Љубомир Јовановић

За друга значења, погледајте Љубомир Јовановић (вишезначна одредница).

Љубомир Јовановић
Љубомир Јовановић
Датум рођења	(1865-02-14)14. фебруар 1865.
Место рођења	Котор Аустријско царство
Датум смрти	10. фебруар 1928.(1928-02-10) (62 год.)
Место смрти	Београд Краљевина СХС
Школа	Универзитет у Београду

Љубомир Јовановић (Котор, 2/14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928) је био српски историчар и политичар. Био је редовни професор Универзитета у Београду од оснивања 1905. године, академик СКА, министар просвете, министар унутрашњих дела, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра. Пред крај живота постао је близак краљу Александру и велики ривал Николе Пашића, због чега је искључен из Народне радикалне странке.

Биографија

Рођен је 1865. године у Котору. После учествовања у Кривошијском устанку (1881—1882) прешао је са Данилом Живаљевићем и другим омладинцима у Србију, где су касније били међу оснивачима часописа Коло.

Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, слева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. године изабран је за секретара, Стојан Новаковић за председника, а Јован Јовановић Змај за потпредседника.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1890, а за редовног 1900. године. У периоду 1901-1903 био је управник Народне библиотеке Србије. Приликом оснивања Универзитета у Београду 1905. године био је међу првих 8 редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар.

Заједно са професором Љубомиром Ковачевићем написао је „Историју српског народа“ (у две књиге, 1893. и 1894) за период до 1020. године.

Био је један од чланова „Централног револуционарног тајног одбора у Београду“. Заједно је са Голубом Јанићем и Јосифом Студићем основао удружење „Српска браћа“ 23. јануара 1905. Друштво је деловало до 1918. и његов председник је све време био Голуб Јанић. Био је један од оснивача „Српског књижевничког друштва“ 26. маја 1905. како се тада звало Удружење књижевника Србије.

Био је министар унутрашњих послова Краљевине Србије 1909-11 и 1914-18, министар просвете, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра.

Приликом проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Краљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Момчило Нинчић, а представници Народног вијећа Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака.

Пред крај живота постао је велики Пашићев ривал и помогао је краљу Александру у Пашићевом сменивању 1926. Пашићева струја је била привремено успешна тако што је успела да искључи Јовановића из Главног одбора.

Литература

• Fogelquist, Alan (2011). Politics and Economic Policy in Yugoslavia, 1918-1929. Lulu.com. ISBN 978-1-257-94299-2. 

Спољашње везе

• Биографија на сајту САНУ