Divit

Diviti u Istorijskom muzeju Srbije.

Pribor za pisanje (Arheološki muzej u Alanji).

Divit (arap. dawat, tur. divit) ili kalemdan (od tur. kalem – olovka, pero i dan – od, u), pernica sa mastionicom zajedno. Prenosivi set za pisanje, specijalna, najčešće metalna, izdužena kutija s dva spojena dela, jednim za mastilo (mastionica - arap. hokka), i drugim za pera i pisaljke (arap. kubur).

Delovi divita

Hoka

Hoka (mastionica) sadrži smotuljak od vlakana sirove svile koji upija mastilo kao sunđer, pa i ako se mastionica okrene naopako mastilo se ne prospe. Pored toga na poklopcu je postojala i reza. Svežanj sirove svile - lika - nije samo sprečavao izlivanje mastila već je određivao pravu količinu mastila za pisaljku. Na zid mastionice je sa unutrašnje strane nanošena mešavina smole bora i pčelinjeg voska da mastilo ne ošteti metal i obrnuto. Mastionice nekih divita imale su dva dela, jedan za crno i drugi za mastilo druge boje, obično crvene. Mastionica je ređe mogla da ima i pregrade za tri boje.

Kubur

U kuburu su bile trščane pisaljke, nož za oštrenje pisaljki i makta od slonovače ili kosti. Kubur, telo divita pravougaonog ili kružnog preseka, u kome su pisaljke, rađeno je kovanjem parčeta metala ili livenjem. Baza i poklopac takođe su kovani ili liveni. Baza je zalemljena ili zavarena, a poklopac je šarkom povezan sa telom kao i poklopac mastionice.

Makta

U kuburu je bila i makta (užljebljena tablica za oštrenje trščanih pisaljki).

Kutijica za pesak

Na suprotnom kraju od mastionice ponekad je bila mala kutija sa finim peskom koji je služio da osuši mastilo.

Izrada i ukrašavanje

Diviti su pravljeni od zlata, srebra, tombaka (crvenkasto žute legure bakra sa 20% cinka) stakla, porcelana, morževih zuba, morske pene (Mg₄Si₆O₁₅(OH)₂ h 6H₂O), žada, slonovače, ali najčešće su rađeni jeftiniji diviti od mesinga, a nešto ređe od bakra i gvožđa sa inkrustacijama od zlata ili srebra, ili alpake. Divit je onda ukrašavan, ređe dragim kamenjem ili obavezno graviran. Između dve šarke poklopca najčešće su rađeni cvetni motivi; u središte cveta ponekad je stavljan tirkiz ili rubin. Srebrni diviti su obično ukrašavani reljefom ili nijelo tehnikom, a onda su kutija za olovke i mastionica međusobno lemljeni ili prikivani. Sa unutrašnje strane poklopca mastionice često su bili natpisi ugravirani ili u obliku žiga, i na strani je bio običaj da se ugravira Prorokov citat. Natpisi unutar poklopca su obično Esma-i Husna (šest imena Božijih) ili Solomonov pečat postavljen u centru, sa imenima svete sedmorice mladića efeskih oko zvezde među floralnim motivima. Pored toga česta je bila i tugra, žig za standard srebra i/ili ime vlasnika.

Veličina divita varirala je u zavisnosti od toga kako je korisnik nameravao da ga nosi. Oni koji su nošeni za pojasom - bel diviti - bili su dugi 20-13 cm i imali masu od 600-900 g. Veći diviti ovog tipa od preko 30 cm su bili poznat kao batal diviti. Oni koji su nošeni u rukavu bili su manji, dugi 15-18 cm, i teški do 400 g.

Divit otomanske ere obično je od mesinga, bakra ili od drveta (orahovine, ebonovine, masline). Ponekad se materijali kombinuju pa se u terakotu ili gvožđe umeću ukrasi od srebra i zlata.

Evropske analoge

Vezani za Istok i otomansku vladavinu, diviti se mogu uporediti sa sličnim priborom toga i ranijih doba na Zapadu kao što su scripturale, scriptionale, écritoire.

Sibolika

Ilustrovani rukopisi prikazuju nekoliko različitih tipova pernica, koje su u Centralnoj Aziji koristili Turci. Poznate kao diviti, bile su neophodan pribor koji je nosio svaki obrazovan čovek. Diviti iz seldžučke i otomanske ere često su fino ukrašene umetnička dela, koja su visoki državni zvaničnici koristili kao simbol svog položaja. Zlatni divit je, na primer, bio jedan od simbola kancelarije ministara ili vezira kod Turaka Seldžuka od XI do XIII veka. Darovi koje su poklanjali sultanu dvorske zanatlije povodom praznika i dvorskih svečanosti uključivale su i divit koji su pravili divit-majstori ili kujundžije bakra, a dekorateri ukrašavali što se saznaje iz dokumenata u biblioteci Topkapi palate. Minijature koje ilustruju ceremonije obrezivanje za sinova sultana Mehmeda III 1582. godine uključuju slike parade esnafa, među njima prikazani su i divit-majstori kako nose najlepše primerke svoga rada. Često se diviti prenošeni s kolena na koleno slično kao borbeni bodeži u ratničkim porodicama. U prošlosti diviti su zanatlijama koje su ih izrađivali omogućavali dovoljno novca za život. Bogatiji i obrazovaniji ljudi u otomanskom carstvu, pa i u Srbiji tog doba nosili su divit kao simbol i znak obrazovanja u pojasu od bojene vune (tur. kušak). Pravo da nose divit sticali su učenici verskih škola kada dostignu nivo kalfe, odnosno oni koji su već obučeni za pomoćnika učitelja u obučavanju đaka. Promenom odeće posle Tanzimata, pojas se nije više nosio zbog čega je i divit postepeno nestao..

Divit u srpskoj narodnoj poeziji

U srpskoj narodnoj poeziji u više pesama pominje se divit. Na primer u pesmama:

Марко Краљевић и Филип Маџарин Ал' га чује Змај-Деспоте Вуче, Побратим је Краљевићу Марку, Па се скочи од земље на ноге, Доватио дивит и хартију, Те је ситну књигу написао Ка Прилипу граду бијеломе Побратиму Краљевићу Марку,

Смрт Краљевића Марка Када Марко сактиса оружје, Онда трже дивит од појаса, А из џепа књиге без јазије, ...... Књигу врже на јелову грану, Откуда је с пута на погледу; Златан дивит у бунар бацио;

Марко Краљевић у Азачкој тамници Пишти Марко, до Бога се чује, Па ђевојци био говорио: "Богом сестро, краљева ђевојко! "Донеси ми дивит и хартије, "Да ја китим једну ситну књигу, "Да је пратим у Прилипа к мајци,

Reči sa korenom divit

Tokom osmanskog perioda kada je sazivan Državni savet zvaničnik poznat kao devatan (devatdan) postavljao je divit pred vezira. Čovek plemenitog porekla zaposlen kao službenik devatar (devatdar), vodio je brigu o njegovom divitu i pisaljkama, a služio mu je i kao pisar. Kancelarija velikog vezira, odmah do odaje Saveta, zvala se divit soba.

Od divit je nastala i reč divitar (turski divitdar) u značenju pisar, kao i divitar-aga pisar u turskoj administraciji.