Пређи на садржај

Давид Душман

С Википедије, слободне енциклопедије
Давид Душман
Давид Душман
Лични подаци
Датум рођења(1923-04-01)1. април 1923.
Место рођењаДанциг, Слободан град Данциг
Датум смрти4. јун 2021.(2021-06-04) (98 год.)
Место смртиМинхен, Њемачка
НародностЈевреј
Војна каријера
ВојскаЦрвена армија
Учешће у ратовимаДруги свјетски рат
Одликовања

Давид Душман (рус. Давид Александрович Ду́шман; Слободан град Данциг, 1. април 1923[1] – Минхен, 4. јун 2021) био је спортски мачевалац, тренер совјетске женске репрезентације у мачевању. Током Другог свјетског рата био је припадник Црвене армије. До своје смрти сматран је последњим живим ослободиоцем концентрационог логора Аушвиц.[2][3] Заслужни је тренер СССР.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Душман је рођен 1923. године у јеврејској породици. Његова је мајка, педијатар по занимању, је из политичких разлога пријавила Минск као мјесто рођења.[1] Душман је дио дјетињства провеу у Минску прије него што се са породицом преселио у Москву. Његов отац је био војни љекар у Црвеној армији са чином генерала и главни спортски љекар у Москви. Током Стаљинових чистки 1938. његов отац је ухапшен и депортован у гулаг у Сибир. У гулагу је 1949. преминуо од изнемоглости. Рехабилитован је тек много година касније.[4]

Душман је добровољно ступио у Црвену армију након напада нацистичке Њемачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941. Имао је 17 година. Током рата је три пута рањаван од чега једном у стомак, а једном у груди. Три пута је горио тенк у којем се налазио.[5] Борио се у биткама за Бјалисток и Минск, Стаљинград и у Курској бици.[5]

Ослобађање Аушвица

[уреди | уреди извор]

Као припадник 322. стрељачке дивизије, 60. армије у саставу 1. Украјинског фронта (под командом генерал-пуковника Павела Курочкина) био је на путу за Варшаву када је стигло наређење да пет тенкова оде у Аушвиц и помогне пјешадији која се тамо упутила.[3][5]

Душман је својим тенком Т-34, 27. јануара 1945. пробио жичану електричну ограду концентрационог логора Аушвиц-Биркенау чиме је започело ослобађање Аушвица.[3] О ослобађању и утисцима из Аушвица је рекао: "Кад смо дошли, порушили смо све ограде и барикаде. Њемачки чувари су већ били побјегли. Сви ме питају шта сам видио. Шта сам могао да видим кроз уски прорез на тенку: изнемогле, јако мршаве људе у пругастим унифромама како се лелујају из барака. И очи…огромне очи." Након што су им оставили храну, конзерве и хљеб које су имали са собом, након неких двадесетак минута наставили су даље према Њемачкој.[5]

У једном разговору са ђацима у Дортмунду, Душман је рекао да Совјетским војницима Аушвиц тада није дјеловао тако страшно, јер нису видјели крематоријуме, ни брда ципела и одјеће убијених логораша предодређених за истребљење радом и гасом. Тада су били увјерени да су успут видјели и доживјели много горе.[5] Тада није знао шта је Аушвиц заправо. "За то сам сазнао тек послије рата", рекао је касније.[4] У послијератним годинама никада није позван на комеморације у Аушвицу, али ни он није имао потребу да се тамо враћа: "Нисам могао да престанем да плачем."[6]

Мачевање

[уреди | уреди извор]

Послије рата, Душман је студирао медицину и спорт у Москви. Током студија је, као члан Спартака из Москве, постао совјетски првак у мачевању, а касније од 1952. до 1988 био је тренер мачевања женске совјетске репрезентације. Тренирао је бројне светске и олимпијске шампионе.[5] Совјетска женска репрезентација је на Љетним олимпијским играма 1960. по први пут освојила злато у дисциплини флорет као тим. До 1988. године спортисти су, под надзором Душмана, освојили бројна одличија на свјетским првенствима и Олимпијским играма.[3] Као тренер, Душман је свједочио атентату на израелске спортисте на Љетним олимпијским играма у Минхену 1972: "Чули смо пуцње и брујање хеликоптера изнад нас. Били смо смјештени тачно преко пута израелског тима. Ми и сви остали спортисти били смо згрожени"[3][4][5] Своју тренерску каријеру Душман је окончао 1988, али је остао активан мачевалац готово до своје смрти.[3] Након несреће на Свјетском првенству у мачевању 1982. када је Матијас Бер усмртио Владимира Смирнова, Душман је био један од првих који је покушао да утјеши тешко шокираног олимпијског шампиона Бера. Узео је Бера у наручје и рекао: "Не можете си помоћи. Такву несрећу је Бог унапред одредио."[7]

Након пада граница Источног блока, Душман напушта Совјетски Савез и сели се у Аустрију где је живио неколико година.[2] Са супругом Зојом се 1996. досељава у Минхен.[3][4] Од 2003. је био тренер у Олимпијском мачевалачком клубу у Минхену, а његова максима била: "Мачевање није спорт само за тело, већ и за ум. Ради се о психологији и о учењу да читате људе, да бисте били бржи од свог колеге, да бисте знали шта ваш противник ради пре него што то сам учини."[8] До своје 94. године, Дашман је готово свакодневно је одлазио у клуб да држи часове мачевања. Обилазио је школе гдје је као ветеран говорио о својим искуствима током рата.[3] Никад није имао мржњу према Нијемцима говорећи: "Нисмо се борили против Нијемаца, већ против фашизма.[2] На свој 98. рођендан постао је почасни члан Јеврејске заједнице у Минхену и Горњој Баварској.[2]

Одликовања

[уреди | уреди извор]

Душман је носилац 40 медаља и одликовања.[4] Између осталих добитник је:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Kriegsveteran erinnert sich an die Befreiung des KZ Auschwitz”. Screenocean. 29. 1. 2020. Приступљено 8. 6. 2020. 
  2. ^ а б в г Reister, Helmut (15. 04. 2021). „Eine lebende Legende”. Jüdische Allgemeine. Приступљено 8. 6. 2021. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж Reister, Helmut (28. 01. 2021). „Der letzte Befreier von Auschwitz”. Jüdische Allgemeine. Приступљено 8. 6. 2021. 
  4. ^ а б в г д Reister, Helmut (30. 3. 2018). „Auschwitz-Befreier feiert 95. Geburtstag: Bewegtes Leben von David Dushman”. Abendzeitung München. Приступљено 8. 6. 2021. 
  5. ^ а б в г д ђ е Roščić, Dijana (7. 6. 2021). „Preminuo David Dušman - poslednji oslobodilac Aušvica”. Dojče vele. Приступљено 9. 6. 2021. 
  6. ^ Zeller, Helmut (26. 1. 2015). „Der Mann, der den Zaun von Auschwitz niederwalzte”. Süddeutsche Zeitung. Приступљено 8. 6. 2021. 
  7. ^ Beck, Oskar (17. 07. 2016). „Tod eines Fechters”. Welt. Приступљено 8. 6. 2021. 
  8. ^ „Freude am Fechten seit 1952 : Vereinsgeschichte Olympischer Fechtclub München”. OFC München. Приступљено 8. 6. 2021. 
  9. ^ Указ Президента Российской Федерации от 20 июля 2020 года № 467 «О награждении государственными наградами Российской Федерации»
  10. ^ Указ Президента Российской Федерации от 26 июня 1995 года № 636 «О награждении государственными наградами Российской Федерации работников акционерных обществ, предприятий, организаций и военнослужащих»
  11. ^ а б в г „Соболезнования Посольства России в ФРГ в связи с кончиной ветерана Великой Отечественной войны Давида Александровича Душмана”. Посольство России в Германии. 5. 6. 2021. Архивирано из оригинала 07. 06. 2021. г. Приступљено 9. 6. 2021. 
  12. ^ а б в г „Ушёл из жизни Давид Душман”. Научно-просветительный центр «Холокост». 6. 6. 2021. Приступљено 9. 6. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Давид_Душман&oldid=28691499”