Vujica Jevđević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vujica Jevđević
Lični podaci
Datum rođenja(1913-10-12)12. oktobar 1913.
Mesto rođenjaKasidoli, Priboj,  Kraljevina Srbija
Datum smrti26. mart 2006.(2006-03-26) (92 god.)
Mesto smrtiHajlands Ranč (Kolorado), SAD
ObrazovanjeGrađevinski fakultet Univerziteta u Beogradu, Hidrotehinički fakultet Grenobl
Naučni rad
PoljeHidrologija
InstitucijaInstitut za vodoprivredu „Jaroslav Černi, Građevinski fakultet Kolorado (SAD), Vodoprivredni institut na Univerzitetu „Džordž Vašington“

Vujica Jevđević (Kasidoli, Priboj, 12. oktobar 1913 — Hajlands Ranč (Kolorado), 26. mart 2006) bio je građevinski inženjer, direktor Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“, profesor na Odseku za hidrotehniku Građevinskog fakulteta u Beogradu, profesor na Građevinskom fakultetu Univerziteta države Kolorado (SAD), i profesor i direktor Vodoprivrednog instituta na Univerzitetu „Džordž Vašington“ (SAD). Sa akademikom Miladinom Pećinarom, tvorac je koncepcije razvoja hidroenergetskog sistema i sistema vodoprivrede Srbije i Jugoslavije.[1] Imao je vodeću ulogu u hidrotehničkoj izgradnji zemlje, stvaranju naučnih centara i u obrazovanju inženjera.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Očeva porodica, poreklom iz Crne Gore, doselila se u okolinu Priboja 1800. godine.

Rođen je 12. oktobra 1913. u Kasidoli, kod Priboja,[2] u uglednoj svešteničkoj porodici,[3] od majke Darinke, ćerke trgovca Sime Jovanovića iz Višegrada i oca Mihaila. Otac je završio Prizrensku bogosloviju, a zatim je studirao bogosloviju u Kijevu i Parizu i služio kao paroh u okolini Priboja, te pomagao u složnoj zadruzi Jevđevića.[4]

Nakon Sarajevskog atentata, otac Mihailo i pradeda Vukoje, su kao ugledni srpski intelektualci uhapšeni i internirani u Austrougarsku. Majka je ostala sama da gaji Vujicu. Pradeda je zbog starosti i bolesti oslobođen 1917, vratio se kući i ubrzo umro, dok je otac Mihailo oslobođen tek nakon Prvog svetskog rata.[5]

Vujica je osnovnu školu započeo 1919. godine i završio u Priboju, a gimnaziju je upisao 1924. u Sarajevu. Maturirao je 1932. kao jedan od najboljih đaka u generaciji.[5]

Diplomirao je kao odličan student 1936. na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. [2] Nakon toga je završio Školu rezervnih oficira za inženjere.[5]

Kao hidrotehnički inženjer je počeo da radi u Vardarskoj banovini, na poslovima regulacija reka, vodovoda, navodnjavanja, malih hidroelektrana, kao i na prvim istraživanjima vodnih režima, čime je stekao praktično iskustvo u nizu hidrotehničkih grana.[5]

Kao stipendista Francuske, uputio se na specijalističke studije na Univerzitetu u Grenoblu, u Francuskoj, u to vreme jednoj od najpoznatijih visokih škola za hidrotehničko inženjerstvo,[5] gde je 1938. stekao diplomu hidrotehničkog fakulteta.[2] Radi usavršavanja je posetio poznate hidrauličke laboratorije u Birmingemu, Londonu i Edinburgu, gde je stekao znanja iz hidrauličkog modeliranja.[6]

Aprila 1941. je mobilisan kao rezervni oficir i zarobljen je na položaju u blizini Skoplja.[6] Drugi svetski rat je jedno vreme proveo u oficirskom logoru u Nemačkoj,[2] a zatim je predat Italiji, s obzirom da je njegovo mesto rođenja pripadalo italijanskoj okupacionoj zoni. U italijanskom logoru je imao blaži tretman, pa je mogao da nabavlja literaturu i vreme iskoristi za intenzivno stručno i jezičko usavršavanje. Pošto je Italija kapitulirala, Nemci su počeli da zauzimaju logore na severu Italije, a on je uspeo da pobegne iz logora s lažnim ispravama i da se prebaci do Rima, gde je boravio od septembra 1943. do juna 1944. Kada su saveznici preuzeli Rim, preko logora u Bariju je prebačen na Vis, a odatle u oslobođeni Beograd, oktobra 1944.[6]

Odmah nakon povratka u zemlju, počeo je da radi u Ministarstvu građevinarstva, na poslovima obnove zemlje.[7] S obzirom da je bio veliki specijalista iz oblasti hidrotehnike, već 1945. je prebačen u Savezno ministarstvo elektroprivrede, gde je radio na formiranju Hidroenergetskog zavoda sa hidrauličkom laboratorijom i od 1949. do 1956. rukovodio njime. Zavod je imao najvažniju ulogu hidroenergetskoj izgradnji Jugoslavije.[2] Osnivač je i direktor Hidrauličke laboratorije izgrađene ispod Avale, u kojoj su projektovani prvi hidroenergetski objekti u Jugoslaviji.[1]

Od zavoda su formirani Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ (1949) i „Energoprojekt“.[1] . Institut je započeo sistematsko izučavanje vodnih snaga Jugoslavije, a prvi rezultati su objavljeni 1954. godine u članku „Hidroenergetski potencijal Jugoslavije”, u časopisu „Elektroprivreda”.

U periodu 1956−1958. je radio kao savetnik Elektroprivrede Jugoslavije na planiranju hidroenergetskih sistema i objekata u Jugoslaviji. Radio je na strateškim rešenjima svih većih hidroenergetskih vodoprivrednih projekata u Jugoslaviji, kao što su „Vlasinska hidroelektrana“, HE „Mavrovo“, HE „Jablanica“, HE „Rama“ i HE „Jajce 2“.[1] Radeći ove projekte dao je metodološke, svetski priznate doprinose u nauci o iskorišćenju vodnih snaga. Na HE sistemu Vlasina, po ideji Miladina Pećinara je uradio hidrološke i vodoprivredne analize, odredio visinu brane, veličinu akumulacije, predvideo je četiri kaskadne hidroelektrane i veliki budući značaj za regionalno vodosnabdevanje.[8]

U periodu 1946—1957. predavao je na Građevinskom fakultetu u Beogradu, predmete „Hidrologija” i „Korišćenje vodnih snaga”. Na oba predmeta obavljao je pionirsku ulogu formiranja tih naučnih disciplina.[8]

U Beogradu je objavio knjigu „Hidrologija I” 1956, s kojom je hidrologiju uveo u egzaktnu inženjersku nauku.[2] Knjiga predstavlja sam svetski vrh tadašnjih dometa hidrologije, kojom je postavljen temelj jugoslovenskoj hidrologiji i vodoprivredi i hidrotehnici uopšte.[9] Zajedno sa engl. Ray K. Linsley i engl. Max A. Kohler se smatra jednim od osnivača savremene škole hidrologije u svetu.[2]

U SANU je 1955. godine odbranio doktorsku disertaciju, pod nazivom „Metode izučavanja vodnih snaga”, kao prvi doktor tehničkih nauka iz oblasti hidrotehnike.[2] Predsednik komisije za odbranu mu je bio Milutin Milanković.[10] Metode analize hidroenergetskih potencijala koje je on razradio su se odomaćile u svetskoj praksi.[8]

Karijeru je nakon 1958. nastavio u SAD, gde je otišao sa svojom suprugom. Na Građevinskom fakultetu Univerziteta države Kolorado, u Fort Kolinsu je 1960. izabran za redovnog profesora i rukovodioca istraživačkog i postdiplomskog programa za hidrologiju i vodoprivredu. Fakultet je zahvaljujući njemu postao najpoznatija svetska visoka škola za hidrotehniku.[1]

U periodu 1979−1987. je radio kao profesor, istraživač i direktor Vodoprivrednog instituta na Univerzitetu „Džordž Vašington“,[11] nastavljajući da sarađuje i sa univerzitetom u Fort Kolinsu. Penzionisao se 1987. godine i nakon toga se vratio u Kolorado, nastavljajući da bude aktivan u svim svetskim događanjima vezanim za hidrologiju i vodoprivredu.[12] Kao stručnjak Odeljenja za naučne probleme životne sredine ASI (Advanced Study Institute) učestvovao je u više međunarodnih naučnih programa.[8]

Do 1996. godine je sarađivao sa NATO prirodno naučnim i ekološki odeljenjima, u okviru programa NATO saradnje sa istočnoevropskim zemljama.

Tokom svog rada u SAD ostao je u tesnoj vezi sa domovinom, pomažući njen naučni, stručni i kadrovski razvoj.[2]

Hidrotehnički inženjeri koje je iškolovao, postali su kasnije protagonisti visokog renomea domaće i svetske hidrotehnike. Brojne hidroelektrane, akumulacije i drugi vodoprivredni objekti su realizovani i nakon njegovog odlaska u SAD. Uticao je na kadrovski razvoj u oblasti voda u nizu zemalja sveta, čak i onih najrazvijenijih. Inženjeri koji su dolazili iz svojih zemalja na studije sticali su izvanredna stručna znanja iz oblasti voda.[13]

Pokretač je i jedan je od najplodnijih autora naučnih časopisa „Hydrology Papers” i „Hydraulic Papers”, osnivač je izdavačke kuće „Water Resources Publicatios”, najpoznatije na svetu iz oblasti hidrotehnike.[13] Svoje radove na engleskom najčešće je potpisivao kao Yevjevich.

Njegovi prvi naučni radovi se odnose na hidrauliku objekata i nastali su paralelno sa razvojem prvih hidrauličkih laboratorijskih modela.

Doprineo je stvaranju posebnih oblasti hidrologije, kao što su: hidrologija ekosistema, komparativna hidrologija, hidrologija kvaliteta voda i hidrološka ekonomija.

Rezultati njegovih istraživanja su direktno primenjivani na konkretne hidroelektrane, akumulacije i brane u Jugoslaviji. Radovi su nastajali na konkretnim problemima sa kojima se suočavao i koje je teorijski uopštavao, a bave se primenom difuzora u dovodima pod pritiskom, problemima rasipanja energije prelivanja, metodom ski skoka, koja je uspešno primenjena na HE Jablanica, gubicima energije na ulazu u rezervoare, koja je primenjeno na više jugoslovenskih hidroelektrana sa vodostanima,[14] zatim pionirskim ekonomskim radovima u vezi sa problemima nanosa i zasipanja akumulacija, za kojima je usledio i niz mera za zaštitu jezera od zasipanja, kao i eksperimentalnih građevina za merenje protoka vode i nanosa, nakon čega je formirana „beogradska škola nanosa”.[15]

Njegov glavni doprinos u svetskoj nauci je na uvođenju stohastičkih metoda u hidrološkim analizama i njihova primena u vodoprivredi, kao i uvođenje metode propagacije i definisanje kriterijuma za praktičnu primenu određenih aproksimacija San-Venanovih jednačina (franc. Saint-Venant) nestacionarnih kretanja.[8]

U srpskoj naučnoj misli značajna je njegova primena TIPS (Tendency Intermittency Periodity Stohasticty) metode. Ova njegova metoda u samom nazivu jasno ističe četiri bitna elementa slučajnih procesa u modeliranju: trend ili tendencija razvoja procesa, isprekidanost, odnosno pojava skokovitosti, periodičnost, posebno u slučaju uzastopnog nagomilavanja sušnih i vodenih perioda, kao i stohastičnost ili slučajna komponenta. Metoda predstavlja sintezu rezultata paleookeanografskih istraživanja sa proračunima Milutina Milankovića, čime je izvršena svojevrsna reafirmacija Milankovićevih teorija, tako što su Milankovićevi ciklusi prihvaćeni kao deterministička komponenta globalnih klimatskih modela,[16] kojoj je Jevđević dodao slučajnu komponentu.[17]

Značajan deo svojih istraživanja je posvetio analizi ekstremnih hidroloških pojava, poplavama i sušama, najtežim izazovi sa kojima se suočava čovečanstvo i na tu temu je pozivan u nizu zemalja da drži predavanja.[17] Osim analitičkog, razmatrao je i ekonomske aspekte ovih fenomena, formirajući posebnu granu nauke, hidrološku ekonomiju. Pokazalo se da poplave i suše obuhvataju veoma prostrana područja, sa posebnim predvidivim ciklusima, jer pokreću jake ekonomske potrese na svetskom tržištu hrane, koji u vidu lančane reakcije utiču i na globalne ekonomske procese u svetu. Stvaranje dodatnih zaliha hrane u pojedinim državama, posebno žitarica i krmnog bilja i njihovo iznošenje na prodaju povezani su sa dugoročnim prognozama ekstremnih hidroloških pojava.[18]

Napisao je 22 knjige i više od 210 naučnih radova. Držao je brojna predavanja na seminarima širom sveta.[13] Dao je konkretna rešenja za tehničke probleme pri gradnji brana u više od 60 zemalja.[3]

Nosilac je niza najvećih naučnih priznanja u svetu za naučna dostignuća u oblasti vodoprivrede i hidrologije[11][13]:

  • prvi je dobitnik tek ustanovljene nagrade Američkog udruženja građevinskih inženjera (American Society of Civil Engineers ASCE), za dostignuća u oblasti vodoprivrede (1996)[19]
  • prvi je dobitnik nagrade Ven Te Chow, Međunarodne asocijacije za vodne resurse (International Water Resources Association - IWRA) (1988)
  • dobitnik je nagrade Međunarodnog društva za hidrološka istraživanja (International Association of Scientific Hydrology - IAHS), koja se dodeljuje najuglednijim stvaraocima iz oblasti hidrologije[12] (1987)
  • prvi je dobitnik nagrade Univerziteta Kolorado engl. University Award for Excellence in Reserch

Počasni je doktor više svetskih univerziteta i bio je počasni član više međunarodnih društava.[13]

Na inicijativu Građevinskog fakulteta, povodom njegovog 90. rođendana i 65 godina rada, dodeljena mu je titula počasnog doktora nauka Univerziteta u Beogradu (2004). Izabran je za člana Akademije inženjerskih nauka Srbije.[13]

Pred kraj života je želeo da se u Priboju, Prijepolju i Novoj Varoši, napravi Park prirode, kako bi zaštitio vode. U zaostavštini, među njegovim skicama je i nacrt brana na kanalu Dunav-Morava-Egej.[3]

Građevinskom fakultetu u Beogradu je poklonio svoju stručnu biblioteku sa preko 300 naslova i poverio na čuvanje originale svojih međunarodnih nagrada, komplete radova do 1996. i jedinstvenu dokumentaciju planiranih aktivnosti koje je vodio tokom svoje karijere.

Preminuo je u Hajlands Ranču, 26. marta 2006. godine, u 92. godini, nakon duge borbe sa Parkinsonovom bolešću. Sahranjen je 1. aprila 2006. na manastirskom groblju Manastira Nova Gračanica u Ilinoisu.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Oženio se 1948. godine Mirjanom Puharić, pravnicom zaposlenom u Saveznom ministarstvu elektroprivrede. Imali su tri ćerke, Veru, Branku i Radu.[10]

Legat[uredi | uredi izvor]

Dedinu kuću iz 1872. godine, najstariju očuvanu u Priboju je zaveštao Zavičajnom muzeju i finansirao je njenu obnovu,[3] sa oko 10.000 tadašnjih dolara, pod uslovom da joj se vrati prvobitni izgled. Kuća svedoči o arhitekturi tadašnjih gradskih kuća i načinu života garskih porodica krajem 19. veka. Uz kuću se nalazi pomoćna zgrada koja služi kao arheološki depo.[20]

U muzeju se nalaze tri legata, a jedan od njih je njegov legat. U muzeju su izloženi njegovi radovi i priznanja. Muzeju je poklonio veliki broj knjiga, projekata i rukopisa, između ostalog i svoju biografiju na engleskom.[20]

Uvedena je i nagrada u vrednosti od 1.000 dolara za najboljeg studenta na Geološkom fakultetu u Beogradu, koja se jednom godišnje dodeljuje na njegov rođendan.[20]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Civrić 2013, str. 56.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i Đorđević 2016, str. 1.
  3. ^ a b v g RTS 2013.
  4. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 410.
  5. ^ a b v g d Đorđević & Dašić 2011, str. 411.
  6. ^ a b v Đorđević & Dašić 2011, str. 412.
  7. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 413.
  8. ^ a b v g d Jovanović 2016, str. 30.
  9. ^ Rajčević & Crnogorac 2017, str. 28.
  10. ^ a b Đorđević & Dašić 2011, str. 414.
  11. ^ a b Civrić 2013, str. 57.
  12. ^ a b Đorđević & Dašić 2011, str. 416.
  13. ^ a b v g d đ Đorđević 2016, str. 2.
  14. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 428.
  15. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 429.
  16. ^ Jovanović 2016, str. 31.
  17. ^ a b Đorđević & Dašić 2011, str. 426.
  18. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 427.
  19. ^ Đorđević & Dašić 2011, str. 439.
  20. ^ a b v Gudurić 2016.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вујица_Јевђевић&oldid=26846575”