David Dušman

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
David Dušman
David Dušman
Lični podaci
Datum rođenja(1923-04-01)1. april 1923.
Mesto rođenjaDancig, Slobodan grad Dancig
Datum smrti4. jun 2021.(2021-06-04) (98 god.)
Mesto smrtiMinhen, Njemačka
NarodnostJevrej
Vojna karijera
VojskaCrvena armija
Učešće u ratovimaDrugi svjetski rat
Odlikovanja

David Dušman (rus. Давид Александрович Ду́шман; Slobodan grad Dancig, 1. april 1923[1] – Minhen, 4. jun 2021) bio je sportski mačevalac, trener sovjetske ženske reprezentacije u mačevanju. Tokom Drugog svjetskog rata bio je pripadnik Crvene armije. Do svoje smrti smatran je poslednjim živim oslobodiocem koncentracionog logora Aušvic.[2][3] Zaslužni je trener SSSR.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Dušman je rođen 1923. godine u jevrejskoj porodici. Njegova je majka, pedijatar po zanimanju, je iz političkih razloga prijavila Minsk kao mjesto rođenja.[1] Dušman je dio djetinjstva proveu u Minsku prije nego što se sa porodicom preselio u Moskvu. Njegov otac je bio vojni ljekar u Crvenoj armiji sa činom generala i glavni sportski ljekar u Moskvi. Tokom Staljinovih čistki 1938. njegov otac je uhapšen i deportovan u gulag u Sibir. U gulagu je 1949. preminuo od iznemoglosti. Rehabilitovan je tek mnogo godina kasnije.[4]

Dušman je dobrovoljno stupio u Crvenu armiju nakon napada nacističke Njemačke na Sovjetski Savez 22. juna 1941. Imao je 17 godina. Tokom rata je tri puta ranjavan od čega jednom u stomak, a jednom u grudi. Tri puta je gorio tenk u kojem se nalazio.[5] Borio se u bitkama za Bjalistok i Minsk, Staljingrad i u Kurskoj bici.[5]

Oslobađanje Aušvica[uredi | uredi izvor]

Kao pripadnik 322. streljačke divizije, 60. armije u sastavu 1. Ukrajinskog fronta (pod komandom general-pukovnika Pavela Kuročkina) bio je na putu za Varšavu kada je stiglo naređenje da pet tenkova ode u Aušvic i pomogne pješadiji koja se tamo uputila.[3][5]

Dušman je svojim tenkom T-34, 27. januara 1945. probio žičanu električnu ogradu koncentracionog logora Aušvic-Birkenau čime je započelo oslobađanje Aušvica.[3] O oslobađanju i utiscima iz Aušvica je rekao: "Kad smo došli, porušili smo sve ograde i barikade. Njemački čuvari su već bili pobjegli. Svi me pitaju šta sam vidio. Šta sam mogao da vidim kroz uski prorez na tenku: iznemogle, jako mršave ljude u prugastim unifromama kako se lelujaju iz baraka. I oči...ogromne oči." Nakon što su im ostavili hranu, konzerve i hljeb koje su imali sa sobom, nakon nekih dvadesetak minuta nastavili su dalje prema Njemačkoj.[5]

U jednom razgovoru sa đacima u Dortmundu, Dušman je rekao da Sovjetskim vojnicima Aušvic tada nije djelovao tako strašno, jer nisu vidjeli krematorijume, ni brda cipela i odjeće ubijenih logoraša predodređenih za istrebljenje radom i gasom. Tada su bili uvjereni da su usput vidjeli i doživjeli mnogo gore.[5] Tada nije znao šta je Aušvic zapravo. "Za to sam saznao tek poslije rata", rekao je kasnije.[4] U poslijeratnim godinama nikada nije pozvan na komemoracije u Aušvicu, ali ni on nije imao potrebu da se tamo vraća: "Nisam mogao da prestanem da plačem."[6]

Mačevanje[uredi | uredi izvor]

Poslije rata, Dušman je studirao medicinu i sport u Moskvi. Tokom studija je, kao član Spartaka iz Moskve, postao sovjetski prvak u mačevanju, a kasnije od 1952. do 1988 bio je trener mačevanja ženske sovjetske reprezentacije. Trenirao je brojne svetske i olimpijske šampione.[5] Sovjetska ženska reprezentacija je na Ljetnim olimpijskim igrama 1960. po prvi put osvojila zlato u disciplini floret kao tim. Do 1988. godine sportisti su, pod nadzorom Dušmana, osvojili brojna odličija na svjetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama.[3] Kao trener, Dušman je svjedočio atentatu na izraelske sportiste na Ljetnim olimpijskim igrama u Minhenu 1972: "Čuli smo pucnje i brujanje helikoptera iznad nas. Bili smo smješteni tačno preko puta izraelskog tima. Mi i svi ostali sportisti bili smo zgroženi"[5][3][4] Svoju trenersku karijeru Dušman je okončao 1988, ali je ostao aktivan mačevalac gotovo do svoje smrti.[3] Nakon nesreće na Svjetskom prvenstvu u mačevanju 1982. kada je Matijas Ber usmrtio Vladimira Smirnova, Dušman je bio jedan od prvih koji je pokušao da utješi teško šokiranog olimpijskog šampiona Bera. Uzeo je Bera u naručje i rekao: "Ne možete si pomoći. Takvu nesreću je Bog unapred odredio."[7]

Nakon pada granica Istočnog bloka, Dušman napušta Sovjetski Savez i seli se u Austriju gde je živio nekoliko godina.[2] Sa suprugom Zojom se 1996. doseljava u Minhen.[4][3] Od 2003. je bio trener u Olimpijskom mačevalačkom klubu u Minhenu, a njegova maksima bila: "Mačevanje nije sport samo za telo, već i za um. Radi se o psihologiji i o učenju da čitate ljude, da biste bili brži od svog kolege, da biste znali šta vaš protivnik radi pre nego što to sam učini."[8] Do svoje 94. godine, Dašman je gotovo svakodnevno je odlazio u klub da drži časove mačevanja. Obilazio je škole gdje je kao veteran govorio o svojim iskustvima tokom rata.[3] Nikad nije imao mržnju prema Nijemcima govoreći: "Nismo se borili protiv Nijemaca, već protiv fašizma.[2] Na svoj 98. rođendan postao je počasni član Jevrejske zajednice u Minhenu i Gornjoj Bavarskoj.[2]

Odlikovanja[uredi | uredi izvor]

Dušman je nosilac 40 medalja i odlikovanja.[4] Između ostalih dobitnik je:

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Kriegsveteran erinnert sich an die Befreiung des KZ Auschwitz”. Screenocean. 29. 1. 2020. Pristupljeno 8. 6. 2020. 
  2. ^ a b v g Reister, Helmut (15. 04. 2021). „Eine lebende Legende”. Jüdische Allgemeine. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Reister, Helmut (28. 01. 2021). „Der letzte Befreier von Auschwitz”. Jüdische Allgemeine. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  4. ^ a b v g d Reister, Helmut (30. 3. 2018). „Auschwitz-Befreier feiert 95. Geburtstag: Bewegtes Leben von David Dushman”. Abendzeitung München. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  5. ^ a b v g d đ e Roščić, Dijana (7. 6. 2021). „Preminuo David Dušman - poslednji oslobodilac Aušvica”. Dojče vele. Pristupljeno 9. 6. 2021. 
  6. ^ Zeller, Helmut (26. 1. 2015). „Der Mann, der den Zaun von Auschwitz niederwalzte”. Süddeutsche Zeitung. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  7. ^ Beck, Oskar (17. 07. 2016). „Tod eines Fechters”. Welt. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  8. ^ „Freude am Fechten seit 1952 : Vereinsgeschichte Olympischer Fechtclub München”. OFC München. Pristupljeno 8. 6. 2021. 
  9. ^ Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 20 iюlя 2020 goda № 467 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii»
  10. ^ Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 26 iюnя 1995 goda № 636 «O nagraždenii gosudarstvennыmi nagradami Rossiйskoй Federacii rabotnikov akcionernыh obщestv, predpriяtiй, organizaciй i voennoslužaщih»
  11. ^ a b v g „Soboleznovaniя Posolьstva Rossii v FRG v svяzi s končinoй veterana Velikoй Otečestvennoй voйnы Davida Aleksandroviča Dušmana”. Posolьstvo Rossii v Germanii. 5. 6. 2021. Arhivirano iz originala 07. 06. 2021. g. Pristupljeno 9. 6. 2021. 
  12. ^ a b v g „Ušёl iz žizni David Dušman”. Naučno-prosvetitelьnый centr «Holokost». 6. 6. 2021. Pristupljeno 9. 6. 2021. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Душман&oldid=27686240”