Kontroverze o fluorisanju vode

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kontroverza o fluorizaciji vode proizilazi iz političkih, etičkih, ekonomskih i zdravstvenih razmatranja u vezi sa fluorizacijom javnih vodosnabdevanja.

Za ugrožene grupe u zemljama, međunarodne i nacionalne agencije i stomatološka udruženja širom sveta podržavaju bezbednost i efikasnost fluorisanja vode. Zagovornici fluorizacije vode to vide kao pitanje politike javnog zdravlja i izjednačavaju to pitanje sa vakcinacijom i obogaćivanjem hrane, tvrdeći značajne koristi za zdravlje zuba i minimalne rizike.

Nasuprot tome, protivnici fluorizacije vode to smatraju kršenjem individualnih prava, ako ne i potpunim kršenjem medicinske etike, na osnovu toga što pojedinci nemaju izbora u vodi koju piju, osim ako ne piju skuplju flaširanu vodu. Mala manjina naučnika osporila je medicinski konsenzus, različito tvrdeći da vodeno fluoridacija nema ili male kariostatske koristi, može prouzrokovati ozbiljne zdravstvene probleme, nije dovoljno efikasan da opravda troškove i farmakološki zastarela. [1]

Protivljenje fluorisanju postoji od njegovog pokretanja 1940-ih.[2] Tokom 1950-ih i 1960-ih, teoretičari zavere su tvrdili da je fluorizacija bila komunistička zavera da potkopa američko javno zdravlje. Poslednjih godina, fluorizacija vode je postala preovlađujuće zdravstveno i političko pitanje u mnogim zemljama, što je dovelo do toga da su neke zemlje i zajednice obustavile njegovu upotrebu, dok su je druge proširile. Kontroverzu pokreće značajna javna opozicija koju podržava manjina profesionalaca, koja uključuje istraživače, stomatološke i medicinske stručnjake, alternativne lekare, entuzijaste zdrave hrane, nekoliko verskih grupa (uglavnom hrišćanske naučnike u SAD) i povremeno grupe potrošača i ekolozi.[3] Organizovana politička opozicija dolazi od libertarijanaca, Društva Džona Birča i grupa poput Zelenih partija u Velikoj Britaniji i Novom Zelandu.[4]

Zagovornici i protivnici su kritikovani zbog precenjivanja koristi ili precenjivanja rizika i potcenjivanja drugog. Sistematski pregledi navode nedostatak visokokvalitetnih istraživanja o prednostima i rizicima fluorisanja vode i pitanja koja su još uvek nerešena. To navode i istraživači koji se protive praksi. Prema izveštaju Kongresne istraživačke službe iz 2013. o fluoru u vodi za piće, ove praznine u naučnoj literaturi o fluorizaciji podstiču kontroverzu.

Javna fluorizacija vode je prvi put praktikovana 1945. godine u SAD. Od 2012. godine, 25 zemalja ima dodatnu fluorizaciju vode u različitom stepenu, a u 11 od njih više od 50% stanovništva pije fluorisanu vodu. Još 28 zemalja ima vodu koja je prirodno fluorisana, mada u mnogim od njih postoje oblasti u kojima je fluor iznad optimalnog nivoa. Od 2012. godine, oko 435 miliona ljudi širom sveta dobijalo je vodu fluorisanu na preporučenom nivou, od kojih je 57 miliona (13%) dobijalo vodu sa prirodnim fluorom, a 377 miliona (87%) je dobijalo vodu sa veštačkim fluorom. U 2014. godini, tri četvrtine stanovništva SAD na javnom vodovodu dobilo je fluorisanu vodu, što je predstavljalo dve trećine ukupnog stanovništva SAD.

Mihajlo Gajić je dao doprinos razvoju ovog polja stomatološke nauke u Srbiji i doprineo shvatanju uloge fluorida i njihove primene u preventivnoj stomatologiji. Vode u Srbiji su siromašne fluorom, izuzimajući nekoliko manjih područja gde postoji endemska fluoroza. I u Srbiji je ustanovljena direktna veza između koncentracije fluora u vodi za piće i pojave karijesa kod školske dece. Iako u Srbiji postoji zakonska obaveza fluorisanja vode za piće ona je praktično primenjena u svega nekoliko gradova. Zakoni u različitim zemljama obavezuju da se voda u gradskim vodovodima sistemski fluoriše ukoliko je koncentracija fluora u njoj manja od 0.7 mg/l. U zavisnosti od prosečne godišnje temperature fluor se vodi za piće dodaje do koncentracije od 0.7-1.2 mg/l. Manje se fluora dodaje u područjima sa suvom i toplom klimom gde je potrošnja vode za piće veća.[5]

Medicinski konsenzus[uredi | uredi izvor]

Nacionalne i međunarodne zdravstvene agencije i stomatološka udruženja širom sveta podržali su fluorizaciju vode kao bezbednu i efikasnu.[6]

Stavovi o najefikasniji metodi za prevenciju karijesa u zajednici su pomešani. Australijska vlada navodi da je fluorizacija vode najefikasniji način da se postigne izloženost fluoridu koja je širom zajednice. Svetska zdravstvena organizacija navodi da fluorizacija vode, kada je izvodljiva i kulturno prihvatljiva, ima značajne prednosti, posebno za podgrupe sa visokim rizikom, dok Evropska komisija ne nalazi prednost fluorisanja vode u poređenju sa lokalnom upotrebom.[7]

Svetska stomatološka federacija podržava fluorizaciju vode kao bezbednu i efikasnu. Evropska akademija dečje stomatologije i nacionalna stomatološka udruženja Australije, Kanade, i SAD, Američko stomatološko udruženje naziva fluorizaciju vode „jednom od najbezbednijih i najkorisnijih, isplativih mera javnog zdravlja za sprečavanje, kontrolu i, u nekim slučajevima, poništavanje karijesa.“

U zemljama engleskog govornog područja — Sjedinjenim Državama, Kanadi, Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu, od kojih svi praktikuju fluorizaciju vode — mnoga medicinska udruženja i vlasti objavile su izjave o stavovima i podržale fluorizaciju vode.

Američki generalni hirurg, Američko udruženje za javno zdravlje, Kraljevska komisija za nacionalnu zdravstvenu službu, Australijsko medicinsko udruženje, Novozelandsko medicinsko udruženje, i Javno zdravlje Canada podržavaju fluorizaciju, citirajući brojne međunarodne naučne preglede koji ukazuju na „ne postoji veza između bilo kakvog štetnog uticaja na zdravlje i izloženosti fluoru u vodi za piće na nivoima koji su ispod maksimalno prihvatljive koncentracije od 1,5 mg/l.“ Centri za kontrolu bolesti i prevenciju su naveli fluorizaciju vode kao jedno od deset velikih dostignuća javnog zdravlja 20. veka u SAD, zajedno sa vakcinacijom, planiranjem porodice, prepoznavanjem opasnosti od pušenja i drugim dostignućima.

U Izraelu, Izraelsko udruženje lekara za javno zdravlje, Izraelsko pedijatrijsko udruženje i Izraelsko stomatološko udruženje podržavaju fluorizaciju.

Svetska zdravstvena organizacija, posmatrajući globalno javno zdravlje, identifikuje fluor kao jednu od nekoliko hemikalija za koje je doprinos vode za piće ukupnom unosu važan faktor u prevenciji bolesti. To je zato što postoje jasni dokazi da optimalne koncentracije fluorida pružaju zaštitu od karijesa, kako kod dece tako i kod odraslih.[8]

Naučnici ili lekari koji se protive fluorizaciji vode tvrde da ona nema ili ima malo kariostatskih koristi, može da izazove ozbiljne zdravstvene probleme, da nije dovoljno efikasna da opravda troškove i da je farmakološki zastarela. Arvid Karlson je tvrdio da fluorizacija krši moderne farmakološke principe i ne uzima u obzir individualne varijacije u odgovoru, koje mogu biti znatne čak i kada je doza fiksna.[9] Pol Konet je izjavio: „Politika je ta koja se meša u nauku po ovom pitanju... To je pitanje političke volje, i ne možete promeniti političku volju ako ne dobijete ljude. Moramo uključiti ljude.“

Dokazi[uredi | uredi izvor]

Zagovornici i protivnici su kritikovani zbog precenjivanja koristi ili rizika, i potcenjivanja drugog. Sistematski pregledi navode nedostatak visokokvalitetnih istraživanja o prednostima i rizicima fluorisanja vode i pitanja koja su još uvek nerešena. Izveštaj Nafildovog saveta za bioetiku iz 2007. zaključio je da nedostaju dobri dokazi za ili protiv fluorisanja vode. To navode i istraživači koji se protive praksi. Prema izveštaju Kongresne istraživačke službe iz 2013. o fluoru u vodi za piće, ove praznine u naučnoj literaturi o fluorizaciji podstiču kontroverzu. Džon Dul, predsednik izveštaja odbora Nacionalnog istraživačkog saveta iz 2006. o fluoru u vodi za piće, izneo je sličan zaključak u vezi sa izvorom kontroverze: „U naučnoj zajednici ljudi imaju tendenciju da misle da je to rešeno. Mislim, kada SAD generalni hirurg izlazi i kaže da je ovo jedno od 10 najvećih dostignuća 20. veka, da je to teško prevazići. Ali kada smo pogledali studije koje su urađene, otkrili smo da su mnoga od ovih pitanja nerešena i da smo imamo mnogo manje informacija nego što bi trebalo, s obzirom na to koliko dugo ovo [fluorisanje] traje. Mislim da se zbog toga fluorizacija i dalje dovodi u pitanje toliko godina nakon što je počela. Suočeni sa neznanjem, kontroverze su besne."[10]

Fluorid može biti prirodno prisutan u vodi u koncentracijama znatno iznad preporučenih nivoa, što može imati nekoliko dugoročnih štetnih efekata, uključujući tešku fluorozu zuba, fluorozu skeleta i oslabljene kosti. Svetska zdravstvena organizacija je 1984. godine preporučila maksimalnu vrednost fluorida od 1,5 mg/l kao nivo na kome bi fluoroza trebalo da bude minimalna, potvrdivši to 2006. godine.

Fluorizacija ima mali uticaj na rizik od preloma kostiju (prelomljene kosti); to može rezultirati nešto manjim rizikom od loma od preterano visokog nivoa fluorizacije ili bez fluorisanja. Ne postoji jasna povezanost između fluorizacije i raka ili smrti usled raka, tako i posebno za rak kostiju ili osteoporozu.[11]

U retkim slučajevima nepravilna primena fluorisanja vode može dovesti do prekomerne fluorizacije koja izaziva izbijanje akutnog trovanja fluorom, sa simptomima koji uključuju mučninu, povraćanje i dijareju. Tri takve epidemije su prijavljene u SAD između 1991. i 1998. godine, uzrokovane koncentracijom fluora do 220 mg/l; u izbijanju epidemije na Aljasci 1992. godine, 262 osobe su se razbolele, a jedna osoba je umrla. U 2010. godini, približno 60 galona fluorida je pušteno u vodosnabdevanje u Ašeboru, Severna Karolina, za 90 minuta — količina koja je bila predviđena da bude oslobođena u periodu od 24 sata.[12]

Kao i drugi uobičajeni aditivi za vodu kao što su hlor fluorosilicijumska kiselina i natrijum silikofluorid smanjuju pH i uzrokuju malo povećanje korozivnosti, ali ovaj problem se lako rešava povećanjem pH. Iako se pretpostavlja da bi fluorosilicijumska kiselina i natrijum silikofluorid mogli da povećaju unos olova kod ljudi iz vode, statistička analiza iz 2006. nije podržala zabrinutost da ove hemikalije izazivaju veće koncentracije olova u krvi kod dece. Nivoi arsena i olova u tragovima mogu biti prisutni u jedinjenjima fluora koja se dodaju vodi; međutim, koncentracije su ispod granica merenja.[13]

Uticaj fluorisanja vode na prirodnu sredinu je istražen, a štetni efekti nisu utvrđeni. Proučavana pitanja su uključivala koncentracije fluorida u podzemnim vodama i nizvodnim rekama; travnjaci, bašte i biljke; potrošnja biljaka uzgajanih u fluorisanoj vodi; emisije u vazduh; i buke opreme.

Recenzije su pokazale da fluorizacija vode smanjuje karijes kod dece. Zaključak o efikasnosti kod odraslih je manje jasan jer neke recenzije pronalaze korist, a druge ne. Studije u SAD 1950-ih i 1960-ih pokazale su da je fluorizacija vode smanjila karijes u detinjstvu za pedeset do šezdeset procenata, dok su studije iz 1989. i 1990. pokazale niža smanjenja (40% i 18% respektivno), verovatno zbog sve veće upotrebe fluorida iz drugih izvora, posebno pasta za zube, kao i „halo efekat“ hrane i pića koji se prave u oblastima sa fluorom i konzumiraju u nefluorisanim.[14]

Sistematski pregled u Velikoj Britaniji iz 2000. godine otkrio je da je fluorizacija vode povezana sa smanjenim udelom dece sa karijesom od 15% i sa smanjenjem karijesnih, nedostajućih i popunjenih mlečnih zuba (prosečno smanjenje je bilo 2,25 zuba). Pregled je otkrio da su dokazi umerenog kvaliteta: nekoliko studija je pokušalo da smanji pristrasnost posmatrača, kontroliše zbunjujuće faktore, prijavi mere varijanse ili koristi odgovarajuću analizu. Iako nisu bile očigledne velike razlike između prirodne i veštačke fluorizacije, dokazi su bili neadekvatni za zaključak o bilo kakvim razlikama. Sistematski pregled iz 2002. godine pronašao je jake dokaze da je fluorizacija vode efikasna u smanjenju ukupnog karijesa u zajednicama.[15]

Većina zemalja u Evropi je iskusila značajan pad broja karijesa bez upotrebe fluorisanja vode. Na primer, u Finskoj i Nemačkoj, stope karijesa su ostale stabilne ili su nastavile da opadaju nakon što je fluorizacija vode prestala. Fluorizacija može biti korisna u SAD jer za razliku od većine evropskih zemalja, SAD nemaju školsku stomatološku negu, mnoga deca ne posećuju redovno zubara, a za mnogu američku decu fluorizacija vode je glavni izvor izloženosti fluoru. Efikasnost fluorisanja vode može da varira u zavisnosti od okolnosti kao što je da li je preventivna stomatološka zaštita besplatna za svu decu.[16]

Etika[uredi | uredi izvor]

Fluorizacija vode suprotstavlja opšte dobro individualnim pravima. Neki kažu da opšte dobro prevazilazi individualna prava i izjednačavaju ga sa vakcinacijom i obogaćivanjem hrane. Drugi kažu da prava pojedinca nadmašuju opšte dobro i kažu da pojedinci nemaju izbora u vodi koju piju, osim ako ne piju skuplju flaširanu vodu a neki nedvosmisleno tvrde da to ne izdrži ispitivanje u odnosu na Nirnberški kodeks i drugi kodeksi medicinske etike.

Oni koji naglašavaju javno dobro naglašavaju medicinski konsenzus da su odgovarajući nivoi fluorizacije vode bezbedni i efikasni u sprečavanju karijesa i vide to kao intervenciju javnog zdravlja, replicirajući prednosti prirodno fluorisane vode, koja može osloboditi ljude od bede i troškova karijesa i zubobolje, pri čemu najveću korist imaju oni koji su najmanje sposobni da sami sebi pomognu. Ova perspektiva sugeriše da bi bilo neetično uskratiti takav tretman. U svojoj knjizi Džoan Kalahan piše da, „Za ljude sa nižim primanjima bez osiguranja, fluorisana voda (poput obogaćenog brašna i obogaćenog mleka) više liči na besplatnu preventivnu zdravstvenu meru koju nekoliko elitista pokušava da preduzme daleko."

Oni koji naglašavaju individualni ili lokalni izbor, mogu da vide fluorizaciju kao kršenje etičkih ili pravnih pravila koja zabranjuju medicinski tretman bez medicinskog nadzora ili informisanog pristanka ili koji zabranjuju davanje nelicenciranih medicinskih supstanci, smatraju je „masovnim lekovima “ili čak može okarakterisati kao kršenje Nirnberškog kodeksa i Biomedicinske konvencije Saveta Evrope iz 1999. godine. Drugi članak u časopisu predložio je primenu principa predostrožnosti na ovu kontroverzu, koji poziva na javnu politiku da odražava konzervativni pristup za minimiziranje rizika u okruženju gde je šteta moguća (ali nije nužno potvrđena) i gde nauka nije rešena.[17] Drugi su se tome protivili na osnovu potencijalnog finansijskog sukoba interesa izazvanog hemijskom industrijom.

Izveštaj Nafildovog saveta za bioetiku iz 2007. doneo je zaključak uglavnom o tri tačke, navodeći da:

  • Odnos koristi i rizika – nije jasan zbog nedostatka dobrih dokaza za ili protiv fluorizacije vode.
  • Postoje alternative praksi – lokalna terapija fluorom (četkanje zuba itd.)
  • Uloga pristanka – Ona ima prioritet kada postoji potencijalna šteta.

Izveštaj je stoga zaključio da su lokalne i regionalne demokratske procedure najprikladniji način da se odluči da li će se fluorisati voda.[18]

Po državama[uredi | uredi izvor]

Uprkos podršci javnih zdravstvenih organizacija i stomatoloških organa, praksa je kontroverzna kao mera javnog zdravlja; neke zemlje i zajednice su ga ukinule, dok su ga druge proširile.

U SAD, odbijanje u državnim i lokalnim zajednicama je verovatnije kada se odluka donese na javnom referendumu; u Evropi, većina odluka protiv fluorisanja je doneta administrativno. Čini se da nijedna strana u sporu ne slabi niti želi da popusti.

Fluorizacija vode se koristi u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Irskoj, Kanadi, Australiji, Izraelu, Hong Kongu i nekolicini drugih zemalja. Većina zemalja nije uspela da usvoji fluorizaciju, ali je ipak doživela isti ili veći pad broja karijesa kao one zemlje koje su fluorisale tokom druge polovine dvadesetog veka. Sledeće nacije su ranije fluorisale svoju vodu, ali su prekinule praksu, sa godinama kada je fluorizacija vode počela i prestala u zagradama:

U Ujedinjenom Kraljevstvu, strateška zdravstvena uprava može uputiti vodovodnu kompaniju da fluoriše vodosnabdevanje u nekom području ako je to tehnički moguće. Strateški zdravstveni organ mora da se konsultuje sa lokalnom zajednicom i preduzećima u pogođenom području. Kompanija za vodu će delovati kao izvođač u svim novim šemama i ne može da odbije da fluoriše snabdevanje.

U oblastima sa složenim izvorima vode, fluorizacija vode je teža i skuplja. Alternativne metode fluorisanja su predložene i primenjene u nekim delovima sveta. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) trenutno procenjuje efekte fluorisane paste za zube, fluorizacije mleka i fluorizacije soli u Africi, Aziji i Evropi. SZO podržava fluorisanje vode u nekim oblastima. U nekim drugim zemljama kuhinjskoj soli se dodaje natrijum fluorid.

Od 2012. godine, 25 zemalja ima veštačku fluorizaciju vode u različitom stepenu, od kojih 11 ima više od 50% stanovništva koje pije fluorisanu vodu. Još 28 zemalja ima vodu koja je prirodno fluorisana, iako je u mnogim od njih fluor iznad optimalnog nivoa. Od 2012. godine oko 435 miliona ljudi širom sveta primalo je vodu fluorisanu na preporučenom nivou, od kojih oko 211 miliona živi u Sjedinjenim Državama.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Fluorizacija je počela u vreme velikog optimizma i vere u nauku i stručnjake (1950-ih i 1960-ih), ali i tada, javnost je često imala prigovor. Protivnici su se oslanjali na nepoverenje u stručnjake i nelagodu prema medicini i nauci. Kontroverze uključuju sporove oko prednosti fluorizacije i snage dokazne osnove za ove prednosti, poteškoće u identifikovanju štete, pravna pitanja oko toga da li je fluorid u vodi lek i etiku masovne intervencije.

Prva velika kontroverza oko fluorisanja dogodila se u Viskonsinu 1950. Protivnici fluorisanja doveli su u pitanje etiku, bezbednost i efikasnost fluorisanja. Novi Zeland je bio druga zemlja koja je fluorisala i tamo su se pojavile slične kontroverze. Strahovi od fluorida su verovatno pogoršani reputacijom fluoridnih jedinjenja kao otrova za insekte i ranom literaturom koja je imala tendenciju da koristi termine kao što su „toksično“ i „hronično trovanje fluoridom niskog stepena“ da opiše mrlje od prethodnog konzumiranja 6 mg/l fluorida. do nicanja zuba, nivo potrošnje koji se ne očekuje pod kontrolisanom fluoracijom. Kada se o njima glasa, rezultati imaju tendenciju da budu negativni, i stoga je fluorizacija imala istoriju dobijanja putem administrativnih naloga u Severnoj Americi.

Teorije zavere koje uključuju fluorizaciju su uobičajene i uključuju tvrdnje da je fluorizacija bila motivisana zaštitom američkog programa atomske bombe od sudskih sporova, što (kao što je poznato parodirano u filmu Dr. Strangelove, gde je poremećeni general američkog vazduhoplovstva tvrdio da će to „srušiti i očistiti sve naše dragocene telesne tečnosti") deo je komunističke zavere ili zavere Novog svetskog poretka da se zauzme svet, da je bila pionirska nemačka hemijska kompanija da učini ljude pokornim onima na vlasti, da je iza kulisa to promovisana od strane industrije slatke hrane ili fosfatnih đubriva ili aluminijuma, ili da je to dimna zavesa koja pokriva neuspeh u pružanju stomatološke nege siromašnima.[20] Jedna takva teorija je da je fluorizacija bila lukavstvo u odnosima s javnošću sponzorisano od strane zagađivača fluora, kao što su proizvođači aluminijuma sa zaverenicima.

Komunistička zavera[uredi | uredi izvor]

Fluorizacija vode je često bila predmet teorija zavere. Tokom „drugog crvenog straha“ u Sjedinjenim Državama tokom kasnih 1940-ih i 1950-ih, iu manjoj meri 1960-ih, aktivisti krajnje desnice američke politike rutinski su tvrdili da je fluorizacija deo dalekosežne zavere za nametanje socijalistički ili komunistički režim. Ovi protivnici su verovali da je to „još jedan aspekt težnje predsednika Trumana da socijalizuje medicinu.“ Takođe su se protivili drugim programima javnog zdravlja, posebno masovnoj vakcinaciji i uslugama mentalnog zdravlja. Na njihove stavove uticalo je protivljenje brojnim velikim društvenim i političkim promenama koje su se desile poslednjih godina: rast internacionalizma, posebno UN i njihovih programa; uvođenje odredbi o socijalnoj zaštiti, posebno različitih programa uspostavljenih Nev Deal-om; i napori vlade da smanje uočene nejednakosti u društvenoj strukturi Sjedinjenih Država.

Ilustracija u letku Komiteta za očuvanje Amerike iz 1955. u kojem se navodi da je fluorizacija bila komunistička zavera

Drugi su tvrdili da postoji „komunistička zavera da se iscrpi moć mozga i naruši snaga generacije američke dece“. Dr Čarls Bets, istaknuti anti-fluoridista, optužio je da je fluorizacija „bolja od upotrebe atomske bombe jer atomska bomba mora da se napravi, mora da se transportuje do mesta gde treba da bude aktivirana dok je otrovni fluor postavljen odmah pored zaliha vode od strane samih Amerikanaca spremnih da budu bačeni u vodovod kad god komunista poželi!" Slično tome, desničarski bilten, American Capsule Nevs, tvrdi da je „sovjetski generalštab veoma srećan zbog toga. Kad god se spremaju za napad, a njihova 5. kolona preuzme vlast, tone i tone ovog otrova „stoje od „opštinskih i vojnih vodovodnih sistema spremnih za izlivanje u roku od 15 minuta“.

Ova kontroverza je imala direktan uticaj na lokalni program tokom 1950-ih i 1960-ih, gde su referendumi o uvođenju fluorizacije poraženi u preko hiljadu zajednica na Floridi. Tek 1990-ih godina fluorisanu vodu je konzumirala većina stanovništva Sjedinjenih Država.


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Krimsky, Sheldon (16. 8. 2004). IS FLUORIDE REALLY ALL THAT SAFE?: The Fluoride Deception, by Christopher Bryson, Seven Stories Press, 2004,374 pages, $24.95 (ISBN 1-58322-526-9) (na jeziku: engleski). str. 35—36. 
  2. ^ Martin, Brian (1. 3. 1989). The Sociology of the Fluoridation Controversy. str. 59—76. 
  3. ^ Silent victories : the history and practice of public health in twentieth-century America. Oxford: Oxford University Press. 2007. str. 323. ISBN 978-0-19-515069-8. 
  4. ^ Freeze, R. Allan (2009). The fluoride wars : how a modest public health measure became America's longest-running political melodrama. Hoboken, N.J.: J. Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-44833-5. 
  5. ^ „Da li je količina fluora u vodi za piće ključna u prevenciji karijesa?”. Stetoskop.info (na jeziku: srpski). Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  6. ^ „ADA.org: A-Z Topics: Fluoride & Fluoridation: Fluoridation Facts Compendium”. web.archive.org. 7. 6. 2008. Arhivirano iz originala 07. 06. 2008. g. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  7. ^ „5. What role does fluoride play in preventing tooth decay?”. ec.europa.eu. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  8. ^ Guidelines for drinking-water quality. (4th izd.). Geneva: World Health Organization. 2011. str. 370-373. ISBN 9789241548151. 
  9. ^ Bryson, Christopher (2004). The fluoride deception (1st izd.). New York: Seven Stories Press. str. 240. ISBN 978-1-60980-008-6. 
  10. ^ Fagin, Dan (januar 2008). Second Thoughts about Fluoride. str. 74—81. 
  11. ^ Treasure, E. T.; Chestnutt, I. G.; Whiting, P.; McDonagh, M.; Wilson, P.; Kleijnen, J. (maj 2002). The York Review – A systematic review of public water fluoridation: a commentary (na jeziku: engleski). str. 192.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  12. ^ „Asheboro Notifies Residents of Over-Fluoridation of Water - WGHP”. web.archive.org. 4. 7. 2010. Arhivirano iz originala 04. 07. 2010. g. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  13. ^ Pollick, Howard F. (1. 7. 2004). Water Fluoridation and the Environment: Current Perspective in the United States. str. 10.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  14. ^ „Recommendations for Using Fluoride to Prevent and Control Dental Caries in the United States”. www.cdc.gov. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  15. ^ Silent victories : the history and practice of public health in twentieth-century America. Oxford: Oxford University Press. 2007. str. 307-322. ISBN 978-0-19-515069-8. 
  16. ^ Hausen, Hannu W. (7. 10. 2000). Fluoridation, fractures, and teeth: Fluoride does not cause fractures but its benefits may vary (na jeziku: engleski). str. 321.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  17. ^ Tickner, Joel; Coffin, Melissa (1. 3. 2006). What Does the Precautionary Principle Mean for Evidence-Based Dentistry? (na jeziku: engleski). str. 6.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)
  18. ^ „Community Water Fluoridation in the United States”. www.apha.org. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  19. ^ „Water fluoridation set to return in Israel”. web.archive.org. 10. 3. 2019. Arhivirano iz originala 10. 03. 2019. g. Pristupljeno 7. 10. 2022. 
  20. ^ Armfield, Jason M. (9. 12. 2007). When public action undermines public health: a critical examination of antifluoridationist literature. str. 4.  Pronađeni su suvišni parametri: |pages= i |page= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Контроверзе_о_флуорисању_воде&oldid=27734407”