Manji krstaški pohodi u XIV veku

Manji krstaški pohodi u XIV veku su počeli još 1299 Arvadskom krstaškim pohodom, a završili 1390. godine neuspešnom opsadom Tunisa. Manji krstaški pohodi u XIV veku su:

• Arvadskom krstaškim pohod (1299—1303)
• Krstaški pohod protiv Srbije (1316—1320)
• Izmirski krtaški pohodi (1343—1351)
• Krstaški pohod protiv Mletačke republike (1356—1358)
• Aleksandrijski krtaški pohod (1365)
• Savojski krstaški pohod (1366—1367)
• Krstaški pohod protiv Bugarske (1365—1371)
• Norički krstaški pohod (1382—1383)
• Opsada Tunisa (1390)

Žak de Mole

Arvadski krstaški pohod

Rat Ilkanata protiv Memluka

Godine 1299. veliki majstor Templara Žak de Mole je počeo krstaški rat protiv Memluka. Cilj tog pohoda bio je osvajanje tvrđava Tortoze u Svetoj zemlji, ali obećana pomoć od mongolskog Ilkanata nije stigla. Posle nekog vremena Mongoli su napali Siriju, ali su nekoliko puta poraženi, zbog toga što su im Memluci presekli svaku vezu sa bazom.

Rat Karstaša protiv Mamluka i poraz

Posle propasti tog plana 1300. godine je 16 krstaških brodova su pod komandom jerusalimskog kralja Henrija II i njegovog brata Almerika napali Siriju i Egipat, ali su poraženi pa su se Memluci iskrcali na Kipru. Poslednja nada Krstaša bilo je Mongolsko pojačanje, ali ono nije stiglo. To se ponovilo i 1301. i 1302. godine, ali u septembru 1302. godine Memluci su počeli osvajanja i već u zimu osvojili su grad Arvad.

Kiparski građanski rat i kraj rata

Henri se zbog toga sa Žakom i Almerikom povukao na Kipar. Žak se spremao za napad, ali 1303. godine sprečio ga je sukob oko braće oko vlasti nad Kiprom. On je podržavao Almerika, a to podržavanje dovelo je do Almerikove pobede 1306. godine, kada je Henri morao da napusti ostrvo. Uprzo potom Žak je pokušao da sprovede novi krstaški rat, a podržavao ga je papa Kliment V.

Karlo Robert

Papa Jovan XXII

Krstaški pohod protiv Srbije

Posle srpske aneksije Srema, koji je pripadao Ugarskoj, a ugarski kralj Karlo Robert je objavio rat srpskom kralju Stefanu Urošu II Milutinu. U savez protiv Srbije, pored Ugarske sa Dalmacijom i Hrvatskom, ušlo je i Napuljsko kraljevstvo. Ovaj krstaški rat podržavao je papa Jovan XXII.

Hrvatski napad

Posle toga Hrvatska je napala Srbiju. Njima su se suprotstavili braća Branivojevići, vladari Stona. Do 10. aprila 1318. godine Mladen II Šubić, ban Hrvatske i Dalmacije je osvojio Hum. Posle toga u rat sa Mladenom ušao je i sam Milutin. U ovom ratu srpska pobeda je bila potpuna, a Mladena su 1319. godine spasli Dubrovčani, koji su posredovali za mir. Mladen je čak morao dati svog rođenog brata omiškog kneza Grgura za taoca.

Filip II Tarentski

Napuljski napad

Pred kraj 1318. godine protiv Milutina je ustao kapetan-maršal Albanije, vojvoda Tarenta, napuljski princ i titularni latinski car u egzilu Filip II Tarentski. Njemu su se pridružili albanski plemići pod vođstvom braće Musakija. Papa Jovan XXII je bodrio Filipa, pa je 1319. godine nagovorio još neke albanske plemiće Pavla Mataranga, Viljema Arijanta, Vladislava Gonomu i braću Blinište, ali to nije pomoglo pa je Filip bio primoran da sklopi mir.

Ugarski napad

Godine 1319. Karlo Robert je, osvojivši Srem, napao Milutina u Mačvi i okolini Beograda. Posle osvajanja Srema vojska se podelila u dve grupe. Jedna je lako osvojila Beograd i spalila ga, ali nije mogla da osvoji Kosmaj, a druga je prodrla u Srbiju do Kolubare, ali nije uspela da osvoji Rudnik.

Kraj rata

Karlo je tražio od pape da pozove Katolike na borbu protiv Srbije. Zvao je u pomoć bohemijskog kralja Jovana Slepog, poljskog kralja Vladislava I Pjasta i kraljeve nemačke Ludviga IV Bavarskog i Fridriha I Habzburga, ali niko od njih se nije odazvao, pa je 1320. godine sklopljen opšti mir.

Izmirski krstaški pohodi

Umerto II de Vijen

Elion de Vilnev

Diedone de Gonzo

Početak rata

Vizantijski car Andronik III Paleolog je zvao papu Jovana u pomoć protiv Turaka, a Jovan mu je poslao flotu u kojoj je bilo samo 4 galije. Papa Benedikt XII je povodom toga 1340. godine pozvao Mlečane da suzbiju Turke. Mlečanima su se pridružili Hospitalci i biskup Enrike de Asti. Enrike je propovedao o krstaškom ratu pa su mu se pridružili: kralj Kipra Hugo IV od Kipra i grof Vijena Umberto II de Vijen. 2. novembra 1342. godine sve je bilo spremno da se krene u krstaški pohod, ali on je počeo tek 30. septembra sledeće godine.

Prvi pohod

Godine 1343. Vizantija je tražila pomoć od Mlečana da bi se izborila protiv Turaka Seldžuka i ajdinskog emira Umira i Jovana Kantakuzina. Velika seldžučka flota čamaca je izbila na ušće Vardara i opsela Solun. Papa je da bi razbio opsadu Soluna poslao mletačku, hospitalsku i kiparsku flotu, koja je u bici kod Halkidika uništila seldžučku. Tom pobedom Hrišćani su odsekli ostatak Seldžuka od glavnog dela vojske. Srpski kralj Stefan Dušan se u to vreme nalazio blizu Zihne, pa je u pomoć Hrišćanima poslao svog vojvodu Preljuba, koji je sa sobom poveo konjanike u teškim oklopima. Kod Stefanijane, 3 000 Seldžuka su se povukli na jedan brežuljak pun grmlja i tu su se sakrili. Kad su srpski konjanici sišli sa konja i počeli da se penju sa velikom mukom uz brežuljak, Seldžuci su jurnuli niz brežuljak oteli Srbima konje i otišli u Trakiju da pomognu Kantakuzinu. Krstaši su 28. oktobra 1344. godine napali Smirnu i osvojili luku i gradsku tvrđavu, ali ne akropolj. Turci su ugrožavali te krstaške posede.

Drugi pohod

U novembru 1345. godine Krstaši su pod vođstvom Umerta II de Vijena. U februaru 1346. godine Krstaši osvajaju grad Mitilenu i utvrdio ga, ali rat se okrenuo protiv Mlečana. Krstašima se na kraju pridružila i Republika Đenova. Krstaši su tu pomoć platili predavanjem Mitilene Đenovi.

Mir

Godine 1346. papa je počeo pregovore o miru da bi prekinuo Seldžučku opsadu Smirne. Papa je stalno salo finansijsku i vojnu pomoć gradu. Pregovori su se uspešno završili u septembru 1351. godine sklapanjem mira.

Krstaški pohod protiv Mletačke republike

Albreht II Austrijski

Mletačko-ugarski rat se pretvara u pohod protiv Mletačke republike

Pošto mletački pregovori za mir sa Ugarskom nisu uspeli, pa su u martu 1356. Ugari su krenuli u ofanzivu i osvojili Klis i Split. Onda se ugarska vojska skupila u Zagrebu i krenula ka Veneciji. Pridružoli su im se gorički grof Albreht III, akvilejski patrijarh Nikola Luksemburški i austrijski vojvoda Albreht II Austrijski. Tako se taj pohod pretvorio u krstaški rat.

Stanje u Mlecima

Krstaši su opseli Trevizo. Uplašeni dalmatinski mletački poglavari počeli su da priznaju ugarsku vrhovnu vlast. Usred toga Đovani Dolfin, mletački guverner vojske se teško razboleo, a posle smrti dužda Đovanija Gradenigoa 13. avgusta 1356. godine za dužda je izabran sam Đovani Dolfin, zbog svojih diplomatskih sposobnosti i zato što je bio odličan vojskovođa.

Zadarski mir

Mletački poraz i Zadarski mir

Đovani Dolfin je pokušao da mirom spasi Trevizo, ali nije uspeo, pa je počeo da skuplja vojsku. Uspeo je skupi jedva oko 500 ljudi, ali je 25. avgusta osvojio ostrvo San Sekondo. U leto 1357. godine Ugari su osvojili Split i Šibenik, a onda je posle ugarskog osvajanja Zadra iz 17. decembra, u februaru 1358. godine došlo je do teškog mletačkog poraza kod Nerveza. U crkvi Svetog Franje Asiškog u Zadru posle nekoliko dana pregovora 18. februara došlo je do mira čime se Đovani odrekako svih svojih oblasti od Kvarnera do Drača. Dubrovnik je time postao ugarski vazal.

Aleksandrijki krstaški pohod

Pjer I od Kipra

Aleksandrijski krstški pohod

Rože de Pin

Ramon Berenže

Marko Kornaro

Početak rata

Papa Urban V je 1362. godine sazvao krstaški pohod protiv Memluka u Aleksandriji. Za vođu krstaškog pohoda izabran je Pjer I od Kipra. Za prevoz Krstaša angažovani su 165 brodova Mlečana i Đenovljana. Pjeru su se u ratu protiv muslimana pridružili Hospitalci. 9. oktobra 1365. godine Krstaši su se iskrcali u Aleksandriju.

Bitka kod Aleksandrije

Posle iskrcavanja Krstaši su počeli pokolj i pljačku. Mnogi branioci su u panici napustili grad. Posle ove pobede Aleksandrija je prestala da bude trgovački centar, a njeno mesto je zauzo grad Famagustu. 12. septembra Krstaši su napustili grad. Ova pobeda izazvala je zaprepašćenje calog hrišćanjskog sveta.

Lajoš I Anžujski

Savojski krstaški pohod i krstaški pohod protiv Bugarske

Početak rata i Savojski krstaški pohod

Vizantijski car Jovan V Paleolog je 1363. godine pozvao u pomoć Dušanovog sina i naslednika Uroša, stoga mu je uputio u Ser carevoj majci, a Dušanovoj udovici Jeleni vaseljenskog patrijarha Kalista, ali Kalist je umro brzo posle toga. Jelena je to prenela Urošu, a Uroš, ugarskom kralju Lajošu. Lajoš je ovo preneo papi Urbanu V. Papa se složio i doista 1365. poslao u rat Amedeja VI Savojskog, ali Krstaši su više napadali Bugare nego Turke. U ovom ratu Turcima je samo oduzeto Galipolje i okolina Carigrada. Ti posedi su predati Vizantiji. Ove pobede su bile jedine Krstaške pobede nad Turcima u celom XIV veku. Rat se završio godinu dana posle početka 1367. godine. Jovan je čak da bi dobio pomoć zapada u oktobru 1369. godine primio katolicizam, ali pomoć nije stigla.

Krstaški pohod protiv Bugarke

Godine 1365. godine Krstaši su osvojili Vidin i zarobili cara Jovana Stracimira. Jovan je poslat u zarobljeništvu u zamak u Bosiljevu. Oko 1370. godine Bugari su u savezu sa vlaškim vojvodom Vladislavom preoteli Ugarima Vidin. Tada je stracimir vraćen u Bugarsku da bi suzbijao svog oca bugarskog cara Jovana Aleksandra. Godine 1371. Stracimir osvaja Sofiju. Rat sa tako završio.

Henri od Noriča

Norički krstaški pohod

Povod za rat

Od 1379 — 1382. Filip II Smeli je vodio rat protiv Engleza u Belgiji. U oktobru u Burginjonu je skupio 10.000 obučenih pašadinaca sa samostrelima. Prešli su reku Lisu i osvojili grad Komen. u sledećoj borbi kod Rozenbeke 27. novembra 1382. godine, francuski kralj Šarl VI je uleteo u borbu prsa u prsa i odneo pobedu. Pobeda kod Rozenbeke nije ništa značila. Zbog finansijske krize morao je da podigne poreze što je izazvalo pobune u Parizu, Ruanu i Remsu… Još nekoliko Flandrijskih gradova su opljačkani, a ostali su se predali.

Tok rata

Naorički krstaški rat bila je ekspedicija koja je počela 21. decembra 1382. godine i koju je predvodio biskup Henri od Noriča. Cilj ovog pohoda bio je pomoć gradu Gentu u borbi protiv moćnog pristalice avinjonskog antipape Klimenta VII, Luja II Flandrijskog. Henrija je podržavao papa Urban VI. Ekspedicija je bila dobro finansirana, ali nedisciplinovana i imala je lošeg vođu. Nakon male pobede Krstaši su u septembru 1383. godine potpuno poraženi na opsadi Ipra što je nateralo Henrija da se povuče. Posle povratka u Englesku izgubio je položaj u parlamentu, a svu njegovu imovinu prisvojio je engleski kralj Ričard II Plantagenet.

Opsada Tunisa

Opsada Tunisa se vodila od 20. jula do 20. septembra 1390. godine. Već 1383. godine Katalonci su u savezu sa Đenovškom, Pizanskom republikom i Sicilijanskim kraljevstvom zauzeli ostrvo Djerbu, što je 1388. godine pokrenulo pobunu u Tunisu, nakon čega je kalif Ifrikije, Ahmed II, prestao da trguje sa hrišćanima. Hrišćanima je išlo na ruku ti što su Arapi bili zaraženi kugom, ali ipak su Hafsidi bili moćniji, ali carstvo je bilo u opadanju. Na kraju francusko-đenovljanška flota pomagana od Engleza pod vođstvom Luja II Burbonskog pljačkala je Tunis i 20. jula opsela grad. Arapi su krvavo branili grad i na kraju su morli da plate hrišćanima da se povuku, ali već 1392. godine Katalonci su izgubili Djerbu.

Luj II Barubon

Literatura

• Demurger, Alain (2007). Jacques de Molay. Payot. ISBN 978-2-228-90235-9. 
• Barber, Malcolm: The Trial of the Templars. Cambridge University Press. 1978. ISBN 978-0-521-45727-9.
• Barber, Malcolm: The New Knighthood. A History Of The Order Of The Temple. Cambridge University Press. 1995. ISBN 978-0-521-55872-3.
• Jackson, Peter: Mongols and the West: 1221—1410. Longman. 2005. ISBN 978-0-582-36896-5.
• Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5. 
• Group of authors, „History of Serbian people I—III“, Belgrade 1994.
• Kenneth Meyer Setton. 1976. The Papacy and the Levant, 1204—1571, vol. I. Philadelphia: American Philosophical Society. pp. 184—223.
• Jo van Steenbergen: The Alexandrian Crusade (1365) and the Mamluk Sources: Reassessment of the kitab al-ilmam of an-Nuwayri al-Iskandarani (PDF; 1,31 MB), 2003.
• Cox, Eugene L. (1967). The Green Count of Savoy: Amadeus VI and Transalpine Savoy in the Fourteenth Century. Princeton, New Jersey: Princeton University Press.
• Housley, Norman. (1984). „King Louis the Great of Hungary and the Crusades, 1342-82“. The Slavonic and East European Review, 62:2, 192—208.
• A. P. R. Coulborn. The Economic and Political Preliminaries of the Crusade of Henry Despenser, Bishop of Norwich, in 1383, University of London Ph.D. thesis (1931, unpublished).
• Aziz S. Atiya: The Crusade in the Later Middle Ages, Londres, 1938.
• Joseph Delaville Le Roulx: La France en Orient au XIVe siècle. Expéditions du maréchal Boucicaut, París, 1886.
• Harry W. Hazard: Moslem North Africa, 1049−1394, en: Kenneth M. Setton et al. (ed.): A History of the Crusades, Madison 1969−1989, vol III. pp. 457−485.
• Rainer Lanz: Ritterideal und Kriegsrealität im Spätmittelalter. Das Herzogtum Burgund und Frankreich, Zúrich. 2006. ISBN 978-0-306-80304-8. str. 171−187.
• Léon Mirot: Une expédition française en Tunisie au XIVe siècle. Le siège de Mahdia (1390), „Revue des études historiques“ 97 (1931). pp. 357.−406