Prvi broj Kronen cajtunga izašao je 2. januara 1900.[1] Osnivač je bio Gustav Dejvis, bivši oficir. Naziv se odnosio na mesečnu otkupnu cenu novina od jedne krune (naziv novina se nije odnosio na monarhijsku krunu).
U prve tri godine svog postojanja, Kronen cajtung se borio da bude prihvaćen od čitatelja. Popularnost novina je drastično skočila nakon ubistva kralja Aleksandra Obrenovića10. juna 1903. u susednoj Kraljevini Srbiji, o čemu je list opširno izveštavao. Do 1906. godine novine su prodate u 100.000 primeraka. Franc Lehar je komponovao valcer za novine za njihov 10.000. broj. Nakon Anšlusa Austrije od strane nacističke Nemačke 1938. godine, svi mediji su morali da prođu kroz Glajhšaltung, što je značilo gubitak svake uređivačke nezavisnosti. Rat je uzeo još jedan danak i 31. avgusta 1944. list je morao da se ugasi.[2]
1959. godine, novinar i prethodni glavni urednik lista Kurir Hans Dihand kupio je prava na ime Krone. Ponovo je osnovao novine kao Noje Kronen Zeitung (nem.Neue Kronen Zeitung), koje nakon svog prvog broja 11. aprila 1959. godine, ubrzo postaju najuticajniji tabloid u Austriji.[3]
Okolnosti u vezi sa kupovinom Krone od strane Dihanda obavijene su velom misterije. Veoma uticajni političar iz Socijaldemokratske partije Austrije (SPO) Franc Olah, tadašnji potpredsednik Austrijskog sindikata (OGB), doveo je Dihanda u vezu sa nemačkim biznismenom Ferdinandom Karpikom, koji je želeo da kupi udeo od 50%. Marketinški strateg Kurt Falk postao je Dihandova desna ruka, i zajedno su razvili Krone do najčitanijih austrijskih novina.[4]
Sredinom 1960-ih, OGB je iznenada podigao vlasnička potraživanja nad Krone. Oni su tvrdili da je bivši potpredsednik Franc Olah zloupotrebio sindikalna sredstva za kupovinu lista, koristeći nemačkog investitora kao paravan. Novine su odgovorile klevetničkom kampanjom protiv SPO, što je novina smatrala prvom uspešnom kampanjom. Usledio je sudski spor između lista i saveza sindikata koji je trajao mnogo godina. OGB se konačno nagodio sa kompenzacionim ugovorom od 11 miliona Šilinga, a Kurt Falk je preuzeo 50% od Ferdinanda Karpika.[5]
Sam Kurt Falk napustio je novine nakon duge borbe sa Dihandom 1980-ih. Svoje akcije je prodao nemačkoj medijskoj grupi VAC, za koju se navodi da je imala bliske veze sa Socijaldemokratskom partijom Nemačke (SPD). 1989. godine Hans Mar, savetnik Dihanda od 1983. godine, preuzeo je dužnost menadžera.[6]
Metode Kronen cajtunga protiv svoje konkurencije[uredi | uredi izvor]
Ubrzo nakon ponovnog uspostavljanja Krone postalo je očigledno da su novine koristile neortodoksne metode protiv konkurencije.
SonntagsstandlnKurt Falk se smatra inicijatorom postavljanja plastičnih kesa koje sadrže nedeljno izdanje sa kasicama za ubacivanje novčića postavljenim na stubove na ulicama i trotoarima (nem.Sonntagsstandln). Ova ideja, koju je konkurencija u početku ismevala, brzo je zaživela i danas je veoma popularna kod većine austrijskih novina.[7]
Kurt Falk se 1963. godine dogovorio sa tadašnjim konkurentom Klajnes folksblatom da obe novine pređu iz malog formata u veći. Klejnes folksblat je održao svoj deo pogodbe i promenio format, ali Kronen cajtung je zadržao svoj originalni mali format i time pridobio 40.000 novih čitalaca. Kada se Klejnes folksblat kasnije ugasio, Krone nije mogao da odoli da im se ismeje što su uopšte menjali format.
Godine 1970. Falk i Dihand su kupili tabloid Ekspres i ugasili ga nakon akvizicije.
Nakon što je jedna od najvažnijih štamparija u Austriji, Presehaus iz Beča, prodata 1972. banci BAVAG (koja je imala bliske veze sa socijaldemokratskim sindikatom OGB), Krone je zapretila da će izgraditi sopstvenu štampariju, pa je time primorao BAVAG da ceo posao proda Krone cajtungu.
Krone je 1995. godine tužio bečke gradske novine Falter za nekoliko miliona šilinga zbog navodnog kršenja zakona o konkurenciji u sferi igara na sreću. Falter je jedva izbegao finansijsku propast. Sumnja se da je Krone pokušao da ugasi Falter zbog njegovog kritičkog izveštavanja o Krone cajtungu. U Austrijskom nacionalnom savetu, političar iz stranke Zelenih Karl Olinger nazvao je slučaj napadom na slobodu štampe.
Nakon emitovanja kritičnog dokumentarca Kronen cajitung - dan za danom za žutu štampu (nem.Kronen Zeitung - Tag für Tag ein Boulevardstück) od strane francusko-nemačke TV stanice Arte, Krone je izbrisao ovu TV stanicu sa svoje novinske stranice koja izveštava o programima TV stanica. Austrijska nacionalna televizija, ORF je verovatno odlučila da ne prikazuje dokumentarac kako bi izbegla sukob. Međutim, kada je 2005. godine privatna austrijska TV stanica ATV+ prikazala dokumentarni film, Krone nije uložio protest niti preduzeo dalje akcije.[8]
Krajem 2012. godine, novine su optužene za manipulisanje slikama kako bi stvorile lažnu priču o bliskoistočnoj krizi. Novine su snimile fotografiju muslimanske porodice koja šeta evropskom ulicom i postavila je na pozadinu razorenog grada u Siriji. Novine nisu dale nikakve naznake da je u pitanju foto-montaža, nego su fotografiju predstavili kao verodostojni prikaz situacije. Redit je analizirao fotografiju i utvrdio da nije autentična.[9] List nije dao značajne garancije da se ovakav propust neće ponoviti. [10]
Krone izlazi svakodnevno, štampa se u boji i sadrži otprilike 80 stranica. Novine se štampaju u tabloidnom formatu[11] (približno formatu A4). Izdanja se razlikuju za svaku austrijsku saveznu državu koje sve imaju svoju verziju izdanja Kronen cajtunga osim države Forarlberg, koja nema svoju verziju izdanja.
Glavni urednik je bio Kristof Dihand, sin osnivača i izdavača Hansa Dihanda.[12] Njegovo imenovanje dovelo je do borbe za moć između porodice Dihand i VAC-a, nemačke medijske grupe koja drži 50% vlasništva Kronen Cajtunga.[13][14] Hans Dihand je vlasnik preostalih 50% papira.[13] VAC takođe delimično poseduje dnevni list Kurir.
Vršilac dužnosti glavnog urednika kojeg je izabrao VAC je Mihael Kun, izdavač štamparske kompanije Medijaprint.
Kompanija za nekretnine i maloprodaju Signa Holding je 2018. godine kupila akcije lista.
Karakteristika Kronen cajtunga je veliki broj kolona za komentare. Najznačajniji kolumnistiKrone su i bili Ginter Nening (preminuo 14. maja 2006), Mihael Žane, Norman Šenc, Volf Martin (preminuo 12. aprila 2012), Robert Lefler (preminuo 27. decembra 2016.), Ernst Trost (preminuo 24. jula 2015.), Klaus Pandi, Rihard Nimerihter, katolički sveštenik Kurt Kren, stari biskup Sankt Peltena (preminuo 25. januar, 2014) i bečki nadbiskup kardinal Kristof Šenborn, koji svake nedelje piše „Misli o nedeljnom jevanđelju“. Sam izdavač Hans Dihand (preminuo 17. juna 2010) pisao je neredovne komentare o temama koje su se njemu lično činile važnim, ponekad na naslovnoj strani pod pseudonimom.
Karakteristika Krone-a je relativno kratka dužina članka (maksimalno: 1.600 slovnih znakova).
List organizuje redovne kampanje i istovremeno pokreće ili podržava referendume o pitanjima kao što su zaštita životinja, protesti protiv češke nuklearne elektraneTemelin ili kupovina borbenih aviona od strane austrijske vlade. Jedna od najuspešnijih kampanja lista bila je protiv izgradnje hidroelektrane u Hajnburgu na Dunavu 1980-ih.
U skladu sa ovim naglašenim anti-tehnološkim stavom, pitanja osnovne ili primenjene nauke su zanemarena, osim ako nisu predstavljena kao opasna, i to na nejasan i populistički način. Kronen cajtung ispoljava pristrasnosti prema svim oblicima genetskog inženjeringa.[15]
Posebno važan deo izveštavanja Kronen cajtunga tiče se oblasti društva i događaja.[16]
Sa oko tri miliona čitalaca od ukupne austrijske populacije od oko osam miliona, Krone ima skoro tri puta više čitalaca od svog najjačeg konkurenta, Klajn cajtunga (12,4% udela svih čitalaca).
Ipak, postoje određene regionalne razlike između istočne i zapadne Austrije. U istočnim državama (kao što je Burgenland) ima skoro 60% udela na tržištu čitalaca, ali u zapadnim državama kao što su Tirol i Forarlberg, Krone je jedva prodrla na tržište. Dok je u Forarlbergu Krone potpuno beznačajna, u Tirolu je uspela da osvoji neke čitaoce. Tamošnje lokalne novine, kao što je Tiroler tagescajtung, sada strahuju za svoje tiraže. Kao odgovor, Tiroler tagescajtung je 2004. godine stvorio svoj vlastiti tabloid pod nazivom Di noje (nem.Die Neue).[17]
Kronen cajtung je bio sedmi po veličini svetski list i najveći evropski list sa tiražom od 1.075.000 primeraka krajem 1980-ih.[18] Bio je najprodavaniji austrijski list 1993. sa tiražom od 1,1 milion primeraka.[19] U periodu 1995-96. imao je dnevni tiraž od 1.075.000 primeraka.[20]Kronen cajtung je bio šesti najprodavaniji evropski list sa tiražom od 1.084.000 primeraka 1999.[21]
Godine 2000. Kronen cajtung je bio sedma najprodavanija novina u Evropi sa tiražom od 1.052.000 primeraka.[22] Godine 2001. bio je peti najprodavaniji evropski list i najčitaniji list u Austriji sa tiražom od 1.035.000 primeraka.[23] List je 2002. godine imao tiraž od 1.018.000 primeraka, što ga je činilo najprodavanijim novinama u zemlji.[24] Godine 2005. tiraž je bio 850.000 primeraka.[25]Kroneov tiraž 2007. bio je 961.000 primeraka.[26] Sledeće godine tiraž Kronencajtunga bio je 881.000 primeraka, što ga je činilo najprodavanijim listom u Austriji.[27] Imao je tiraž od 929.000 primeraka 2010.[28] i 818.859 primeraka 2011.[29] Tiraž lista u 2012. bio je 800.000 primeraka, dostigavši 40% austrijskih čitalaca.[30] Njen tiraž je bio 820.000 primeraka 2013.[31] 2021. je tiraž lista bio 633.332 odštampanih primeraka dnevno od ponedeljka do subote, i 1.062.934 odštampanih primeraka nedeljom.[32]
Izdavačka kuća i marketinško preduzeće Medijaprint[uredi | uredi izvor]
Devedesetih godina prošlog veka Krone je zajedno sa drugim po snazi listom Kurir osnovao izdavačku kuću i marketinšku kompaniju Medijaprint, koja je preuzela štampanje, marketing i prodaju ova dva lista. Mnogi posmatrači su u tom trenutku već govorili o monopolu. 2000. godine najuspešnija austrijska magazinska grupa, Njuz (NEWS), medijska kompanija, koja poseduje časopise NEWS, Profil, E-Media, Format i Trend, spojila se sa Medijaprintom. Od tada većina štampanih medija u Austriji zapravo dolazi iz iste kompanije.[33]
Međutim, do 2007. uticaj Kronen cajtunga na austrijsku politiku, iako se smatrao izuzetno jakim, na kraju je bio indirektan. Godine 2008. nova politika postala je očigledna kada je list orkestrirao fokusiranu (i uspešnu) kampanju za zamenu kancelara Alfreda Guzenbauera na mestu šefa SPO sa Vernerom Fajmanom, decenijskim bliskim prijateljem Hansa Dihanda.
27. juna 2008. dok je smena garde u vrhu SPO-a još trajala, list je objavio otvoreno pismo Fajmana adresirano na Dihanda (koje je potpisao i Guzenbauer).[35] U ovom otvorenom pismu su političari najavili da austrijsko prihvatanje odluka EU o „važnim stvarima“ (kao što je preformulisanje Ugovora sa EU ili prijem Turske kao nove članice) zavisi od ishoda austrijskog narodnog referenduma o takvim pitanjima. Ovo je predstavljalo zaokret u socijalističkoj politici i predstavljalo je usvajanje dugoročnog centralnog zahteva Kronen cajtunga. U kampanji za vanredne izbore 28. septembra 2008., koju je u velikoj meri ubrzala ova akcija, Kronen cajtung je otvoreno i masovno vodio kampanju za Fajmana kao sledećeg kancelara.[36]
Međutim, u kampanji za izbore za Evropski parlament u junu 2009.Kronen cajtung je podržavao Hansa-Petera Martina, populističkog bivšeg člana SPO-ove evropske parlamentarne frakcije. Iako je nemoguće kvantifikovati tačan doprinos podrške Kronen cajtunga listi Hansa-Petera Martina za 17,9% austrijskih glasova koje je dobila na ovim izborima, ova cifra je približan pokazatelj političke moći ovih novina. Prema anketi agencije Gfk Austrija,[37] 70% birača liste Hansa-Petera Martina na tim izborima bili su čitaoci Kronen cajtunga, a 29% svih čitalaca Kronen cajtunga je zapravo glasalo za njega.
Kronen cajtung je imao ulogu u aferi na Ibici (pročitajte više u tekstu objavljenom u Politici), kada je objavljeno da je bivši austrijski vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe pokazao nameru da preuzme Krone i da je koristi za širenje propagande FPO-a.[38] 2022. Krone je kritikovana za prljavu propagandu protiv FPO-a.[39]
^„Society-Berichterstattung im Wandel. Wer berichtete denn noch über Promis?“ (German: Society reporting in transition. Who reported on celebrities?) in: Wiener Zeitung, 28 June 2013.
^Franz Horner (1996). „Agencies of Socialization”. Ur.: Volkmar Lauber. Contemporary Austrian Politics. Boulder, CO: Westview Press. str. 223. Arhivirano iz originala 1. 1. 2015. g.CS1 održavanje: Format datuma (veza)[nedostaje ISBN]
^Eric Solsten, ur. (1994). Austria: A Country Study. Washington: GPO for the Library of Congress. Pristupljeno 23. 3. 2015.CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^Adam Smith (15. 11. 2002). „Europe's Top Papers”. campaign. Pristupljeno 5. 2. 2015.CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^„World Press Trends 2003”(PDF). World Association of Newspapers. Paris. 2004. Arhivirano iz originala(PDF) 8. 11. 2017. g. Pristupljeno 15. 2. 2015.CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^Al-Serori, Leila; Das Gupta, Oliver; Münch, Peter; Obermaier, Frederik; Obermayer, Bastian (18. 5. 2019). „Caught In The Trap”. Süddeutsche Zeitung. Pristupljeno 19. 5. 2019. „The supposed investor already had a plan: She proposed acquiring a 50-percent stake in the Kronen Zeitung, a highly influential Austrian tabloid, and to use the newspaper as a mouthpiece backing Strache and his FPÖ party in the election campaign.... A glance across the border is all you need to realize what he means, where the Hungarian public broadcasting system has already been the government's mouthpiece for several years. Even the privately held media there is largely under the control of people connected with Orbán. In such a situation, one doesn't have to worry much about unwanted criticism, and it's also easier to win elections. Freedom of the press? That's something that Strache also finds to be something of a nuisance...”CS1 održavanje: Format datuma (veza)
