Галеб (drama)

Galeb
Anton Čehov čita «Galeba» glumcima Moskovskog Umetničkog teatra, 1898
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Čaйka
Autor	Anton Čehov
Zemlja	Ruska Imperija
Jezik	ruski
Žanr / vrsta dela	drama
Izdavanje
Izdavač	Časopis "Ruska misao"
Datum	1896

Galeb (rus. Чайка) drama je Antona Pavloviča Čehova napisana između 1895 i 1896, a prvi put izvedena 17. oktobra 1896. godine na sceni peterburškog Aleksandrijskog teatra.

Drama Galeb predstavlja prekretnicu u razvoju ruske drame uz odstupanje od scenskih tradicionalnih formi. Kao "nova drama", Galeb nosi promenu koja se prvobitno ogleda u odricanju od teatralnosti i stišavanju dramatizma, pri čemu se bogatstvo radnje, zbivanja, karakterističnih za klasičnu dramu, zamenjuje bogatstvom emocija i smenom raspoloženja.

Drama je prvi put izvedena 1896. u Aleksandrijskom pozorištu u Petrogradu. Međutim, publika, nenaviknuta na 'nove forme', veoma je loše prihvatila ovaj komad. Čehov sam, u jednom svom pismu kaže: "Pišem sa zadovoljstvom, mada strašno odstupam od normi scene. To je komedija u kojoj ima tri ženske uloge, šest muških, četiri čina, pejzaž (pogled na jezero), mnogo priče o književnosti, malo radnje i gomila ljubavi."

U 'Galebu' se prepliću dva osnovna izvora konflikta: ljubav i pitanja umetnosti. Junaci drame, živeći sa ustaljenim navikama, u apatičnoj atmosferi kmetovske Rusije, jednako se vrte u krugovima svojih nesrećnih života, zbog neuzvraćene ljubavi i ličnog neuspeha.

Galeb je jedna od vanserijskih predstava Čehova u istoriji prikazivanja ovog klasika svetske dramske literature u Srbiji. Reditelj meša stilove i postupke od čina do čina i čini predstavu uzbudljivom dekonstrukcijom i potresnim teatarskim eksperimentom u kojem se kombinuje sve: od ironičnog otklona brehtijanskog, preko realističke glume, do unutrašnjih sukoba glavnih likova prikazanih kroz fizički pokret i mizanscensku strukturu.

Likovi

• Irina Nikolajevna Arkadina, po mužu Trepljeva, glumica, 43 godine
• Konstantin Gavrilovič Trepljev, njen sin, mladić, 25 godina
• Petar Nikolajevič Sorin, njen brat, 66 godina
• Nina Mihajlovna Zarečna, devojka, ćerka bogatog posednika
• Ilija Afanasijevič Šamrajev, poručnik u penziji, upravnik kod Sorina
• Polina Andrejevna, njegova žena, Mašina maćeha
• Maša, njegova ćerka, 22 godine
• Boris Aleksejevič Trigorin, književnik-beletrista
• Jevgenije Aleksejevič Dorn, lekar, 55 godina
• Semjon Semjonovič Medvedenko, učitelj
• Jakov, radnik
• Kuvar
• Sobarica

Radnja

Prvi čin

Radnja se odvija na imanju Petra Nikolajeviča Sorina, gde državni savetnik u penziji živi sa sinom svoje sestre — Konstantinom Trepljevim. Njegova sestra, Irina Nikolajevna Arkadina, — poznata glumica, gostuje na imanju sa svojim dragim — još poznatijim beletristom Trigorinim.

Scena iz predstave «Galeb» Malog teatra. Doktor Dorn — Jaroslav Barišev, Arkadina — Irina Muravjova

Trepljev se takođe bavi književnim stvaralaštvom: ukućanima i gostima imanja on sprema predstavu, svoj pozorišni komad, u kom će jedinu ulogu imati Nina Zarečna — ćerka bogatih posednika, suseda Sorina; ona mašta o sceni, ali bavljenju glumom, i pozorištem, neprimerenom za devojke njenog staleža, odlučno se protive roditelji. Konstantin, koji je zaljubljen u Ninu, pravi za nju u parku «pozorište»: što je više bio zakucani podijum, sa zavesom, ali bez zadnjeg zida, što bi bila dekoracija, kao pogled na jezero.

Među gledaocima je i upravnik imanja Sorina, poručnik u penziji, Šamrajev, njegova žena — Polina Andrejevna i ćerka Maša, kao i doktor Dorn. Jedan od gostiju je i sused Sorina, učitelj Medvedenko, koji pati od neuzvraćene ljubavi prema Maši; on zavidi Trepljevu i Nini, koji se, kako se svima čini, vole, i pokušava da izjavi ljubav Maši, ali ona, uvek obučena u crno — u znak žalosti za svojim životom, ne može da mu uzvrati ljubavlju, jer odavno voli Konstantina.

Na kraju dolazi Zarečna, sva u belom. Ona govori tekst u dekadentskom stilu (što odmah primećuje Arkadina): «Ljudi, lavovi, orlovi i jarebice, rogati jeleni, gusani, pauci...» — tekst je čudan, kod većine gledalaca izaziva nedoumice, a kod Arkadine čak direktan protest: ona vidi u toj predstavi pokušaj Trepljeva da poduči «kako treba pisati i šta se mora igrati». Razljućen reakcijama, Konstantin prekida predstavu i odlazi. Nina ne ide za njim, već ostaje sa gledaocima i sa zadovoljstvom prima komplimente posebno od strane Trigorina.

Drugi čin

Isto to imanje, posle dva dana. Na terenu za kroket, Dorn recituje Arkadinoj i Maši; Trigorin zamišljen, peca ribu na kupalištu. Dolazi Nina, zbog imendana Sorina, i videvši život na imanju, čudi se kako se tako malo poznati ljudi u suštini razlikuju od običnih ljudi: poznata glumica se sekira i plače zbog sitnica i gluposti, a poznati pisac, o kom pišu u svim novinama, po ceo dan samo peca i raduje se, kada upeca dve ribe. Nina je toliko zaljubljena u Trigorina, da su se njena osećanja prema Trepljevu potpuno ohladila, pa ga i izbegava. Sam Konstantin povezuje tu promenu sa neuspehom njegove predstave: žene ne praštaju neuspeh; on donosi Nini galeba, kog je ubio, i obećava, da će se on tako uskoro ubiti, — ali kod Nine priznanje Trepljeva izaziva samo ljutnju. Sada je njen idol — Trigorin, koji piše neverovatnu prozu, pa se njoj više ne sviđa Konstantinov način izražavanja svojih misli i osećanja simbolima: kao na primer galeb — jedan u nizu neshvatljivi simbol. Konstantin pokušava da joj izjavi ljubav, ali kada je video da Trigorin dolazi, on se naljutio i otišao.

Trigorin želi da zna kako živi i kako gleda na svet 18-godišnja devojka, — za Ninu, koja mašta o slavi, mnogo je interesantnije da zna kako se osećaju poznati ljudi. Za slavu, ona je spremna sve da žrtvuje. Trigorin pak, svoju slavu nikako ne oseća, on oseća kao teret stalnu obavezu da piše, pa i svoj uspeh smatra preuveličanim; šta god da napiše, stižu mu samo pohvale: «milo, talentovano». Videvši galeba kog je ubio Trepljev, Trigorin zapisuje u svoju knjižicu siže za malu priču o devojci, koja je živela na obali jezera, srećna i slobodna, kao galeb. «Ali je slučajno došao čovek, video je i od dokonosti je ubio, kao eto tog galeba».

Treći čin

Prošlo je nedelju dana. Konstantin pokušava da se ubije, ali neuspešno. Arkadina sumnja da je ljubomora probudila želju Konstantina da se ubije, i sprema se za put u Moskvu: što pre ona odvede Trigorina, tim će bolje biti za sve. Sorin, pak, smatra da jednostrana osećanja nisu jedini razlog Konstantinove nesreće: «Mlad čovek, pametan, živi u selu, u nedođiji, bez para, bez položaja, bez budućnosti. Stidi se i boji svoje praznine… Čini mu se da je suvišan u kući, da samo troši i da je beskoristan». Sorin moli sestru da da Konstantinu novac, da može da se obuče «kao čovek», ode u inostranstvo... Ali za brata Arkadina nema novca.

Galeb u Saratovskom teatru drame
Maša - Tatjana Rodionova i Sorin - Jurij Kudinov

Maša odlučuje da se uda za Medvedenka, da bi prekinula sa svim neuzvraćenim osećanjima prema Trepljevu.

Odmah posle Trigorina i Arkadine, u Moskvu odlučuje da ide i Nina, da postane glumica. Ona poklanja Trigorinu medaljon, na kom je izgravirana stranica jedne od njegovih knjiga; otvorivši knjigu na toj strani, Trigorin čita: «Ako ti nekada zatreba moj život, dođi i uzmi ga». On želi da ostane na imanju, jer mu se čini da je upravo to osećanje, ono koje je on tražio celog života. Trigorin otvoreno priča Arkadinoj o svojim osećanjima i moli je da ga pusti, ali Arkadina ne veruje u ozbiljnost njegovih osećanja, pa ga molbama i lepim rečima na kraju ubeđuje da odustane od Nine.

Konstantin se s majkom stalno svađa zbog Trigorina, mrzi ga jer mu ovaj oduzima Nininu ljubav.

Pred sam polazak, on sreće Ninu i dogovara se s njom o tajnom susretu u Moskvi.

Četvrti čin

Prošlo je dve godine. Sorinu je već šezdeset osma, veoma je bolestan, ali kao i uvek je pun želje za životom. Medvedenko i Maša su se odavno venčali i imaju dete, ali ne i sreće, kao ni prostog blagostanja u njihovom braku: Maša kao i ranije voli Konstantina i veći deo vremena provodi na imanju Sorina, zaboravljajući i na muža, i na dete.

Konstantin se pak kao i pre bavi svojim umetničkim književnim stvaralaštvom, pozorišne komade više ne piše, ali proza koju piše objavljuje se u prestoničkim časopisima. On priča Dornu o tome, što se desilo sa Ninom posle odlaska u Moskvu: iz veze s Trigorinim se rodilo dete, ali je ubrzo umrlo; Trigorin je prestao da je voli i vratio se Arkadinoj. Na sceni je Nini bilo sve gore i gore: glumila je mnogo, ali veoma «grubo, neukusno i s urlicima». Pisala je Trepljevu pisma, ali se nikada nije žalila. U pismima se potpisivala kao "Galeb“. Njeni roditelji ne žele da znaju ništa o njoj.

U goste, na imanje, dolaze Arkadina i Trigorin; u časopisu, koji donosi Konstantinu, objavljena je i njegova i pripovetka Trepljeva.

Konstantin je i sam nezadovoljan time, što piše. Nekada je maštao o «novim formama», a sada iz dosade pronalazi masu razniš šablona i banalnosti u svojim delima. «Šta god da napišem, — sve je to suvo, bezdušno, mračno».

U susednoj sobi se igra loto, a kod Konstantina neočekivano dolazi Nina — razočarana, umorna, ali koja veru u svoj talenat još nije izgubila. Konstantin, kao i obično, voli Ninu: «Zovem vas, ljubim zemlju koju vi gazite; gde god pogledam, svuda vidim vaše lice...» Nina ga ne čuje: iz susedne sobe do nje stiže glas Trigorina, kog voli još više nego ranije. Ona još uvek pamti tekst neuspelog pozorišnog komada Konstantina, — taj naivni tekst se pokazao zauvek vezan za najsrećniji period njenog života. Ona sutra treba da ide u Jelec na predstavu u kojoj će igrati, a moraće ići trećom klasom, «s muškarcima». Odjednom, Konstantin moli Ninu da ga povede sa sobom, ali ona ne pristaje i odlazi sama, te na rastanku poziva Trepljeva da dođe da je gleda, kada postane velika glumica...

Ostavši sam, Trepljev cepa svoje rukopise. U susednoj sobi, gde se igra loto, začuo se zvuk, sličan pucnju. Dorn, rekavši da je to najverovatnije pala čaša sa etrom iz njegovog pribora za prvu pomoć, izlazi iz sobe, a kada se vratio, zamolio je Trigorina da odvede negde Irinu Nikolajevnu, jer «Radi se o tome, da se Konstantin Gavrilovič ubio...»

Analiza

"Galeb" kao psihodrama

Psihodrama, koja je načelno oblik grupne psihoterapije, odigrala je važnu ulogu u kreativnom procesu stvaranja predstave "Galeb“. Određene vežbe zagrevanja, tehnike i postupci bili su sastavni deo proba i praktične/akcione analize teksta/priče.

Pojedinci su mogli da rade na ličnim temama povezanim s procesom ili likom i da istražuju život lika i odnose koji ga determinišu. Mogli su da akciono istražuju različite dinamike koje su se odvijale na nivou grupe i grupnog procesa u kome su se na poseban način prepletala i spajala tri procesa/dinamike/nivoa – pojedinac (lični proces), grupa (grupni proces) i lik/uloga/ odnosi iz Galeba (proces u kojem se nalazi lik i dinamika vezana za status određenog lika u priči pa i dinamika vezana za to koju i kakvu ulogu određeni glumac igra).

U refleksiji/analizi samog procesa istaknuto je da se uspostavljaju različite veze između sva tri nivoa, a pre svega između individualnog i grupnog procesa glumaca te dinamike u kojoj se nalaze likovi u priči.

U grupnom radu, u intenzivnom grupnom procesu svet pojedinca počinje da se preslikava u grupi. Grupa za svakog ima specifičan značaj, on na svoj način (prema svom unutrašnjem svetu) doživljava grupu i zauzima određenu ulogu, status i funkciju u njoj; zato događaji u grupi počinju da utiču na pojedinca na specifičan način.

U ovom slučaju grupa se, osim s ovim već po sebi kompleksnim procesom, susrela i sa trećim faktorom – kreativnom analizom veza, reflektovanja tema i sadržaja između života glumaca i života likova – (uslovno rečeno) trećim nivoom, gde su se problemi, događaji i teme pojedinca i grupe reflektovali ili poklapali sa pričom drame i likova, drugim rečima – kako priča i pojedinačni likovi počinju da utiču na pojedinačnog glumca, grupu i individualni i grupni kreativni proces.

Značajan deo procesa bilo je prepoznavanje prepleta između grupe, pojedinca i tema procesa. Više puta se pokazalo da to nije slučajno. Krize glumaca često su bile posledica urušavanja, izbledelosti, pomeranja granica, linija razdvajanja između njih privatno i likova. Nečiji poseban status u grupi povezan je bio sa ulogom koju igra u predstavi. Stvari iz komada preslikavale su se i u grupi i u pojedincima. Razgovorom i praktičnim radom, pre svega psihodramom, pokušalo se sa distance uočiti zašto se određene teme i problemi javljaju u određenom trenutku, sagledati ih i razrešiti.

Odnosi: Majka-sin

"Svako nešto krije." "Svaka budala može da se suoči sa krizom, ali ono što te stvarno iscrpljuje je svakodnevni život." (Čehov)

U delima Čehova, posebno u dramama, odnosi i psihološke skice su promišljeni, zaokruženi i logični. Čehov je brižljiv posmatrač ljudskog ponašanja, prepoznaje osnovna ljudska htenja, želje i potrebe. Nakon analize koja od 20. veka može da osvetli i perspektive različitih struja psihologije, njegova se detekcija pokazuje kao tačna, ne samo na nivou ponašanja likova (bihevioristička psihologija) već i u smislu motivacija, razloga i dinamika vezanih za njegove likove (na primer, psihoanaliza, dubinska psihologija) i razlog su ponašanja koja Čehov tako dobro oslikava.

U Galebu (kao i u drugim dramama) portretisani odnosi uglavnom izviru iz bliskih – porodičnih, romantičnih i prijateljskih veza, u kojima su nada i očaj kao dve strane medalje. Upravo takve relacije imaju svojstvo da klize i neočekivano se pretaču iz ekstremne ljubavi u mržnju i obrnuto. Likovi kod Čehova izražavaju potrebu da vole i budu voljeni; a i potrebu da vređaju, pa su onda neizbežno i sami povređeni. Čehov shvata da je nada nasuprot očaju direktno vezana za uspeh ili neuspeh u tim konfrontacijama.

Jedan od više razrađenih, kompleksnih i zanimljivih odnosa u Galebu svakako je odnos majke i sina – Arkadine i Kostje. Arkadina svojom grandioznošću, uspehom, etabliranošću i ponašanjem utiče na Kostjino problematično samopoštovanje i samopouzdanje; njeno prisustvo za njega je ogledalo vlastitog neuspeha, ništavnosti. Pritom, nije reč samo o zavisti; od presudnog značaja je i majčino odbijanje. Dinamika odnosa se potpuno razotkriva u sceni trećeg čina, gde smo svedoci duboke veze majke i sina, a tokom njihovog razgovora otkrivamo i na koji način Arkadina sina povređuje i time mu nanosi trajnu štetu, što će za njega na kraju biti fatalno. U toku scene dešava se prelaz od idealizacije majke ("Mama, ti imaš zlatne ruke.") do mržnje, uvreda, namernog povređivanja. Kostja na početku majku moli da mu promeni zavoj, a na kraju ga sam razvezuje i kida. Njene zlatne ruke istovremeno su i otrov koji ga uništava i satire. Njegov odnos je tipično ambivalentan – majka mu treba, želi njenu ljubav, uporište, sigurnost, a mrzi je jer ona nije sposobna ili ne želi da mu to pruži. Iz suprotnosti možda izviru i njegova destruktivnost, agresija – što je manifestacija njegovog potisnutog gneva i frustracije. Oboje igraju tu igru, oboje tokom razgovora doživljavaju neočekivane promene u osećanjima prema onom drugom, promene koje kulminiraju u erupciji uvreda. Teško je odrediti ko od njih dvoje inicira promenu, a kad padne prvi ‘niski udarac’, to je jednakog intenziteta, gradira na obema stranama. Na kraju je Kostja taj koji mora da prihvati majčine uslove i želje, Arkadina, pak, izbegne sinovljeve želje i potrebe. Vidimo je u poziciji moći, dominacije. U toj dinamici strašan je nasilni sukob nežnosti i patološke mržnje; u izražavanju emocija oba lika u afektu necenzurisano i mahnito zadaju udarce jedno drugom. Toga postaju svesni mnogo kasnije, kad je sve već duboko utisnuto u tkivo, bolno i nepovratno. Jasno je da takve scene među njima nisu retkost, one su deo dugotrajne Kostjine traume, izazvane majčinim odbijanjem. Scena u 3. činu samo je epizoda, tek deo u nizu uspostavljenog modela i dinamike – ljubav/mržnja – nastavak trenutka majčinog prvog povlačenja i sinovljeve prve strašne deziluzije. Sin moli, majka ga ne čuje. To je jedan od uzroka Kostjine patnje, možda najoporiji. Na kraju drame, pre no što izvrši samoubistvo, njegova replika nije u vezi s umetnošću, ni sa ljubavlju prema Nini. Ne, on misli i brine za majku: "Neće biti dobro, ako Ninu neko sretne u bašti i kaže mami… To može uznemiriti mamu…" Uprkos tome što za Čehovljevog života psihoanaliza još nije postojala, njegovo delo, dakle i odnos Kostja–Arkadina, zanimljivo je postaviti u perspektivu psihoanalize i nekih teorija unutar nje. Koncept "nesvesnog" u vreme Čehova nije bio raširen, ne zna se je li ga upoznao, a kroz prizmu psihoanalize njegove drame se i te kako dotiču nesvesnog. Likovi su motivisani i prokleti uticajem unutrašnjih sila (recimo, Nina i Trigorin, koji podležu vlasti nezaustavljivih sila ljubavi i strasti; po Jungu arhetip proradi kad ih obuzme Anima i animus).

Kontekst umetnosti 20. veka

• "Nove književne forme uvek proizvode nove životne forme i zato su one tako pune bunta prema konzervativnom ljudskom mišljenju."
• "Pisati ili glumiti, a u isto vreme biti svestan da ne radiš kako treba, to je svakodnevna pojava, a za početnike veoma korisna. (...) A drugo, jednom za svagda treba da se oslobodite straha od uspeha ili neuspeha. Neka vas to ne brine. Vaš zadatak je da igrate, iz dana u dan, tiho i sabrano, da budete spremni na greške, da istrajete u svom glumačkom izrazu." (Čehov)
• "Potrebne su nove forme. Nove forme su potrebne, a ako ih nema - onda ništa nema. (...) Život ne treba prikazivati onakav kakav je, niti onakav kakav treba da bude, nego onakav kakav se javlja u snovima." (Kostja u Galebu)
• "Umetničko delo mora da ima jasnu, određenu misao. Vi morate znati zašto pišete, jer, inače, ako krenete tim živopisnim putem bez određenog cilja, vi ćete zalutati i vaš talenat će vas upropastiti, ubiti." (Dorn u Galebu)

U inscenacijskom smislu, nije reč samo o igranju Čehova, već o stoleću umetnosti posle njega, kroz čiju prizmu možemo bolje da shvatimo njegovo vizionarstvo. Nije moguće ignorisati sve promene u umetnosti od Čehova naovamo; na Čehova možemo da se osvrnemo samo kroz ono što danas jesmo. Jedan od čina se bavi prelazom iz 19. u 20. vek i umetničkim razdobljima i formama koje su se u to vreme razvile. Od impresionizma izražajno se pomera preko ekspresionizma sve do postmodernizma i konceptualne umetnosti, uključujući performans i hepening. Pitanje novih i starih formi, koje Kostja postavlja u prvom činu, inscenacijski se oslanja i razigrano koketira s umetničkim praksama prošlog stoleća.

Sama predstava na nivou forme propituje ono što zaokuplja likove u priči Čehova i prema pozorištu, glumi, stvaralaštvu, umetnosti zauzima različite stavove. Predstava je propitivanje o tome šta je stvaralaštvo i šta raditi sa savremenom umetnošću. Može li se iskoračiti iz okvira ako postoji strah od pogreške? Greška i sloboda umetničkog poteza – gde imperativ rezultata nije primaran – to do čega Kostja dolazi u četvrtom činu ("Ja sve više dolazim do uverenja da nije reč o starim ili novim formama, nego da čovek treba da piše ne misleći ni na kakve forme, da piše tako da mu reči prosto teku iz duše"), jedini su put koji može da prevaziđe staro i nagovesti novo. Mišlju i presijom novim formama nemoguće je izaći iz pretpostavljenog okvira. Dakle, kako sebi dopustiti pogrešku, inkorporirati je u kreaciju kao sastavni deo, kako sebi dopustiti da budeš (ne)trasgresivan, (ne)zanimljiv, (ne)inovativan, (ne)artikulisan, (ne)provokativan, (ne)iskren... i kakav je okvir potreban da sve te pogreške postanu stvaralački čin? Marsel Dišan je upravo ovim poslednjim izazvao revoluciju umetnosti i njome obeležio čitavo 20. stoleće.

• Galeb Antona Čehova; režija Tomi Janežič; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2012/13. Fotografije su deo foto zbirke SNP-a.
• 
  „Galeb", Drama SNP-a, Novi Sad, 2012/13
• 
  „Galeb”, Drama SNP-a, Novi Sad, 2012/13; Jasna Đuričić
• 
  „Galeb”, Drama SNP-a, Novi Sad, 2012/13; Deneš Debrei, Draginja Voganjac
• 
  „Galeb”, Drama SNP-a, Novi Sad, 2012/13; Boris Isaković, Jasna Đuričić, Boris Liješević

Ekranizacija

Godina	Zemlja	Naziv	Režiser	U ulogama	Napomena
1968	SAD Ujedinjeno Kraljevstvo	Galeb (The Sea Gull)	Sidni Lumet	Džejms Mejson (Trigorin), Vanesa Redgrejv (Nina), Simon Sinjore (Arkadina), Dejvid Vorner (Trepljev), Hari Endruz (Sorin), Denholm Eliot (Dorn)	Film po motivima pozorišne predstave Sidni Lumeta
1970	Sovjetski Savez	Galeb ("Čaйka")	Julij Karasik	Alja Demidova (Arkadina), Vladimir Četverikov (Trepljev), Nikolaj Plotnikov (Sorin), Ljudmila Saveljeva (Nina), Jurij Jakovljev (Trigorin), Armen Džigarhanjan (Šamrajev), Jefim Kopeljan (Dorn)	Mosfilm
1977	Italija	Galeb (Il gabbiano)	Marko Belokio	Laura Beti (Arkadina), Pamela Vilorezi (Nina), Remo Džirone (Trepljev), Đulio Brogi (Trigorin)
2005	Rusija	Galeb	Margarita Terehova	Margarita Terehova (Arkadina), Aleksandar Terehov (Trepljev), Jurij Solomin (Sorin), Ana Terehova (Nina), Andrej Podošjan (Šamrajev), Andrej Sokolov (Trigorin)

• 2003 (Nemačka; rež. Gilbert Beronneau)
• 2003 (Francuska—Kanada; rež. Claude Miller)
• 2007 «Nachmittag» (Nemačka; rež. Angela Šanelek)
• 2010 — Planirana ekranizacija predstave Jana Riksona u Rojal Kortu

Literatura

• A. P. Čehov, Izabrana dela i pisma u 30 tomova
• E. Karpov, Vera Fjodorovna Komisarževska na scene Imperatorskog Aleksandrijskog pozorišta // Zbornik uspomena V. Komisarževske. SPb, 1911.
• Nikolaj Efros «Galeb» A. P. Čehova na scene Moskovskog Umetničkog Teatra, 1944.
• Jurij Jurjev Zapisi. L.-M., 1948.
• E. Davidova Prva predstava «Galeba» u Ukrajini // Teatar. 1954. № 7.
• Marijana Strojeva, Čehov i Umetnički teatar. M., 1955.
• M. M. Čitau Premijera «Galeba»