Marko Antonije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marko Antonije
Marcus Antonius marble bust in the Vatican Museums.jpg
Marko Antonije, bista u Vatikanskom muzeju.
Biografija
Datum rođenja14. januar 83. p. n. e.
Mesto rođenjaRim
Rimska republika, danas Italija
Datum smrti1. avgust 30. p. n. e. (53 god.)
Mesto smrtiAleksandrija
Ptolemejidsko kraljevstvo, danas Egipat
Supružnik(1) Fadija
(2) Antonija Hibrida Mlađa
(? —47. p. n. e.)
(3) Fulvija
(46.40. p. n. e.)

(4) Oktavija Mlađa
(40.32. p. n. e.)

(5) Kleopatra
(32.— 30. p. n. e.)
27. novembar 43. p. n. e. — 31. decembar 33. p. n. e.
Konzul Rimske republike
1. januar 34. p. n. e. — 31. decembar 34. p. n. e.
Konzul Rimske republike
1. januar 44. p. n. e. — 31. decembar 44. p. n. e.
Narodni tribun Rimske republike
1. januar 49. p. n. e. — 7. januar 49. p. n. e.

Marko Antonije (lat. Marcus Antonius; 14. januar 83. p. n. e.1. avgust 30. p. n. e.) bio je rimski državnik i vojskovođa. Antonije je ostao upamćen kao pre svega kao jedna od vodećih ličnosti u vreme poslednje faze građanskih ratova u Rimu koja se završila upravo njegovim porazom u bici kod Akcijuma i uspostavljanjem Avgustovog principata. Antonijeva ljubavna veza sa kraljicom Egipta, Kleopatrom docnije će postati predmet inspiracije za brojne umetnike.[1][2]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Antonije je rođen između 86. i 83. p. n. e. kao najstariji sin Marka Antonija Kritskog (Creticus) i Cezarove rođake Julije. Otac mu je umro nedugo nakon što su ga Krićani teško porazili 74. godine, tako da je na Juliju Antoniju palo da podiže njihova tri sina: Marka, Lucija i Gaja. Antonijeva majka se ubrzo preudala za Publija Kornelija Lentula Suru, ali je 63. godine ostala i bez drugog supruga pošto je Sura pogubljen kao učesnik u Katalininoj zaveri. Po kasnijoj tradiciji, Marko Antonije je rastao bez roditeljskog autoriteta i vrlo rano se odao različitim porocima poput kockanja i opijanja. Da bi izbegao svoje poverenike otišao je u Atinu na studije retorike. Tu je stupio u službu rimskog namesnika Sirije Aula Gabinija (57—55.) sa kojim je učestvovao u ratovima na Istoku. Antonije je pratio Gabinija u pohodima u Judeji, gde je podržan jerusalimski prvosveštenik Antipater (otac Iroda Velikog) protiv legitimne dinastije Hazmoneja, i u Egiptu, gde su rimske trupe omogućile da se na kraljevski presto vrati Ptolemej XII Aulet. Prilikom svog prvog boravka u Egiptu 55. godine, Antonije je posetio Aleksandriju i prvi put video kraljevu ćerkicu Kleopatru, tada devojčicu od oko 14 godina.

U Cezarovoj senci[uredi | uredi izvor]

U Gabinijevim istočnim pohodima Antonije se pokazao kao vrstan komandant konjice i 54. godine se, verovatno po preporuci Gabinija, koji je bio Cezarov pristalica, pridružio Cezarovom štabu tokom Galskih ratova. Cezar je u Antoniju stekao odanog sledbenika i poverljivog vojskovođu, iako nije uvek imao samo hvalu za Antonijev karakter. Kao Cezarov štićenik, Antonije je 52. godine postao kvestor i sve do 50. godine je obavljao službu Cezarovog legata (zamenika u vojnim poslovima). Najzad, Antonije je izabran za narodnog tribuna za 49. godinu, na položaj koji je u poslednjem veku Rimske republike donosio velika ovlašćenja. U januaru 49. godine senat je naredio Cezaru da se vrati kao privatno lice u Rim, ali su Antonije i njegov kolega Kvint Kasije zatražili da se isto zatraži i od Pompeja. Nakon toga, oba tribuna su izbačena iz senata i morali su da pobegnu iz Rima prerušeni u robove. Tribuni su otišli Cezaru u Cisalpinsku Galiju (današnja Lombardija) i Cezar je progon narodnih tribuna predstavio kao političko nasilje zbog koga je prešao Rubikon i poveo vojsku na Rim.

U građanskom ratu koji je usledio Antonije je prvo tokom četrdesetodnevnog Cezarovog pohoda u Hispaniji ostao u Italiji kao Cezarev zamenik. Kod Farsale (48. god.), gde je Gnej Pompej odlučujuće poražen, Antonije je komandovao levim krilom Cezareve vojske. Nakon toga, Cezar, sada diktator, imenuje Antonija za svog zapovednika konjice (magister equitum), formalno gledano drugog čoveka u državnoj hijerarhiji. Tokom daljih Cezarevih ratova sa pompejevcima, Antonije je ostao po strani sve do 44. godine. Izgleda da se nije pokazao kao dovoljno kompetentan administrator u Italiji 47. godine. Najzad, 44. godine postaje konzul i kolega u Cezarevom petom konzulatu. Iako je odranije bio upoznat sa različitim planovima koje su rimski optimati kovali protiv Cezara, Antonije je do kraja ostao veran svom zaštitniku. Na Martovske ide (15. mart) 44. godine, Cezar je ubijen od strane pristalica republike. Paradoksalno, Antonijev uspon počinje baš nakon ubistva njegovog dobročinitelja.

Cezarovo nasleđe[uredi | uredi izvor]

Zaverenici su ubili Cezara iz idealizma priželjkujući obnovu drevne republike. Bar na rečima nisu želeli i obračun sa Cezarevim pristalicama da ne bi reskirali novi građanski rat. Međutim, raspoloženje među stanovnicima Rima i u vojsci bilo je drugačiji i kao Cezarovi sledbenici u javnosti u prvi plan izbijaju Antonije, izabrani konzul za 44., i zapovednik konjice Lepid. Antonije je vešto održao mir i predložio kompromisno rešenje: da se Cezareva dela i zakoni potvrde u senatu, a da se njegovim ubicama ne sudi već da se pošalju daleko van Italije na različite položaje u provincijama. Antonije je zatim dodatno učvrstio svoj položaj tako što je organizovao javni pogreb i čitanje Cezareve oporuke. Nad odrom svog patrona održao je čuveni govor kojim je raspalio osvetoljubivost rimske svetine prema cezaroubicama. Ali, kada se činilo da je Antonije na vrhuncu popularnosti, gotovo iznenada se krajem aprila 44. pojavljuje ozbiljan takmac u pogledu Cezarevog nasleđa: Oktavijan. Oktavijan je bio unuk Cezareve sestre i njegov najbliži muški rođak. Cezar je izgleda imao velike planove za njega i usinio ga je u testamentu. Iz Apolonije (danas Valona u Albaniji), gde je boravio sa Cezarevim legionarima, Oktavijan stiže preko Brindizija u Rim praćen veteranima i već ovenčan oreolom jedinog i pravog Cezarevog naslednika. Između plahovitog Antonija i mladog (19 godina), ali racionalnog Oktavijana dolazi do prvih sukoba: Antonije je utajio Oktavijanovo nasleđe i razdelio ga narodu u cilju podizanja sopstvene popularnosti. Antonije i Oktavijan okupljaju privatne vojske, i oni i cezaroubice pokušavaju da se domognu nadzora nad provincijama sa brojnom vojskom i/ili važnim strateškim položajem. Oktavijan kritikuje Antonijevu nedoslednost u odnosu na cezaroubice, a Ciceron, po uzoru na Demostena, izdaje niz Filipika upravljenih protiv Antonija. Krajem 44. godine Antonijev konzulat je pri kraju i on pokušava da obezbedi sebi upravu nad Cisalpinskom Galijom odakle bi lako nadzirao Italiju. Dok sa Istoka stižu vesti da je Brut preuzeo komandu nad Makedonijom, a Kasije nad Sirijom, polovinom novembra Antonije kreće da oduzme Cisalpinu Decimu Brutu, još jednom od urotnika.

Antonijevo odsustvo senat koristi da ga proglasi za državnog neprijatelja i šalje protiv njega vojsku predvođenu konzulima i mladim Oktavijanom, kome je uprkos godinama i neiskustvu dat propretorski imperijum tj ovlašćenja bivšeg pretora. Senat čak Kasiju i Brutu daje komandu nad svim istočnim provincijama. U daljim sukobima, poznatim kao Mutinski rat, oba konzula ginu, Antonije se povlači ka Narbonskoj Galiji, Decim Brut ostaje utvrđen u Mutini (današnja Modena), a Oktavijan sa ukupno osam legija kreće na Rim i nameće se kao konzul za 43. godinu. U Narbonskoj Galiji Antonije i Lepid sklapaju savez i okupljaju vojsku, a Oktavijan, svestan da Brut i Kasije raspolažu sa 19 legija, miri se sa Antonijem. Zahvaljujući Oktavijanu, Marko Junije Brut i Gaj Kasije Longin su proglašeni za javne neprijatelje i ukinuta im je amnestija, koja je pak obezbeđena za Lepida i Antonija. Najavu daljeg približavanja cezarovaca glavom plaća Decim Junije Brut koji je ubijen u bekstvu iz Mutine.

Drugi trijumvirat[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Drugi trijumvirat

Najzad, Antonije, Oktavijan i Lepid sklapaju Drugi trijumvirat na osnovu međusobnog sporazuma postignutog u Bononiji (današnja Bolonja). Za razliku od Prvog, Drugi trijumvirat je bio javni sporazum između tri moćnika koji je potvrdila narodna skupština 27. novembra 43. godine (lex Titia). Trijumviri ovlašćeni da urede državu (tres viri rei publicae constituendae) dobili su ovlašćenja na pet godina sa ciljem da okončaju građanski rat. Njihov dogovor je određivao nove magistrate, kao i spiskove nepodobnih koje je trebalo pogubiti ili prognati i oduzeti im imovinu. Ove proskripcije pokazale su se naročito surovim, stadalo je tri stotine senatora (među kojima i Ciceron) i preko dve hiljade pripadnika konjaničkog staleža, a trijumviri su postigli glavni cilj-prikupili su dovoljno sredstava za budući obračun sa cezaroubicama i zbrinjavanje isluženih vojnika. Proskripcije su naterale veliki broj uglednih i bogatih ljudi da se sklone na Siciliju koju je u to vreme držao Sekst Pompej, Pompejev mlađi sin i vešt pirat.

I pored velikih teškoća, Oktavijan i Antonije su uspeli da prebace svoje trupe preko Jadrana na Balkan u jesen 42. godine. Oktavijan se tokom daljih priprema razboleo, tako da je Antonije preuzeo na sebe veći deo poslova vojskovođe. Antonije je sa glavninom vojske otišao u Amfipolj, koji je njegova prethodnica već utvrdila. Vojska cezarovaca bila je smeštena u močvarnom kraju u okolini Filipa i nije mogla računati na skori dovoz namernica, tako da je Antonije pokušao da protivničkoj strani nametne otvorenu bitku što pre. Najzad mu je to uspelo i u prvom sukobu uspeo je da potisne Kasijevu vojsku i zauzme njihov tabor. Iako je ishod bitke bio u stvari neodlučan, pošto je Brut porazio levo krilo cezarovaca, ali je razočarani Kasije izvršio samoubistvo. Međutim, bitka kod Filipa je u stvari rešena u drugom sukobu na koji su Bruta naterali njegovi nestrpljivi vojnici tri nedelje kasnije. Ovoga puta Oktavijanove legije su odnele prevagu, a Antonije je u opštem rasulu uspešno zauzeo neprijateljske logore i poslao konjicu da goni ostatke neprijateljske vojske. Brut se sklonio sa pratnjom u okolna brda ali je i on uskoro život okončao samoubistvom.

Posle Filipa Antonijeva vojnička slava bila je na vrhuncu. Pobedničke vojskovođe su između sebe razdelili provincije na račun navodno nelojalnog Lepida i preostalu vojsku. Većina legija je otpuštena, ali su trijumviri zadržali 11 legija. Oktavijan je sa pet legija i 4000 konjanika otišao u Italiju sa teškim zadatkom da obezbedi dovoljno zemljišnih poseda za zbrinjavanje 100.000 vojnih veterana. Antoniju je ostavljena nešto veća vojska od šest legija i deset hiljada konjanika i on se uputio na Istok gde je od bogatih helenističkih gradova trebalo da iznudi dovoljno novca koji bi bio podeljen otpuštenim vojnicima. Od zapadnih provincija zadržao je pod svojom kontrolom samo Galiju. Pokazaće se da je, po mnogo čemu, Antonijev izbor bio pogrešan.

Antonije i Kleopatra[uredi | uredi izvor]

Antonije je zatim u Pergamu okupio provincijalce i naložio im da porez koji je dugovan rimskoj državi za prethodnih deset godina isplate u roku od dve. Zatim je nastavio dalje na istok rešavajući sporove između gradova i pomažući onim rimskim klijentima koje je Kasijeva vladavina oštetila (npr. Rodosu). Najzad, u Tarsu je sreo egipatsku kraljicu Kleopatru VII koja je izašla pred njega kako bi se opravdala za svoje neučestvovanje u ratu protiv cezaroubica. Antički izvori podvlače da je Antonije bio zanet Kleopatrinom razboritošću i lepotom i da je ubrzo postao njen ljubavnik i oruđe u borbi za vlast. Po njegovom naređenju Kleopatrina sestra i rivalka Arsinoja IV je ubijena u Miletu, a uklonjeno je još nekoliko kraljičinih neprijatelja. Već zimu 41./40. Antonije je proveo u Aleksandriji, ali je početkom 40. morao da se vrati na Zapad. Kleopatru neće videti naredne četiri godine, kao ni blizance koje mu je rodila: Aleksandra Helija i Kleopatru Selenu.

Oktavijan se u međuvremenu vratio u Italiju, poslao Lepida u Afriku i prionuo na posao podele zemlje veteranima. Zadak je bio vrlo težak, pošto je trebalo raseliti stanovnike sa zemlje 16 srednjoitalskih gradova koji su obećani veteranima, ali je Oktavijanu obezbedio popularnost kod veterana i vojnika, popularnost koja je bila presudna u osvajanju apsolutne vlasti. U ovu podelu umešao se Antonijeva supruga Fulvija i njegov brat Lucije, konzul iz 42. god, pokušavajući da obezbede prednost Antonijevim vojnicima i učvrste njegovu popularnost u Italiji. Razmirice između Lucija Antonija i Oktavijana su prerasle u sukob poznat kao Peruzinski rat koji je najavio novi sporazum između trijumvira.

Nakon pada Peruzije, Oktavijan je oprostio Luciju, a Fulviji je dozvoljeno da ode iz Italije u Atinu gde se sastala sa svojim suprugom početkom 40. godine. Antonije se zatim iskrcao u Brindiziju i za trenutak je zavladala opasnost novog građanskog rata u Italiji. Ipak, nezadovoljni vojnici su apelovali na svoje vojskovođe i Antonije i Oktavijan su sklopili sporazujm u Brindiziju. Po ovom sporazumu, Oktavijanu su pripale provincije zapadno od grada Skodre (današnjeg Skadra), a Antoniju sve istočno od tog grada. Pored toga, potvrđeno je da obe strane mogu regrutovati vojsku u Italiji. Pošto je Fulvija u to vreme preminula, Antonije je oženio Oktavijanovu sestru Oktaviju Mlađu. Njegova želja bila je da na Istoku ispravi poraz trijumvira Krasa i pokrene veliki pohod protiv Parćana. Parćani su upravo 40. godine, koristeći se Antonijevim odsustvom, opustošili rimsku Siriju, ali je naredne godine Ventidije Bas uspeo da ih trajnije potisne. U međuvremenu, Antonije je boravio u Atini sa svojom novom suprugom očekujući da mu Oktavijan omogući regrutaciju i dolazak novih legija. Navodno, sada se prepustio porodičnom životu i u odelu privatnog lica je obilazio javne priredbe i filozofske škole. Kratkotrajnu idilu u Antonijevom životu uvećalo je i rođenje ćerkice Antonije Starije 39. godine. Kako je Oktavijan neuspešno zaratio na gospodara Sicilije, Seksta Pompeja, Antonije se sa svojim šurakom sastao u Tarentu 37. godine. Ovoga puta Oktavijan je prepustio Antoniju dve legije, a zauzvrat je dobio sto dvadeset brodova. Vlast trijumvira, koja je bila na izmaku, sada je, shodno dogovoru, ali bez legitimne skupštinske procedure, produžena na još pet godina. Oktavija je ostala u Italiji, a Antonije, u skladu sa starim ambicijama, otišao je ponovo na Istok.

Novac iskovan u čast venčanja Antonija i Oktavije Mlađe. Mladoženja je prikazan na aversu, nevesta na reversu novčića.

Od Tarenta do Akcijuma[uredi | uredi izvor]

Početkom 36. godine Oktavija je Antoniju rodila još jednu ćerku Antoniju Mlađu. Antonije se u međuvremenu vratio Kleopatri sa kojom je svečano proslavio sklapanje braka verovatno po egipatskim ili makedonskim zakonima, ali potpuno u suprotnosti sa rimskim običajima i sporazumu sa Oktavijanom. Krajem 36. Kleopatra mu je rodila još jedno dete, sina po imenu Ptolemej Filadelf.

Pre pohoda na Parćane, Antonije je reorganizovao klijentelske kraljevine na Istoku. Između ostalih, postavio je Iroda Velikog za kralja Judeje. U proleće 36. Antonije je poveo vojsku od 60.000 legionara i pomoćnih odreda preko Jermenije na Parćane. Tokom pohoda rimska vojska je ostala bez opsadnih sprava i Antonijeva opsada Fraaspe u Mediji se završila neuspešno. Najzad, usledilo je teško povlačenje usred zime i Antonije je izgubio trećinu vojske i, što se za Rimljane smatralo velikom sramotom, nekoliko legijskih stegova. I Oktavija i Kleopatra su pripremile rezerve hrane i odeće za postradale vojnike, ali je Antonije prihvatio samo Kleopatrine darove. Svoj neuspeh Antonije je pripisao izdaji jermenskog kralja Artavazda tako da je 34. osvojio Jermeniju, pretvorio je u rimsku provinciju i pogubio verolomnog kralja. U jesen 34. po povratku iz Jermenije, Antonije je još jednom uzburkao javno mnjenje u Rimu pošto je u Aleksandriji proslavio trijumf. U toku proslave poput helenističkog monarha sedeo je na zlatnom tronu pored Kleopatre koja je bila obučena kao Izida. Pred okupljenom masom je proglasio Cezariona (Ptolemeja Cezara) za legitimnog potomka Julija Cezara, indirektno podsećajući da je Oktavijan samo usvojenik. Najzad, pravdajući se svojim trijumvirskim ovlašćenjima, Antonije je razdelio istočne oblasti i rimske provincije svojoj i Kleopatrinoj deci: Aleksandru Heliju Jermeniju, Partiju i Mediju, Ptolemeju Filadelfu Siriju i Kilikiju, a Kleopatri Seleni Kirenaiku i Libiju.

Oblasti koje je Antonije razdelio svojoj i Kleopatrinoj deci

Oktavijan je, za razliku od Antonija, tih godina zabeležio samo uspehe. Porazio je Seksta Pompeja i naterao Lepida da se povuče sa položaja trijumvira. Čitava 33. p. n. e.. prošla je u međusobnom optuživanju dvojice moćnika, a krajem godine trijumviratska ovlašćenja su istekla. Oktavijan je ipak stekao odlučujuću prevlast u Italiji, iako bez pravnog osnova, i obezbedio je sebi konzulat za 31. godine. Konzuli za 32. bili su Antonijeve pristalice, ali oni nisu mogli ništa da učine i zajedno sa oko tri stotine senatora su napustili Rim i otišli na Istok. Antonije je pak poslao pismo u kome je objavio razvod od Oktavije. Njen brat je tada povukao nelegitimni, ali uspešan potez: Antonijev testament je uzet iz Vestinog hrama i pročitan u senatu. Tako je postalo opštepoznato da je sopstvenoj deci podelio delove teritorije rimske države. Pored toga, njegova poslednja volja bila je da ga sahrane u Aleksandriji pored Kleopatre. Oktavijanova propaganda uspešno ga je predstavila kao posrnulog Rimljanina, sada pravog Orijentalca, vernog samo sopstvenim strastima i stranoj kraljici umesto časne rimske matrone Oktavije. Kada se pronela glasina da će Antonije prestonicu preseliti u Aleksandriju, predstavnici italskih gradova su pohrlili Oktavijanu tražeći od njega da ih primi pod svoj patronat. Kao zaštitnik Italije i zapadnih provincija, Oktavijan je uskratio Antoniju konzulat za 31. godinu i proglasio pravedni rat protiv Kleopatre. Sa druge strane, Antonije je imao uz sebe konzule i brojne senatore, ali u njegovom taboru nije bilo sloge ni zajedničke ideje, a Kleopatrino prisustvo je išlo u prilog propagandi protivničke strane. Antonije je svoj štab utvrdio u Patri, a flotu i glavninu vojske je razmestio u Ambrakijskom zalivu. Zapovednik Oktavijanove flote Agripa ipak je uspeo da zauzme nekoliko gradova u Grčkoj, uključujući Patru, omogući iskrcavanje legionara i preseče Antonijevo snabdevanje. Antonije je razmatrao mogućnost da se povuče na sever i organizuje kopnenu bitku u Makedoniji, ali je, navodno po Kleopatrinom predlogu, prihvatio pomorsku bitku kod rta Akcijum 2. septembra 31. godine. Bilo kako bilo, Kleopatrini brodovi su krenuli u povlačenje, a Antonije je krenuo za svojom ženom ostavljajući bojno polje. Oktavijanu je ubrzo prišao deo flote, a nedelju dana posle bitke i legije koje Antonije nije stigao ni da upotrebi. U leto 30. godine usledio je konačni udarac: Oktavijan je zauzeo Aleksandriju, a Antonije, do koga je dospela lažna vest o Kleopatrinoj smrti, je izvršio samoubistvo. Pošto je postalo jasno da Oktavijan neće dozvoliti njenoj deci da naslede vlast u Egiptu i Kleopatra je izvršila samoubistvo. Oktavijan je Egipat pretvorio u rimsku provinciju posebnog ranga.

Epilog[uredi | uredi izvor]

Nakon što je zauzeo Egipat, Oktavijan je uklonio Cezariona i Antonijevog starijeg sina iz braka sa Fulvijom, Marka Antonija Antila. Drugi Fulvijin sin, Jul Antonije, kao i troje Antonijeve i Kleopatrine dece, Oktavijan je poveo sa sobom u Rim. Kleopatrina i Antonijeva deca su vođena u povorci uglednih zarobljenika tokom Oktavijanovog trijumfa, ali su zatim poverena na brigu Oktaviji. Oktavijan, sada poznatiji kao car Avgust, pažljivo je pripremao svoje dinastičke računice. Antonijevo potomstvo u svakom slučaju trebalo je da posluži interesima Avgustove politike. Kleopatra (VIII) Selena je udata za romanizovanog kralja Mavretanije Jubu II 26. godine i nakon toga se njena braća više ne pominju među živima. Kako je došlo do njihovog uklanjanja ostaje nepoznanica. Moguće je da je tome doprineo Irod Veliki, kralj Judeje, prilikom posete Rimu 26. godine. Što se Kleopatre tiče ona je bila energična supruga i savetnik blagog Jube i rodila mu je troje dece. Umrla je 6. godine naše ere.

Jul Antonije je uključen u Avgustovu politiku tako što je 21. godine oženjen sa Klodijom Marcelom, Avgustovom sestričinom. Međutim, docnije se pročuo kao ljubavnik careve jedine ćerke Julije. Avgust je proterao Juliju i njene ljubavnike. Julu je suđenu za izdaju i nateran je na samoubistvo. U braku sa Klodijom imao je samo jednog sina, Lucija.

Najdublji trag u rimskoj istoriji među Antonijevim potomcima ostavile su njegove dve ćerke iz braka sa Oktavijom. Antonija Starija je udata 26. ili 25. godine za konzula Lucija Domicija Ahenobarba i postala je baka dvoje kasnije zloglasnih unučića: carice Valerije Mesaline i cara Nerona. Antoniju Mlađu Avgust je udao za svog posinka slavnog vojskovođu Druza Starijeg. U njihovom braku rodili su se takođe veliki vojskovođa Germanik i budući car Klaudije. Preko Germanika, Antonija je postala baka Gaju Kaliguli.

Marko Antonije je nesumnjivo bio dobar vojskovođa i darovit političar. Njegovu karijeru i lične karakteristike ipak su zamaglili istoričari iz vremena Carstva poput Plutarha ili Apijana iz Aleksandrije koji su usvojili predstavu Antonija kakvu je stvorila Avgustova propaganda. Ukratko, Antonije je zapamćen kao suviše slab na zemaljska zadovoljstva poput žena, kocke, vina, laskanja... Docnije će ga ove osobine učiniti romantičnim i tragičnim antijunakom. Najpoznatija predstava Antonija u umetnosti je svakako Šekspirova tragedija Antonije i Kleopatra.

Brakovi i deca[uredi | uredi izvor]

Antonije se ženio pet puta. Preko svojih ćerki bio je predak rimskih careva Kaligule, Klaudija i Nerona.

  1. Prva supruga bila mu je Fadija, ćerka slobodnjaka. Po Ciceronu, Fadija mu je rodila nekoliko dece. Ništa se ne zna o Fadiji niti o njenoj deci. Ciceron je jedini antički izvor koji je spominje.
  1. Njegova druga supruga Antonija Hibrida Mlađa mu je ujedno bila i rođaka. Razveli su se 47. p. n. e.
    • Antonija Prima
  1. Treća supruga bila mu je Fulvija.
    • Marko Antonije Antil
    • Jul Antonije
  1. Četvrta supruga bila mu je Oktavija Mlađa, sestra Oktavijana Avgusta.
    • Antonija Starija (poznata i kao Julija Antonija Starija), baka carice Valerije Mesaline i cara Nerona
    • Antonija Mlađa (poznata i kao Julija Antonija Mlađa), majka cara Klaudija, baka cara Kaligule i carice Agripine Mlađe i prabaka cara Nerona.
  1. Peta supruga bila mu je egipatska kraljica Kleopatra VII.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Mark Antony”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 15. 1. 2020. (jezik: engleski)
  2. ^ „Mark Antony”. Biography. Pristupljeno 15. 1. 2020. (jezik: engleski)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]