Љубомир Јовановић

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Љубомир Јовановић (вишезначна одредница).
Љубомир Јовановић
Jovanovic Ljubomir.jpg
Љубомир Јовановић
Датум рођења(1865-02-14)14. фебруар 1865.
Место рођењаКотор
 Аустријско царство
Датум смрти10. фебруар 1928.(1928-02-10) (62 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина СХС
ШколаУниверзитет у Београду
ПотписLjubomir Jovanović signature.png

Љубомир Јовановић (Котор, 2/14. фебруар 1865 — Београд, 10. фебруар 1928) је био српски историчар и политичар. Био је редовни професор Универзитета у Београду од оснивања 1905. године, академик СКА, министар просвете, министар унутрашњих дела, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра. Пред крај живота постао је близак краљу Александру и велики ривал Николе Пашића, због чега је искључен из Народне радикалне странке.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1865. године у Котору[1]. Пореклом је из Рисна, одакле се његов отац Лазар Јовов[2] преселио у Котор. После учествовања у Кривошијском устанку (1881—1882) прешао је са Данилом Живаљевићем и другим омладинцима у Србију, где су касније били међу оснивачима часописа Коло.

Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, слева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, слева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

Приликом оснивања Српске књижевне задруге 1892. године изабран је за секретара, Стојан Новаковић за председника, а Јован Јовановић Змај за потпредседника.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1890, а за редовног 1900. године. У периоду 1901-1903 био је управник Народне библиотеке Србије. Приликом оснивања Универзитета у Београду 1905. године био је међу првих 8 редовних професора који су бирали цео остали наставни кадар.

Заједно са професором Љубомиром Ковачевићем написао је „Историју српског народа“ (у две књиге, 1893. и 1894) за период до 1020. године.

Био је један од чланова „Централног револуционарног тајног одбора у Београду“. Заједно је са Голубом Јанићем и Јосифом Студићем основао удружење „Српска браћа“ 23. јануара 1905. Друштво је деловало до 1918. и његов председник је све време био Голуб Јанић. Био је један од оснивача „Српског књижевничког друштва“ 26. маја 1905. како се тада звало Удружење књижевника Србије.

Био је министар унутрашњих послова Краљевине Србије 1909-11 и 1914-18, министар просвете, члан Државног савета. Као министар унутрашњих послова учествовао је у прогону Драгутина Димитријевића Аписа и Црне руке на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра.[3]

Приликом проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. био је један од шест чланова одбора, као представник Владе Краљевине Србије, који је требало да утврди начин како да се уједињење прогласи. Представници Владе Србије били су још и Стојан Протић и Момчило Нинчић, а представници Народног вијећа Анте Павелић, Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака.[4]

Пред крај живота постао је велики Пашићев ривал и помогао је краљу Александру у Пашићевом сменивању 1926. Пашићева струја је била привремено успешна тако што је успела да искључи Јовановића из Главног одбора.[5]

У марту 1940. на његовој родној кући у Котору је постављена спомен-плоча.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ На кући... у Котору свечано је откривена спомен-плоча. "Време", 4. март 1940, стр. 5. digitalna.nb.rs
  2. ^ Лазар Ј. Дробњаковић, Рисан и старе рисанске породице, Београд, 2003.
  3. ^ Fogelquist 2011, стр. 64.
  4. ^ Fogelquist 2011, стр. 74.
  5. ^ Fogelquist 2011, стр. 281.
  6. ^ "Политика", 4. март 1940

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Љубомир_Јовановић&oldid=23656607”