Индекс телесне масе

Индекс телесне масе (енглески: Body mass index, - BMI) је висинско-тежински показатељ ухрањености појединца и валидан је за све особе старије од 20 година. Рачуна се тако што се телесна маса особе у килограмима подели са квадратом висине у метрима:

$\mathrm {BMI} ={\frac {m}{h^{2}}}$

BMI приказује однос масе и висине тела, међутим не узима у обзир телесну грађу, па је његова употреба ограничена. Он не може илустровати проценат масног ткива у односу на мишићну или коштану масу – што су основни критеријуми за процену ухрањености. Појединци са великом телесном масом и високим BMI индексом не могу се аутоматски категоризовати као гојазни. На пример, код бодибилдера и крупно грађених људи, удео мишићне и коштане масе у односу на висину је велик, али то не значи да су они дебели.

Ипак, BMI се користи као добра медицинска и статистичка мера ухрањености.

Овакав начин поређења масе и висине, као антропометријских варијабли, разрадио је белгијски научник Адолф Кетле (енглески: Adolphe Quetelet) за потребе истраживања „социјалне физике“ средином 19. века – због чега се BMI често назива и Кведелетов индекс.

Статистичка употреба

Овај индекс је првенствено статистичко оруђе, намењено проучавању друштвеног здравља, које омогућава истраживање и упоређивање медицинских података у којима су забележени висина и маса субјекта – како би се проценио ризик по здравље у односу на ухрањеност становништва.

Треба нагласити да се BMI користи само за процену дебљине – иако постоје и много сложеније и тачније методе за одређивање индекса гојазности. Како се висина и маса рутински бележе у свим културама и за време различитих медицинских прегледа, BMI је постао популарно оруђе здравствених статистичара – које омогућава јасну математичку корелацију између ухрањености и учесталости појављивања одређених болести, на најширем могућем узорку популације.

BMI у пракси

BMI се користи за дефиницију медицинског стандарда гојазности у многим земљама, још од средине 1980-их година, а овај начин процене се користи и у статистикама Светске здравствене организације.

Крајем 1990-их година, BMI је постао популаран међу широм публиком, кроз различите програме друштвеног здравља, које су углавном спонзорисале владе западних земаља – као подстицај ширењу свести о здравом начину живота, здравој исхрани и фитнесу.

BMI као статистичка мера је користан, јер омогућава процену промена у друштву кроз одређено време. Овај једноставан и лако израчунљив показатељ се може користити за процену утицаја привреде или политике на исхрану становништва.

Клиничка употреба

Упркос ограничењима индекса BMI у клиничкој пракси, он се користи у многим јавним здравственим кампањама као приближно мерило идеалне телесне масе - јер га је лако израчунати код куће, уз употребу свеприсутних мерила: ваге и метра.

За дијагностификовање гојазности постоје пуно боље методе и тачније справе, које су доступне здравственим радницима. На пример, „скинфолд“ тест, код кога се прецизно мери дебљина поткожних наслага сала ће дати прецизније и медицински корисније резултате. А за стварно прецизно одређивање гојазности, неопходни су и „скинфолд“ тест и мерење биоелектричног отпора.

BMI класификација

Ухрањеност човека се може рангирати индексом од 15 (близу изгладнелости), па све до 40 и више (екстремна гојазност). Ова статистичка кривa се често описује категоријама, ради лакшег разумевања: (тешка) неухрањеност, идеална маса, прекомерна маса, блага гојазност, тешка гојазност и екстремна гојазност. Тачне вредности и категоризација варирају, но обично се сматра да BMI мањи од 18,5 означава мршавост и може указивати на неухрањеност, поремећај исхране или друге здравствене проблеме – док BMI већи од 25 индицира прекомерну масу, а изнад 30 гојазност. Овај распон категорија одговара одраслим особама изнад 20 година живота. За млађе од 20 година примењује се нешто другачија категоризација, с обзиром да деца имају другачије пропорције и другачије односе висине и масе.

Препоручена BMI категоризација

Индекс	Класификација
<18,5	Неухрањеност
18,5 - 24,9	Идеална маса
25 - 29,9	Прекомерна маса
30 - 34,9	Блага гојазност
35 - 39,9	Тешка гојазност
>40	Екстремна гојазност

Ово је класификација према препорукама Светске здравствене организације и Међународног удружења за проучавање гојазности, међутим ове препоруке и категоризација се могу разликовати од државе до државе – зависно од типске грађе тела.

Извори

• Завод за јавно здравље (на језику: српски)

Спољашње везе

• Калкулатор индекса телесне масе