Pređi na sadržaj

Vlajko Kocić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vlajko Kocić
Vlajko Kocić-Purjak ministar Kraljevine SHS
Lični podaci
Datum rođenja(1886-01-14)14. januar 1886.
Mesto rođenjaVlasotince, Kraljevina Srbija
Datum smrti25. mart 1928.(1928-03-25) (42 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina SHS
NarodnostSrbin
ReligijaPravoslavac
Profesijapravnik, političar
Politička karijera
Politička
stranka
Narodna radikalna stranka
ministar pošta i telegrafa u Prvoj vladi Velimira Vukićevića
16. jun 1927 — 23. februar 1928.
MonarhAleksandar Karađorđević
PrethodnikMilorad Vujičić
NaslednikVlajko Kocić
ministar pošta i telegrafa u Drugoj vladi Velimira Vukićevića
23. februar 1928 — 25. mart 1928.
MonarhAleksandar Karađorđević
PrethodnikVlajko Kocić
NaslednikBogoljub Kujundžić
Porodična grobnica Vlajka Kocića u Arkadama na Novom groblju u Beogradu

Vlajko Kocić (Vlasotince, 14. januar 1886Beograd, 25. mart 1928) bio je srpski političar, advokat, ministar pošta i telegrafa, narodni poslanik.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je od majke Paraskeve rođene Gazibarić i oca Nikole Koce Stojanovića. Porodični nadimak im je Purjak.[1]

Osnovnu školu je završio u Vlasotincu, a gimnaziju u Vranju i Nišu. U Nišu je 1906. postao član Radikalne omladine.[2] U Beogradu je 1910. godine završio prava. Još kao student se politički angažovao i u Beogradu i u svom kraju. Sarađivao je u studentskom radikalnom klubu sa Miodragom Ibrovcem, Božom Maksimovićem, Ninkom Perićem, Krstom Miletićem i bio biran za sekratara i potpredsednika kluba.[3] Nakon studija završenih u Beogradu (1910), školovanje je nastavio na Fakultetu eknomskih i pravnih nauka u Cirihu (Švajcarska).

Nakon godinu dana se vratio u Srbiju i odlužio je vojsku u artiljeriji.[1]

Zatim je postavljen za pisara, najpre Prvostepenog suda Beograskog okruga gde je napredovao do pisara I klase.[1] Početkom Balknaskih ratova (1912) je prešao u Presbiro, a zatim, marta 1914. za pisar Kasacionog suda.[3] Pred Prvi svetski rat je dao ostavku na državnu službu radi polaganja prvozastupničkog ispita i po sopstvnoj želji je postavljen juna 1914. za javnog pravozastupnika u Leskovcu.[1]

U Leskovcu organizovao prvu omladinsku radikalalnu organizaciju u Srbiji.[3] Jedno vreme je bio i pravozastupnik u Kumanovu (Stara Srbija), a nakon rata u Beogradu.[3] Kasnije je postavljen za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela[3]

Sa srpskom vojskom je prošao Albansku golgotu, zajedno sa svojim mlađim bratom Dragutinom Kocićem, koji je bio pripadnik srpske kraljevske konjice. U izbeglištvu je radio kao komesar za zbrinjavanje srpskih đaka, gimnazijalaca i studenata. Sa ovog položaja je uspeo da rasporedi srpsku decu po francuskim porodicama, a sami Francuzi su ih prihvatili sa velikim oduševljenjem. Na ovaj položaj je postavljen na lični zahtev tadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Srbije Nikole Pašića. [1]

Bio je svedok tužilaštva u Solunskom procesu 1917.[2] Iste godine je prešao da radi kao sekretar poslanstva Kraljevine Srbije u Lisabonu.[3] Nakon rata se vratio u Beograd, gde je otvorio advokatsku kancelariju, sa advokatom Dobrom Mitrovićem i Nenadom Popovićem. Bavio se skidanjem sekvestara sa veleposedničkih imanja u Vojvodini, nacionalizacijom preduzeća i poslovima vezanim za korupciju.[2]

Jedan je od glavnih osnivača novinarskog preduzeća „Vreme” (1921).[3]

Vlajko Kocić (1927)

Od 1920. je bio narodni poslanik Vranjskog okruga u parlamentu i od tada je stalno biran u tom okrugu. Bio je organizator u partijskim poslovima. Isticao se velikom energijom i snažnom voljom, bio je jedan od političara koji je uvek mogao da računa na poverenje svoga kraja, uspeo je da udvostruči broj organizovanih radikala u Vranjskom okrugu.[4] Odlike koje su ga isticale pribavile su mu vidno mesto kako u stranci, tako i u samom Parlamentu. Na izborima 1925. je bio nosilac radiklane liste u Vranjskom okrugu, a na izborima 1927. nosilac liste u vranjskom, kumanovskom i ohridskom okrugu.[3] Sa desetoricom radikala je aprila 1926. godine isključen iz Glavnog odbora Radikalne stranke i formirao u Narodnoj skupštini poseban poslanički klub, kao pristalica ideje Ljubomira Jovanovića.[2] Bio je ministar pošta i telegrafa od 16. juna 1927. do 23. februara 1928. godine u Prvoj vladi Velimira Vukićevića i zatim ponovo u Drugoj vladi Velimira Vukićevića do smrti.[2]

Nosilac je Ordena Svetog Save i Ordena belog orla.

Smrti i sahrana

[uredi | uredi izvor]

Zbog problema sa zapaljenjem slepog creva, ostavio je službu. Preminio je usled komplikacija na unutrašnjim organima i naglog slabljenja rada srca, nastalim tri dana nakon što je operisan, 25. marata 1928, u Sanatorijumu „Vračar” (danas Urološka klinika Kliničkog centra). Sahranjen je 27. marata na Novom groblju u Beogradu.[3]

Govor patrijarha Dimitrija sa sahrane:[5]:

Evo kako iznenada dolazi smrt i uzima nas ne gledajući koliko ko ima godina, je li sposoban ili nije, kojoj porodici pripada, jel njegov rad bio za ugled, već odjednom ne staje i odlazi na onaj svet gde tek ima da primi nagradu koja svakog dobrog Hrišćanina očekuje.
Sećam se kada sam kao episkop u kraju iz koga je pokojnik rodom bio pošao da taj narod upoznam sa voljom Božjom, ja sam još tada uvideo veliku čistotu kod svih tih građana i u Leskovcu i u Vlasotincu, gde su ljudi bili odani svojoj veri i upućeni samo na ono što je dobro i što je blagorodno. Pomišljao sam da li će i ovi ljudi da dođu na upravu ove zemlje, te da se pozna njihov rad i njihovo poštenje.
I Bog je dao te je jedan od njih, pokojni Vlajko, koji je bio pravi i pošten Srbin, došao do toga, ali ne dugo jer je Bog drugojače hteo. Video sam da je poštena i dobra duša, i zato mu hvala za sve ono što je radio i neka bude od Sv. Crkve i od države njemu iskazana najveća blagodarnost. Neka mu je vječna pamjat i Bog da mu dušu prosti.

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Imao je sestre Draginju Dicić (1880—1965), Jevrosimu Kocić i braću Mileta, Jovana (1888-1908) i Dragutina Kocića (1891-1979).

Porodica Kocić-Purjak, Vlasotince 1912. godine. Sleva nadesno, stoje: Jevrosima, Mile, n.n., n.n., n.n., Zorka, Vlajko, Dragutin, Draginja. Sleva nadesno, sede: Paraskeva, dete u naručju Desanka, Nikola, Koca, Tošana, dete n.n., mali dečak: Stojan

Sa suprugom Zorkom rođ. Kujundžić (1892—1962) imao je ćerku Desanku Pavasović (1912—1966) i sina Ljubomira (1921—1998).

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d Kostić 2011, str. 309.
  2. ^ a b v g d Kostić 2011, str. 310.
  3. ^ a b v g d đ e ž z Politika & 26. 3. 1928, str. 4.
  4. ^ Politika & 16. 6. 1927, str. 3.
  5. ^ Vreme & 28. 3. 1928, str. 3.

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]