Pređi na sadržaj

Kim Džong Il

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
U korejskoj tradiciji prezime (Kim) prethodi imenu.
Kim Džong Il
Portret Kim Džong Ila
Lični podaci
Datum rođenja(1941-11-16)16. novembar 1941.
Mesto rođenjaVjatskoe/Baegdu, SSSR/Japanska Koreja
Datum smrti17. decembar 2011.(2011-12-17) (70 god.)
Mesto smrtiPjongjang, DNR Koreja
DržavljanstvoDNR Koreja
NarodnostKorejac
UniverzitetUniverzitet Kim Il Sung
Politička karijera
Politička
stranka		Radnička partija Koreje
Čin
generalisimus DNR Koreje
8. jul 1994 — 17. decembar 2011.
PrethodnikKim Il Sung
NaslednikKim Džong Un
Predsednik Nacionalnog komiteta odbrane DNRK
9. april 1993 — 17. decembar 2011.
PrethodnikKim Il Sung
Naslednik posthumno proglašen Večnim Predsednikom Nacionalnog komiteta odbrane DNRK,
Kim Džong Un imenovan za Prvog predsednika Nacionalnog komiteta odbrane DNRK
Vrhovni komandant Korejske narodne armije
24. decembar 1991 — 17. decembar 2011.
PrethodnikKim Il Sung
NaslednikKim Džong Un
Generalni sekretar Radničke partije Koreje
8. oktobar 1997 — 17. decembar 2011.
PrethodnikKim Il Sung
Naslednikposthumno proglašen Večnim Generalnim sekretarom Radničke partije Koreje,
Kim Džong Un imenovan za Prvog sekretara Radničke partije Koreje
Predsednik Centralne vojne komisije Radničke partije Koreje
8. oktobar 1997 — 17. decembar 2011.
PrethodnikKim Il Sung
NaslednikKim Džong Un

Kim Džong Il (korej. 김정일; 16. februar 1941/1942 — 17. decembar 2011) bio je vođa Severne Koreje od 1994. do svoje smrti 2011. godine. Njegove zvanične funkcije bile su Predsednik Nacionalnog komiteta odbrane Demokratske Narodne Republike Koreje, Vrhovni komandant Korejske narodne armije, Generalni sekretar Radničke partije Koreje i Predsednik Centralne vojne komisije Radničke partije Koreje. Na vlasti je nasledio svog oca Kim Il Sunga, osnivača Severne Koreje koji je preminuo 1994. Kim Džong Il je posthumno proglašen Večnim Predsednikom Nacionalnog komiteta odbrane DNRK i Večnim Generalnim sekretarom Radničke partije Koreje, a posthumno mu je dodeljen i čin generalisimusa, najviši u severnokorejskoj vojsci, koji je imao još jedino Kim Il Sung.

Poput oca, i Kim Džong Il je centar jakog kulta ličnosti unutar Severne Koreje. Konstantno je hvaljen i počastvovan kao heroj, govornik i veliki čovek bez premca. Većina informacija o njemu je nedosledna i protivrečna, uglavnom zbog ćutljivosti vlasti u Severnoj Koreji koja odbija da da bilo kakve podatke o životu Kim Džong Ila. Na vlasti ga je nasledio najmlađi sin Kim Džong Un.

Mladost i obrazovanje

[uredi | uredi izvor]
Kim Džong Il kao dete

Jedina zvanična biografija Kim Džong Ila tvrdi da je rođen na planini Pektu u severnom delu Koreje 16. februara 1942.[1] Međutim, u sovjetskoj evidenciji stoji da je rođen u sibirskom selu Vjatskoe, nedaleko od Habarovska i to 16. februara 1941.[2] To je mesto gde je njegov otac bio komandant bataljona 88. sovjetske Brigade, koju su činile izbeglice iz Kine i Koreje. Pretpostavlja se da je godina rođenja promenjena u zvaničnim spisima Severne Koreje kako bi izgledalo da je Kim Džong Il rođen u trenutku kada je njegov otac imao 30 godina. U ovom selu tvrde da je tu rođen i brat Kim Džong Ila, koji se međutim udavio u bunaru kao mali. Još uvek postoji grobnica. Njegov otac Kim Il Sung se u međuvremenu ponovo oženio i dobio sina, Kim Pjong Ila. Nije jasno da li je Pjong Il ikada bio ozbiljan pretendent da zameni Kim Il Sunga. Od 1988, Pjong Il je radio u Evropi u nekim od malobrojnih ambasada Severne Koreje, a kasnije obavlja funkciju ambasadora u Poljskoj. Nagađa se da je on poslat ovako daleko kako bi se izbegla moguća borba dva sina za prevlast.

Njegova majka i prva žena Kim Il Sunga je Kim Džong Suk. Tokom njegove mladosti u Sovjetskom Savezu, živeo je pod imenom Jurij Irsenovič Kim (Юriй Irsenovič Kim), gde je Irsenovič izvedeno iz rusifikovanog imena njegovog oca - Ir-sen.

Kim je još uvek bio malo dete kada se završio Drugi svetski rat. Njegov otac se vratio u Pjongjang u septembru 1945, a sam Kim Džong Il došao je dva meseca kasnije na sovjetskom brodu koji je uplovio u luku Sonbong. Porodica se u uselila na imanje, bivšeg bogatog službenika iz Japana u Pjongjangu, koje je imalo bazen i baštu. Kimov brat - Šura Kim se udavio u tom bazenu 1948. godine, međutim u gorepomenutom ruskom selu tvrde da se Šura udavio u bunaru i da je tamo sahranjen. Njegova majka je umrla 1949. tokom trudnoće, godinu dana nakon što je Kim Džong Il pošao u školu. Kim je verovatno veći deo svog školovanja proveo u Kini, gde je poslat iz bezbednosnih razloga tokom Korejskog rata. Prema zvaničnoj biografiji, maturirao je u Namsan školi u Pjongjangu, koja je bila specijalizovana za decu lidera komunističke partije. Veruje se da je kasnije studirao na Kim Il Sung univerzitetu i da je diplomirao 1964. na Političkoj Ekonomiji. U to vreme njegov otac se već učvrstio na vlasti kao Dragi Vođa. Kim je takođe učio engleski na Malti gde je tokom 1970-ih bio čest gost Premijera Doma Mintofa.

Početak političkog angažmana

[uredi | uredi izvor]

Nakon što je diplomirao, 1964, Kim Džong Il je započeo svoju veću aktivnost u vladajućoj Radničkoj partiji Koreje. Vrlo brzo je napredovao kroz činove. Prvo je radio u Organizacionom Ministarstvu da bi ubrzo postao član Politbiroa. Postavljen je na mesto zamenika Ministarstva za Propagandu i Agitaciju 1969. godine. Kim je 1973. postao partijski sekretar za organizaciju i propagandu, a 1974, zvanično je proglašen za budućeg naslednika svog oca. Tokom narednih 15 godina obavljao je razne visoke dužnosti uključujući mesto Ministra za kulturu i vođa partijskih operacija uperenih protiv Južne Koreje. Od sedmog partijskog plenuma petog komiteta u septembru 1973, Kim je postepeno počeo da učvršćuje svoju poziciju pod kampanjom o revoluciji. Često je opisivan kao „centar partije“, zbog rastućeg uticaja na svakodnevno funkcionisanje partije.

Do šestog kongresa partije u oktobru 1980, želja Kim Džong Ila da preuzme partiju bila je ispunjena. Dobio je najviše pozicije u Politbirou, Vojnoj Komisiji i Sekretarijatu. Kada je postao član Sedmog Vrhovnog Saveta tj. skupštine u februaru 1982, međunarodnoj zajednici je postalo jasno da će Kim Džong Il naslediti svog oca na mestu Vrhovnog Vođe Severne Koreje. Tada Kim Džong Il uzima titulu „Dragi Vođa“, a vlada počinje da gradi kult ličnosti oko njega na osnovu onoga kako je izgrađen kult oko njegovog oca koji je nosio titulu „Veliki Vođa“. Već 1991. Kim Džong Il preuzima i vojsku. Kako je osnova vlasti u Severnoj Koreji upravo vojska, ovo je bio veoma značajan potez. Iako nije odslužio vojsku, tadašnji ministar odbrane Jin Vu mu je pomogao da bude prihvaćen od strane Vojske kao njen novi komandir. Jedini drugi mogući kandidat za mesto državnog lidera je bio premijer Kim Il, međutim on je smenjen 1976. Tokom 1992. godine Kim Il Sung je objavio da njegov sin upravlja unutrašnjim državnim poslovima Severne Koreje.

Južna Koreja je optužila Kima da je naredio bombaški napad u Rangunu u Burmi (danas Jangon, Mjanmar) 1983. godine.[3] U ovom napadu je poginulo 17 visokih zvaničnika Južne Koreje (mada je cilj napada bio Čon Duhvan, južnokorejski predsednik) kao i za napad na avion južnokorejske kompanije u kom je poginulo svih 115 putnika i članova posade. Nije pronađen nijedan direktan dokaz koji bi povezao Kim Džong Ila sa ovim napadima. Agent Severne Koreje, Kim Hjon Hi, priznala je da je postavila bombu u avionu i da je naređenje dobila od Kim Džong Ila lično. Za ovu operaciju Kim Hjon Hi se pripremala putujući kroz Evropu a pre nekoliko godina u srpskoj štampi pojavile su se i njene fotografije iz Beograda ispred hotela Metropol.

Vladavina

[uredi | uredi izvor]
Statua Kim Il Sunga i Kim Džong Ila u Pjongjangu

Kim Il Sung preminuo je 1994, i Kim Džong Il je preuzeo kontrolu nad svim funkcijama i državnim aparatom. Iako je funkcija predsednika ostala upražnjena, čini se da je ukinuta u znak poštovanja prema Kim Il Sungu. Kim Džong Il je 1997. zvanično zauzeo pozicije Predsednika Nacionalnog Komiteta Odbrane kao i Generalnog Sekretara Radničke Partije Koreje. Ova pozicija je označena kao najviši mogući položaj u Severnoj Koreji, tako da se Kim od tada smatra šefom države. Predsednik predsedništva Vrhovne Narodne Skupštine i Premijer su protokolarne funkcije. Nasleđivanje vlasti od strane Kim Džong Ila je do sada jedini takav slučaj u jednoj komunističkoj državi. S obzirom da Kim Džong Il nije predsednik države nije ni u obavezi da održava izbore pa to samim tim nikada nije ni učinio.

Prema Hvang Džang Jopu, nekadašnjem visokom zvaničniku Severne Koreje koji je prebegao na južnu stranu, državna uprava je postala još centralizovanija nakon dolaska Kim Džong Ila na vlast nego što je bila u vreme njegovog oca. Iako je Kim Il Sung zahtevao da mu svi ministri budu lojalni, ipak je uvažavao njihove predloge i savete pri donošenju odluka. Kim Džong Il s druge strane zahteva apsolutnu poslušnost i saglasnost i svaki pogled drugačiji od njegovog se smatra za nelojalnost. Prema Hvangu, Kim Džong Il lično određuje i najsitnije detalje u državnim poslovima, kao npr. veličina kuća partijskih sekretara i dopremanje poklona njegovim podređenim. Tokom 1980- ih, Severna Koreja je doživela ekonomsku stagnaciju. Kim Il Sungova „Džuče“ ideja (samoupravljanje) je doprinela tome da zemlja bude izolovana iz međunarodnih trgovinskih tokova pa čak i od Sovjetskog Saveza i Kine.

Unutrašnja politika

[uredi | uredi izvor]

Privreda pod snažnom kontrolom države je nastavila da stagnira tokom 90-ih, kao rezultat niske proizvodnje i gubitka zagarantovanog tržišta u vidu Sovjetskog Saveza i nekadašnjeg zatvorenijeg tržišta Kine. Veći deo budžeta se troši na naoružanje, najverovatnije najveća nesrazmerna potrošnja na vojsku u svetu. Ujedinjene nacije upozoravaju da u većem delu države vlada glad. Očajni i beznadežni Korejci spas traže bežeći u Kinu. U domaćim medijima, Kim Džong Il je povremeno iskazivao simpatije prema ekonomskoj reformi koje je u Kini izveo Deng Sjaoping i prilikom poseta toj državi iskazao je divljenje prema njenom privrednom napretku. Kim Džong Il je 2002. godine izjavio, da bi novac trebalo da bude merilo vrednosti svake robe.[4] Severna Koreja je započela ograničene eksperimente vezane za tržište.

U aprilu 2004, dogodila se velika eksplozija na Rjongčon stanici, devet časova nakon prolaska voza u kom je bio Kim Džong Il pri povratku iz posete Kini. Crveni Krst je objavio da je bilo 54 poginule osobe i 1249 povređenih. Iako su postojala nagađanja o pokušaju atentata ubrzo je čak i Južna Koreja objavila da se najverovatnije radi o nesreći.

Međunarodni odnosi

[uredi | uredi izvor]
Kim Džong Il sa Vladimirom Putinom

Kim Džong Ilova vlada napravila je skromne korake ka normalizaciji odnosa sa Južnom Korejom, a izborom Kim Dedžun 1997. za predsednika Južne Koreje stvorili su se pozitivni uslovi za pregovore. Dva lidera su se sastala u junu 2000. na samitu, prvom takve vrste. Ipak, dve strane nisu uspele da postignu dogovor ni o jednoj važnijoj temi o stvarnom unapređenju odnosa.

Odnos Severne Koreje i SAD je daleko komplikovaniji. Tokom administracije Bila Klintona potpisan je ugovor o nizu problema a najviše se odnosi na nuklearna postrojenja Severne Koreje. Prema ovom ugovoru Severna Koreja je bila dužna da se odrekne starog načina proizvodnje nuklearne energije koji je dopuštao prostor za razvijanje nuklearnog naoružanja i da prihvati novi sistem koji bi koristio laku vodu i koji bi bio finansiran od strane Južne Koreje a materijal dopreman od strane SAD. Ovaj projekat je ugrožen konstantnom opstrukcijom isporuke preko Kongresa. Nakon izbora Džordža Buša za novog predsednika Amerike, zauzet je novi, agresivniji stav prema Severnoj Koreji. Prekinuti su diplomatski odnosi koje je inicirao Klinton a Severna Koreja optužena da krši ugovor i da razvija uranijum u tajnosti. Severna Koreja je demantovala ove navode a Kim je zauzeo još tvrđi stav prema SAD.[5] Džordž Buš je Severnu Koreju proglasio „osovinom zla“ pored Irana i Iraka. U decembru 2002. SAD su u potpunosti obustavile isporuku nafte koja je bila ugovorena u vreme Klintona. Severna Koreja se povukla iz sporazuma o nerazvijanju nuklearnog oružja. Poslednjih nekoliko godina Kina pokušava da posreduje u razgovorima između dve strane i za to vreme Kim Džong Il je u više navrata posetio Peking i druge kineske gradove i provincije.

Severna Koreja je 4. jula 2006. lansirala četiri do pet test-raketa kratkog dometa koje su završile u Japanskom moru. Šesta raketa, Tepodong2, bila je dalekodometna ali je njeno lansiranje bilo neuspešno. Sedma raketa lansirana je sledećeg dana. Mediji iz Južne Koreje su objavili da Severna Koreja ima još tri do četiri rakete spremne za lansiranje. Veruje se da su one kratkog do srednjeg dometa. Mnogi predstavnici međunarodne zajednice su pozvali na agresivniji pristup u pregovorima sa Severnom Korejom, kako bi ona odustala od svog nuklearnog programa. Severna Koreja je objavila da je izvršila prva testiranja svog nuklearnog arsenala, 9oktobra 2006. na nepoznatoj podzemnoj lokaciji. Nakon nekoliko dana SAD i Kina su objavile da su u vazduhu pronađene male količine radioaktivnog materijala, kao da i seizmički podaci pokazuju da je došlo do podzemne eksplozije. Time su potvrđene tvrdnje o probama sa severa i veruje se da je u pitanju bio test manjih razmera. Govori se da u zadnjim godinama svoje vladavine želeo još veću proizvodnju atomskog naoružanja.[6][7]

Nakon izbora Vladimira Putina za predsednika Rusije, došlo je do određenih kontakata između ovi zemalja. Čini se da je Kim Džong Il pokušao da uspostavi stare odnose koje je imao sa Sovjetskim Savezom. Međutim, ovi kontakti su se održali samo u početku Putinove vladavine, jer je Severna Koreja sve dublje išla u izolaciju.

Privatni život

[uredi | uredi izvor]

Kim Džong Il je oženjen sa Kim Jang Suk, mada su razdvojeni već nekoliko godina. Sa njom ima ćerku, Kim Sul Song koja je rođena 1974. godine. Kim Džong Nam je najstariji sin iz braka sa Song Hje Rim rođen 1971. Njegova sadašnja partnerka (nije objavljeno da li je i supruga) zove se Ko Jang Hi, sa kojom ima još jednog sina - Kim Džong Čun rođenog 1981, a 1983. dobija i Kim Džong Una. Imao je i ljubavnicu sa kojom je imao troje dece. Njeno ime je Kjung Hua Čang Ok i ona je prebegla u Južnu Koreju 2002. godine. Zapadni mediji su javili da je ona preminula od raka 2004. u 51. godini života.

Priča se da je Kim Džong Il veliki ljubitelj filmova i da poseduje preko 20.000 video-kaseta.[8] Kim je to negirao međutim 1978. po njegovom naređenju otet je južnokorejski režiser Šin Sang Ok i njegova žena glumica Čoe Eun Hui kako bi izgradili filmsku industriju Severne Koreje. Međutim Kim je sam retko gledao filmove. Najviše ga je zanimala NBA košarkaška liga pa je zato od Medlin Olbrajt dobio na poklon loptu sa potpisom Majkla Džordana.

Poput njegovog oca, imao jak strah od letenja pa je zbog toga putovao svojim vozom kada je išao u Rusiju ili Kinu.[9]

Smrt

[uredi | uredi izvor]
Kim Džong Il se veliča pored svoga oca, na masovnim igrama 2012. godine

Zdravstveni problemi Kim Džong Ila bili su evidentni i nekoliko godina pre njegove smrti. Određeni mediji su 2009. godine objavili informaciju da ima rak pankreasa, što je bilo malo verovatno. Takođe su postojali izveštaji o moždanom udaru, tako da se pripremao teren za izbor novog vođe.[10]

Kim Džong Il je preminuo 17. decembra 2011. godine, od srčanog udara. Lokalni mediji su izjavili da je umro od infarkta proisteklog od napornog rada.[11] Međutim, tih dana je bilo dosta problema u izgradnji najnovije severnokorejske hidroelektrane. Prema južnokorejskim listovima, postoje naznake da je Il pobesneo kada je saznao da na centrali curi voda i da je saznavši to hitno krenuo u inspekciju, koja nije ni sprovedena zbog njegove smrti.[12] Nakon smrti je proglašen za večnog predsednika Radničke partije. Njegovo telo je bilo izloženo u memorijalnoj palati Kumusan.[13] Oko njegovog kovčega je bilo poređano hibridno cveće koje je nazvano kimdžongilijama, u slavu svog predsednika[14]. Njegovim imenom se naziva orden koji se dodeljuje zaslužnima za službu i izgradnju napredne socijalističke zemlje.[15]

I pre njegove smrti dugo se spekulisalo o nasledniku Kim Džong Ila. Južnokorejski mediji su navodili da bi to mogao da bude njegov sin Kim Džong Un. Najstariji sin Kim Džong Nam je izgubio podršku oca nakon incidenta na Tokijskom aerodromu zbog posedovanja lažnih dokumenata.[16][17] S obzirom da se godinama pre toga mladi Kim Džong Un često pojavljivao na većini sednica partije, vojnim paradama kao i svečanostima njegovo imenovanje je bilo izvesno.[18] Tako se i dogodilo da odmah nakon smrti svoga oca, Kim Džong Un odmah preuzme sve konce vladavine u svoje ruke i tako nastavi dinastiju vladavine nad Severnom Korejom.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „RTS :: Umro Kim Džong Il” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 19. 12. 2011. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  2. ^ „Profile: Kim Jong-il”. BBC News. 16. 01. 2009. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  3. ^ Lazanski, Miroslav. „Kakav je odgovor Seula : Svet : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  4. ^ „On North Korea's streets, pink and tangerine buses”. CSMonitor.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  5. ^ Feb 17, 2005 (17. 02. 2005). „Asia Times Online :: Korea News and Korean Business and Economy, Pyongyang News”. Atimes.com. Arhivirano iz originala 02. 08. 2012. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  6. ^ „Masovna proizvodnja atomskih bombi u Severnoj Koreji: Glas Rusije”. Serbian.ruvr.ru. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  7. ^ Tanjug. „Štampa: Kim Džong Il naredio izradu uranijumskih bombi : Svet : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  8. ^ By Wolf Blitzer CNN. „CNN.com - North Korean leader loves Hennessey, Bond movies - Jan. 8, 2003”. Edition.cnn.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  9. ^ „Profiles in Phobia”. Foreign Policy. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  10. ^ Promotim d.o.o. (13. 07. 2009). „Kim Džong Il boluje od raka pankreasa | Frontal”. Frontal.RS. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  11. ^ „Kim Džong Il umro od tuge: Glas Rusije”. Serbian.ruvr.ru. 25. 12. 2012. Arhivirano iz originala 19. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  12. ^ „Blic Online | Kim Džong-il doživeo srčani udar zbog loše brane”. Blic.rs. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  13. ^ „RTS :: "Bleštava zvezda" Kim Džong Il” (na jeziku: srpski). Rts.rs. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  14. ^ „Blic Online | Telo Kim Džong Ila u staklenom kovčegu okruženo cvećem - kimdžongilijama”. Blic.rs. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  15. ^ „Blic Online | Pjongjang dodelio 132 nova ordena Kim Džong Ila”. Blic.rs. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  16. ^ Sep 2, 2004 (02. 9. 2004). „Asia Times - News and analysis from Korea; North and South”. Atimes.com. Arhivirano iz originala 03. 10. 2013. g. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  17. ^ „Muke Kim Džong Ila sa familijom”. Serbiancafe.com. Pristupljeno 22. 10. 2013. 
  18. ^ „Blic Online | Kim Džong Il sa sinom na vojnoj paradi u Pjongjangu”. Blic.rs. Pristupljeno 22. 10. 2013. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ким_Џонг_Ил&oldid=27821658”