Kiša

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Kiša
Kapljice kiše u lokvi vode
Pljusak.

Kiša (stariji oblik dažd) je vid atmosferskih padavina, kao što su snijeg, grad, rosa i ostale. Kiša nastaje tako što se vodena para u oblaku zgusne i nastanu kapi vode koje padaju na zemlju. Kiša ima veliku ulogu u hidrološkom krugu u kome vlaga iz okeana isparava, kondenzuje u oblacima, pada nazad na Zemlju i vraća se u okean putem reka i potoka da bi započela novi ciklus.[1]

Oblik kišnih kapi se najčešće opisuje kao „oblik suze“, okrugao na dnu i zakrivljen ka vrhu, ali ovaj opis je netačan (samo kapi vode kapane iz određenih izvora su „oblika suze“ u momentu formiranja). Manje kapi kiše su sferičnog oblika. Veće kapi su spljoštene (oblika pljeskavice). Veoma velike kapi su oblika padobrana. U prosjeku, kap kiše je 1-2 mm u prečniku. Najveće zabeležene kapi kiše su uočene nad Brazilom i Maršalskim ostrvima 2004. – neke od njih velike 1 cm.

Generalno, kiša je nešto ispod pH 6, zbog apsorpcije atmosferskog ugljen-dioksida, koji se u kapi pretvara u manje količine ugljične kiseline. U pustinjskim predelima, prašina u vazduhu sadrži dovoljno kalcijum karbonata da parira prirodnoj kiselosti padavina, tako da kiša može biti neutralna ili čak i alkalna. Kiša ispod pH 5,6 se smatra kiselom kišom.

Ponekad u oblacima ima izvanredno mnogo finih čestica prašine ili peska uzdignutih s tla peščanim ili prašinskim olujama u suvim područjima. Ove čestice padaju zajedno s kišom dajući joj crvenkastu do žućkaste boje (blatna ili krvava kiša u našim krajevima). Kiša promenjivog inteziteta iz kumulonimbusa naziva se pljusak. Oblačni elementi su sićušne kapljice vode i/ili kristalići leda, koji nastaju kondenzacijom ili sublimacijom vodene pare. Padavinski elementi (kišne kapi, kristali, pahuljice) mnogo su veći i nastaju drugim fizičkim procesima, koji nužno ne slede iza nastanka oblačnih elemenata. Padavinski elementi najčešće nastaju na tri načina:

  • predestilacijom vodene pare s pothlađenih kapljica na kristale leda, a takvih kapljica i kristala ima u oblacima kojima je temperatura manja od ledišta
  • predestilacijom vodene pare s toplih kapljica na hladne u oblacima kojima je temperatura veća od ledišta
  • koalescencijom, stapanjem manjih kapljica s većima, koja padaju brže i na svom putu skupljaju sporije manje kapljice.

Prvi oblik važan je u umerenim širinama i polarnim krajevima, gde i svaka kiša počinje kao sneg u visini. Ako je sloj vazduha između oblaka i tla dovoljno topao, sneg se rastopi i pada kiša. Drugi način se prvenstveno javlja u tropskim i ekvatorskim područjima, gde je vazduh topao do velikih visina, a treći način je svuda prisutan. Teorija postanka kiše omogućila je izazivanje veštačke kiše zasipanjem oblaka česticama srebrnog jodida, suvog leda, sitnim kapljicama vode. Obrana od tuče zasniva se na istom načelu: zasipanjem oblaka omogućuje se stvaranje velikog broja malih padavinskih elemenata umesto malog broja velikih i štetnih.

U osnovi meteorolozi razlikuju dve vrste kiša: „hladne kiše“ i „tople kiše“. Oko 80% kiše su hladne kiše, ostalih 20% su tople kiše, a razlika se nalazi u procesu nastajanja kišnih kapi.

U nekim kulturama su razvijene sprave za zaštitu od kiše kao što je kišobran ili kabanica.

Proces nastanka[uredi]

Grane nakon ledene kiše

Kad sunce zagrava površinu Zemlje voda isparava. Zagrejani vazduh i gasovita vodena para se dižu sa zemlje.[2][3] Što je vazduh topliji to više vodenih molekula može da primi.[4] Pored vodene pare se posvuda u vazduhu nalaze i male nevidljive čestice aerosola. One su tako male i lake da su nošene vazduhom iako nisu u gasovitom stanju. Što je veća visina, vazduh se više hladi. Što je vazduh hladniji, to manje molekula vodene pare može da sadrži[5] - hladni vazduh se prezasićuje. Tek kad je vazduh potpuno zasićen vodenom parom mogu da nastanu oblaci.[6]

Pri kondenzaciji vodena para predaje energiju koja je bila potrebna za isparavanje. Tako se okolni vazduh i dalje zagreva i može se i dalje dizati u vis. Na njegovom putu u visine se kapljice oblaka se slučajno sudaraju i ujedinjuju.

Na hladnim visinama na oko -20 °C se još uvek tečne ali jako pothlađene kapljice oblaka delimično smrzavaju u ledene kristale. Oni i dalje rastu tako što vazduhu oduzimaju vodenu paru. Kad su dovoljno teški počinju da padaju prema dole i dalje još skupljaju kapljice oblaka. Kristali se zgrudavaju tako u zrna tuče. Čim pređu temperaturnu granicu od 0 °C opet se tope i padaju na zemlju kao hladna kiša. Kiša je, dakle, stoga „hladna“ jer su njene kapljice pre toga bile smrznuta zrna sole ili grada.

Topla kiša najpre nastaje na isti način kao i hladna kiša, ali se kapljice oblaka ne smrzavaju nego se samo međusobno sudaraju dok ne postanu toliko velike i teške da počnu da padaju. Pošto tokom tog procesa uvek iznova kapljice oblaka isparavaju, ovaj proces u pravilu traje duže nego proces nastanka hladne kiše.

Generalno, kiša je nešto ispod pH 6, zbog apsorbcije atmosferskog ugljen-dioksida, koji se u kapi pretvara u manje količine ugljene kiseline. Kiša ispod pH 5,6 se smatra kiselom kišom.

Vodeno zasićen vazduh[uredi]

Pada kiša na polju, u južnoj Estoniji.

Vazduh sadrži vodenu pare, a količina vode u datoj masi suvog vazduha, poznata kao odnos mešanja, meri se u gramima vode po kilogramu suvog vazduha (g / kg).[7][8] Količina vlage u vazduhu se najčešće javlja kao relativna vlažnost; što je procenat ukupnih vazdušnih para koji se može zadržati na određenoj temperaturi vazduha.[9] Koliko vodene pare može sadržati vazduh pre nego što postane zasićen (100% relativne vlažnosti) i formira se u oblak (grupa vidljivih i sitnih čestica vode i leda koja se prostire iznad površine Zemlje)[10] zavisi od njegove temperature. Topliji vazduh može da sadrži više vodenih para nego hladniji vazduh pre nego što postane zasićen. Zbog toga, jedan način za zasićenje parcele vazduha je ohladi ga. Tačka rose je temperatura na kojoj se parcela mora ohladiti kako bi postala zasićena.[11]

Postoje četiri glavna mehanizma za hlađenje vazduha do svoje tačke rose: adijabatno hlađenje, provodno hlađenje, zračno hlađenje i hlađenje isparavanjem. Adijabatno hlađenje se javlja kada vazduh raste i proširuje se.[12] Vazduh može porasti usled konvekcije, velikih atmosferskih pokreta ili fizičke barijere kao što je planina (orografski lift). Provodno hlađenje se javlja kada vazduh stupi u kontakt sa hladnijom površinom,[13] obično duvanjem sa jedne površine na drugu, na primer od površine tečne vode do hladnijeg zemljišta. Zračno hlađenje se javlja usled emitovanja infracrvenog zračenja, bilo vazduhom ili površinom.[14] Hlađenje isparavanjem se dešava kada vlažnost dospeva u vazduh kroz isparavanje, zbog čega se temperatura vazduha ohladi do temperature vlažne sijalice ili dok ne postane zasićen.[15]

Glavni načini dospevanja vodene pare u vazduh su: sastajanje vetra na brdovitim područijima,[16] padavina ili virga koji pada odozgo,[17] dnevno grejanje koje isparava vodu sa površine okeana, vodnih tela ili vlažne zemlje,[18] isparavanje iz biljaka,[19] hladan ili suv vazduh koji se kreće preko tople vode[20] i podizanje vazduha preko planina.[21] Vodena para normalno počinje da se kondenzuje na kondenzacionim jezgrima kao što su prašina, led i sol, kako bi se formirali oblaci. Podignuti delovi vremenskih frontova (koji su u prirodi trodimenzionalni)[22] usmeravaju široka područja pokreta prema gore u atmosferi Zemlje koja oblikuju skupove oblaka kao što su altostratus ili cirostratus.[23]

Stratus je stabilni skup oblaka koji se formira kada je hladna, stabilna vazdušna masa zarobljena ispod mase toplog vazduha. Takođe se može formirati zbog podizanja advekcione magle u vetrovitim uslovima.[24]

Poreklo reči[uredi]

Kiša[uredi]

Postoje dve teorije o postanku reči kiša. Prva je da je reč kiša nastala od korena kys, što je isti koren kao i kod reči kiselina. Druga je teorija da je reč kiša turcizam nastala od turskog glagola şar şakır akmak. Reč kış na turskom jeziku znači zima.

Dažd[uredi]

Reč dažd je nastala od praslavenske reči dъždь, dok ta praslavenska reč vuče korene iz indoeuropske reči dus-dyews/dyu, što znači tmurno/loše nebo. Po reči dažd je nastao naziv za vodozemca daždevnjaka.

Van Zemlje[uredi]

Predložene su padavine dijamanata na plinskim džinovskim planetama, Jupiter i Saturn,[25] kao i na ledenim džinovima, Uran i Neptun.[26] Verovatno će doći do kiše raznih sastava u gornjoj atmosferi plinskih džinova, kao i precipitacije tečnog neona u dubini atmosfera.[27][28] Na Titanu, Saturnovom najvećem prirodnom satelitu, smatra se da se retka metan kiša izrezuje brojnim površinskim kanalima Meseca.[29] Na Veneri, virga, sumporna kiselina isparava 25 km (16 mi) od površine.[30]

Pretpostavlja se da ekstrasolarna planeta OGLE-TR-56b u sazvežđu strelac ima gvozdenu kišu.[31]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. „The Water Cycle”. Planetguide.net. Pristupljeno 26. 12. 2011. 
  2. Kempler, Steve (2009). „Parameter information page”. NASA Goddard Space Flight Center. Arhivirano iz originala na datum 26. 11. 2007. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  3. Stoelinga, Mark (2005-09-12). Atmospheric Thermodynamics (PDF). University of Washington. str. 80. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 2. 6. 2010. Pristupljeno 30. 1. 2010. 
  4. Glossary of Meteorology (2000). „Relative Humidity”. American Meteorological Society. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  5. Glossary of Meteorology (jun 2000). „Cloud”. American Meteorological Society. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  6. Naval Meteorology and Oceanography Command (2007). „Atmospheric Moisture”. United States Navy. Arhivirano iz originala na datum 14. 1. 2009. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  7. Steve, Kempler (2009). „Parameter information page”. NASA Goddard Space Flight Center. Arhivirano iz originala na datum 26. 11. 2007. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  8. Mark Stoelinga (12. 9. 2005). Atmospheric Thermodynamics (PDF). University of Washington. str. 80. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 2. 6. 2010. Pristupljeno 30. 1. 2010. 
  9. Glossary of Meteorology (2000). „Relative Humidity”. American Meteorological Society. Arhivirano iz originala na datum 7. 7. 2011. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  10. Glossary of Meteorology (jun 2000). „Cloud”. American Meteorological Society. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2008. Pristupljeno 29. 01. 2010. 
  11. Naval Meteorology and Oceanography Command (2007). „Atmospheric Moisture”. United States Navy. Arhivirano iz originala na datum 14. 1. 2009. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  12. Glossary of Meteorology (2009). „Adiabatic Process”. American Meteorological Society. Arhivirano iz originala na datum 17. 10. 2007. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  13. TE Technology, Inc (2009). „Peltier Cold Plate”. Arhivirano iz originala na datum 1. 1. 2009. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  14. Glossary of Meteorology (2009). „Radiational cooling”. American Meteorological Society. Arhivirano iz originala na datum 12. 5. 2011. Pristupljeno 27. 12. 2008. 
  15. Robert Fovell (2004). „Approaches to Saturation” (PDF). University of California in Los Angelese. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 25. 2. 2009. Pristupljeno 7. 2. 2009. 
  16. Penrose, Robert (2002). Meteorology at the millennium. San Diego: Academic Press. ISBN 9780125480352. OCLC 191699107. 
  17. National Weather Service (2009). „Virga and Dry Thunderstorms”. Washington. Arhivirano iz originala na datum 22. 5. 2009. Pristupljeno 2. 1. 2009. 
  18. Bart van den Hurk & Eleanor Blyth (2008). „Global maps of Local Land-Atmosphere coupling” (PDF). KNMI. Arhivirano iz originala (PDF) na datum 25. 2. 2009. Pristupljeno 1. 2. 2009. 
  19. Krishna Ramanujan & Brad Bohlander (2002). „Landcover changes may rival greenhouse gases as cause of climate change”. Arhivirano iz originala na datum 3. 6. 2008. Pristupljeno 2. 1. 2009. 
  20. „Air Masses”. National Weather Service. 2008. Arhivirano iz originala na datum 24. 12. 2008. Pristupljeno 2. 1. 2009. 
  21. Michael Pidwirny (2008). „Cloud Formation Processes”. Physical Geography. Arhivirano iz originala na datum 20. 12. 2008. Pristupljeno 1. 1. 2009. 
  22. Glossary of Meteorology (jun 2000). „Front”. American Meteorological Society. Arhivirano iz originala na datum 14. 5. 2011. Pristupljeno 29. 1. 2010. 
  23. David Roth. „Unified Surface Analysis Manual” (PDF). Hydrometeorological Prediction Center. Arhivirano (PDF) iz originala na datum 29. 9. 2006. Pristupljeno 22. 10. 2006. 
  24. FMI (2007). „Fog And Stratus – Meteorological Physical Background”. Zentralanstalt für Meteorologie und Geodynamik. Arhivirano iz originala na datum 6. 7. 2011. Pristupljeno 7. 2. 2009. 
  25. Kramer, Miriam (9. 10. 2013). „Diamond Rain May Fill Skies of Jupiter and Saturn”. Space.com. Arhivirano iz originala na datum 27. 8. 2017. Pristupljeno 27. 8. 2017. 
  26. Kaplan, Sarah (25. 8. 2017). „It rains solid diamonds on Uranus and Neptune”. Washington Post. Arhivirano iz originala na datum 27. 8. 2017. Pristupljeno 27. 8. 2017. 
  27. Paul Mahaffy. „Highlights of the Galileo Probe Mass Spectrometer Investigation”. NASA Goddard Space Flight Center. Arhivirano iz originala na datum 23. 6. 2012. Pristupljeno 6. 6. 2007. 
  28. Katharina Lodders (2004). „Jupiter Formed with More Tar than Ice”. The Astrophysical Journal. 611 (1): 587—597. Bibcode:2004ApJ...611..587L. doi:10.1086/421970. 
  29. Emily Lakdawalla (21. 1. 2004). „Titan: Arizona in an Icebox?”. The Planetary Society. Arhivirano iz originala na datum 24. 1. 2005. Pristupljeno 28. 3. 2005. 
  30. Paul Rincon (7. 11. 2005). „Planet Venus: Earth's Evil Twin”. BBC News. Arhivirano iz originala na datum 18. 7. 2009. Pristupljeno 25. 1. 2010. 
  31. Harvard University and Smithsonian Institution (8. 1. 2003). „New World of Iron Rain”. Astrobiology Magazine. Arhivirano iz originala na datum 10. 1. 2010. Pristupljeno 25. 1. 2010. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]