Pređi na sadržaj

Geti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zemlja Geta na mapi istočne Evrope pre 218. p. n. e.
Geti na mapi istočne Evrope oko 200. p. n. e.

Geti (lat. Getae; antgrč. Γέται; rum. Geţi, bug. Гети) su bili tračka plemena nastanjena pretežno na području današnjih država Rumunije i Bugarske. Od 7. veka p. n. e. Geti su bili u kontaktu sa grčkim kolonijama na obali Crnog mora.

U 4. veku p. n. e. Geti su potisnuli Agatirse sa područja današnjeg Banata. Istoričar Dr Samuel Borovski je smatrao da su „rimski šančevi“ u istočnom i južnom Banatu bili getski odbrambeni šančevi, kojima su se oni branili od Dačana. Prema ovom gledištu, Geti su živeli u ravnici od tih šančeva prema zapadu pa do Tise i prema severu do Moriša.

Budući da su Geti živeli u zemljama koje su Grcima bile malo poznate, ali su u isto vrieme bile dobro poznate po imenu, to je dovelo do mnogih zabuna - posebno u doba kasne antike. Tako je Julijan Otpadnik izvestio pobedu Geta nad Gotima. Osim toga, tokom ovog perioda postaje opšte prihvaćeno da se toponimi i etnonimi iz doba procvata grčke civilizacije prenesu u sadašnjost. Na primer, u Vizantiji još u 12. veku. bio je običaj da se svi nomadi u severnom Crnomorskom regionu nazivaju Skitima, sve do Pečenega i Polovca, ne uzimajući u obzir da li su ova plemena zaista na neki način međusobno povezana. Ovo treba imati na umu pri ocenjivanju izveštaja o kasnim prihodima. Dakle, Jordanes je smatrao da su Goti naslednici istorije Geta. Takvo gledište nema drugu osnovu osim jednostavne saglasnosti, a objašnjava se željom da se istorija njegovog naroda učini drevnijom, budući da prema drevnim shvatanjima narod koji nije imao vekovnu prošlost nije mogao računati na poštovanje.[1]

Religija

[uredi | uredi izvor]

Zalmoksis je bio poštovan kao jedini bog. Herodot je Gete nazvao onima „koji veruju u svoju besmrtnost“, „jer prema svojoj veri neće umreti, već će otići u Zalmoksis“. Zalmoksis je „učio da ni on, ni njegovi gosti, ni njihovi potomci neće umreti, već će samo otići na drugo mesto gde će živeti večno, uživajući u svim blagodatima“.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Podaci o Getima tokom 6. veka pre nove ere poznati su zahvaljujući Herodotovom delu. Persijski kralj Darije I 514. p. n. e. poslao je vojsku protiv Skita u Malu Skitiju (sada Dobrudža). Tračka plemena (Thinoi, Skirmiadoi, Tranipsai, Nipsaioi i druga) nisu pružala veliki otpor persijskoj vojsci. Kako Herodot izveštava ovo:

“Prije nego što je stigao do Istre, Darije je prvo osvojio Gete, koji se smatraju besmrtnima. Tračani iz Salmedesa i oni koji žive severno od Apolonije i gradova Mesambrije, zvani skirmiads i nipses, predali su se Dariju bez borbe. Međutim, Geti, najhrabriji i najpošteniji među Tračanima, pružili su oružani otpor kralju, ali su odmah pokoreni “ [2].

Uključivši Gete u svoju vojsku, Darije se tada približio Istri (Dunav) i prešao je (Herodot 4, 97). Pohod je trajao do 512. p. n. e., kada se persijska vojska, iscrpljena i iscrpljena borbama, okrenula nazad, napuštajući nedavno osvojene teritorije. Pretpostavlja se da je Darije napredovao dalje od Budžaka (u svakom slučaju, bez prelaska Dnjestra). Geti su ostali na novoj teritoriji za sebe, koju su počeli da razvijaju [3].

Geti i Dačani su, kasnije, svoja neprijateljstva zamenili savezom protiv Rimljana.

Istorijski događaji 5. veka pre nove ere. i prve polovine narednog veka, nema pisanih izvora, iako je već prikupljen prilično bogat arheološki materijal. Samo na teritoriji Republike Moldavije, od 190 do 250 spomenika povezano je sa Getima. Sudeći prema razmerama grčkih izvora, najvažniji centri Geta u ovom periodu nalazili su se u blizini sela Butuceni, Trebujeni i Saharna (oko njih su koncentrisane čitave grupe spomenika), kao i Hanska, Stolničeni, Hrtopul Mare, Alchedar, Mateuts, Khlizheni, Rud itd.[4] U rumunskoj Moldaviji sledeći spomenici pripadaju istoj grupi: Kaiata (okrug Vrancea), Fedesti-Cetatsue, Bunesti i Raducaneni (okrug Vaslui), Mosna (okrug Iasi) itd.

U 4. veku pre nove ere. na jugozapadu staništa Geta počinje da raste država Antička Makedonija sa kojom je sklopljen savez. Do tog trenutka, na severu, skitski kralj Atej je uspeo da formira veliku državu na zapadnim granicama Velike Skitije u severnom crnomorskom regionu. Nakon raskida privremenog saveza sa Makedonijom sredinom 4. veka p. n. e, Atej osvaja Gete pod vođstvom nepoznatog komandanta i zauzima skoro čitavu deltu Dunava. Godine 339. p. n. e. kao rezultat krvave bitke između skitskih trupa i makedonske vojske Filipa II, car Atej je ubijen, a njegove trupe poražene. Mala Skitija je na kratko vreme pod vlašću Makedonije.

Kao rezultat ovih događaja, Skiti su proterani iz Budžaka, koji je došao pod kontrolu Geta. Godine 331. p. n. e. bili su povedeni kao pomoćna sila za Zopirionov pohod na grčke gradove u severnom crnomorskom regionu. Međutim, Zopiriona su odbili donjonjeparski Skiti, koji su pritekli u pomoć stanovnicima Olbije, i umro pre nego što je uspeo da pređe Dunav. Nakon toga, pobednički Skiti napali su Gete. Gotovo sva naselja Geta između Dnjestra i Karpata do tada pokazuju znakove uništenja, nakon čega se život na njima nije nastavio. Nekoliko decenija ceo ovaj region je bio pust [5].

Međutim, Geti su se održali u susednim oblastima donjeg Dunava. Jedan od njihovih kraljeva, Dromihet, uspeo je 293/292. p. n. e. da porazi vojsku Lizimaha u „pustinji Geta“ (Budžak). Strabon izveštava o ovome:

„Dromihet - kralj Geta u doba Aleksandrovih naslednika - živog je uhvatio Lizimaha, koji je krenuo protiv njega. Ukazujući zatim Lizimahu na njegovo siromaštvo i njegovo pleme, a istovremeno i na njihovu nezavisnost, savetovao je Lizimaha da se ne bori sa takvim plemenima, već da stupi u prijateljske odnose s njima. Nakon ovih reči, car je zatvoreniku priredio srdačnu dobrodošlicu i, sklopivši s njim prijateljski sporazum, pustio ga je na slobodu “ [6].

Međutim, dostupni pisani podaci nisu dovoljni za izvođenje zaključaka o tome koje su bile granice kraljevine Dromiheta i gde je bilo njeno središte. U svakom slučaju, ne bi mogao pokriti samo Budžak, budući da je Getskih spomenika u njemu za ovo vreme izuzetno malo. „Relativno mala populacija Geta u stepskim regionima međudnjevsko-dunavskog međutoka teško da bi mogla biti takva vojna sila koja je bila sposobna da se odupre Lizimahu“ [7].

U proleće 61. p. n. e. Gaj Antonije iz Hibrida, nastavljajući agresivne pohode Rimljana u Trakiji, napao je Gete, ali je neočekivano naišao na žestok otpor. Blizu grada Istre u Maloj Skitiji su ga porazile združene trupe Geta, Bastarna i Grka, a on sam je zarobljen. Ovaj neočekivani poraz, kao i unutrašnji sukobi unutar samog Rima, zaustavili su napredovanje Rimljana prema Dunavu.

Sredinom 1. veka pre nove ere vladar čitavog Donjeg Podunavlja bio je Burebista, koga izvori nazivaju ponekad get, ponekad dačanin. Njegovi pohodi nisu ugrozili samo Trakiju i gradove zapadne obale Ponta, već čak i granice rimske provincije Makedonije [8]. Nakon preuzimanja vlasti, Cezar je planirao pohod na Gete, ali je njegovo ubistvo sprečilo rat. Međutim, Burebista je ubijen iste godine i od tog trenutka termin "Geti" konačno postaje anahronizam za označavanje novih naroda koji su okupirali bivšu teritoriju Geta.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Zavьяlova N.A. Agonalьnostь v kulьture Kitaя: ot drevnosti do naših dneй”. Čelovek i kulьtura. 3 (3): 16—23. 2018. ISSN 2409-8744. doi:10.25136/2409-8744.2018.3.26374. 
  2. ^ Shestakova, N. F. (2019). „WELSH "HERODOTUS" AND THE BIRTH OF HISTORICAL SCIENCE IN WALES AT THE TURN OF THE 19TH AND 20TH CENTURIES”. Vestnik Permskogo universiteta. Istoriя (2(45)): 137—141. ISSN 2219-3111. doi:10.17072/2219-3111-2019-2-137-141. 
  3. ^ „Kozlov M.N. Antihristianskie dviženiя v Karpato-Dnestrovskom regione (konec X – vtoraя polovina XII vv.)”. Istoričeskiй žurnal: naučnыe issledovaniя. 3 (3): 240—247. 2016. ISSN 2222-1972. doi:10.7256/2222-1972.2016.3.19551. 
  4. ^ Liseckiй, F. N.; Goleusov, P. V.; Čepelev, O. A. (2013). „Razvitie černozemov Dnestrovsko-Prutskogo meždurečья v golocene”. Počvovedenie. 2013 (5): 540—555. ISSN 0032-180X. doi:10.7868/s0032180x13050109. 
  5. ^ Levinskiй, V. M.; Levinskiй, M. V. (2010-12-11). „AS-INTERFACE: OSNOVNЫE SVEDENIЯ I PRIMER ISPOLЬZOVANIЯ”. Avtomatizacія tehnologіčnih і bіznes-procesіv. 3 (3). ISSN 2312-931X. doi:10.15673/2312-3125.3/2010.33384. 
  6. ^ „perevod”. dx.doi.org. Pristupljeno 2021-08-03. 
  7. ^ Clark, K.W. (1979). „Editorial”. Agricultural Systems. 4 (4): 237—238. ISSN 0308-521X. doi:10.1016/0308-521x(79)90001-5. 
  8. ^ A.V., IVANOVA; N.V., KOSTINA; G.S., ROZENBERG; S.V., SAKSONOV (2016). „SEMEЙSTVENNЫE SPEKTRЫ FLOR TERRITORII VOLŽSKOGO BASSEЙNA”. Botaničeskiй žurnal. 101 (9): 1042—1055. ISSN 0006-8136. doi:10.1134/s0006813616090040. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Tutorov, Milan (2001). Banatska rapsodija - istorija Zrenjanina i Banata. Novi Sad. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гети&oldid=27846633”