Прилеп

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Прилеп (вишезначна одредница).
Прилеп
Прилеп
Prilepski ploštad.JPG
Главни трг у Прилепу
Грб
Административни подаци
Држава  Република Македонија
Општина Прилеп
Становништво
Становништво
 — (2002) 66.246
Положај
Координате 41°20′00″ СГШ; 21°35′00″ ИГД / 41.333333° СГШ; 21.583333° ИГД / 41.333333; 21.583333Координате: 41°20′00″ СГШ; 21°35′00″ ИГД / 41.333333° СГШ; 21.583333° ИГД / 41.333333; 21.583333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 655 m
Прилеп на мапи Републике Македоније
Прилеп
Прилеп
Прилеп на мапи Републике Македоније
Остали подаци
Поштански број 7500
Позивни број (+389) 48
Регистарска ознака PP

Прилеп (мкд. Прилеп, тур. Pirlepe, грч. Πριλέπια, влаш. Pîrleap, Părleap, у народним песмама и „Прилип“) је град у јужном делу Републике Македоније. У Македонији је познат по називу Град под Марковим кулама (Маркова тврђава), због близине тврђаве која је припадала чувеном Марку Краљевићу, сину српског краља Вукашина.

Прилеп је био и део Српског царства, где је цар Душан изградио свој дворац и волео често одседати у том граду. То је родно место Краљевића Марка. Испод Маркова града (у рушевинама) на главном путу Битољ-Велес, налази се манастир Св. Арханђела.[1]

Природни услови[уреди]

Карта Прилепског поља са већим насељеним местима

Град Прилеп је смештен у јужном делу Републике Македоније. Од главног града Скопља град је удаљен 132 километара јужно, док се од Битоља налази 44 километара северно.

Рељеф: Прилеп је једно од средишта историјске области Пелагоније, највеће висоравни Републике Македоније. Насеље је најважније насеље у њеном северном делу. Град се сместио на североисточном делу висоравни, на приближно 650 метара надморске висине. Северно се пружа планина Трескавац, источно планина Бабуна, а јужно Селечка планина. Западно се пружа поље.

Клима у Прилепу је континентална.

Воде: Кроз Прилеп протиче истоимена Прилепска река, која дели град на северни и јужни део. Река је у сливу Егејског мора.

Историја[уреди]

Подручје Прилепа насељено је још у праисторији, у периоду неолита.[2] Стари Рим је на датом месту основао град Стиберу (Styberra), чији остаци и данас постоје.

За време царице Тевде (Тете) град (Стари Прилеп) је тешко освојен, уз много жртава римљанских војника.

Почетком средњег века подручје Прилепа насељено је Словенима. 1014. године први пут се среће словенски назив насеља „Прилеп“. Средњовековни град изграђен је на узвишењу које доминира пејзажом.

1334. године Прилеп је ушао у оквире Душановог царства, о чему сведочи Душанова повеља у Манастиру Трескавец[2]. У том периоду Прилеп доживљава свој „средњовековни зенит“, када је град био једно од најважнијих средишта царства. После 1365. године град је припао Краљу Вукашину, па потом његовом сину, чувеном Марку Краљевићу.

1395. године Османлије освајају Прилеп и под њима ће град и околина остати све до 1912. године. Последњих деценија османске власти Прилеп је израстао у велико трговиште.

Срби у Прилепу[уреди]

Св. Никодим, румунски светац, Србин, живео у време цара Душана. Дошао из Прилепа где је рођен, од оца Грка и мајке Српкиње, у Влашку кнежевину. Стара српска манастирска школа радила је у 19. веку, у месту Вароши, код Прилепа. Њу су похађала прилепска деца све док није нова српска школа отворена је у самом граду Прилепу 1831. године. "Варошка школа" је прво била приватна, радило се у кући учитеља, а затим је по правилима устројена и као таква опстала до 1878. године, док није "побугарена". И прилепске градске српске школе су 1831. године најпре биле приватне. Учило се код старовременских учитеља мештана Ристе Дамјановића и Илије Мигуша (који се образовао у Србији). После се јавио и трећи учитељ, Кочо из Тополчана. То су биле кућне школе, родитељи су давали 1-2 гроша месечно по ученику, стицало се основно знање и то оно о цркви, вери и појање. Поменти Кочо, био је у ствари Алекса Кочовић учитељ између 1849-1852. године, који ће затим бити рукоположен за свештеника и остати на парохији у Прилепу. Права школа је изграђена 1851. године у Прилепу, и она је општа, народна, по карактеру српска, јер Бугари нису били још присутни. Због предмета који су се ту учили, и она је као скопска и тетовска - у ствари по свему српска нижа гимназија. У Прилепу је 1851. значи радила полугимназија српска, на којој су ђаци стицали више елемената западне културе и шире образовање. То важи од 1854. године када је дошао из Србије, учитељ Милован са новим књигама и ширим наставним планом градива. Долази за њим читав низ предавача: Ђорђе из Велеса, Цинцарин досељеник Фони Жинзифа са оцем (он је предавао нанародном језику, а отац на грчком), онда домаћи Прилепчани учитељи - Коте Анђеловић - Пазов, Ристо поп Анђелов - Колчаковић.Са стране пристигоше Константи хаџи Димитријевић из Вароши, и Јордан хаџи Константиновић из Велеса. Јордан је најчувенији наш учитељ у Старој Србији у то време, поборник слоге Срба и Бугара тзв. Славјанства, а противник грчке јерархије, због чега га је и из Прилепа протерао грчки владика Венедикт.[3] Странкиња Британка Мјур Мекензи је током свог пропутовања Балканом свратила и у Прилеп. У својој путописној књизи је записала, да је: "затекла у Прилепу српског учитеља и школу - за које каже - да ђаци говоре српски, да познају српску историју и да се одушевљавају српским народним песмама".[4] Након стварања бугарске Егзархије, дична прилепска српска народна школа је "побугарена", То је урадио први бугарски учитељ Минџов, послат из Бугарске. Минџов је без осећаја кривице, спалио огроман контигент српских књига и уџбеника, које су у Прилепу чекале, да буду разнешене по старосрбијанским српским школама. Од 1897. године нема више српске школе у Прилепу.

1912. године Прилеп се са околином припаја Краљевини Србији, касније Југославији. Од 1991. године град је у саставу Републике Македоније.

Цркве[уреди]

Прилеп је између два светска рата имао три српске цркве православне: Св. Благовештења, Св. Преображења и Св. Ћирила и Методија. Благовештенски храм је 1938. године прославио стогодишњицу постојања. Он је надалеко познат по врло уметнички рађеној резбарији темпла од ораховине. Радио га је рекански мајстор Димитрије 1835-1838. године. То је иначе прва градска тада црква прилепска, а становништво православно је до тада морало ићи у цркву оближњег места Варош (Марков град). Заслуга је то Ристе хаџи Дамјановића који је ишао у Цариград и тамо измолио дозволу да граде цркву. Дали су му Прилепчани назив "логотед" и приредили свечани дочек, када се вратио са султанским ферманом. Други прилепски храм, Св. Ћирила и Методија, започет је 1926. године на месту порушеног параклиса. Подигнут је у част српског краља Петра првог Ослободиоца, у византијском стилу, а испод њега се налази у криптама велика војничка костурница - посмртни остаци 1500 српских војника, палих за ослобођење Прилепа у ратовима 1912-1918. године. На улазу у град, код бивше Учитељске школе налази се гроб архимандрита Данила старешине манастира Трескавца.Он се 1838. године одазвао позиву да учествује на освећењу градске цркве баш о Ускрсу, али не желећи да привуче пажњу непријатељски расположених Турака, кренуо је ноћу и то заобилазним путем у Прилеп. Ту на улазу, у мраку га је дочекао субаша и убио из пушке, не знајући ко му долази у сусрет. Архимандрит је сахрањен на месту где је погинуо, и ту су били као споменик постављена два камена стуба, донета из Чепигова, и древне незнабожачке вароши Диорипо.[5] Стари, некадашњи велики, значајан историјски град који су становници 1854. године звали Варош, Маркова кула или Марков двор, мало удаљен од данашњег Прилепа, био је давно разрушен. То село је постало део града Прилепа. Све је ту што је сачувано у виду фрески или натписа говорило да је реч о Марковим црквама. Ту је био на брегу изнад села, смештен и краљевски двор Марков. У Старом граду је по учитељу поборнику "Славјанинства", Јордану Константиновом дописнику "Цариградског весника" (српског листа), ту било чак 75 храмова из доба Мрњавчевића.[6] Од толиког блага преостале су само две цркве. Једна посвећена Св. Богородици а друга посвећена Св. великомученику мироточцу Димитрију, служили су недељом и празником, редовно. Ниже од Старог града биле су рушевина манастира названог Св. Арханђел Михаил. Мада је то очигледно наслеђе српских краљева Мрњавчевића Вукашина и Марка, Константинов је ту сместио центар бугарске духовности и писмености, који по њему садржи много за бугарски народ важних историјских књига и рукописа. Ту се пише он налазио и разорени манастир посвећен Св. Никодиму — прилепском Бугарину. Књижно благо је пре 214 година ту нашло уточиште, из њиховог пострадалог Сарандополског манастира. По дописнику "Правде" из 1939. године, то је некадашњи Прилеп - град Краљевића Марка Мрњавчевића. Савремени Прилеп је премештен одавно на обале река Дабничке и Ораховачке. Тада су биле сачуване 4 цркве старе, од 77 колико их је наводно било некада давно. Изнад самог села био је манастир Св. Арханђела, у висини, задужбина Краљевића Марка и оца његовог Вукашина. У цркви се налазе сачуване фреске обојице ктитора. Храм Св. Димитрија је највећи и најсачуванији, али фреске су му прекречене. Трећи сакрални објекат, црква Св. Николе је мало даље, садржи фреске које међутим уништава влага у зидовима. На "два сата хода" од Прилепа налази се стари манастир Трескавац, са црквом Богородичином.

Становништво[уреди]

По попису из 2002. године, град Прилеп имао је са касније укинутим бившим насељем Варош, 69.704 становника. Почетком 20. века град је имао око 25.000 душа, од чега 2/3 православних Словена, а остало махом Турака муслимана.[7]

Састав према народности у Прилепу био је следећи:

Попис 2002.‍
Македонци
  
64.761 92,90 %
Роми
  
4.379 6,28 %
Срби
  
158 0,22 %
Турци
  
123 0,17 %
Албанци
  
21 0,03 %
Бошњаци
  
17 0,02 %
Власи
  
17 0,02 %
остали
  
228 0,32 %
укупно: 69,704

Вероисповест: већинска вероисповест у насељу је православље.

Привреда[уреди]

Главна зграда Тутунског комбината Прилеп.

Ту је 1929. године изграђена једна од највећих електричних централа у Србији. Привредно, Прилеп је познат по дуванској, металопрерађивачкој, електронској, дрвној, текстилној, прехрамбеној и мермерној (рудник „Сивец“ на планини Бабуни[8]) индустрији.

Образовање[уреди]

Високо образовање[уреди]

У Прилепу се налази Економски факултет, огранак Битољског универзитета „Св. Климент“, основан 1960. године, као наследник Високе и касније Високе економске школе.[9]

Средње школе[уреди]

Основне школе[уреди]

На македонском се Основне школе зову Основни училишта отуд и скраћеница ОУ.

Култура[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Илустрована ратна хроника", Нови Сад 1912. године
  2. 2,0 2,1 Музеј — Прилеп: „Кратка историја на Прилеп“, приступ 28.6.2013
  3. "Босанска вила", Сарајево 1905. године
  4. А.П.Ирби, М.Мекензи: "Путовање по словенским земљама Турске у Европи", Београд 1868. године
  5. "Правда", Београд 1939. године
  6. "Световид", Темишвар 13. јануар 1855. године
  7. Државен завод за статистика „Попис у Македонији 2002. — Књига 10.“, приступ 28.6.2013 (македонски)
  8. Општина Прилеп: „Информације — Рудници“, приступ 28.6.2013
  9. Економски факултет: „Општо“, приступ 28.6.2013 (македонски)
  10. Гимназија Мирче Ацев: „Историјат на Гимназијата „Мирче Ацев““, , приступ 28.6.2013

Спољашње везе[уреди]