Љубомир Јовановић
 | Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. (Сазнајте како и када да уклоните овај шаблон обавештења) |
| Љубомир Јовановић | |
|---|---|
 Љубомир Јовановић | |
| Датум рођења | 14. фебруар 1865. |
| Место рођења | Котор Аустријско царство |
| Датум смрти | 10. фебруар 1928. (62 год.) |
| Место смрти | Београд Краљевина СХС |
| Школа | Универзитет у Београду |
Љубомир Јовановић (Котор, 2/14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928) је био српски историчар и политичар. Био је редовни професор Универзитета у Београду од оснивања 1905. године, академик СКА, министар просвете, министар унутрашњих дела, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра. Пред крај живота постао је близак краљу Александру и велики ривал Николе Пашића, због чега је искључен из Народне радикалне странке.
Биографија[уреди]
Рођен је 1865. године у Котору. Пореклом је из Рисна, одакле се његов отац Лазар Јовов[1] преселио у Котор. После учествовања у Кривошијском устанку (1881—1882) прешао је са Данилом Живаљевићем и другим омладинцима у Србију, где су касније били међу оснивачима часописа Коло.
Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. године изабран је за секретара, Стојан Новаковић за председника, а Јован Јовановић Змај за потпредседника.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1890, а за редовног 1900. године. У периоду 1901-1903 био је управник Народне библиотеке Србије. Приликом оснивања Универзитета у Београду 1905. године био је међу првих 8 редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар.
Заједно са професором Љубомиром Ковачевићем написао је „Историју српског народа“ (у две књиге, 1893. и 1894) за период до 1020. године.
Био је један од чланова „Централног револуционарног тајног одбора у Београду“. Заједно је са Голубом Јанићем и Јосифом Студићем основао удружење „Српска браћа“ 23. јануара 1905. Друштво је деловало до 1918. и његов председник је све време био Голуб Јанић. Био је један од оснивача „Српског књижевничког друштва“ 26. маја 1905. како се тада звало Удружење књижевника Србије.
Био је министар унутрашњих послова Краљевине Србије 1909-11 и 1914-18, министар просвете, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра.[2]
Приликом проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Краљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Момчило Нинчић, а представници Народног вијећа Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака.[3]
Пред крај живота постао је велики Пашићев ривал и помогао је краљу Александру у Пашићевом сменивању 1926. Пашићева струја је била привремено успешна тако што је успела да искључи Јовановића из Главног одбора.[4]
Референце[уреди]
- ^ Лазар Ј. Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породице, Београд, 2003.
- ^ Fogelquist 2011, стр. 64.
- ^ Fogelquist 2011, стр. 74.
- ^ Fogelquist 2011, стр. 281.
Литература[уреди]
- Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2.
Спољашње везе[уреди]
 Председници Народне скупштине Краљевине Србије | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Председник Народне скупштине | |||||
| Председници дводомног Народног представништва |
| ||||
| Председник Народне скупштине | |||||
Председници Народног представништва Краљевине СХС/Југославије | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Председник привременог народног представништва |  | ||||
| Председник Уставотворне народне скупштине | |||||
| Председник Народне скупштине Краљевине СХС | |||||
| Председници Народног представништва Краљевине Југославије |
| ||||
| |||||
