Korisnik:Tijana Birmanac/pesak2

Valtazar Bogišić (Cavtat, 20. decembar 1834. — Rijeka, 24. april 1908) je bio srpski istoričar prava, ministar pravde Crne Gore, profesor, pravnik. Bio je aktivni radnik Ujedinjene omladine srpske i član Srbokatoličkog pokreta u Dubrovniku. Valtazar Bogišić stvorio je izreku „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“.

Biografija

Njegov deda doselio se u Cavtat iz Konavala, gde se porodica Bogišića bavila privredom i trgovinom. Osnovno obrazovanje je stekao u svom rodnom mestu, posebno u privatnoj školi pomorskog kapetana A. Kazijarija. Nakon što je završio gradivo niže gimnazije, otac Vlaho nije udovoljio želji sina da ode na dalje školovanje van Cavtata, već ga je zaposlio u svom gospodarstvu i omogućavao mu, koliko su prilike dozvoljavale, da proširi svoje znanje. Niko Veliki Pušić mu je nabavio austrijski program za polaganje gimnazijske mature. Bio je upoznat sa radovima Grima, Karadžića, Kukuljevića, kao i sa modernom francuskom i italijanskom literaturom. U vezi sa trgovačkim poslovima već kao mlad je putovao po Dalmaciji i van nje, te upoznavao zemlju i ljude.

Pomažući ocu i dedi, odlazio je umesto njih u sud gde je došao u dodir sa pravom. Pošto je jedini u svom kraju naučio ćirilicu, angažovali su ga da čita pisma koje su turske vlasti u Trebinju slale u Cavtat. Nakon što je stekao solidno klasično obrazovanje, preveo je odlomak Agricolae vita iz Tacita za nagradni konkurs koji je raspisao grof Lukša Gučetić, na kojem je osvojio drugo mesto. Istovremeno je skupljao srpske narodne pesme i pripovetke. Tražio je da se u italijanskoj Enciklopediji, izdavanoj u Torinu, ispravi članak o Beogradu, pa je i sam napisao novi članak za koji mu je podatke dao Matija Ban. Iako je rođen u Cavtatu (1834), Valtazar Bogišić je bio vezan za srpski narod. O tome najbolje svedoči činjenica da je u Novom Sadu, 1866. godine, osnovao politički pokret nazvan „Ujedinjena omladina srpska“, dok je u Dubrovniku bio član „Srbokatoličkog pokreta“, a na Cetinju „Družine za oslobađanje i ujedinjenje srpsko“.

Na osnivačkoj skupštini „Ujedinjene omladine srpske“ utvrđeni su osnovni ciljevi tog pokreta: svekoliki napredak Srba; odgajanje svesti o slavnoj prošlosti, utvrđivanje zajednice bratstva uz parolu: „Srpstvo sve i svuda“. Organizacija je okupljala mlade i obrazovane Srbe, među kojima su, pored njega, bili i Svetozar Miletić, Nikola Pašić, Marko Miljanov Popović i Lazar Tomanović. Da se Valtazar Bogišić izjašnjavao kao Srbin, potvrdio je i hrvatski akademik Nenad Vekarić iz Zavoda za istorijske znamenitosti u Dubrovniku, u svom članku “Poreklo Balda Bogišića” (Hereditas rervm croaticarvm ad honorem, 2003).

Plašeći se uticaja “Ujedinjene omladine srpske” na prostoru Habzburške monarhije, Beč donosi odluku da zabrani tu organizaciju. Istu odluku donela je i kneževina Srbija, pod austrijskim pritiskom, što vođe tog pokreta nije pokolebalo. Sedište iz Novog Sada premestili su u Crnu Goru, na Cetinje. Na inicijativu Marka Miljanova i knjaza Nikole, sa kojim je Bogišić imao odnos velikog uvažavanja i prijateljstva, 1871. godine na Cetinju je osnovana „Družina za oslobađanje i ujedinjenje srpsko“. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888.

Školovanje

Krenuo je na studije kada je imao 24 godine. U Veneciji je uspeo da, za nešto više od godinu dana, završi licej i položi maturu, a 1860. godine se upisao na Pravni fakultet u Beču. Pored prava, studirao je i istoriju, a predavanja je slušao i u Minhenu, Berlinu, Gisenu i Parizu. Za vreme svog kratkog boravka u Parizu, bio je jedan od potpisnika telegrama koji su srpski studenti u Parizu uputili 20. aprila 1861. godine J.J. Štrosmajeru. Podržavao je njegovu inicijativu i preduzete mere za osnivanje Jugoslovenske akademije nauka u Zagrebu.

U avgustu 1862. godine, položio je usmeni doktorski ispit u Gisenu, sa ocenom Magna cum laude iz istorije, klasične filologije i filozofije. Ubrzo nakon toga, odbranio je i svoju doktorsku disertaciju O uzrocima poraza nemačke vojske u Husitskom ratu. U njemu se znatno oslanjao na Istoriju Češke F. Palackog. Bogišić zatim nastavlja pravne studije u Beču, gde je doktorirao kod Štajna dve godine kasnije.Posle položenih ispita, promovisan je u Beču 1864. godine za doktora prava.

Njegov treći doktorat bio je iz oblasti državnog prava. Dobio ga je 1863. godine od Pravnog fakulteta u Odesi. Godine 1863. postavljen je za saradnika dvorske biblioteke u Beču kao specijalista za njen slovenski deo. Time je počeo njegov period austrijskog službovanja koje je trajalo sedam godina, do kraja 1869. Službovao je pet godina u Beču, a skoro dve godine kao viši carski službenik za Vojnu granicu. Univerzitet u Odesi ga je odlikovao počasnom diplomom doktora honoris causa za javno pravo. Bogišić se odlučio da primi poziv toga univerziteta, otišao je u Odesu i 1870. godine održao svoje prvo predavanje.

U Odesi je nastavio rad oko sakupljanja narodnih običaja, pa je putovao po Kavkazu da se upozna s običajima tamošnjeg naroda jer je verovao da se oni podudaraju sa običajima Južnih Slovena. Godine 1872. dobio je poziv od kneza Nikole da izradi Imovinski zakonik za Crnu Goru. Bogišić se tome pozivu odazvao jer je to bila i želja cara Aleksandra II. Godine 1874. otišao je iz Odese u Pariz, da izradi nacrt zakona, koji je 25. marta 1888. godine proglašen kao građanski zakonik za knjaževinu Crnu Goru sa zakonskom snagom od 1. jula 1888. godine. Rad na tom zakoniku je obustavio na kratko vreme, kad je bio, za vreme rusko-turskog rata, pridodan ruskoj civilnoj kancelariji, radi sastava projekta za sudsku organizaciju u Bugarskoj. Godine 1877. vratio se na svoj posao u Pariz. Posle završenog posla na zakoniku otišao je 1888. godine u Rusiju da sredi svoj službeni odnos, a kad mu je odobrena penzija, napustio je profesorsku katedru u Odesi.

Naučni rad

Spomenik Valtazaru Bogišiću u Cavtatu

Bogišić je svrstao svoje radove u pet grupa:

1. Radovi o običajnom pravu

2. Radovi sa pogledom na izdavanje pravnih tekstova

3. Monografija o pravnoj istoriji

4. O porodici i nasledstvu

5. Ideje o sistematizaciji prava i opštim pravnim pitanjima, sa primenom.

Opšti imovinski zakonik

Po svom naučnom uverenju, Bogišić je bio pristalica Savinjijeve istorijske škole i na njega je najveći uticaj imao G. Puchta sa svojim delom Das Gewohnheitsrecht (1828). U njegovom naučnom i zakonodavnom radu, vodila ga je misao da je narodno pravo ono dobro pravo, da valja sakupljati i ispitivati narodne pravne običaje i da na njima treba zasnovati ceo zakonodavni rad. Toj je ideji Bogišić posvetio svoj ceo život i pokazao je praktički, osnovom crnogorskog Imovinskog Zakonika koliko je njegova pretpostavka tačna. Još kao činovnik dvorske biblioteke, Bogišić je upozorio u raspravi O važnosti sakupljanja narodnih pravnih običaja kod Slovena koliku važnost daju drugi narodi svojim pravnim običajima, a kako je malo kod nas u tom pravcu urađeno i pored toga što imamo toliko materijala. Tu Bogišić najviše govori o porodičnom pravu. Napisao je Načini za opisivanje pravnih običaja koji u narodu žive, sastavljen iz niza pitanja na koja bi kod sakupljanja narodnih pravnih običaja trebalo odgovoriti. Taj upitnik bio je osnov za rad oko Zbornika sadašnjih pravnih običaja kod Južnih Slovena, koji je Bogišić u izdanjima Jugoslovenske Akademije objavio 1874. U tom Zborniku Bogišić je saopštio odgovore na pitanja iz raznih južnoslovenskih krajeva. Tu je sakupljen izvrstan materijal za narodno južnoslovensko pravo, tako da je njegov rad naišao na odličan prijem u širim i u naučnim krugovima. Bogišića je naročito zanimalo porodično pravo, na koje se odnosi rasprava: Glavne crte porodičnog prava u starom Dubrovniku. U svom prvom predavanju, koje je održao u Odesi 1870, a koje je objavljeno pod naslovom: O naučnoj razrabotkje istoriji slavjanskago prava, izjavljuje da je pristalica istorijske Savinjijeve škole o postanku i životu prava i upozorava kako je potrebno da zakonodavac poznaje narodne običaje, narodni život, uverenje i potrebe. Prema mišljenju Bogišića, istorijska škola svoj zadatak nije izvršila jer nije ispravnim načinom ispitivala i obrađivala predmet. Bogišić preporučuje komparativan metod, osnovan na unutrašnjoj vezi pravnih instituta i normi. Pravne narodne običaje treba sakupljati, sravnjivati ih s običajima drugih naroda i onda ih upotrebiti.

Iako je glavna pažnja Bogišića bila posvećena običajnom pravu, on nije zanemario ni pisano pravo. Objavio je u izdanjima Jugoslovenske Akademije: Pisani zakoni na Slovenskom Jugu (1872), gde saopštava, u obliku bibliografskog nacrta, izabrane zakonodavne i pravne spomenike iz tog područja objašnjavajući ih prigodnim napomenama. Godine 1877. štampao je svoju raspravu Stanak , gde je prikazao taj važni institut međunarodnih odnosa. Kasnije je objavio važnu raspravu: De la forme dite Inokosna de la famille rurale chez les Serbes et les Croates, u kojoj je izneo svoje mišljenje o zadruzi, dokazujući da nije opravdano gledati u zadruzi i u seoskoj inokosnoj porodici dve vrste porodične organizacije, već da je to identični tip seljačke porodice. Pravni život starog Dubrovnika je oduvek zanimao Bogišića, te je 1894. godine u Nouvelle Revue historique de droit français et étranger opisao dubrovačke pravne knjige. Godine 1904. izdao je, zajedno s K. Jirečekom, Liber statutorum civitatis Ragusii compositus a. 1272. Mnogo se bavio našom pravnom terminologijom, te je o tome više puta pisao.

Prva knjiga Narodnih pesama iz starijih, najviše primorskih zapisa (1878)

Posebno mesto u Bogišićevom radu zauzima njegov projekt za Imovinski Zakonik. Bogišić je u svom poslu u prvom redu uzimao u obzir naše narodne običaje, ali je takođe brižljivo proučavao i građansko zakonodavstvo drugih naroda. Cilj, koji je bio postavljen, da se „glavna pažnja skrene na narodne pojmove o pravdi, na običaje, predanja i na žive potrebe srpskog naroda“, Bogišić je svojim radom potpuno postigao. Zakonik obuhvata samo imovinsko pravo u užem smislu, bez porodičnog i naslednog prava jer su se ti delovi prava nalazili još u prethodnom, razvojnom stadijumu. Zakonik je, u celini, sinteza nastojanja da se pravni narodni običaji dovedu u sklad s modernim potrebama, te je sve udešeno prema praktičnim svrhama koje odgovaraju posebnim prilikama zemlje.

Valtazar Bogišić je bio poslatu u Crnu Goru kao ruski profesor. Inicjativu da Bogišić radi na imovinskom zakoniku je pokrenuo Knjaz, koji je u svom pismu ruskom konzulu u Dubrovniku napisao da bi Valtazar Bogišić bio najpodobniji čovek za takav poduhvat, kako po svom opširnom i opšte priznatom juridičkom znanju, tako i po tome što su njemu potpuno poznate prirode naroda i zemlje. Rad na obradi zakonika trajao je šesnaest godina. Da bi napisao ovaj zakonik, sprovodio je ankete i obilazio narod kako bi bolje razumeo njihove običaje. Intenzivno je proučavao pravnu teoriju i zakonodavstvo, vršio je konsultacije sa najuglednijim evropskim pravnicima, proučavao je rad komisija za izradu nemačkog građanskog zakonika i studirao engleski pravni sistem.

Rad na izradi zakonika prekidan je i drugim poslovima. Objavio je veći broj naučnih radova, napisao je nacrt zakona o pravnoj organizaciji ustaničke vlade u Hercegovini 1875. godine. Za vreme rusko-pruskog rata 1877. godine, pridodat je ruskom glavnom štabu sa zadatkom da, pored ostalog rada, radi i na organizovanju sudstva u oslobođenim krajevima. Na frontu je boravio više meseci, koristeći to vreme i za prikupljanje bugarskih pravnih običaja.

Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru bio je promulgovan u maju 1888. godine. Nakon završetka ovog Zakonika, otišao je u Pariz gde je želeo da se posveti svom naučnom radu. Posle nepune četiri godine, vratio se u Crnu Goru kao njen ministar pravde. Svoj povratak je iskoristio za praćenje primene Zakonika u praksi.Takođe je svoj povratak iskoristio i za izdavanje većeg broja zakonodavnih akata, za razna naučna istraživanja, kao i za pripremu drugog izdanja Zakonika. Pošto je pripremio i drugo izdanje Zakonika, Bogišić je, uz pismeno izraženu zahvalnost knjaza Nikole, konačno napustio Crnu Goru. Opšti imovinski zakonik je do sada objavljivan šest puta. Prvo u knjaževini, pa zatim u kraljevini Crnoj Gori promulgovana su tri izdanja, od kojih su prva dva delo Bogišića. Treće izdanje je proglašeno pet godina posle Bogišićeve smrti - 1913. godine i štampano je na Cetinju. Podudara se sa drugim izdanjem, a neznatne razlike se sastoje u usklađivanju teksta sa novim statusom Crne Gore kao kraljevine i sa novom novčanom jedinicom. Zakonik je ponovo izdat 1927. godine u Beogradu u izdanju Gece Kona, a peti put je odštampan u knjizi Zbornik građanskih zakonika stare Jugoslavije. Šesto je fototipsko izdanje Zakonika sa originala iz 1888. godine, objavljeno 1980. u Novom Sadu u izdanju Oboda - Cetinje, a priređivač je bio T. Nikčević.

Folkloristika

Bogišićev doprinos je veliki i u oblasti folkloristike. On je objavio zbirku starijih zapisa narodne poezije - bugarštica i deseteračih pesama koje su sačuvane u različitim rukopisima, a poreklom su od raznih sakupljača iz prve polovine 18. veka iz Dubrovnika. Bogišić se i svojim životom i svojim delima znatno izdigao iznad svoje kulturne sredine i osigurao je sebi mesto ne samo u slovenskom, nego i u stranom naučnom svetu. On je prihvatio i zastupao u celom svom radu ideju, koja je tada imala veliku privlačnu snagu i koja je nalazila najveće prihvatanje na Slovenskom jugu, ideju o valjanosti narodnog prava. On je tu ideju propagirao s onim širokim i sugestivnim gestom, koji je češće urođen ljudima njegova kulturnog kruga. Bogišić se odlikovao dubokim i pronicljivim umom, velikom erudicijom i obrazovanošću i naučnom akribijom. Bosanska vila je pisala o njemu, a dr Lujo Bakotić pravni stručnjak, rodom iz Senja, sastavio je 1940. godine "Spomenicu Valtazara Bogišića" sa bibliografijom radova svog zemljaka Dalmatinca.

Članci i studije

Članak	Članak	Članak	Studija	Studija
Naputak za opisivanje pravnijeh običaja koji u narodu živi	Građa u odgovorima iz različitih krajeva slovenskog juga	O obliku nazvanom inokoština u seoskoj porodici Srba i Hrvata	O položaju porodice i nasleđa u našem pravnom sistemu	Desetina sudskih zapisa iz Paštrovića

Literatura

• Vekarić (2003). Poreklo Balda Bogišića. Kapetanić. Hereditas rervm croaticarvm
• D.D. Vuksan, Geneza opšteg imovinskog zakonika, Cetinje 1933, str. 55-56
• Bosanska vila, Sarajevo 1900.
• Danilović, Jelena. „Bogišić Valtazar” (PDF).