Erik Hobsbom

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Erik Hobsbom
Eric Hobsbawm.jpg
Erik Hobsbom 2011.
Datum rođenja(1917-06-09)9. jun 1917.
Mesto rođenjaAleksandrija
Egipat
Datum smrti1. oktobar 2012.(2012-10-01) (95 god.)
Mesto smrtiLondon
Ujedinjeno Kraljevstvo
PoljeIstorija

Erik Džon Ernest Hobsbom (engl. Eric John Ernest Hobsbawm, u Srbiji prevođen kao Erik Hobsbaum; Aleksandrija, 9. jun 1917London, 1. oktobar 2012) bio je britanski istoričar.

Erik Hobsbom bio je jedna od istaknutijih ličnosti britanskog društva na prelazu iz 20. u 21. vek. Kao istoričar i političar je bio jedan od glavnih autoriteta levice u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njegov istoričarski opus baziran je na marksističkoj istoriografiji. Bio je dugogodišnji član Komunističke partije Velike Britanije i Udruženja istoričara komunističke partije. Kao istoričar proučavao je razvoj tradicija u pojedinim društvima i njihov uticaj u konstrukciji nacija-država. Takođe je mnogo proučavao industrijsku revoluciju i Francusku revoluciju. U privatnom je životu bio veliki ljubitelj džez muzike i mnogo je pisao kao muzički kritičar te vrste muzike.

Biografija[uredi]

Erik Hobsbom C. H. rođen je u Aleksandriji u Egiptu 9. juna 1917. godine, dakle za vreme Prvog svetskog rata. Sin je Leopolda Persija Hobsboma i Neli Grin, oboje Jevreja. Greškom pri upisivanju u matične knjige mu je promenjeno prezime. Odrastao je u Beču i Berlinu, no roditelji su sa njime i mlađom sestrom Nensi pričali na engleskom jeziku. Otac mu je umro 1929, a majka dve godine posle. Postavši siroče sa 14 godina, usvojila ga je porodica (stric i tetka) te se preselio 1933. u London. To je vreme kad na vlast u Nemačkoj dolaze nacisti.

U jeku Drugog svetskog rata 1943. prvi put se oženio i to sa Mjurijel Siman, od koje se razveo 1951. godine. S njom ima sina koji se zove Džošua. Posle je oženio Marlin Švarz s kojom ima dvoje dece: kćerku Džuliju i sina Endija.

Slova C. H. u njegovom imenu označuju da je «Companion of Honor». To je posebna titula u britanskom društvu. Može je imati samo 65 ljudi na svetu, a 45 njih iz Britanije. Dodeljuje se piscima, istoričarima, umetnicima itd.

Meseci sprovedeni u Berlinu dok je Hitler dolazio na vlast ostavili su na njega trajni utisak, te se pri dolasku u London vrlo brzo priklonio marksistima. Još 1936. učlanio se u komunističku partiju. Od 1946. do 1956. bio je član Udruženja istoričara komunističke partije.

Godine 1956. otvoreno govori protiv Sovjetskog Saveza i invazije na Mađarsku.

Radio je za magazin „Marxism Today“ u osamdesetim godinama prošlog veka. Takođe je i podržao transformaciju Laburističke stranke, uviđajući da radnička klasa gubi centralnu ulogu u društvu i da se leve stranke moraju promeniti i okrenuti drugim slojevima društva.

Pohađao je gimnazije u Berlinu i Londonu i diplomirao istoriju na Kembridžu. Godine 1947. zaposlio se na Univerzitetu Birkbek kao predavač, gde je tek 1970. primljen za redovnog profesora. U šezdesetima je bio gost profesor na Standordu. Bio je profesor emeritus i predsednik Birkbek univerziteta, gde je predavao do svoje smrti i to na fakultetu političkih nauka.

Iako jevrejskog porekla, često se identifikovao kao Englez, te je bio neprijatelj izraelskih nacionalista.

Početak 21. veka je opisao „...življenje u iščekivanju apokalipse...“. Tvrdi da mu je uzlet Trećeg rajha ostavio trajni pečat na osobnost. Odmah po dolasku u London hteo je da se učlani u komunističku partiju, no ujak ga je savetovao da pričeka. Mnogi smatraju da mu je partija kao siročetu bila „druga porodica“. No nakon Drugog svetskog rata počeo je uviđati da partijski komiteti baš i nisu toliko nevini, a imao je i mnogo odbijenica pri nalasku posla; i iz levih, centrističkih i desnih krugova. Godine 1947, godinu pre službenog početka Hladnog rata zaposlio se na Birkbek univerzitetu. Za razliku od dobrog broja kolega, nije napustio partiju 1956, a verovatno zbog političkih uverenja na univerzitetu Birkbek, na kojem je kasnije bio profesor emeritus i kojim je predsedao, nije dobio nikakvo promaknuće do 1970. godine. Nije nigde uspevao da nađe posao makar je kasnije postao poznat i izvan Britanije. To je naime bilo zbog toga što je komunistima bilo teško naći posao nakon 1948. godine.

Mnogo puta je istaknuo da mu je laknulo nakon što je pao berlinski zid. Međutim, stanje u Rusiji nakon pada komunizma smatra „neverovatnom socijalnom i ekonomskom tragedijom“. Mnogi mu zameraju što je 1994. godine na pitanje: «Da li bi 20 miliona smrti bilo opravdano da su stvorili komunističku utopiju?», odgovorio sa: «Da.»[1] [2]. Nikad nije opovrgnuo tu izjavu, no tvrdi da je svojim brojnim istupima napisima po knjigama i medijima dao do znanja da se ne slaže, niti se slagao sa Staljinovim režimom.

Rad i dela[uredi]

Erik Hobsbom spada u red najvećih ne samo markističkih istoričara, nego u red najvećih britanskih istoričara uopšte. Jedan je od najvažnijih istoričara u sferi društvene istorije (koju je smatrao sintezom) i jedan od najplodonosnijih britanskih istoričara koji su se socijalnoj istoriji.

Za Hobsboma se često govori da je znao „drugačije” da čita Marksa od ortodoksnih marksista. Pionir je socijalne istorije. On je istorijsku nauku smatrao skupom dimenzija koje treba istražiti različitim poddisciplinama. Takođe je smatrao da se treba istraživati i aspekt njihove povezanosti kako bi se izašlo na put istoriji društva. Bio je razočaran nemogućnošću spajanja i brojnošću raznih istorijskih struja koje su rezultovale nedostatkom dela koja bi se mogla identifikovati kao istorija društva.

Međunarodnu pažnju je skrenuo na sebe delima o 19. veku (iako je pisao i o 18. i primitivnijim društvima), ponajviše o razdoblju revolucija (1789—1848). Najviše pažnje je posvetio „dvojnoj revoluciji“: razdoblju francuske revolucije i industrijske revolucije u Velikoj Britaniji te njihovom sveobuhvatnom uticaju na svekoliki raspon događanja, takođe o njihovom međusobnom odnosu, o prouzrokovanom menjanju društvene strukture, te o uticaju na evropske i druge regije. Razrađivao je ekonomske, političke, socijalne i kulturne događaje otvarajući nove vidike i pružajući brojna nadahnuća za inovacije. Model dvojne revolucije preuzeli su brojni istoričari koji se bave pitanjem refleksije dvojne revolucije na društvo te o pojavi delimične revolucije ili izostanka te iste revolucije.

Njegovo je najprevođenije delo ipak „Doba ekstrema“ prevedeno dosad na trideset i devet jezika.

Hobsbom je dao u svojim delima puno prostora pobunjeničkim skupinama iz prošlosti. To su za njega bili oblici organizovanog kriminala, verske sekte, tajna i polutajna društva, seljački pokreti i delovanje gradske svetine. Neki su ga optuživali za «kontrarevolucionarno skretanje». No on se branio tvrdeći da su ti nepolitički pokreti u stvari pretpolitički pokreti. On je smatrao da su ljudi na takav način u prošlosti promovisali «političku svest» za široke mase društva i da su to manje ili više sve bili razni društveni pokreti. On nastoji da objasni uzroke sukoba i kolektivnih akcija, njihove motivacije i ciljeve. Taj se njegov koncept često naziva «konceptom primitivnih pobunjenika». Kao i svaki drugi marksistički istoričar, on stavlja obične ljude u centar pažnje. U njegovim radovima tvrdio je da je nemoguće u potpunosti proučavati obične ljude u razdobljima pre 18. veka i velikih masovnih pokreta.

Njegova se orijentacija može smatrati strukturalnom jer obuhvata socijalne, političke i ekonomske strukture, pritom vodeći računa o događajima i akcijama pojedinaca i grupa, uviđajući sve akcije društvenih celina u njihovom međusobnom odnosu. Kao i ostali marksistički britanski istoričari kritikovao je strukturalizam i ekonomski redukcionizam. No tamo postoji struja koja je socijalno-kulturno usmerena i koja na čelu sa Edvardom Tomsonom (jednim od najvećih istoričara današnjice), koji koristi istoriju «odozdo» proučavajući iskustva pokreta, malih grupa, ali i pojedinaca, posebno je zanimala Erika Hobsboma.

Godine 1948. je pisao o statusu radnika, a 1959. je izdao svoju prvu knjigu: „Primitive Rebels : studies in archaic forms of social movement in the 19th and 20th centuries“. Godine 1968. mu izlazi „The Age of Revolution : Europe 1789-1848“. Uskoro mu izlaze: „Industry and Empire“ (1968) i „Bandits“ (1969). Godine 1971. je tvrdio da je sazrelo vreme za razvoj socijalne istorije, no uskoro se razočarao. Godine 1975. mu izlazi delo „The Age of Capital, 1848-1875“, a 1987. „The Age of Empire“. Godine 1994. mu izlazi najpoznatije delo „Age of Extremes : the short twentieth century, 1914-1991“, završavajući kvadripologiju „Age“. Zadnja mu je knjiga izašla 2002. godine. To je autobiografija „Interesting Times : a twentieth-century life“.

Pisao je mnogo, objavio je preko dvadeset knjiga istoriografske tematike, a pisao je (deo pod pseudonimom) knjige o omiljenoj mu Džez muzici. Napisao je mnogo eseja i novinskih članaka, o osamnaestom i devetnaestom veku, događanjima u dvadesetom, varvarstvima u modernim vremenima, sukobu komunizma i anarhizma, i statusu i problemima radnika, te uopšte o društvenoj istoriji iz pera marksista.

U knjizi „Age of Extremes“ daje vrlo oštre osude. One se tiču Staljina i Hruščova, ali takođe i zapada, te ratova u Vijetnamu. Veću kontroverzu je digao osuđujući i Korejski rat. U knjizi preispituje kraj imperijalizma, propast fašizma, neuspeh komunizma, umetnost, popularnu kulturu, neuspehe kapitalizma te koristi mnogo statistike. To mu je najpoznatija i najprevođenija knjiga.

Izvori[uredi]

  1. ^ Grimes, William (1. 10. 2012). „Eric J. Hobsbawm, Marxist Historian, Dies at 95”. The New York Times. Pristupljeno 8. 4. 2013. 
  2. ^ Kamm, Oliver (23. 7. 2004). „It takes an intellectual to find excuses for Stalinism”. The Times. Pristupljeno 8. 4. 2013.