Indeks telesne mase

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Indeks telesne mase prema preporukama Međunarodnog udruženja za proučavanje gojaznosti[1]

Indeks telesne mase (engl. Body mass index, - BMI) je visinsko-težinski pokazatelj uhranjenosti pojedinca i validan je za sve osobe starije od 20 godina. Računa se tako što se telesna masa osobe u kilogramima podeli sa kvadratom visine u metrima:[2][3][4]

BMI prikazuje odnos mase i visine tela, međutim ne uzima u obzir telesnu građu, pa je njegova upotreba ograničena. On ne može ilustrovati procenat masnog tkiva u odnosu na mišićnu ili koštanu masu – što su osnovni kriterijumi za procenu uhranjenosti. Pojedinci sa velikom telesnom masom i visokim BMI indeksom ne mogu se automatski kategorizovati kao gojazni. Na primer, kod bodibildera i krupno građenih ljudi, udeo mišićne i koštane mase u odnosu na visinu je velik, ali to ne znači da su oni debeli. BMI se koristi kao dobra medicinska i statistička mera uhranjenosti.

Ovakav način poređenja mase i visine, kao antropometrijskih varijabli, razradio je belgijski naučnik Adolf Ketle (engl. Adolphe Quetelet) za potrebe istraživanja „socijalne fizike“ sredinom 19. veka – zbog čega se BMI često naziva i Kvedeletov indeks.

Indeks telesne mase se može odrediti i upotrebom odgovarajuće tabele u kojoj su prikazane moguće kombinacije određujućih pokazatelja (masa i visina),[note 1] ili grafikonom koji prikazuje BMI kao funkciju mase i visine pomoću konture linija ili boja za različite BMI kategorije, a mogu se koristiti dve različite merne jedinice.[5] BMI je pokušaj da se odredi količina lične mase tkiva (mišića, masti i kostiju), a onda merena osoba kategoriše kao pothranjena, normalne težine i gojazna (višak kilograma). Međutim, postoje i rasprave o tome gde se na BMI skali trebaju staviti linije razdvajanja između kategorija. Pre, a i nakon ovog indeksa predloženo je više načina procene optimalne težine.[6] Uobičajeno je da razgraničenje poštuje sledeće kriterijume: pothranjenost: 18,5; normalna težina: 18.5 do 25, preteški: 25 do 30, pretilost (gojaznost): preko 30.

Istorija i primena studija gojaznosti[uredi]

Gojaznost i BMI

Osnovu indeksa uhranjenosti je postavio Adolf Ketle, od 1830. do 1850, a za to vreme je razvio ono što je nazvao „socijalna fizika”,[7] Moderni pojam indeksa telesna mase za odnos ljudske tjelesne težine i visine na kvadrat visine skovan je u radu objavljenom u izdanju Journal of Chronic Diseases (jul 1972.) prema Ancelu Kizu. U ovom radu, Kiz je tvrdio da je ono što je on nazvao BMI: ... „ako nije u potpunosti zadovoljavajuće, barem je tako dobro kao i bilo koji drugi indeks relativne težine kao pokazatelj relativne gojaznosti”.[8][9][10]

Interes za indeks koji mjeri masno tkivo došao je sa povećanjem gojaznosti u prosperitetnim zapadnim društvima. BMI koji eksplicitno navodi Kiz odgovarajući je za populacijske studije, a neprikladan za individualno vrednovanje. Ipak, zbog svoje jednostavnosti, naširoko se koristi za preliminarnu dijagnozu.[11] Dodatni indikatori, kao što je obim pojasa, isto tako mogu da budu korisni.[12]

BMI se univerzalmpo izražava u kg/m2, što rezultira iz mase u kilogramima i visine u metrima. Ako se izražava u funtama i inčima, potrebna je konverzija putem faktora 703 (kg/m2)/(lb/in2). Kada se termin BMI koristi neformalno, jedinice su obično izostavljaju.

Indeks telesne mase se kreće od pothranjenih do gojaznih i obično se i kod dece i odraslih upotrebljava za predviđanje zdravstvenih išoda. BMI je osobina pod uticajem i genetičkih i negenetičkih faktora, a pruža paradigmu za razumevanje i procenu faktora rizika za zdravstvene probleme.[13]

BMI pruža jednostavnu numeričku meru osobne debljine ili mršavost, omogućavajući zdravstvenim radnicima objektivnije sagledavanje problema težine pacijenata. BMI je dizajniran da se koristi kao jednostavan način klasifikacije proseka sedentarne (fizički neaktivne) populacije, sa prosečnim sastavom tela.[14] Za ove osobe, preporuke trenutne vrednosti su kako sledi: BMI od 18,5 do 25 može ukazivati na optimalnu težinu, BMI manji od 18,5 svrstava osobu u pothranjenosti, a broj od 25 do 30 može ukazivati da osoba ima višak kilograma, a broj od 30 naviše znači da je osoba gojazna.

Igrači u mnogim sportovims, kao gimnastika, košarka, fudbal, bejzbol i atletika imaju visoku stopu odnosa mišića i masti i mogu imati BMI koji pokazuje da su „pogrešno” visoki u odnosu na procenat masti u telu.[15]

Statistička upotreba[uredi]

Ovaj indeks je prvenstveno statističko oruđe, namenjeno proučavanju društvenog zdravlja, koje omogućava istraživanje i upoređivanje medicinskih podataka u kojima su zabeleženi visina i masa subjekta – kako bi se procenio rizik po zdravlje u odnosu na uhranjenost stanovništva.

Treba naglasiti da se BMI koristi samo za procenu debljine – iako postoje i mnogo složenije i tačnije metode za određivanje indeksa gojaznosti. Kako se visina i masa rutinski beleže u svim kulturama i za vreme različitih medicinskih pregleda, BMI je postao popularno oruđe zdravstvenih statističara – koje omogućava jasnu matematičku korelaciju između uhranjenosti i učestalosti pojavljivanja određenih bolesti, na najširem mogućem uzorku populacije.

BMI u praksi[uredi]

BMI se koristi za definiciju medicinskog standarda gojaznosti u mnogim zemljama, još od sredine 1980-ih godina, a ovaj način procene se koristi i u statistikama Svetske zdravstvene organizacije.

Krajem 1990-ih godina, BMI je postao popularan među širom publikom, kroz različite programe društvenog zdravlja, koje su uglavnom sponzorisale vlade zapadnih zemalja – kao podsticaj širenju svesti o zdravom načinu života, zdravoj ishrani i fitnesu.

BMI kao statistička mera je koristan, jer omogućava procenu promena u društvu kroz određeno vreme. Ovaj jednostavan i lako izračunljiv pokazatelj se može koristiti za procenu uticaja privrede ili politike na ishranu stanovništva.

Klinička upotreba[uredi]

Uprkos ograničenjima indeksa BMI u kliničkoj praksi, on se koristi u mnogim javnim zdravstvenim kampanjama kao približno merilo idealne telesne mase - jer ga je lako izračunati kod kuće, uz upotrebu sveprisutnih merila: vage i metra. Za dijagnostifikovanje gojaznosti postoje puno bolje metode i tačnije sprave, koje su dostupne zdravstvenim radnicima. Na primer, „skinfold“ test, kod koga se precizno meri debljina potkožnih naslaga sala će dati preciznije i medicinski korisnije rezultate. A za stvarno precizno određivanje gojaznosti, neophodni su i „skinfold“ test i merenje bioelektričnog otpora, koji precizno mjeri debljinu potkožnog masnog tkiva (na pet antropometrijski definiranih pozicija), na osnovu čega se dobijaju pouzdaniji i medicinski prihvatlljiviji rezultati. Za najpreciznije određivanje pretilosti koje je u kliničkoj praksi, neophodni su i „test debljine kožnih nabora” i merenje bioelektričkog otpora.

U slučajevima kada je pretilost/pothranjenost) očigledna, očekivanja od BMI indeksa su ograničena. Neka istraživanja pokazuju da muškarci s BMI indeksom koji ih označava kao „blago gojazne” (25-27 za prosečnog muškarca) u stvarnosti žive duže i zdravije od proseka. Greške u procenama BMI mogu imati i istorijske korene, jer je klasifikacija prema BMI indeksu razvijena u doba kada su glad i pothranjenost bili puno češći nego gojaznost. U toj eri, stvarna individualna prikladnost telesne mase u odnosu na visinu, procenjivana je na još neprecizniji način: idelna težina osobe (u kg) je ona koliko je telesna visina (u cm) veća od 100 cm.

BMI klasifikacija[uredi]

Uhranjenost čoveka se može rangirati indeksom od 15 (blizu izgladnelosti), pa sve do 40 i više (ekstremna gojaznost). Ova statistička kriva se često opisuje kategorijama, radi lakšeg razumevanja: (teška) neuhranjenost, idealna masa, prekomerna masa, blaga gojaznost, teška gojaznost i ekstremna gojaznost. Tačne vrednosti i kategorizacija variraju, no obično se smatra da BMI manji od 18,5 označava mršavost i može ukazivati na neuhranjenost, poremećaj ishrane ili druge zdravstvene probleme – dok BMI veći od 25 indicira prekomernu masu, a iznad 30 gojaznost. Ovaj raspon kategorija odgovara odraslim osobama iznad 20 godina života. Za mlađe od 20 godina primenjuje se nešto drugačija kategorizacija, s obzirom da deca imaju drugačije proporcije i drugačije odnose visine i mase.

Preporučena BMI kategorizacija[uredi]

Индекс Класификација
<18,5 Неухрањеност
18,5 - 24,9 Идеална маса[16]
25 - 29,9 Прекомерна маса
30 - 34,9 Блага гојазност
35 - 39,9 Тешка гојазност
>40 Екстремна гојазност

Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.

Напомена[uredi]

Референце[uredi]

  1. ^ „BMI Classification”. Global Database on Body Mass Index. World Health Organization. 2006. Приступљено 27. 7. 2012. 
  2. ^ Hadžiselimović R. (2005): Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo,. ISBN 978-9958-9344-2-1.
  3. ^ Hadžiselimović R., Ivanović B., Kušec V., Miličić J., Rudan P., Smolej - Narančić N., Šimić D., Tomazo - Ravnik T., Vlahović P. (1989): Antropološki praktikum. Antrop. dr. Jug., Posebna izdanja, Beograd - Zagreb - Titograd.
  4. ^ Hadžiselimović R., Lelo S., Šljuka S. (2016): Bioantropološki praktikum – Autorizirani repetitorijum i radna sveska. Odsjek za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
  5. ^ For example, in the UK where people often know their weight in stone and height in feet and inches, – see „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 11. 11. 2012. Приступљено 29. 07. 2013. 
  6. ^ Kendrick, Dr Malcolm (12. 4. 2015). „Why being 'overweight' means you live longer: The way scientists twist the facts”. The Independent (Newspaper). Приступљено 12. 4. 2015. 
  7. ^ Eknoyan, Garabed (2007). „Adolphe Quetelet (1796.–1874.)—the average man and indices of obesity”. Nephrology Dialysis Transplantation. 23 (1): 47—51. PMID 17890752. doi:10.1093/ndt/gfm517. 
  8. ^ http://ije.oxfordjournals.org/content/early/2014/03/29/ije.dyu061.full Commentary: Origins and evolution of body mass index (BMI): continuing saga Blackburn, H, Jacobs, D Int. J. Epidemiol. (2014)doi: 10.1093/ije/dyu061
  9. ^ Jeremy Singer-Vine (20. 7. 2009). „Beyond BMI: Why doctors won't stop using an outdated measure for obesity”. Slate.com. Pristupljeno 15. 12. 2013. 
  10. ^ Keys, Ancel; Fidanza, Flaminio; Karvonen, Martti J.; Kimura, Noboru; Taylor, Henry L. (1972). „Indices of relative weight and obesity”. Journal of Chronic Diseases. 25 (6–7): 329—43. PMID 4650929. doi:10.1016/0021-9681(72)90027-6. 
  11. ^ „Assessing Your Weight and Health Risk”. National Heart, Lung and Blood Institute. Pristupljeno 19. 12. 2014. 
  12. ^ „Defining obesity”. NHS. Pristupljeno 19. 12. 2014. 
  13. ^ Fareed M, Afzal M. (2014) Evidence of inbreeding depression on height, weight, and body mass index: A population-based child cohort study. Am J Hum Biol. 26:784–795. doi:10.1002/ajhb.22599 PMID 25130378
  14. ^ „Physical Status: The Use and Interpretation of Anthropometry” (PDF). WHO Technical Report Series. Geneva, Switzerland: World Health Organization. 854: 9. 1995. PMID 8594834. 
  15. ^ Ronnie Coleman is 5'11" tall and weighed 300 lbs during competition. „Ronnie Coleman Pro Bodybuilding Profile, Bodybuilding.com”. 22. 7. 2013. 
  16. ^ Di Angelantonio E, Bhupathiraju ShN; et al. (20. 08. 2016). „Body-mass index and all-cause mortality: individual-participant-data meta-analysis of 239 prospective studies in four continents”. Lancet. 388(10046) (776–86): 776—786. PMC 4995441Slobodan pristup. PMID 27423262. doi:10.1016/S0140-6736(16)30175-1. 

Literatura[uredi]

  • Ferrera LA, ur. (2006). Focus on Body Mass Index And Health Research. New York: Nova Science. ISBN 978-1-59454-963-2. 
  • Samaras TT, ur. (2007). Human Body Size and the Laws of Scaling: Physiological, Performance, Growth, Longevity and Ecological Ramifications. New York: Nova Science. ISBN 978-1-60021-408-0. 
  • Sothern MS, Gordon ST, von Almen TK, ur. (2006). Handbook of Pediatric Obesity: Clinical Management (illustrated izd.). CRC Press. ISBN 978-1-4200-1911-7. 

Spoljašnje veze[uredi]