Napoleonovi ratovi

Napoleonovi ratovi
Bitka kod Austerlica
Vreme 18. maj 1803 — 20. novembar 1815. Mesto Evropa, Atlantski okean, Indijski okean, Rio de La Plata, Severna Amerika Ishod Pobeda koalicije
Sukobljene strane
Francuska imperija Danska-Norveška	Austrijsko carstvo Portugal Pruska Ruska Imperija Sicilija Španska imperija Švedska Ujedinjeno Kraljevstvo
Žrtve i gubici
Preko 1.000.000 [1]	Preko 1.600.000 [2]

Napoleonovi ratovi započeli su seriju globalnih konflikta za vreme vladavine Napoleona Bonaparte Francuskom (1804—1815). Ovi ratovi su ojačali vojske Evrope kao i neke druge vojne sisteme. Francusko carstvo brzo je raslo i ubrzo je osvojilo veliki deo Evrope, ali je nakon katastrofalne neuspele invazije na Rusiju počeo njen pad.

Za to vreme Španija je počela da se oslobađa francuske okupacije i preuzima kontrolu nad svojim kolonijama, što je zakucalo temelje nacionalističkim revolucijama u Latinskoj Americi.

Ne postoji tačan zapis o tome kad su se Francuski revolucionarni ratovi završili a kada su Napoleonovi ratovi počeli. Mogući datumi uključuju:

9. novembar 1799. — Napoleon počinje vladavinu nad Francuskom 18. maj 1803. — Britanija i Francuska prekidaju mir u Evropi 2. decembar 1804. — Napoleon krunisan za cara. Neke od važnih bitaka su :

bitka kod Austerlica 1805. bitka kod Trafalgara 1805. Borodinska bitka 1812. bitka kod Lajciga 1813. bitka kod Vaterlo-a 1815. (poraz Napoleona Bonaparte) bitka kod Jene-a, Auerštat-a, Fridland-a 1806-1807

Napoleonovi ratovi su se završili Napoleonovim konačnim porazom u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. i drugi Pariskim sporazumom potpisanim 20. novembra 1815.

Uvod

Glavni članak: Druga koalicija

Napoleon Bonaparta

Još na jesen 1799. godine Francuzi su zaustavili ofanzivu koalicije. Ruski car Pavle I Romanov povlači se iz koalicije, dok Britanija, Napulj i Austrija nastavljaju ratovanje. Francuska vojska u Italiji bila je u teškom stanju. Komandant Masena bio je opsednut u Đenovi, bez namirnica i municije. Napoleon se preko Švajcarske uputio za Italiju i napao Austrijance sa leđa. Oni su mu krenuli u susret. Do bitke je došlo 14. juna 1800. godine kod Marenga. Bitka se razvijala nepovoljno po Francuze. Stvar je spasao general Luj Deze koji se samoinicijativno okrenuo i stupio u pomoć Napoleonu čime je preokrenuo bitku. U bici je, međutim, izgubio život. Istog dana, u Egiptu je izvršen atentat na komandanta francuskih snaga, Žan-Batist Klebera, čijom smrću je rat u Egiptu izgubljen. Nakon bitke kod Marenga, obnovljena je Cisalpinska republika, a težište operacija preneto je u Nemačku. Tamo je general Moro odneo drugu veliku pobedu u ovom delu rata, u bici kod Hoenlindena. Austrija je nakon ovog poraza primorana na mir. Mir je potpisan u Linevilu kod Nansija 9. februara 1801. godine. Napoleon se zadovoljio austrijskim priznavanjem Cisalpinske republike. Francuzima je vraćena Luizijana, priznato im je pravo na Belgiju i na čitavu levu obalu Rajne. Samo deset dana kasnije iz Druge koalicije izlazi Napuljska kraljevina nakon potpisivanja mira u Folinju. Druga koalicija je time prestala da postoji jer je u ratu ostala samo Britanija. Ruski car Pavle, pridobijen od Napoleona, osniva Ligu neutralnih zemalja koje se nisu htele mešati u rat Francuske i Britanije. Liga je u ovom trenutku više pogodovala Francuskoj. Britanci su inspirisali i pomogli atentat u kome je ubijen ruski car Pavle. Pomorskim napadom i bombardovanjem Kopenhagena razbijena je Liga neutralnih.

Francuzi se 1801. godine povlače iz Egipta. Pregovori su se otegli oko Malte, holandskih kolonija i Egipta. Mir je konačno zaključen 25. marta 1802. godine u Amijenu. Englezi su vratili sve kolonije zauzete od 1793. godine sem Cejlon i Trinidad. Egipat je vraćen Osmanskom carstvu, a Malta reorganizovanom redu Jovanovaca, ali pod zaštitom šest velikih evropskih sila. Jonska ostrva stekla su autonomiju od sultana i nazvana su nezvanično „Republika sedam ostrva“.

Na Bonapartin zahtev, Državni savet je raspisao plebiscit na kome je narod trebalo da se izjasni po pitanju: Da li Napoleon treba da bude doživotni konzul?. Napoleon je dobio željeni odgovor. Francuski ustav je tom prilikom izmenjen. Ojačana je vlast prvog konzula. Omogućeno mu je da imenuje naslednika, a plata mu je povećana 12 puta. Napoleon se postepeno pretvarao u monarha.

Tokom 1801. i 1802. godine Napoleon sklapa povoljni trgovinski sporazum sa Napuljem, dok sporazum sa Engleskom (poput onog iz 1786. godine) odbija. Povećavaju se carine za britansku robu. Obnovljenoj Cisalpinskoj republici je 1802. godine nametnut ustav (po uzoru na francuski) kojim je vlast predata predsedniku republike. Na to mesto izabran je Napoleon koji je promenio i ime države u Italijansku republiku nagoveštavajući time svoj plan da ujedini Apeninsko poluostrvo. Ligurska (Đenovljanska republika) obnovljena je 1800. godine da bi 1805. godine bila zvanično pripojena Francuskoj. Slično se desilo i Parmi i Pijemontu. Napoleon je 1802. godine zaposeo celu Švajcarsku stvarajući Helvetsku konfederaciju. Batavijska republika je posle pokušaja ustanka 1801. godine čvršće vezana za Francusku.

Linevilskim ugovorom Bonaparta je stekao pravo da interveniše u nemačkim državama po pitanju obeštećenja nemačkim kneževima za gubitke pretrpljene na levoj obali Rajne. Bonaparta je tako nameravao da potpuno preuredi Sveto rimsko carstvo. Odšteta kneževima mogla se najjednostavnije, prema Bonapartinom mišljenju, rešiti sekularizacijom crkvenih imanja. Car i Rusija su pristali. Carskim ukazom ukinute su sve crkvene kneževine sem tri najbitnije: Arhiepiskopija Majnc, Malteškog i Tevtonskog reda. Ukinute su stotine malih država i 45 od ukupno 51 slobodnog grada. Njihove teritorije raspodeljene su između Bavarske, Badena, Hanovera i Austrije. Nagoveštava se raspad Carstva. Napoleon je uspeo da na položaj predsednika Rajhstaga postavi sebi odanog arhiepiskopa Dalberga iz Majnca. Car Franc II je bio rešen da kida savez. Britanci su odbili da evakuišu Maltu. Tako je 1803. godine obnovljen rat u Evropi.

Obnova rata sa Britanijom

Rat Francuske i Velike Britanije obnovljen je maja 1803. godine. Oružani sukobi su, međutim, počeli tek sledeće godine. Ova faza Napoleonovih ratova (protiv treće i četvrte koalicije) trajaće do potpisivanja Tilzitskog mira 1807. godine. Obeležava je dominacija Francuza na kopnu, a Britanaca na moru. Francuska je početkom veka bila prva evropska država koja je uvela opštu vojnu obavezu, zbog čega je njena vojska između 1800. i 1812. godine brojala i do milion ljudi. Naoružanje je bilo staro do 1812. godine. Korišćeni su topovi sa kojima se 1792. godine ušlo u Revolucionarne ratove. Tek pred pohod na Rusiju Napoleon je započeo sa modernizacijom vojske, ali je nije sproveo do kraja. Početkom 19. veka nijedna kopnena armija na svetu nije se mogla meriti sa francuskom. Britanija tada nije imala više od 95.000 vojnika. Artur Velsli, vojvoda od Velingtona, započeo je sređivanje Vrhovne komande britanske vojske poslednjih godina ratovanja. Britanija je imala apsolutno superiorniju flotu u odnosu na Francusku i sve njene saveznice zajedno. Odnos je bio 250 prema 130 linijskih brodova. Njeni brodovi su bili i boljeg kvaliteta od francusko-španskih.

Bitka kod Trafalgara

Glavni članak: Bitka kod Trafalgara

Anglo-francusko ratovanje 1803-4. godine svodilo se na manje pomorske čarke. Englezi napadaju francuske i holandske kolonije. Francuzi zbog toga zauzimaju Hanover, posed engleskog kralja. Napoleon je 1803. godine došao na ideju o invaziji na Britanska ostrva. Zbog toga je u Bulonjskom logoru započeo sa koncentracijom plitkih brodova koji bi na ostrva prebacili 150.000 vojnika. Englezi pregovaraju sa Rusijom i sa carem Aleksandrom 1805. godine sklapaju ugovor o savezu. Napoleon je 1804. godine pridobio Španiju na svoju stranu. Napoleonov plan bio je da velikom špansko-francuskom flotom kod Antila namami britansku flotu, dok bi u roku od 8 dana, u najvećoj brzini, Francuzi prebacili svoju vojsku iz Bulonja u južnu Englesku i zauzeli London. Komanda nad celim pohodom poverena je Pjeru Vilnevu. Juna 1805. godine u Karipskom moru našle su se britanska i francuska flota. Vilnev je bio mnogo slabiji od Nelsona te se uplašen povukao ka Evropi. Tako je Napoleonov plan propao. Vilnev se sa flotom sklonio u španske luke. Tamo ga je dočekalo naređenje da otplovi u Lamanš. Međutim, umesto da krene ka severu, krenuo je ka jugu ka Kadizu gde su ga Englezi blokirali. Pomorska ekspedicija Napoleona je propala, a u Evropi je već bila stvorena treća koalicija. U nju, pored Rusije i Britanije, stupaju Austrija, Napulj i Švedska.

Napoleon je naredio Vilnevu da se vrati u Tulon gde će biti smenjen. Vilnev je tada dobio ludu hrabrost te je kod Trafalgara, u blizini Kadisa, jurnuo na opremljeniju, ali malobrojniju Nelsonovu flotu. Bitka kod Trafalgara jedna je od najvećih u pomorskoj istoriji. Trajala je ceo dan (20. oktobar 1805) i završena je porazom, i gotovo potpunim uništenjem francusko-španske flote. Sve do pada Napoleon nije uspeo da obnovi kakvu-takvu ravnotežu na moru.

Treća koalicija

Glavni članak: Treća koalicija

Rat treće koalicije
Napoleon u bici kod Austerlica
Vreme 1805 Mesto Centralna Evropa, Italija i Trafalgar Ishod francuska pobeda, Požunski mir
Sukobljene strane
Austrijsko carstvo Ruska Imperija Ujedinjeno Kraljevstvo Švedska	Francuska Španska imperija Bavarska Napoleonova Italija
Komandanti i vođe
K. M. fon Lajberih Nadvojvoda Karlo od Austrije Mihail Kutuzov Horejšio Nelson	Napoleon I Andre Masena Pjer-Šarl Vilnev

Posle katastrofe kod Trafalgara, Napoleon je povukao svoju vojsku iz Bulonjskog logora i uputio je na Rajnu koju su francuski vojnici prešli na jesen 1805. godine. Napoleon je nastojao da spreči sjedinjenje armija koalicije i da se sa svakom članicom sukobi posebno. Prvi su na redu bili Austrijanci. Nasuprot Francuzima stojale su tri armije pod nadvojvodom Karlom (severna Italija), nadvojvodom Johanom (Tirol) i generalom Makom (Ulm na Dunavu). Napoleon je razbio Makovu armiju nedaleko od Ulma oktobra 1805. godine (pet dana pre Trafalgara). Napoleonu je otvoren put ka Beču. On je u austrijsku prestonicu ušao 13. novembra. Austrijanci ne priznaju poraz očekujući rusku pomoć. U blizini Brna skupilo se preko 100.000 Rusa i Austrijanaca. Napoleon ih je napao sa 75.000 ljudi. Bitka je vođena 2. decembra 1805. godine kod sela Austerlica. Njoj su prisustvovala tri cara. Francuska vojska odnela je veliku pobedu. Austrija nudi pregovore o miru. Mir je zaključen 27. decembra u Požunu (Bratislavi) i njime se Austrijanci odriču svih teritorija u Italiji i na jadranskoj obali. Venecija, Istra i Dalmacija padaju u ruke Francuza i ove teritorije su 1806. godine priključene Kraljevini Italiji. Sveto rimsko carstvo prestalo je da postoji. Dotadašnje austrijske teritorije u Nemačkoj razdeljene su francuskim saveznicama Bavarskoj, Virtembergu i Badenu. Napoleon je 1806. godine zauzeo i Napulj i za kralja postavio svog starijeg brata Žozefa. Burboni beže na Siciliju. Požunski mir učvrstio je Napoleonovu dominaciju nad Italijom i doveo je Francuze na Balkan. Napoleon se posvetio prilikama u Nemačkoj. Godine 1806. osnovao je Veliko vojvodstvo Berg sa centrom u Drezdenu. Jula iste godine proglasio je stvaranje Rajnske konfederacije koju su činile Bavarska, Virtemberg, Baden, Berg i još dvanaest manjih državica. Napoleon je za sebe uzeo titulu protektora Konfederacije. Zajednički parlament Konfederacije nalazio se u Frankfurtu na Majni.

Četvrta koalicija

Glavni članak: Četvrta koalicija

Rat četvrte koalicije
Francuska vojska ulazi u Berlin 1806.
Vreme 1806—1807. Mesto Evropa Ishod francuska pobeda, Tilzitski mir
Sukobljene strane
Pruska Ruska Imperija Ujedinjeno Kraljevstvo Švedska Saksonija	Francuska Španska imperija Napoleonova Italija Ujedinjena Kraljevina Nizozemska Kraljevina Napulj Rajnska konfederacija: Bavarska i drugi
Komandanti i vođe
Vojv. od Brinsvika Knez od Hoenloe Grof fon Benigsen	Napoleon I Luj Nikola Davu Gijom Brin

Zaključenjem Požunskog mira raspala se treća koalicija. Britanija je ostala u ratu sa Francuskom. Jedina evropska sila koja je ostala neutralna bila je Pruska. Obe strane otpočele su pregovore sa pruskim kraljem. Fridrih Vilhelm III je prišao Englezima te je tako stvorena četvrta koalicija (Britanija, Pruska, Rusija i Švedska). Pruska vojska brojala je 200.000 vojnika. Napoleon je na novog protivnika uputio dve armije: pod maršalom Nejom (sa kim je bio i Napoleon) i Davuom. Dana 14. oktobra vođene su dve velike bitke: kod Jene i Auerštata. Prusi su razbijeni u obe bitke. Izgubili su mnogo vojnika i oružja. Napoleon je 27. oktobra ušao u Berlin. Prusi su očekivali pomoć od Rusa. Napoleon ih je napao. Po prvi put francuski car ratuje u ravnicama Istočne Evrope. Operacije su vođene u zimskim i prolećnim mesecima sledeće godine. Jedna od najkrvavijih bitaka Napoleonovih ratova vođena je 8. februara 1807. godine kod Projsiš Ajlaua. Francuzi su odneli pobedu, ali uz velike gubitke. Napoleon ostvaja luku Dancig (Gdanjsk), centar britanske trgovine u ovom delu Evrope. Nova ruska ofanziva na proleće 1807. godine zaustavljena je u još jednoj krvavoj bici, kod Fridlenda 14. juna. Obe strane su zbog velikih gubitaka bili spremni na pregovore. Oni su rezultirali sklapanjem Tilzitskog mira na leto 1807. godine.

Tilzitski mir u stvari predstavlja dva mirovna sporazuma, sa Rusijom i Pruskom. Pruskoj je oduzet veliki deo teritorija sa polovinom stanovništva (5 od 10 miliona). Ona gubi sve teritorije levo od reke Elbe i sve teritorije dobijene u podelama Poljske. Od poljskih teritorija Napoleon je formirao Veliko Varšavsko Vojvodstvo koje je dao saksonskom kralju na upravu. Od teritorija zapadno od Elbe formirao je Kraljevinu Vestfaliju gde je za kralja postavio svog mlađeg brata Žeroma. Rusija se obavezala da napusti Jonska ostrva i Boku Kotorsku, Vlašku i Moldaviju i da zaključi mir sa Osmanskim carstvom. Ako sultan ne bude prihvatio mir, Napoleon i Aleksandar bi osvojili i podelili Osmansko carstvo. Tajni sporazum predviđao je ulazak Rusije u Kontinentalni savez. Napoleon je dobio odrešene ruke na zapadu, a Aleksandar na istoku.

Kontinentalna blokada

Glavni članak: Kontinentalna blokada

Baškirski vojnici Ruske Imperije u nemačkom Hamburgu 1814.

Nakon rata protiv treće i četvrte koalicije, Napoleon je izašao kao pobednik nad svim protivnicima, sem nad Britanijom. Obe strane su prihvatile ekonomska sredstva borbe još od izbijanja Revolucionarnih ratova. Britanski brodovi presreću francuske, kontrolišu ih i često plene. Francuzi englesku robu zatvaraju u luke. Tokom rata treće koalicije, Englezi su pomorsku blokadu proširili na Severno more (1805). Napoleon je tada bio zauzet te je reagovao tek nakon zauzeća Berlina. Novembra 1806. godine izdao je Berlinski dekret o zabrani uvoza engleske robe u Evropu. Berlinski dekret stvorio je osnove tzv. Kontinentalnog sistema. Napoleon se pravdao kako Englezi ne poštuju slobodu mora i ljudska prava. Svojim saveznicama i francuskim satelitskim državama zabranio je svaku komunikaciju sa Britanijom, čak i putem pošte. Svakog Engleza koga zateknu u Evropi Francuzi su smatrali ratnim zarobljenikom. Svi engleski brodovi su zaplenjeni. Britanija je odgovorila na Berlinski dekret zabranom izvoza u Evropu čime je nastojala da je liši kolonijalnih proizvoda. Cilj Napoleona bio je da Britaniju liši tržišta u Evropi i tako izazove hiperprodukciju, nezaposlenost i opštu društvenu nestabilnost.

Britanska vlada nakon Berlinskog dekreta širi pomorsku blokadu na sve države potpisnice. Napoleon je 1807. godine Milanskim dekretom proširio blokadu. Blokada je imala posledice u privrednom životu i Britanije i Evrope. Nakon sklapanja Tilzitskog mira povećana je kontrola primene Berlinskog dekreta. Na severu je jedino Švedska ostala van blokade te je Geteborg postao stecište britanske robe. Malta je postala centar krijumčarske trgovine. Kongres SAD zabranio je američkim brodovima da plovi u bilo koju inostranu luku bez posebne dozvole predsednika. To je jače pogodilo Britaniju nego Francusku. Njen izvoz je 1808. godine opao za 80%. Privreda strada zbog hiperprodukcije i zbog nedostatka sirovina. Međutim, uznemirenja su bila mnogo manja nego što je Napoleon želeo i očekivao. Britanija je opstala.

Pirinejsko poluostrvo

Glavni članak: Španski rat za nezavisnost

Kontinentalna blokada mogla je uspeti samo ako se britanskoj trgovini ne ostavi nijedan prolaz u Evropi. Takav prolaz postojao je u Portugaliji koja nije pristajala da priđe Kontinentalnom savezu. Španski prvi ministar Godoj podsticao je Napoleona da objavi rat Portugaliji. Napoleonov ultimatum je odbijen te je francuski car sklopio sa Španijom ugovor u Fontenblou o podeli portugalskih teritorija (1807). Već novembra 1807. godine francuska armija je u Lisabonu. Regent i poluluda kraljica Marija beže u Brazil. U španskom narodu vladalo je veliko nezadovoljstvo španskim ministrom Godojom. Na intervenciju Napoleona sprečen je sukob kralja Karla IV, prestolonaslednika Ferdinanda i Godoja. Međutim, već marta 1808. godine izbija ustanak u Španiji. Godoj je uhapšen jer je „prodao zemlju Francuzima“. Karlo je abdicirao, a Ferdinand je proglašen za kralja. Ustanak se proširio na Madrid. Napoleonov maršal Mira je umarširao u špansku prestonicu. Novi ustanak izbacio je Francuze iz Madrida u koji Ferdinand trijumfalno ulazi. Napoleon je pozvao Karla, Ferdinanda i Godoja u Bajon gde je proglasio svrgavanje Burbona i da je španski presto upražnjen. Na njega je instalirao svog brata Žozefa. Mira je dobio njegovu Napuljsku kraljevinu. Napoleon je Špancima darovao ustav, ali ustanak nije ugušen.

Početkom 1808. godine pod vlast Francuske došlo je celo Apeninsko poluostrvo. Tada je Francuskoj pripojena Etrurska kraljevina (kraljica je obeštećena posedima u Portugalu), Vojvodstvo Parma, oblast Marke i ostaci Papske države. Papa je lišen svetovne vlasti, a kardinali su isterani iz Rima.

Maja 1808. godine izbio je antifrancuski ustanak u Madridu. Već posle tri nedelje cela Španija je u plamenu ustanka. Kontinentalna blokada pogodila je špansku privredu i povećala bedu i nezadovoljstvo naroda. Antifrancuski front činili su široki slojevi krupne, srednje i sitne buržoazije i seljaštvo. U svakoj oblasti Španije formirana je ustanička hunta sastavljena od crkvenih prelata, plemića i manjeg broja predstavnika buržoazije. Do leta 1808. godine počinje njihovo povezivanje i traženje pomoći od Britanije koja je i stigla. Napoleon nije u početku ozbiljno shvatao ustanak. Međutim, komandant Dipon je jula 1808. godine doživeo veliki poraz kod Bajlena, najveći poraz Napoleonove vojske od 1799. godine uz Trafalgar. Poraz kod Bajlena podstakao je ustanke protiv Napoleona širom Evrope. Francuzi su proterani i iz Portugala. Namesnik Žino potpisao je kapitulaciju.

Kralj Žozef nije uspeo da se odupre ustanicima. Podržavao ga je manji broj liberala, podrugljivo nazvanih afrančesadosi. Napoleonov brat napustio je Madrid i pobegao preko Ebra. Pokušaj obrazovanja centralne hunte za borbu protiv neprijatelja nije uspeo. Napoleon u Španiji ratuje tokom zime. Likvidira jednu po jednu huntu i do februara 1809. godine vraća Žozefa na španski presto.

Peta koalicija

Glavni članak: Peta koalicija

Rat pete koalicije
Bitka kod Vagrama
Vreme 10. april - 14. oktobar 1809. Mesto centralna Evropa, Holandija i Italija Ishod pobeda Francuske, Šenbrunski mir
Sukobljene strane
Francuska Napoleonova Italija Kraljevina Napulj Holandija Varšavsko vojv. Rajnska konfederacija Švajcarska	Austrijsko carstvo Velika Britanija Kraljevstvo Sicilija
Komandanti i vođe
Napoleon	Nadvojvoda Karlo
Jačina
275.000	340.000 Austrijanaca 40.000 Britanaca

Uspesi španskih pobunjenika podstakli su pobune u Nemačkoj. Osnivaju se tajna društva – tugebundi. Prvi je formiran 1808. godine u Kenigzbergu, a samo posle godinu dana postojalo je 25 takvih društava širom Nemačke. Ona vrše tajnu propagandu protiv Napoleona braneći tekovine Francuske revolucije. U Austriji je uz najveće finansijske napore stvorena rezervna armija od 150.000 ljudi i korpus tirolskih strelaca od 23.000 ljudi. Francusko-ruska saradnja se hladi. Napoleon je Aleksandru predložio deobu Osmanskog carstva po kojoj bi Austrija dobila zapadni Balkan, Rusija istočni i azijski deo Turske, a Francuska Egipat, Siriju i Levant. Napoleon je predložio caru sastanak na kome bi se o tome raspravljalo. Do njega je došlo 1808. godine u Erfurtu. Ruskog cara je o neprilikama u Španiji izveštavao tajno Šarl Moris Taljeran, tadašnji ministar inostranih poslova Francuske. Pod njegovim uticajem, Aleksandar je odbio sporazum.

Početkom 1809. godine izbija ustanak u Tirolu. Tamo je veliko nezadovoljstvo izazvalo uzimanje mladića u francusku vojsku. Od 1805. godine Tirol je u sastavu Bavarske. Austrija je istovremeno objavila rat Francuskoj. Zakasnila je dve nedelje jer je Napoleon upravo završio ratovanje u Španiji. Pruska je odbila da se pridruži Austrijancima. Napoleon je na Nemačku krenuo sa 300.000 vojnika. Tako je nova, peta koalicija iz 1809. godine, bila svedena na Austriju i Veliku Britaniju.

Napoleon nanosi poraz Austrijancima kod Ekmila. Već 12. maja on ulazi u Beč. Nadvojvoda Karlo prelazi na levu obalu Dunava. Napoleon ga goni i nanosi mu težak poraz kod Vagrama. Britanci su pokušali da se iskrcaju kod mesta Flesing u Holandiji, ali su potisnuti. Isterao ih je ministar Fuše uz pomoć belgijske nacionalne garde. Austrija je definitivno poražena što je označilo i kraj Tirolskog ustanka. Mirovni ugovor potpisan je u Šenbrunu 14. oktobra 1809. godine. Austrija gubi Galiciju (sa Krakovom) koja je podeljena između Velikog Varšavskog vojvodstva i Rusije, deo Gornje Austrije pripojen Bavarskoj i delove Hrvatske, Slovenije, Trst i Rijeku (sa Istrom i Dalmacijom formirale Ilirske provincije sa centrom u Ljubljani).

Rat pete koalicije podstakao je neuspešne ustanke širom Italije. Napoleon je to iskoristio da u potpunost uništi Papsku državu. Papa Pije VII je uhapšen i zatvoren u Savoni.

Rat pete koalicije doveo je do delimičnog proboja Kontinentalne blokade. Prvi ju je sproveo sam holandski kralj, Napoleonov brat Luj Bonaparta, koji 1809. godine otvara neke luke za britanske brodove. Napoleon ga je kritikovao, mada je i sam shvatao da mora barem tajno propustiti deo britanske robe zbog nestašica u Evropi. Trgovinu je obavljao brodovima neutralnih zemalja kako bi prikrio namere. Britanci su već 1809. godine 47% svoje trgovinske razmene obavljali sa Evropom. Tako se 1809. godina može uzeti za godinu završetka Kontinentalne blokade, mada je ona zvanično ukinuta tek 1814. godine.

Francusko-rusko neprijateljstvo

Ubrzo posle Tilzitskog mira počele su se ispoljavati francusko-ruske suprotnosti. Ruse je zabrinjavala Napoleonova delatnost u Poljskoj gde je stvaranjem Velikog Varšavskog Vojvodstva pokušavao da obnovi nezavisnu poljsku državu i da je pretvori u placdarm protiv Rusije. Napoleon radi protiv ruskih interesa na Balkanu. Godine 1811. u Parizu je otkrivena jedna ruska obaveštajna mreža što je veoma naljutilo francuskog cara. Rusi nisu ni pokušavali da ga umire već su mu poslali ultimatum da evakuiše Prusku u skladu sa odredbama Tilzitskog mira. Napoleonove pripreme za rat sa Rusijom otpočele su već 1810. godine slanjem pojačanja u Poljsku. Početkom 1812. godine Pruska i Austrija zaključuju sporazume sa Napoleonom protiv Rusije. Meternih je tajno obaveštavao ruski dvor o pregovorima. Austrija je stavila Napoleonu 30.000, a Pruska 20.000 ljudi. Na pragu leta 1812. godine Napoleonova armija od skoro 500.000 ljudi, najveća u dotadašnjoj istoriji, bila je spremna za pohod. Napoleon je nosio i 1600 topova.

Ruske pripreme sastojale su se u modernizaciji armije po francuskim uzorima, što nije završeno na vreme. Druga mera je bila uspešnija; stvaranje modernije artiljerije. Rusi će dočekati neprijatelja sa 1550 topova. Armija po brojnosti znatno zaostaje za francuskom; Rusa je bilo između 180.000 i 220.000. Vodili su ih Barklej de Toli i Bagration. Napoleonov cilj bilo je ostvarivanje svetske vlasti; nakon Rusije nameravao je napasti Indiju. Ruski cilj bio je slamanje Napoleonove hegemonije.

Pohod na Rusiju

Glavni članak: Šesta koalicija

Rat šeste koalicije
Bitka kod Lajpciga
Vreme 1812—1814. Mesto Evropa Ishod pobeda saveznika, Bečki kongres
Sukobljene strane
Pruska Ruska Imperija Austrijsko carstvo Ujedinjeno Kraljevstvo Švedska Bavarska	Francuska Varšavsko vojvodstvo Kraljevina Napulj Rajnska konfederacija: Bavarska Saksonija i drugi
Komandanti i vođe
Gebhard Lebereht fon Bliher Mihail de Toli Mihail Kutuzov Petar Vitgenštajn K. fon Švarcenberg Karlo XIV Karl fon Vrede	Napoleon I Mišel Nej Ogist Marmon Jozef Ponjatovski Fridrik Avgust I

Juna 1812. godine otpočeo je francuski pohod prelaskom trupa preko reke Njemen. Rusi su na početku rata predložili pregovore. Kada ih je Napoleon odbio, više ih nisu nudili. Napoleon je želeo da mu Rusi daju odlučnu bitku. Barklej mu je izmicao ostavljajući iza sebe spaljenu zemlju. Rusi su uporno odmicali, a Francuzi su ih uporno gonili. Obe armije trpe gubitke zbog vrućina, nestašica hrane, sanitetskog materijala i sl. Ginu i ljudi i konji. Posle gotovo dvomesečne potere, prva veća bitka vođena je kod Smolenska (avgust). Smolensk je bio potpuno uništen i spaljen, a Rusi se povlače. Francuzi imaju velike gubitke. Dolazi do sukoba unutar ruske komande. Bagration je zastupao sukob sa Francuzima, dok je Barklej želeo da se nastavi sa taktikom povlačenja. Barklej je smenjen, a na njegovo mesto došao je Mihail Ilarionovič Kutuzov, učenik Aleksandra Suvorova. On je nastavio taktiku povlačenja znajući da protiv Napoleona nema šanse u otvorenom sukobu. Međutim, Francuzi su se početkom septembra našli pred Moskvom. Kutuzov nije mogao da preda grad, mada je znao da u bici nema šanse. Tako je 7. septembra 1812. godine vođena najkrvavija bitka Napoleonove epohe, bitka kod Borodina. Vođena je od 5 sati ujutro do 6 sati popodne. Obe strane gube preko 50.000 vojnika i oko 50 generala, zajedno sa Bagrationom. Ruska vojska je poražena. Napoleon je kasnije, na Svetoj Jeleni, nazvao bitku kod Borodina svojom najtežom bitkom beležeći: Najstrašnija od svih mojih bitaka je ona koju sam dao pod Moskvom. Francuzi su se u njoj pokazali dostojni da izvojuju pobedu, a Rusi su se pokazali dostojni da ne budu pobeđeni.

Kutuzov naređuje povlačenje te Francuzi 14. septembra ulaze u Moskvu. Grad je bio pust, a tokom večeri podmetnuti su požari na nekoliko mesta. Izgorelo je ¾ grada, a sam Napoleon je morao da beži iz Kremlja. Streljano je 400 palikuća. Napoleon je 34 dana proveo u Moskvi čekajući ponudu za mir koja nije dolazila. Tako je oktobra izdao naređenje za pokret ka jugu. Kutuzov mu se suprotstavio kod mesta Malojaroslavec. Francuzi nisu uspeli da probiju rusku odbranu, a sam Napoleon umalo je bio zarobljen. Nakon bitke, francuski car je naredio povlačenje. Kutuzova armija krenula je u poteru i nanosila je neprijatelju velike gubitke, zajedno sa partizanskim odredima. Bitkom na Berezini francuska vojska definitivno je poražena. Tome je doprinela i oštra ruska zima na koju Francuzi nisu bili naviknuti. Napoleon je napustio glavninu vojske i sam krenuo ka Parizu u koji stiže decembra. Rat je bio izgubljen. Od čitave vojske spaslo se svega 30.000 ljudi.

Šesta koalicija

Napoleon je u toku zime 1812/3. godine na brzinu obrazovao novu armiju od 300.000 ljudi. Neiskusna armija sukobila se sa vojskom šeste koalicije. Ona je stvorena marta 1813. godine od strane Britanije, Rusije, Austrije, Pruske i nekih drugih Napoleonovih do tada vernih nemačkih država. Napoleon je rat otpočeo uspešno dobivši nekoliko većih bitaka u Nemačkoj: kod Drezdena, Baucena i Licena. Međutim, odlučujuća bitka vođena je od 16. do 18. oktobra 1813. godine kod Lajpciga. Poznata je i kao „bitka naroda“. Saksonija i Švedska su pred bitku prešli na stranu koalicije. Napoleon je poražen u bici, a njegovo carstvo se rasipa. Gubi posede na Balkanu, u Nemačkoj i Italiji. Odmetnuo se i napuljski kralj, maršal Mira. Krajem 1813. godine rat se prenosi na teritoriju Francuske. Napoleon pruža žestok otpor i tuče Bliherovu vojsku kod Brijena. Taljeran za to vreme otvoreno sarađuje sa neprijateljem. Napoleon je u takvoj situaciji doživeo slom. Ruski car Aleksandar i pruski kralj ulaze u Pariz 31. marta 1814. godine. Taljeran je tri dana kasnije obrazovao novu vladu dok Napoleon još uvek nije ni bio svrgnut. Nakon savetovanja sa svojim najboljim maršalima (Nej, Udino, Lefevr), Napoleon je doneo odluku o abdikaciji. Saveznici su mu nametnuli ugovor o izgnanstvu na ostrvo Elbu u Sredozemnom moru koje mu je dato na doživotno uživanje, zajedno sa pratnjom od 1000 vojnika. Napoleon je na Elbi proveo 10 meseci.

Sedma koalicija

Glavni članak: Sedma koalicija

Rat sedme koalicije
Bitka kod Vaterloa
Vreme 1815 Mesto Francuska i Belgija Ishod pobeda saveznika, Bečki kongres
Sukobljene strane
Pruska Ujedinjeno Kraljevstvo Austrijsko carstvo Ruska Imperija Švedska Ujedinjena Kraljevina Nizozemska drugi	Francuska Kraljevina Napulj
Komandanti i vođe
Gebhard Lebereht fon Bliher Artur Velsli	Napoleon I

Marija Lujza je nakon muževljevog progonstva sa sinom otišla u Austriju. U Francusku se vraćaju Burboni. Brat giljotiniranog kralja, grof od Provanse, stupio je na presto kao Luj XVIII. Vraćaju se i francuski emigranti na čelu sa besnim grofom od Artoa, budućim Šarlom X. Luj je po stupanju na presto narodu darovao novi ustav, Povelju, kojom je u Francuskoj zavedena buržoaska monarhija. Grupa bivših Napoleonovih funkcionera skovala je zaveru u Parizu. Značajan događaj je Napoleonovo iskrcavanje sa 1000 vojnika u Žianskom zalivu 1. marta 1815. godine. Cilj mu je bio osvajanje Francuske bez ispaljenog metka.

Napoleon je kroz Alpe krenuo ka Grenoblu. Izmanevrisao je generala Miolisa koji je poslat da ga zaustavi. U Parizu ga novine nazivaju korzikanskim čudovištem i ljudožderom. Blizu Grenobla Napoleonu se isprečio odred kraljevske vojske pod Lafreu, 30 puta jači od Napoleonove garde. Napoleon je na dometu carske vojske zaustavio svoju i sam izašao pred kraljeve odrede pozivajući ih da pređu na njegovu stranu. Uz povike: „Živeo imperator“, kraljevi odredi prilaze Napoleonu. Luj šalje na Napoleona maršala Neja koji obećava da će ga dovesti u gvozdenom kavezu. Nej takođe prilazi bivšem caru. U Parizu se pojavljuje plakat: Napoleon – Luju Osamnaestom! Kralju, brate moj, ne šalji mi više vojnika, imam ih dovoljno. Kralj 20. marta napušta Pariz, a istog dana Napoleon stiže u Tiljeri.

Po dolasku na vlast, Napoleon pokušava da uvede liberalno carstvo. Za ministra unutrašnjih poslova postavio je bivšeg Robespjerovca, Lazara Karnoa, a Fuše, Kolenkur i Dekre dobili su svoje pozicije. Pitanje odbrane zemlje postalo je dominantno tokom vladavine sto dana. Pokušaj da se nagodi sa Evropom po sistemu status kvo nije uspeo. Obrazovana je sedma koalicija. Karno predlaže strategiju opštenarodnog odbrambenog rata (poput 1793/4. godine tokom jakobinskog terora), ali Napoleon ne prihvata. Krenuo je u susret neprijatelju.

Napoleonov pad

Glavni članak: Bitka kod Vaterloa

Odlučujuća i poslednja Napoleonova bitka vođena je u Belgiji. Britansko-holandsko-pruske snage predvodili su Velington i Bliher. Napoleon odnosi pobedu u manjim, uvodnim bitkama. Bitka kod Vaterloa vođena je 18. juna 1815. godine. Glavna borba vodila se između Napoleona i Velingtona, dok je Bliher ostavljen u rezervi. Napoleon mu je u susret poslao Grušija. Gruši je prevarom navučen na manji odred, dok je Bliher stigao u pomoć Velingtonu. Stigao je u čas kada je Velington već bio poražen. Bio je to obrnuti Marengo. Bliher je izbavio koaliciju i svežim snagama odneo pobedu. Stvar je mogla imati obrnuti ishod da je Gruši, poput Luja Dezea 1800. godine, napao Blihera.

Napoleon je posle poraza zapao u apatiju. Ponovo odbacuje Karnoovu ideju o opštenarodnom ratu. Prihvata bezuslovnu kapitulaciju i napušta Pariz. Odlazi u Rošfor gde se 13. jula predaje Englezima. Dva dana kasnije ukrcan je na brod koji ga odvozi za daleko ostrvo Svetu Jelenu, izgubljeno u Atlantskom okeanu. Tamo je proveo poslednje godine života. Umro je 5. maja 1821. godine.

Vidi još

• Napoleon I Bonaparta
• Bitka kod Vaterloa
• Bitka kod Austerlica
• Bitka kod Fridlanda
• Borodinska bitka
• Bitka kod Minča

Izvori

• A. Tejlor, Habzburška monarhija, Klio (2001)
• F. Ford, Evropa u doba revolucija (1780-1830), Klio (2005)
• Tarle, J. V. (2008). Istorija novog veka. Beograd: Naučno delo. ISBN 978-86-6021-007-6. 
• Čedomir Popov; Građanska Evropa (1770-1914), Zavod za udžbenike (2010)

Spoljašnje veze

• Internet stranica kolekcija Napoleonski ratovi