Moralno ludilo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Moralno ludilo se odnosi na vrstu mentalnog poremećaja koji se sastoji od abnormalnih emocija i ponašanja u očiglednom odsustvu intelektualnog oštećenja, deluzija ili halucinacija. Bila je prihvaćena dijagnoza u Evropi i Americi tokom druge polovine devetnaestog veka. Lekar Džejms Kaulz Pričard je prvi iskoristio ovu frazu da opiše ovaj poremećaj 1835. godine u svojoj „Raspravi o ludilu i drugim poremećajima koji utiču na um.”[1] On je definisao moralno ludilo kao: „ludilo koje se sastoji u morbidnoj perverziji prirodnih osećanja, privrženosti, naklonosti, temperamenta, navika, moralnih dispozicija i prirodnih impulsa, bez ikakvog konkretnog poremećaja ili nedostatka interesa ili saznajnih i obrazovnih sposobnosti, a naročito bez iluzija ili halucinacija.”[2][3][4]

Koncept moralnog ludila formiran je zahvaljujući radu lekara Filipa Pinela, koji je priznao Pričard. Pinel je opisao mentalne bolesti samo delimično fokusirajući se na afektivno ludilo. Njegov koncept Manie sans délire (lat. mania sine delirio; franc. folie raisonnante or folie lucide raisonnante, monomanie affective; nem. Moralisches Irresein[5]) se odnosio na ludilo bez deluzija. Termin „moralno”, u to vreme preuzet iz francuskog, mogao bi se pre odnositi na emocionalni aspekt a ne na etički.

Dijagnostičke šeme[uredi | uredi izvor]

Termin „moralno ludilo” ranije su koristili Tomas Arnold i Bedžamin Raš, pozivajući se na ono što su videli kao rezultat ludila - poremećaj ili izopačenost emocija ili smisla za moral. Međutim, ova upotreba je imala malo veze sa Pričardovom dijagnostičkom definicijom termina kao jedne vrste ludila. [6]

Pričard je definisao ludilo kao „hroničnu bolest, manifestovanu odstupanjima od zdravog i prirodnog stanja uma”. On je zatim predložio četiri široke kategorije. Moralno ludilo je obuhvatalo poremećaje za koje se činilo da proizilaze iz osećanja i navika čoveka, a ne iz njegovog intelekta. Ostale tri kategorije uključivale su povećan stepen intelektualne abnormalnosti: delimično rastrojstvo koje je bilo ograničeno na određeni tok misli; hipermanija, i na kraju, razdvajanje bilo kakvih veza između ideja, koje se nazivaju neusklađenost ili demencija. Pričard spominje Pinela kao prvog u psihijatriji koji jasno razlikuje ludilo bez delerijuma, za razliku od Lokea i njegovog široko prihvaćenog aksioma da ludilo uvek proističe iz neispravnih intelektualnih veza ili pogrešnih percepcija. Međutim, Pinelov koncept je bio usredsređen na pomamu strasti, naročito kada je u pitanju bes i nasilje. Za Pričarda, tipični sindrom je bio oblik ekstremne ekscentričnosti, a kasnije se pozvao na Pinelov tip kao ludilo instinkta. [6]

Pričard je bio pripadnik onoga što je bilo poznato kao psihologija sposobnosti, koja je pokušala da podeli um na različite funkcije, ali ne i frenologije koja je pokušala da ih locira ispod određenih delova lobanje. Na njega je uticala i škola misli koja je povezana sa lekarom Nase, koji je govorio o poremećaju emocija ili temperamenta umesto intelekta.[6]

Pričard je takođe proučavao kompleksnu kategorizovanu šemu koju je razvio Heinro, zaključivši da bi se niz poremećaja u različitim podelama te šeme jednostavnije objedinio pod naslovom „moralno ludilo”. On je predložio da se kategorija takođe može nazvati „parapatija”, ili alternativno „patomanija” po analogiji sa monomanijom. Kasniji termin je uveden od strane lekara Eskurola, koji je nasledio Pinela, i taj termin se odnosi na oblik ludila gde postoji fiksacija ili neumerenost ali u samo jednom području. Takođe ga je široko koristio Etien-Žan George. Bilo je teoretizovano da je prouzrokovana podelom sposobnosti uma. Pričard je smatrao svoju prvu kategoriju intelektualnog (umesto moralnog) ludila ekvivalentanu monomaniji. To je značilo da se simptomi moralne ludosti mogu povećati, što dovodi do opšte degeneracije sve do monomanije.[7] Eskirol, s druge strane, smatra da moralno ludilo predstavlja jednostavnu formu monomanije. [8]

Kontekst[uredi | uredi izvor]

Savremeno nerazumevanje pojma proizilazi iz dvostrukog značenja reči „moralno” u devetnaestom veku. Prema Erdmanu Muleru u sveobuhvatnoj raspravi o moralnom ludilu iz 1899. godine: „Reč moralno u konceptu moralno ludilo proizilazi iz reči afektivno u terminologiji Eskirola, a prevod morala kao vrlog ili etičkog je rezultat nesporazuma zbog dvostrukog značenje reči.” [9]

Prema Pinelu, manie sans délire (manija bez iluzije) nije imala nikakve veze sa moralnim sposobnostima.[10] Moralno ludilo je bilo oblik mentalnog poremećaja u kojem su intelektualne sposobnosti bile nepromenjene, ali su emocije oštećene, što je podrazumevalo da su pacijenati obuzeti nekom vrstom besnog instinkta (instincte fureur).[10]

Isto tako, termin „moralni tretman” se odnosio na skup psihosocijalnih tehnika, i nije neophodno definisan kao etička praksa.[11] Pod Pinelovim vođstvom, pacijenti su oslobođeni lanaca i okova.[12] Pričard je koristio mešavinu tehnike moralnog tretmana, kao i tradicionalne medicinske tretmane krvarenja, čišćenja, povraćanja itd.

Pričard je gledao na poremećaj i u terminima afekta ali i morala. Kao religiozni i konzervativni čovek, on je u nekom sumornom stanju govorio o padu morala i religije i povećanju sebičnosti. Neki su to pripisali društveno-ekonomskom razvoju vezanom za industrijalizaciju ili kapitalizam. Pričard je to shvatio kao pitanje ljudske svesti i identiteta; na njega su uticale i teorije da prirodne ljudske emocije mogu postati neuravnotežene u uslovima civilizacije daleko od prirode. Međutim, on je takođe povezao moralno ludilo sa degradacijom prefinjenijih emocija, za koje je smatrao da su pre svega povezane sa višom klasom, tako da je osoba i dalje znala da razlikuje dobro od pogrešnog, ali nije mogla da se ponaša „sa pristojnošću i poštenjem u poslovnom životu”. Pričarda je takođe brinuo razvoj frenologije, koja je pokušala da poveže aspekte uma i ličnosti sa određenim područijima mozga, koje su procenili veličinom udubljenja u lobanji.[6]

Kasnije je Modsli govorio o moralnom ludilu kao znaku loše moralne volje ili moralnog smisla. Danijel H. Tuk je tvrdio da, iako se čini da to proističe iz emocija, često zapravo do toga dolazi zbog slabljenja „viših centara” volje i on je na taj način predložio novo ime „inhibitorno ludilo”. Moralno ludilo i monomanija predstavljeni su u viktorijanskim romanima i filmovima tog vremena.[13]

Implikacije[uredi | uredi izvor]

Konačno, koncept moralnog ludila nije promenio ortodoksnu pravnu odbranu ludila koja je zahtevala jasno prisustvo obmane, kako je to utvrđeno u MekNoten pravilima 1842. godine, a koji se još uvek koriste danas. [6] Moralno ludilo je sve više shvaćeno kao oblik genetski nasleđene degeneracije,[10] i na kraju 19. i 20. veka povezano sa idejama moralne imbecilnosti i nedostatka, kao i sa antikriznim moralnim higijenski pokretom.[14]

Nekoliko autora izrazilo je oprez zbog toga što je dijagnostička kategorija moralne ludosti bila neposredna preteča psihopatskog poremećaja. Međutim istoričar Vitlok je istakao: „ne postoji ni najsitnija sličnost između njihovih primera (Pinelovih i Pričardovih) i onoga što bi danas bilo klasifikovano kao psihopatska ličnost.” [11] Pričardovo „moralno ludilo” je bio opšti termin za poremećaje ponašanja čija je jedina zajednička karakteristika bila odsustvo zabluda: nije srodna sa savremenom dijagnostičkom kategorijom antisocijalnog poremećaja ličnosti.[15] Međutim, Vitlok je predložio da se dijagnoza postepeno menja u moralnu imbeciliju na kraju veka, a koja se pretvara u nešto poput trenutnog koncepta psihopatije.[16]

Psihijatar Koh je nastojao da koncept moralnog ludila učini naučnijim i predložio je 1891. godine da se koristi izraz „psihopatska inferiornost” (kasnije ličnost). Ovo se odnosilo na kontinuirane i rigidne obrazce nepravilnog ponašanja ili disfunkcije u odsustvu očigledne mentalne retardacije ili bolesti. Dijagnoza je zapravo implicirala urođeni poremećaj i odsustvo moralne procene, iako ju je Koh opisivao kao duboko ukorenjenu u hrišćanskoj veri.[17]

Sredinom 20. veka terminologija „psihopatskog” se specifično povezala sa agresivnom i antisocijalnom osobom. Psihoanalitičari su počeli da koriste opštiji koncept poremećaja karaktera, a psihijatrija je kasnije usvojila postojeću terminologiju poremećaja ličnosti.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Prichard, James Cowles (1837). A treatise on insanity and other disorders affecting the mind. E.L. Carey & A. Hart. OCLC 719400814. 
  2. ^ „Menial Affections: an Introduction to the Study of Insanity. By John Macpherson, M.D., F.R.C.P.E. London, Macmillan and Co., 1899, royal 8vo, pp. 380. Price 12s. net.”. Journal of Mental Science. 47 (196): 143—144. 1901. ISSN 0368-315X. S2CID 4759537. doi:10.1192/bjp.47.196.143. 
  3. ^ Berrios, G.E. (1999). „Classic Text No. 37”. History of Psychiatry. 10 (37): 111—116. ISSN 0957-154X. PMID 11623816. S2CID 144068583. doi:10.1177/0957154x9901003706. 
  4. ^ Saß, H.; Herpertz, S. (1996), „10. Persönlichkeits- und Verhaltensstörungen”, Psychiatrie, DE GRUYTER, str. 188—205, ISBN 9783110814712, doi:10.1515/9783110814712.188, Pristupljeno 06. 12. 2018 
  5. ^ Tuke, Daniel Hack (1827–1895). Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 28. 11. 2017. doi:10.1093/odnb/9780192683120.013.27804. 
  6. ^ a b v g d Augstein, Hannah Franziska (1996). „J C Prichard's concept of moral insanity—a medical theory of the corruption of human nature”. Medical History. 40 (3): 311—343. ISSN 0025-7273. PMC 1037128 Slobodan pristup. PMID 8757717. doi:10.1017/s0025727300061329. 
  7. ^ Prichard, James Cowles (1835). „A treatise on insanity and other disorders affecting the mind.”. The British and Foreign Medical Review. 7 (13): 1—55. PMC 5592463 Slobodan pristup. PMID 30161639. doi:10.1037/10551-000. 
  8. ^ „Prichard, James Cowles (1786–1848)”, Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 06. 02. 2018, doi:10.1093/odnb/9780192683120.013.22776, Pristupljeno 06. 12. 2018 
  9. ^ Verplaetse, Jan (2009). Localizing the Moral Sense. ISBN 978-1-4020-6321-3. doi:10.1007/978-1-4020-6322-0. 
  10. ^ a b v Verplaetse, Jan (2009), „Moral Insanity as a Disorder of the Moral Sense”, Localizing the Moral Sense, Springer Netherlands, str. 191—218, ISBN 9781402063213, doi:10.1007/978-1-4020-6322-0_7, Pristupljeno 06. 12. 2018 
  11. ^ a b Scull, Andrew (1998). „A History of Clinical Psychiatry: The Origin and History of Psychiatric Disorders. German E. Berrios , Roy Porter”. Isis. 89 (3): 532. ISSN 0021-1753. doi:10.1086/384093. 
  12. ^ Mark., Durand, Vincent (2005). Essentials of abnormal psychology. Thomson Wadsworth. ISBN 978-0-495-09161-5. OCLC 796052972. 
  13. ^ Brantlinger, Patrick, 1941- Thesing, William B. (2002). A companion to the Victorian novel. Blackwell. ISBN 978-0-585-46735-1. OCLC 52995745. 
  14. ^ Rimke, Heidi; Hunt, Alan (2002). „From sinners to degenerates: the medicalization of morality in the 19th century”. History of the Human Sciences. 15 (1): 59—88. ISSN 0952-6951. PMID 21038728. S2CID 37332694. doi:10.1177/0952695102015001073. 
  15. ^ Berrios, G. E. (1996). The history of mental symptoms : descriptive psychopathology since the nineteenth century. Cambridge University Press. ISBN 9780511526725. OCLC 668203298. 
  16. ^ Whitlock, F. A. (01. 04. 1982). „A Note on Moral Insanity and Psychopathic Disorders”. Psychiatric Bulletin (na jeziku: engleski). 6 (4): 57—59. ISSN 0955-6036. doi:10.1192/pb.6.4.57. 
  17. ^ Gutmann, Philipp (2007). „Julius Ludwig August Koch (1841–1908)”. American Journal of Psychiatry. 164 (1): 35. ISSN 0002-953X. PMID 17202541. doi:10.1176/ajp.2007.164.1.35. 
  18. ^ editor., Millon, Theodore (18. 12. 2002). Psychopathy : antisocial, criminal, and violent behavior. Guilford Press. ISBN 978-1-57230-864-0. OCLC 52169935. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Prichard, James Cowles (1837). A treatise on insanity and other disorders affecting the mind. E.L. Carey & A. Hart. OCLC 719400814. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Bouvier, John (1856). "Moral insanity". A Law Dictionary, Adapted to the Constitution and Laws of the United States.
  • Finney, Charles G. (10 September 1856). "Moral Insanity" (PDF). The Oberlin Evangelist.


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Морално_лудило&oldid=27674934”