Dalimilova hronika

Dalimilova hronika

Jedan prikaz iz 2005. godine latinski prevod Dalimilove hronike tzv. „Pariski rukopis“. Slika prikazuje smrt Svetoj Ljudmile.

Dalimilova hronika (češ. Dalimilova kronika; Kronika tak řečeného Dalimila) je prvi istorijski dokument napisan na češkom jeziku, pa je samim tim i jedan od najvrednijih istorijskih dokumenata češkog naroda. Datira iz prve polovine 14. veka.

Autor hronike je Dalimil Mezeřický, nazivan u nekim izvorima i kao Zak Hynek z Dubé i Havel Lemberka. Ne zna se sa sigurnošću ko je on bio i kako mu je bilo pravo ime ali se smatra da je verovatno bio sveštenik, boleslavski kanonik.

Hronika je zapisana iz više delova. Dalimil je pisanje započeo nakon 1310. godine. Najveći deo poglavlja, ukupno 106, je završen do 1314. godine, a u narednih nekoliko godina još dodatna četiri poglavlja, uz manje dopune, do 1326. godine kada je hronika završena.

Počinje predgovorom u kojem autor kaže da će „napisati koliko zna o istoriji ali da se nikada ne može znati sve“.

Autor i njegovi stavovi

Ni u vlastitoj hronici, ni u tadašnjem vremenu se niko nije prijavio kao autor ovog dela i sve do današnjih dana nije pošlo za rukom da se ovo delo na zadovoljavajući način spoji sa nekim čovekom. Analizom informacija koje su tu naznačene u ovom delu možemo zaključiti da se radi o visoko obrazovanom čoveku toga doba verovatno plemić ili iz redova sveštenstva i ako se u najnovije vreme pre smatra da je bio pre duhovnog zvanja i prema najnovijim istraživanjima se smatra da je Dalimil bio svešteno lice. Bio je ubeđen u odgovornost vladara za sudbinu zemlje i naroda i ceni češke vladare koji su se negativno odnosili prema nemačkom elementu.

U istraživanje o autoru je izrazito posegla češka barokna istoriografija, kada je sa ovim delom spojila nekog boleslavskog kanovika Dalimira Meziržičskog koji se navodi u Hajkovoj hronici kao izvor (prvo kao Tomaš Pešina iz Čehoroda, kasno se sa time saglatio i Bohuslav Balbin). Iako danas vladaju dvojbe da li je neko takav uopšte postojao ostalo je ovo ime kao poznato i u upotrebi. Potvrdu o Dalimilu je preuzeo Gelasius Dobner. Prvi koji je u Dalimilovo autorstvo posumnjao bio je František Faustim Prohazka. Josef Jireček navodio je da je to mogao da bude neki johanitski vitez (u tom pogledu autor izjavljuje da je ratove u kraljevstvu u godinama 1309—1310. pratio iz Male Strane gde se nalazila crkva Device Marije pod lancem i da je poticao iz roda Ronovca. Jozef Vitjezeslav Šimak je poistovetio autora Jindržih Berka Dubeom čemu se usprotivio Josef Beran svojim tvrđenjem da je to mogao biti Havel iz Lemberka unuk Svetog Zdislava. František Mihalek Bartoš se saglasio da se radi o johanita ali je mesto njegovog stanovanja pomerio u Mladu Boleslav. M. Očadlik identifikovao je Dalimila kao Jana iz Držica. Zdenek Kristen je opovrgao da bi se moglo raditi o svešteniku, a na njega se nadovezeo Zdenjek Fijala koji navodi da je to bio obrazovan plemić ili pre niže duhovno lice u službi nekog plemića.. Do sada poslednju hipotezu je izložio Tomaš Edel da je to johanita u žitavskoj komuri Jindržih Varnsdorf, ali ovo tvrđenje ima red napadnutih tvrđenja. Odmah u uvodu je postavljen cilj da se razradi domaći događaj i ogradi tada omiljeno kazivanje o tuđim viteškim sudbinama. Na mnogim mestima se nude tuđi štetni uticaji i mode (turnirima, dvorskim svečanostima odevanjima i sl.) odbacuje ženidbe čeških feudalaca sa tuđinkama (naročito Nemicama) i vaspitanje njihove dece po tuđim pravilima i uzorima ili u tuđini. U ovom smislu je predlagano da hronika nije dokaz da istorija nacionalizma ne počinje tek 18. vekom.

Izvori i sadržaj

U uvodu autor navodi od svih izvora koje je autor upotrebljavao samo pet hronika: hroniku boleslavsku, prašku, brževnovsku, opatovicku i višehradsku (tom tekstu još dodaje i hroniku moravsku i nemačku). Bilo je učinjen red eksperimenata koji se težili da identifikuju ove izvore ali nisu svi bili jednoznačni. Pretpostavlja se da praška i brževnovska hronika su ili dva rukopisa Kosmove hronike ili dva naziva za dve knjige ove hronike. Opatovicka hronika je najpre tzv. Anali hrađištsko-opatovički. Kod višehradske hronike (takoreći sigurno to nije tzv. Kanovnik višehradski koga autor neposredno nije poznavao) postoji mišljenje da bi to mogli biti anali koji su vođeni kod višehradske crkve, Tomaš Edel je upozorio da bi to mogla biti Jarlohova hronika što bi potvrđivalo da je tzv. Dalimil ovu hroniku jako poštovao (Jarloh je zagovarao pronemačke stavove). Prvo navedena boleskavska hronika se Dalimilu najviše dopadala i takođe je najviše od nje polazio što je vodilo Josefa Dobrovskog da konstatuje da je tu bilo govora o Kosmovskoj hronici a kasnije su se pojavili i mišljenja da bi tu moglo da se radi i o nepoznatom njenom tekstu sa dodacima, Edel je bio mišljenja da se tu radilo o lažnom autoritetu kojim je Dalimil želeo da podrži kontroverzne navode . Moravska hronika nije bila identifikovana a nemačka bi mogla biti viteška pesma.

Tzv. Dalimil polazio je bez dvoumljenja iz izvora koje nije nigde navodio što je bilo u njegovo doba sasvim uobičajeno. Pored navedenih izvora tu se radi o usmenim predanjima plemenskih i mesnih istorija. Dalje se čini da je za popis života Svetoga Vida poznavao legendu Oriente iam sole. I Edel je mišljenja da je znao Voraignovu Legendu aureu, koja se do danas nije sačuvala i koja je sadržala članke iz ovih čeških svitaka o Svetom Vidu i Svetoj Ljudmili i Svetom Vojtehu dalje je možda znao hroniku o Jindržihu Hajmburskom i Otu Durinskom.

Hronika sadrži 106 pasusa i na početku se govori o gradnji vavilonske kule, sledi božija kazna o promenjenim jezicima i razilasku plemena u različite delova sveta, od kojih će nastati narodi. Sledi po hronološki poslaganim delovima češke istorije koja počinje u nastanjenju čeških zemalja od strane praoca čeha i o Libučinom proročanstvu o Pržemislu oraču, istoriji ženskog rata i završava u doba vladavine Jana Lucemburskog a u godini u kojoj je završavao postoji i nekoliko dodatnih zapisa naime iz 1315. i 1316. koje navodno nije napisao ovaj autor.

Stil i jezik

Razrada pojedinih događaja je izvršena, karakteristika pojedinih ličnosti proizilazi iz njihovih postupaka. Mišljenja, saveti i kritike autora nisu sami sebi svrha već se prepliću sa samim radnjama. Stvaralac je neprestano mislio na čitaoca, priča jednostavno i upotrebljava odgovarajuća poređenja i ne izbegava narodske izraze. Upotrebljava neposredne stihove o promenljivom broju slogova i približava se tako ka govornoj reči. Zbog ovih osobina je prva Češka hronika postala jako interesantna u svim dobima i njen je značaj uvek aktuelan.

Pričanje o Oldržihu i Boženi

Češki plemić daje prednost češkoj seljanki Boženi (kneginji) pred nemačkom plemkinjom (zbog širenja nemačkog, nemačke dece i sl.);

Knez češki Oldržih u vremenu proležnom, hoće sebi i služinstvu svom učiniti slobodu, i odlazi u šumu. I dogodilo se jednog dana kada se iz lova vraćaju kroz jedno selo, čije je ime bolo Opučana. I ugledao je u sredini sela kako stoji kod bunara devojka divne postave, ostavivši pranje odeće, lice svoje na kneza i njegove sledbenike je okrenula. I knez je rekao svojim službenicima; verujte mi sigurno je ovo čudo nemalo da je tako ubogo selo moglo da stvori stvorenje takove lepote. Pitajte je molim vas kako je njeno ime. Kada su to oni učinili ona je odgovorila; Jeste moje ime Božena. Tada je knez rekao; Sigurno ću vam reći ta Božena će biti moja žena. Drugog dana je knez poslao svoje službenike u selo i tamo gde je stajala devojka pitali su za devojku i oni su rekli da je to kći Domarodova njihovog suseda i nazvavši ga njima su ga pokazali. Njenom ocu Domarodu i majci Samoborci su rekli da se perući odeću svidela knezu i da joj nose pozive u dvor. Obukli su je kako to doliči kneginjama i priveli su je pred Oldržiha na dvor a on ju je uzeo za ruku i odmah pred sveštenika je predstupio i tu je stupio u sveti brak.

Neka knjižna izdanja

Prvo izdanje štampanim putem priredio je 1620. godine Pavel Ješin iz Bzdjzce. Posle poraza u bici na Bile hore bila je većina štampanih primeraka uništena i hronika je pala na neko vreme u zaborav. Ponovo je izašla 1786. godine u izdanju Františka Faustin Prahazke, jednog od prvih obroditelja. Hronika je tako dospela do širokog kruga čitalaštva i poslužila je za narodni preporod.

Godine 1892. je hroniku na osnovu kembridžkog rukopisa izdala Češka akademija nauka a 1920. je bila prepisana u novom jeziku od strane Vaclava Flajšhansa. 1947. je hronika izašla kao prozaička forma u koju ju je preveo Milan Maralik. U godini 1977. je izašao novočeški prepev od strane Marije Blahove. „Hronika takorečenog Dalimila“ original je prevela Marija Krčmova, prepevala je pogovor a za prevod je napisala rečnik starijih imena i izraza Hana Vrbova Paseka 2005. godine. Godine 2006. bila je izdata od strane Narodne knjige u Pragu kopija u boji novonađenog i iluminiranog odlomka Danimilove hronike na latinskom jeziku.

Češki rukopisi u stihovima

Zbog toga jer je Dalimilova hronika postala omiljena kod čitalaca ostalo je mnogo prepisa iz prve polovine 14. veka u odlomcima a od druge polovine već u celosti i sa tim suvisi nekoliko recenzija.

• Hanušovi odlomci potiču iz prve polovine 14. veka i to su dva pergamentna dvolista koji sadrže glave 30- 32. i 39- 42. i bili su otkriveni 1861. godine i danas se nalaze u Narodnoj biblioteci u Pragu.
• Hradecki odlomci iz istog su vremena na dva pergamentna dvolista i delovima glava 3,8,9 i 10 i čuvaju se u Biblioteci narodnog muzeja u Pragu.
• poslednji rukopis iz 1. polovine je sačuvan na Kržižovitskim i Klamanskim odlomcima i sadrži glave 67, 68, 69, 75, 83, 85, 93, i 94. a nalazi se u Narodnom arhivu odnosno Narodnoj biblioteci.
• Kembridžski rukopis je prvi sačuvani rukopis na pergamentu i nije kompletan i završava glavom 100 i čuva se u Triniti Koledžu u Kembridžu.
• Franjevački rukopis je iz 1440. godine na hartiji u Narodnoj biblioteci
• Bečki rukopis je iz kraja 14. veka i sadrži ispravke i dopune i sačuvan je u Bečkoj narodnoj biblioteci.
• Strahovski rukopis je sličan Bečkom i potiče iz 30 i 40 god. 15. veka i sačuvan je u Strahovskoj spomeničkoj biblioteci na Strahovu
• Olomoucki odlomak sadrži delove 10, i 11, glave u biblioteci Narodnog muzeja.
• Lobkov rukopis iz 1. pol. 15. veka je u Narodnoj biblioteci u Pragu
• Odlomci iz minhenske biblioteke iz 14. veka su slične Lobkovskom i Bečkom rukopisu
• Ceronski rukopis predstavlja najširi sadržaj iz godine je 1443 i nalazi se u Moravskom zemaljskom muzeju u Brnu.
• Pelclou rukopis iz 15. veka je u Narodnoj biblioteci u Pragu
• Fusteberski rukopis je iz 15. veka i nalazi se u biblioteci u Krživoklatu
• Zebererov rukopis sadrži tekst Dalimillove hronike koji je napisao Jan Pivnička 1459. godine i sačuvan je u Narodnoj biblioteci u Pragu.

Prevodi

Poznat je nemački prevod u stihu iz 14. veka koji je sačuvan u jednom rukopisu iz 1389. godine koji se danas nalazi u Arhivu praškog zamka. Tomaš Edel je na kraju bio mišljenja da bi autor mogao biti Jindržih iz Varnesdorfa .

Nemački prevod u prozi je poznat iz tri rukopisa i najstariji je iz 1444. a najnoviji iz kraja 16. veka u Državnoj biblioteci u Minhenu, dok je u Univerzitetskoj biblioteci u Lajpcigu iz kraja 15. veka.

Dugo vremena se mislilo da je jedini prevod Dalimilove hronike na latinski jezik samo neočuvani rukopis Remigius Mahata iz 18. veka i zbog toga je nalaz pariskog odlomka srednjovekovnog odlomka latinskog prevoda Dalimilove hronike probudio veliku pažnju. Na aukciji 17. marta 2005. godine u Parizu Češka nerodna biblioteka je otkupila ovaj odlomak za 339.000 evra. Tu su 24 bogato ilustrovane strane formata približno A5 i potiču iz 13. ili 14. godine 14. veka.

Neki od odlomaka: (Slobodan prevod)

Poglavlje: I. O BABYLONSKO VŽI. (poglavlje 1, pp. 2, O VAVILONSKOJ KULI)
Mezi jinými Srbové, (Među ostalim Srbima,)
тu kdežto bydlí Rekové, (a gde žive i Grci,)
podle more se usadili, (smešteni kraj mora,)
až do Ríma se rozminožili. (do Rima se razmnožili.)

Poglavlje: II. O POČÁTKU NÁRODA ČESKÉHO (poglavlje 2, O POČETKU ČEŠKOG NARODA)
V srbském národě jest země, (U srpskom narodu postoji zemlja,)
jížto Charváty jméno je, (Hrvatska joj je ime,)
V té zemi byl lech, (u njoj beše jedan Leh,)
jemužto jméno bylo Čech. (čije je ime bilo Čeh.)

Ten -vraždy se dopustil, (Taj je ubistvo počinio,)
pročež své země pozbyl. (zbog čega je svu zemlju izgubio.)
Ten Čech měl bratří šest, (Taj Čeh je imao šestoro braće,)
pro které měl moc i čest — (sa njima je imao moć i čast —)
a od nich mnoho čeledi nabyl, (a od njih su bile velike porodice,)

kterou jedné noci ech shromáždil, (jedne noći svi su se okupili,)
I vybral se se vším z země, (i izabrao je svu zemlju,)
kteréž Charváty jméno je. (kojoj je Hrvatska ime.)
I bral se lesem do lesa, (išao je od šume do šume,)
dědky své na plecech nesa. (dedu svog je na ramenima nosio.)

Literatura

• Marie Bláhová Staročeská kronika tak řečeného Dalimila v kontextu středověké historiografie latinského kulturního okruhu a její pramenná hodnota. [Díl] 3, Historický komentář. Dalimil. Praha : Academia, 1995.
• Brom, Vlastimil: Der deutsche Dalimil. Untersuchungen zur gereimten deutschen Übersetzung der alttschechischen Dalimil-Chronik, Brno: Masarykova univerzita. 2006. ISBN 978-80-210-4211-7.
• Vlastimil Brom, Panovnické tituly v Dalimilově kronice. K využití textové lingvistiky pro historickou interpretaci. In: Stát, státnost a rituály přemyslovského věku. Problémy, názory, otázky. Sborník příspěvků z konference konané dne 18. října 2005 v Brně. K vydání připravil Martin Wihoda ve spolupráci s Demeterem Malaťákem. Brno 2006, pp. 217-234.
• Šťastný, Radko. Tajemství jména Dalimil. 1. vyd. Praha : Melantrich, 1991. – 345 s. : fot., bibliografie, frontispis, angl. a něm. resumé. ISBN 978-80-7023-072-5.
• Tomáš Edel: Příběh johanitského komtura řečeného Dalimil. Kapitola z dějin české politiky. Prag 2000, ISV nakladatelství. ISBN 978-80-85866-61-2.
• Staročeská kronika tak řečeného Dalimila. Vydání textu a veškerého textového materiálu. K vydání připravili Jiří Daňhelka, Karel Hádek, Bohuslav Havránek(†) a Naděžda Kvítková. Díl 1. a 2. Praha : Academia, 1988.

Spoljašnje veze

• Hronika Dalimila
• Verovatni autor na www.e-stredovek.cz
• Dalimilova hronika
• Dalimilova hronika - izdanje iz 1920. godine