. 9. 2014). „Bebek je prvi otkrio Bregovića. Tražio je basista za svoj bend Kodeksi i pronašao klinca koji se kreveljio”. Večernji list. Pristupljeno 14. 9. 2019.
- ^ https://m.youtube.com/watch?v=mt2kLBd4XSA
Литература[uredi | uredi izvor]
- Janjatović, Petar (2003). Ex YU rock enciklopedija. Beograd: Čigoja štampa. COBISS.SR 137175308.
