Индекс телесне масе

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Индекс телесне масе према препорукама Међународног удружења за проучавање гојазности[1]

Индекс телесне масе (енгл. Body mass index, - BMI) је висинско-тежински показатељ ухрањености појединца и валидан је за све особе старије од 20 година. Рачуна се тако што се телесна маса особе у килограмима подели са квадратом висине у метрима:[2][3][4]

BMI приказује однос масе и висине тела, међутим не узима у обзир телесну грађу, па је његова употреба ограничена. Он не може илустровати проценат масног ткива у односу на мишићну или коштану масу – што су основни критеријуми за процену ухрањености. Појединци са великом телесном масом и високим BMI индексом не могу се аутоматски категоризовати као гојазни. На пример, код бодибилдера и крупно грађених људи, удео мишићне и коштане масе у односу на висину је велик, али то не значи да су они дебели. BMI се користи као добра медицинска и статистичка мера ухрањености.

Овакав начин поређења масе и висине, као антропометријских варијабли, разрадио је белгијски научник Адолф Кетле (енгл. Adolphe Quetelet) за потребе истраживања „социјалне физике“ средином 19. века – због чега се BMI често назива и Кведелетов индекс.

Индекс телесне масе се може одредити и употребом одговарајуће табеле у којој су приказане могуће комбинације одређујућих показатеља (маса и висина),[note 1] или графиконом који приказује BMI као функцију масе и висине помоћу контуре линија или боја за различите BMI категорије, а могу се користити две различите мерне јединице.[5] BMI је покушај да се одреди количина личне масе ткива (мишића, масти и костију), а онда мерена особа категорише као потхрањена, нормалне тежине и гојазна (вишак килограма). Међутим, постоје и расправе о томе где на BMI скали треба ставити линије раздвајања између категорија. Пре, а и након овог индекса предложено је више начина процене оптималне тежине.[6] Уобичајено је да разграничење поштује следеће критеријуме: потхрањеност: 18,5; нормална тежина: 18.5 до 25, претешки: 25 до 30, претилост (гојазност): преко 30.

Историја и примена студија гојазности[уреди]

Основу индекса ухрањености је поставио Адолф Кетле, од 1830. до 1850, а за то време је развио оно што је назвао „социјална физика”,[7] Модерни појам индекса телесна масе за однос људске тјелесне тежине и висине на квадрат висине скован је у раду објављеном у издању Journal of Chronic Diseases (јул 1972.) према Анцелу Кизу. У овом раду, Киз је тврдио да је оно што је он назвао BMI: ... „ако није у потпуности задовољавајуће, барем је тако добро као и било који други индекс релативне тежине као показатељ релативне гојазности”.[8][9][10]

Интерес за индекс који мјери масно ткиво дошао је са повећањем гојазности у просперитетним западним друштвима. BMI који експлицитно наводи Киз одговарајући је за популацијске студије, а неприкладан за индивидуално вредновање. Ипак, због своје једноставности, нашироко се користи за прелиминарну дијагнозу.[11] Додатни индикатори, као што је обим појаса, исто тако могу да буду корисни.[12]

BMI се универзалмпо изражава у kg/m2, што резултира из масе у килограмима и висине у метрима. Ако се изражава у фунтама и инчима, потребна је конверзија путем фактора 703 (kg/m2)/(lb/in2). Када се термин BMI користи неформално, јединице су обично изостављају.

Индекс телесне масе се креће од потхрањених до гојазних и обично се и код деце и одраслих употребљава за предвиђање здравствених ишода. BMI је особина под утицајем и генетичких и негенетичких фактора, а пружа парадигму за разумевање и процену фактора ризика за здравствене проблеме.[13]

BMI пружа једноставну нумеричку меру особне дебљине или мршавост, омогућавајући здравственим радницима објективније сагледавање проблема тежине пацијената. BMI је дизајниран да се користи као једноставан начин класификације просека седентарне (физички неактивне) популације, са просечним саставом тела.[14] За ове особе, препоруке тренутне вредности су како следи: BMI од 18,5 до 25 може указивати на оптималну тежину, BMI мањи од 18,5 сврстава особу у потхрањености, а број од 25 до 30 може указивати да особа има вишак килограма, а број од 30 навише значи да је особа гојазна.

Играчи у многим спортовимс, као гимнастика, кошарка, фудбал, бејзбол и атлетика имају високу стопу односа мишића и масти и могу имати BMI који показује да су „погрешно” високи у односу на проценат масти у телу.[15]

Статистичка употреба[уреди]

Овај индекс је првенствено статистичко оруђе, намењено проучавању друштвеног здравља, које омогућава истраживање и упоређивање медицинских података у којима су забележени висина и маса субјекта – како би се проценио ризик по здравље у односу на ухрањеност становништва.

Треба нагласити да се BMI користи само за процену дебљине – иако постоје и много сложеније и тачније методе за одређивање индекса гојазности. Како се висина и маса рутински бележе у свим културама и за време различитих медицинских прегледа, BMI је постао популарно оруђе здравствених статистичара – које омогућава јасну математичку корелацију између ухрањености и учесталости појављивања одређених болести, на најширем могућем узорку популације.

BMI у пракси[уреди]

BMI се користи за дефиницију медицинског стандарда гојазности у многим земљама, још од средине 1980-их година, а овај начин процене се користи и у статистикама Светске здравствене организације.

Крајем 1990-их година, BMI је постао популаран међу широм публиком, кроз различите програме друштвеног здравља, које су углавном спонзорисале владе западних земаља – као подстицај ширењу свести о здравом начину живота, здравој исхрани и фитнесу.

BMI као статистичка мера је користан, јер омогућава процену промена у друштву кроз одређено време. Овај једноставан и лако израчунљив показатељ се може користити за процену утицаја привреде или политике на исхрану становништва.

Клиничка употреба[уреди]

Упркос ограничењима индекса BMI у клиничкој пракси, он се користи у многим јавним здравственим кампањама као приближно мерило идеалне телесне масе - јер га је лако израчунати код куће, уз употребу свеприсутних мерила: ваге и метра. За дијагностификовање гојазности постоје пуно боље методе и тачније справе, које су доступне здравственим радницима. На пример, „скинфолд“ тест, код кога се прецизно мери дебљина поткожних наслага сала ће дати прецизније и медицински корисније резултате. А за стварно прецизно одређивање гојазности, неопходни су и „скинфолд“ тест и мерење биоелектричног отпора, који прецизно мјери дебљину поткожног масног ткива (на пет антропометријски дефинираних позиција), на основу чега се добијају поузданији и медицински прихватлљивији резултати. За најпрецизније одређивање претилости које је у клиничкој пракси, неопходни су и „тест дебљине кожних набора” и мерење биоелектричког отпора.

У случајевима када је претилост/потхрањеност) очигледна, очекивања од BMI индекса су ограничена. Нека истраживања показују да мушкарци с BMI индексом који их означава као „благо гојазне” (25-27 за просечног мушкарца) у стварности живе дуже и здравије од просека. Грешке у проценама BMI могу имати и историјске корене, јер је класификација према BMI индексу развијена у доба када су глад и потхрањеност били пуно чешћи него гојазност. У тој ери, стварна индивидуална прикладност телесне масе у односу на висину, процењивана је на још непрецизнији начин: иделна тежина особе (у kg) је она колико је телесна висина (у cm) већа од 100 cm.

BMI класификација[уреди]

Ухрањеност човека се може рангирати индексом од 15 (близу изгладнелости), па све до 40 и више (екстремна гојазност). Ова статистичка крива се често описује категоријама, ради лакшег разумевања: (тешка) неухрањеност, идеална маса, прекомерна маса, блага гојазност, тешка гојазност и екстремна гојазност. Тачне вредности и категоризација варирају, но обично се сматра да BMI мањи од 18,5 означава мршавост и може указивати на неухрањеност, поремећај исхране или друге здравствене проблеме – док BMI већи од 25 индицира прекомерну масу, а изнад 30 гојазност. Овај распон категорија одговара одраслим особама изнад 20 година живота. За млађе од 20 година примењује се нешто другачија категоризација, с обзиром да деца имају другачије пропорције и другачије односе висине и масе.

Препоручена BMI категоризација[уреди]

Индекс Класификација
<18,5 Неухрањеност
18,5 - 24,9 Идеална маса[16]
25 - 29,9 Прекомерна маса
30 - 34,9 Блага гојазност
35 - 39,9 Тешка гојазност
>40 Екстремна гојазност

Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.

Напомена[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „BMI Classification”. Global Database on Body Mass Index. World Health Organization. 2006. Приступљено 27. 7. 2012. 
  2. ^ Hadžiselimović R. (2005): Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo,. ISBN 978-9958-9344-2-1.
  3. ^ Hadžiselimović R., Ivanović B., Kušec V., Miličić J., Rudan P., Smolej - Narančić N., Šimić D., Tomazo - Ravnik T., Vlahović P. (1989): Antropološki praktikum. Antrop. dr. Jug., Posebna izdanja, Beograd - Zagreb - Titograd.
  4. ^ Hadžiselimović R., Lelo S., Šljuka S. (2016): Bioantropološki praktikum – Autorizirani repetitorijum i radna sveska. Odsjek za biologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, Sarajevo.
  5. ^ For example, in the UK where people often know their weight in stone and height in feet and inches, – see „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 11. 11. 2012. Приступљено 29. 07. 2013. 
  6. ^ Kendrick, Dr Malcolm (12. 4. 2015). „Why being 'overweight' means you live longer: The way scientists twist the facts”. The Independent (Newspaper). Приступљено 12. 4. 2015. 
  7. ^ Eknoyan, Garabed (2007). „Adolphe Quetelet (1796.–1874.)—the average man and indices of obesity”. Nephrology Dialysis Transplantation. 23 (1): 47—51. PMID 17890752. doi:10.1093/ndt/gfm517. 
  8. ^ http://ije.oxfordjournals.org/content/early/2014/03/29/ije.dyu061.full Commentary: Origins and evolution of body mass index (BMI): continuing saga Blackburn, H, Jacobs, D Int. J. Epidemiol. (2014)doi: 10.1093/ije/dyu061
  9. ^ Jeremy Singer-Vine (20. 7. 2009). „Beyond BMI: Why doctors won't stop using an outdated measure for obesity”. Slate.com. Приступљено 15. 12. 2013. 
  10. ^ Keys, Ancel; Fidanza, Flaminio; Karvonen, Martti J.; Kimura, Noboru; Taylor, Henry L. (1972). „Indices of relative weight and obesity”. Journal of Chronic Diseases. 25 (6–7): 329—43. PMID 4650929. doi:10.1016/0021-9681(72)90027-6. 
  11. ^ „Assessing Your Weight and Health Risk”. National Heart, Lung and Blood Institute. Приступљено 19. 12. 2014. 
  12. ^ „Defining obesity”. NHS. Приступљено 19. 12. 2014. 
  13. ^ Fareed M, Afzal M. (2014) Evidence of inbreeding depression on height, weight, and body mass index: A population-based child cohort study. Am J Hum Biol. 26:784–795. doi:10.1002/ajhb.22599 PMID 25130378
  14. ^ „Physical Status: The Use and Interpretation of Anthropometry” (PDF). WHO Technical Report Series. Geneva, Switzerland: World Health Organization. 854: 9. 1995. PMID 8594834. 
  15. ^ Ronnie Coleman is 5'11" tall and weighed 300 lbs during competition. „Ronnie Coleman Pro Bodybuilding Profile, Bodybuilding.com”. 22. 7. 2013. 
  16. ^ Di Angelantonio E, Bhupathiraju ShN; et al. (20. 08. 2016). „Body-mass index and all-cause mortality: individual-participant-data meta-analysis of 239 prospective studies in four continents”. Lancet. 388(10046) (776–86): 776—786. PMC 4995441Слободан приступ. PMID 27423262. doi:10.1016/S0140-6736(16)30175-1. 

Литература[уреди]

  • Ferrera LA, ур. (2006). Focus on Body Mass Index And Health Research. New York: Nova Science. ISBN 978-1-59454-963-2. 
  • Samaras TT, ур. (2007). Human Body Size and the Laws of Scaling: Physiological, Performance, Growth, Longevity and Ecological Ramifications. New York: Nova Science. ISBN 978-1-60021-408-0. 
  • Sothern MS, Gordon ST, von Almen TK, ур. (2006). Handbook of Pediatric Obesity: Clinical Management (illustrated изд.). CRC Press. ISBN 978-1-4200-1911-7. 

Спољашње везе[уреди]