Metodologija u psihologiji
Psihologija je nauka koja proučava psihu, psihičke procese i psihičke osobine u njihovom nastanku, razvoju i objektivnim pojavljivanjima kod čoveka i životinja. Kao nauka, ona počiva na naučnim metodima, opštim pristupima istraživanju. Koriste se razne istraživačke tehnike, odnosno određeni postupci u istraživanju, kako bi se nešto ispitalo.
Metodologija je disciplina koja opisuje i razvija pristupe i načine naučnog istraživanja. U psihološkoj metodologiji, važni pojmovi su: eksperimentalna istraživanja, neeksperimentalna istraživanja, psihološke tehnike i merni instrumenti i kvalitativna istraživanja. Veoma veliku ulogu u metodologiji imaju matematika i statistika.[1]
Pristupi[uredi | uredi izvor]
Psihologiju od drugih oblika bavljenja psihološkim pojavama razdvaja korišćenje naučnih metoda. Naučni metod jeste sistematičan i logičan način traganja za novim saznanjima i razumevanjem, koji mora da sadrži neka od sledećih svojstava: ponovljivost, objektivnost, razumevanje, sveobuhvatnost i/ili razvojnost.
Naučna metodologija u psihologiji može biti slična prirodnonaučnom istraživanju i duhovnonaučnom. U prirodnonaučnom istraživanju se teži ka objektivnosti i ponovljivosti, a u duhovnonaučnom se manje teži ka objektivnosti, iz razloga što istraživači žele da sakupe što više informacija o pojavi.[1]
Eksperimentalna istraživanja[uredi | uredi izvor]
Eksperiment je naučni metod u kom se jedna osobina (varijabla) varira (menja), a druga se prati (meri). Sve ostale varijable su pod kontrolom, kako ne bi uticale na rezultat merenja. Postupak uklanjanja ili kontrole drugih faktora koji utiču na rezultat istraživanja glavna je karakteristika eksperimenta i čini ga najpouzdanijom naučnom metodom.[1]
Pod osobinom se smatra sve ono što se razlikuje od osobe do osobe, odnosno ono što se varira, pa otud i naziv varijabla. Psiholozi ispituju da li neke varijable (zavisne) zaista zavise od drugih (nezavisnih) varijabli. Nezavisne varijable su one koje istraživači namerno menjaju da bi ustanovili da li one utiču na zavisne varijable.[1] Cilj ovakvih istraživanja jeste da se ustanovi da li postoji uzročno-posledična veza među varijablama. Zbog toga se ostale varijable kontrolišu, odnosno istraživači pokušavaju da ih uklone, da ne bi one bile te koje će uticati na zavisnu varijablu.
Pri testiranju lekova, često se koriste dve grupe, eksperimentalna i kontrolna grupa. U tom istraživanju se na jednoj grupi ispituje dejstvo leka (daje im se lek), a drugoj se daje placebo (npr. kockica šećera). Rezultati obe grupe se porede. [1]
Eksperimentalna istraživanja mogu biti: laboratorijski eksperiment, eksperiment u prirodnim uslovima i prirodni eksperiment. [2] Eksperiment je psihologija preuzela iz fizike.[1]
Eksperimentalni psiholozi nad ljudima i životinjama ispitivaju mnoge pojave poput: senzaciju i percepciju, pamćenje, učenje, motivaciju, emocije; razvojne procese, socijalnu psihologiju i neuronske osnove svih ovih pojava.[3]
Neeksperimentalno istraživanje[uredi | uredi izvor]
Iako je eksperiment najpoudaniji metod, često ne može da se koristi u istraživanjima. Međutim, postoje mnoge druge metode koje mogu, a jedna od njih je korelacija. U neeksperimentalnim istraživanjima se govori o vezi, o korelaciji varijabli, ne o uzrocima, jer ne postoji visoka kontrola ostalih varijabli, kao u eksperimentu.
Korelacija[uredi | uredi izvor]
Korelacija je veza, odnosno sličnost promene dve varijable. Veza između dve varijable ne mora da bude nužno uzročno-posledična, iako može da bude. Dok se eksperiment bavi utvrđivanjem te uzročno-posledične veze, korelacija sagleda da li postoji ikakva veza između dve varijable. Ukoliko obe varijable rastu, u pitanju je pozitivna korelacija, a ukoliko jedna raste, a druga opada, u pitanju je negativna. Postoji i nulta korelacija, gde varijable ne rastu i ne opadaju. Stepen sličnosti između dve varijable se ogleda putem formule između dva niza brojeva, a taj stepen se zove koeficijent korelacije. Ovakav način određivanja veze između pojava glavna je odlika neeksperimentalnih istraživanja.[1]
Sistematsko posmatranje i akciona istraživanja[uredi | uredi izvor]
Ponekad visoka kontrola uslova u eksperimentu može da izazove da se ljudi ili životinje koji su subjekti istraživanja drugačije ponašaju. Zbog toga se neka istraživanja odigravaju u prirodnim uslovima, gde više istraživača posmatra ove subjekte u uslovima u kojima oni žive.
Sistematsko posmatranje je istraživanje ponašanja u prirodnim uslovima u kojima ispitanici žive, uz što veće očuvanje prirodnosti ponašanja ispitanika. Kontrola uslova se ne sme potpuno zanemariti, jer time istraživanje gubi svaku prirodnost i naučnost. Zbog toga je posmatranje sistematsko, odnosno odvija se po unapred utvrđenim pravilima. Tako se, najpre, odredi što pre predmet posmatranja i to se opisuje kroz određeni protokol. Često se ponašanje snima kamerom, radi dodatne analize. [1]
Akciona istraživanja su tip istraživanja u kom se uvodi neka promena, prate se efekti promene i vremenom se uvodi nova promena. Ovo se odvija u prirodnim uslovima, bez potpune kontrole drugih faktora. Primer akcionog istraživanja jeste uvođenje novog udžbenika, a zatim se meri uspešnost učenika. Posle godinu dana se može uvesti nova promena na udžbeniku i pratiti da li postoji promena u uspešnosti učenika. Mana ovakvog istraživanja je niska kontrola ostalih varijabli. [1]
Psihološke tehnike i merni instrumenti[uredi | uredi izvor]
Za merenje varijabli se upotrebljavaju različiti instrumenti. Prvu grupu instrumenata čine psihološki testovi (test, upitnik, anketa i projektivne tehnike), zatim instrumenti koji mere fiziološke reakcije (poligraf, EEG, funkcionalna magnetna rezonanca) i instrumenti koji mere fizičke parametre (metar, vaga).[1]
Psihološko testiranje[uredi | uredi izvor]
Psihološki testovi uglavnom mere sposobnosti (test inteligencije). Sadrže zadatke i imaju tačne odgovore. Ukoliko umesto zadataka sadrže pitanja ili tvrdnje koje nemaju tačne i netačne odgovore, onda se radi o upitniku. Upitnik meri osobine ličnosti i beleži lična iskustva. Obe vrste se često nazivaju psihološki testovi. Svaki zadatak ili pitanje se zove stavka, a njihov zbir se zove skor.
Ukoliko bi istraživači želeli da ispitaju depresivnost, smislili bi veći broj pitanja koja se zasnivaju na proceni: 1 (uopšte ne liči na mene) do 5 (potpuno liči na mene). Na kraju se odgovori saberu i dobije se skor depresivnosti za svaku osobu. Što je skor veći, može se pretpostaviti da je osoba depresivnija.
Svaki psihološki test pre upotrebe prolazi kroz stroge provere na tkzv. probnim uzorcima. Tu se sagleda da li ljudi razumeju dobro pitanja, da li ih pogrešno tumače, da li postoje stavke koje ne spadaju u pojavu koju žele da se ispita i sl. Sve provere su veoma važne, i u njima je razlika između pravog psihološkog testa i testova u novinama i na internetu.[1]
Karakteristike testova su: objektivnost, valjanost, pouzdanost i osetljivost.[2]
Anketa je slična upitniku. Ona obično sadrži manji broj pitanja i služi za ispitivanje stavova. Projektivne tehnike su testovi koji se sadrže od nekog materijala koji se može različito interpretirati. Očekuje se da su odgovori ispitanika u skladu sa njihovim unutrašnjim stanjima, odnosno da ljudi prepoznaju svoje misli i osećanja u nekim slikama i mrljama. Najpoznatija projektivna tehnika je Roršahov test simetričnih mrlja od mastila.[1]
Fiziološki merni instrumenti[uredi | uredi izvor]
Pored psiholoških testova, psiholozi koriste i razne fiziološke merne instrumente da detektuju promene u nervnom sistemu koje mogu biti povezane sa raznim psihološkim osobinama. Neki od tih instrumenata su: poligraf, EEG i funkcionalna magnetna rezonanca.
Poligraf je merni instrument koji detektuje nekoliko fizioloških parametara, poput pulsa, disanja, električne provodljivosti kože i sl. Osnovna ideja jeste da ako neko nešto krije, osećaće veći strah i navedeni fiziološki parametri će se promeniti. Da bi rezultat bio pouzdan, na poligrafu se izbegavaju dvosmislena pitanja i pitanja koja mogu izazvati emocionalno uzbuđenje.
EEG je instrument kojim se mere promene u električnoj aktivnosti mozga. Prilikom prolaska nervnog impulsa kroz ćeliju mozga, EEG može da detektuje blagu struju. U zavisnosti od te učestalosti, zapis na EEG-u ima različit oblik. [1]EEG je obično neinvazivna metoda u kojoj se primenjuju specijalne elektrode stavljene na glavu. Retko se koriste invazivne elektrode. EEG je metoda pomoću koje se meri voltaža promena na nervima mozga.[4]
Funkcionalna magnetna rezonanca je instrument za snimanje mozga uz pomoć jakog magnetnog polja. U zavisnosti od toga koji se deo mozga najviše aktivira tokom rada na zadacima, menja se i količina krvi u tim delovima. Na osnovu tih promena u magnetnom polju, aparat pokazuje koji deo mozga je najaktivniji tokom obavljanja određene psihološke funkcije.[1] Postoje dva glavna načina korišćenja fMRI za vizuelizaciju funkcije mozga. Jedan od metoda se fokusira na pronalaženje specifičnih oblasti mozga koji odgovaraju na neki zadatak ili stimulus.[5]
Kvalitativna istraživanja[uredi | uredi izvor]
Ponekad istraživači ne znaju dovoljno o fenomenu kog žele da ispitaju. Prva stvar koju rade tada jeste kvalitativno istraživanje. Ovaj tip istraživanja pruža mnogo informacija o samoj pojavi. Ne počivaju na pouzdanim instrumentima i merenjima. Najčešće su to: fenomenološka istraživanja, studije slučaja, intervju, fokus grupe i analiza diskursa.
Fenomenološka istraživanja su istraživanja koja su usmerena na lično iskustvo i na to kako osobe doživljavaju neke događaje i stanja. Ovakva istraživanja se često oslanjaju na introspekciju (samoposmatranje). Često se koriste u zdravstvenoj psihologiji. Mnoge od tih istraživača zanima kako ljudi koji pate od nekih hroničnih bolesti doživljavaju svoje stanje.
Studija slučaja je detaljan opis individue, grupe ili pojave, uz primenu različitih tehnika, poput intervjua, posmatranja i psiholoških testova. Najpoznatija studija slučaja je Fineas Gejdž. Kako istraživači ne mogu da ponove takav slučaj, okreću se studiji slučaja odnosno prikupljanja što više informacija o situaciji i osobi. Istraživanje studija slučaja se koristi i u društvenim i u prirodnim naukama. [6][7]
Intervju je razgovor sa ispitanikom u skladu sa unapred pripremljenim pitanjima ili osnovnim temama o kojima se želi nešto saznati. Pomoću intervjua se može doći do uvida u osobin specifični život.
Fokus grupa je tehnika prikupljanja podataka u kojoj se od male grupe traži da priča o određenoj temi, uz vođstvo istraživača koji njihove asocijacije i ideje usmerava ka temi koju želi da istraži.
Pored nabrojanih tehnika za sakupljanje podataka, postoje i tehnike za analizu. Jedna od najpoznatijih je analiza diskursa. Analiza diskursa jeste grupa tehnika za analizu jezika, na osnovu čega se određuju socio-psihološke karakteristike osoba ili čitavih grupa. Analiza se vrši pomoću nekih tipičnih rečenica ili pretpostavki koje se upotrebljavaju u jeziku. Te rečenice se nazivaju komunikacijski događaji ili diskursi. [1]
Važnost statistike i matematike[uredi | uredi izvor]
Grupa ljudi na kojoj se nešto ispituje se zove uzorak. Veoma je bitno da uzorak bude reprezentativan, odnosno da osobine ljudi u uzorku liče na osobine ljudi o kojima istraživači žele da nešto zaključe. Skup tih ljudi o kojima istraživači žele nešto da zaključe se naziva populacija.
Karl Fridrih Gaus je pokazao da, ako na neku pojavu deluje mnogo faktora, ona će se ponašati tako da će najveći broj slučajeva imati srednji nivo izraženosti, dok će kod malog broja slučajeva imati male ili niske vrednosti. Ova raspodela se naziva Gausova ili normalna kriva.
Gausovu raspodelu je najlakše objasniti primerom visine. Naime, najveći broj ljudi je visok od 140 do 180 centimetara. Ostali, koji su niži ili viši, njih ima dosta manje.[1]
Naučne teorije[uredi | uredi izvor]
Naučne teorije su sistemi pretpostavki koji slede jedne iz druge i ne protivreče jedna drugoj, a koje objašnjavaju sve podatke, ili bar većinu podataka, koje se dobijaju u istraživanjima. One predstavljaju znanje o svetu.[1]
Naučna teorija je objašnjenje jednog aspekta prirodnog sveta koje se može ponovljivo testirati i proveriti u skladu sa naučnom metodom, koristeći prihvaćene protokole posmatranja, merenja i procene rezultata. Tamo gde je to moguće, teorije se testiraju u kontrolisanim uslovima u eksperimentu.[8][9]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Pavlović, Z., Tošković, O., Dimitrijević, A., Jolić Marjanović, Z. (2020). Psihologija - udžbenik za 2. razred gimnazije i 2.i 3.razred područja rada ekonomija, pravo i administracija. Beograd: Eduka.
- ^ a b Đurić, D. & Bojović, I. (2015). Psihologija, udžbenik za 2. razred gimnazije. Beograd: Data STATUS.
- ^ Pashler, H. (Ed)(2002) Stevens' Handbook of Experimental Psychology; New York: Wiley
- ^ „Sve što treba da znate o EEG”. MediHelp (na jeziku: engleski). 2017-08-22. Pristupljeno 2021-06-17.
- ^ „Šta je funkcionalna magnetna rezonanca?”. bs.approby.com. Pristupljeno 2021-06-17.
- ^ Mills, Albert J.; Durepos, Gabrielle; Wiebe, Elden, eds. (2010). Encyclopedia of Case Study Research. Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. p. xxxi. ISBN 978-1-4129-5670-3.
- ^ Yin, Robert K. (2018). Case Study Research: Design and Methods (6th ed.). Thousand Oaks, CA: SAGE Publications. ISBN 978-1-5063-3616-9.
- ^ Science and creationism : a view from the National Academy of Sciences. Internet Archive. Washington, DC : National Academy Press. 1999. ISBN 978-0-585-04726-3.
- ^ Winther, Rasmus Grønfeldt (2021), Zalta, Edward N., ur., The Structure of Scientific Theories (Spring 2021 izd.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Pristupljeno 2021-06-17
