Европски зец
| Evropski zec | |
|---|---|
-cropped.jpg)
| |
| Evropski zec (Lepus europaeus) | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | L. europaeus
|
| Binomno ime | |
| Lepus europaeus Pallas, 1778
| |
| |
| Areal evropskog zeca | |
Zec[2] ili evropski zec, divlji zec, poljski zec[3] (lat. Lepus europaeus) je vrsta sisara iz porodice zečeva (lat. Leporidae). Prirodni areal vrste je veći deo Evrope i deo jugozapadne i centralne Azije, ljudskom aktivnošću vrsta je uvedena u delove Australije, kao i Južne i Severne Amerike.
Opis[uredi | uredi izvor]
Evropski zec je, kao i druge vrste zečeva, prilagođen brzom trčanju. Oči su mu postavljene visoko, sa bočnih strana glave, uši su duge, a vrat fleksibilan. Zubi zeca rastu neprekidno tokom celog života, sekutići jedinice su prilagođeni glodanju, dok sekutići dvojke nisu funkcionalni, a kutnjaci su prilagođeni usitnjavanju biljne hrane. Postoji jaz između sekutića i kutnjaka.
Muskulatura evropskog zeca je prilagođena brzom trčanju. Evropski zečevi takođe imaju široke nozdrve i veliko srce.[4]
Evropski zec je jedna od najvećih vrsta iz porodice zečeva. Dužina tela (sa glavom) dostiže 60-75 cm, dok rep dostiže dužinu od 7,2-11 cm. Teži 3-5 kg. Uši su duge od 9,4 do 11,0 cm, a zadnji udovi između 14 i 16 cm.[5]
Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]
Evropski zec naseljava veliki deo evropskog kontinenta i deo jugozapadne i centralne Azije, gde je autohtona vrsta. Areal evropskog zeca se prostire od severne Španije, do južne Skandinavije, istočne Evrope i severnih delova Jugozapadne i Centralne Azije. Vrsta proširuje svoj areal prirodnim putem naseljavanjem Sibira.[4]
Moguće je da je su u Veliku Britaniju evropskog zeca doneli Rimljani, pre oko 2.000 godina. Pre tog vremena ne postoje tragovi njegovog postojanja na ostrvu. Slično se možda desilo i na nekim mediteranskim ostrvima.[6] Preneti su kao lovna divljač u Severnu Ameriku (Ontario i država Njujork, a neuspešnih pokušaja je bilo i u državama Pensilvanija, Masačusets i Konektikat), Južnu Ameriku (Brazil, Čile, Urugvaj, Argentinu, Paragvaj, Boliviju, Peru i Folklandska ostrva), Australiju, na oba glavna ostrva Novog Zelanda i južna ruska tihookeanska ostrva.[4][5][7]
Zečevi uglavnom žive na otvorenim poljima u kojima postoji i žbunasta vegetacija koja im pruža zaklon. Veoma su prilagodljivi i brojni su u blizini poljoprivrednih površina na kojima se uzgaja veliki broj različitih poljoprivrednih kultura.[4]
Ishrana[uredi | uredi izvor]
Evropski zec je pretežno biljojed. Hrani se travom, korovom, ali i poljoprivrednim usevima kada postoji manjak njegove uobičajene hrane.[1] Tokom proleća i leta, hrani se sojom, detelinom i kukuruzom,[8] ali i travom i raznim drugim biljem.[5] Tokom jeseni i zime, pretežno se hrani ozimom pšenicom, kao hranom koju mu ostavljaju lovci, šargarepom i šećernom repom.[8] Takođe se tokom zime hrani i grančicama, izdancima i korom grmova i mladog drveća.[5]
Ugroženost[uredi | uredi izvor]
Evropski zec kao autohtona vrsta naseljava veliki deo Evrope i manji deo Azije, a takođe je prenet u veliki broj zemalja širom sveta, često kao lovna divljač. Smatra se da ga u oblastima u kojima je autohton ima u umereno velikom broju,[9] ali je od 1960-ih primećeno smanjenje populacija u mnogim oblastima.
Prema Međunarodnoj uniji za zaštitu prirode (IUCN) evropski zec nije ugrožena vrsta i postoji mali rizik od njegovog izumiranja. Ipak, u oblastima gde postoje male populacije, postoji rizik od lokalnog izumiranja, zbog čega postoji opasnost od smanjenja genetske raznovrsnosti unutar vrste. Ovo je naročito prisutno u severnoj Španiji i u Grčkoj, gde puštanje na slobodu zečeva donetih iz drugih oblasti, da bi se povećala njihova populacija, predstavlja opasnost po lokalni genetski rezervoar. Da bi se to sprečilo, osnovana su uzgajališta lokalnih zečeva u Španiji, a takođe je, da bi se povećala genetska raznovrsnost, sprovođen program realokacije jednog broja jedinki unutar Španije.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Hacklander, K.; Schai-Braun, S. (2019). „Lepus europaeus”. The IUCN Red List of Threatened Species. 2019: e.T41280A45187424. S2CID 240476062. doi:10.2305/IUCN.UK.2019-1.RLTS.T41280A45187424.en.
- ^ „Prilog VIII Zaštićene divlje vrste na teritoriji Republike Srbije”. pravno-informacioni-sistem.rs. Arhivirano iz originala 20. 02. 2020. g. Pristupljeno 23. 04. 2020.
- ^ „Filogenija sisara” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. str. 90. slajd. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 08. 2019. g. Pristupljeno 09. 08. 2019.
- ^ a b v g Chapman, Joseph A.; Flux, John E. C. (1990). "Rabbits, Hares and Pikas: Status Survey and Conservation Action Plan." pp. 62, 76–78.
- ^ a b v g Naughton, D. (2012). "The Natural History of Canadian Mammals." pp. 235–238.
- ^ Corbet, G. B. (1986). "Relationships and origins of the European lagomorphs".
- ^ Bonino, N. A.; Cossios, D.; Menegheti, J. (2010). "Dispersal of the European hare, Lepus europaeus in South America".
- ^ a b Reichlin, T.; Klansek, E.; Hackländer, K. (2006). "Diet selection by hares (Lepus europaeus) in arable land and its implications for habitat management".
- ^ Fickel, J.; Schmidt, A.; Putze, M.; Spittler, H.; Ludwig, A.; Streich, W. J.; Pitra, C. (2005). "Genetic structure of populations of European brown hare: Implications for management".
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Chapman, Joseph A.; Flux, John E. C. . Rabbits, Hares and Pikas: Status Survey and Conservation Action Plan. IUCN. 1990. ISBN 978-2-8317-0019-9. str. 62,76–78.
- Corbet, G. B. (1986). „Relationships and origins of the European lagomorphs”. Mammal Review. 16 (3–4): 105—110. doi:10.1111/j.1365-2907.1986.tb00029.x..
- Naughton, D. (2012). The Natural History of Canadian Mammals. University of Toronto Press. str. 235—238. ISBN 978-1-4426-4483-0.
- Bonino, Never; Cossíos, Daniel; Menegheti, Joao (2010). „Dispersal of the European hare, Lepus europaeus in South America”. Folia Zoologica Praha. 59 (1): 9—15. S2CID 4675498. doi:10.25225/fozo.v59.i1.a3.2010..
- Smith, A. T.; Johnston, C. H. (2008). "Lepus europaeus". IUCN Red List of Threatened Species. Version 2011.1. International Union for Conservation of Nature.
- Fickel, Joerns; Schmidt, Anke; Putze, Mathias; Spittler, Heinrich; Ludwig, Arne; Streich, Wolf Juergen; Pitra, Christian (2005). „Genetic Structure of Populations of European Brown Hare: Implications for Management”. Journal of Wildlife Management. 69 (2): 760—770. ISSN 0022-541X. S2CID 86210991. doi:10.2193/0022-541X(2005)069[0760:GSOPOE]2.0.CO;2..
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
