Narodna skupština u odstupanju
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
Narodna skupština u odstupanju je održana u oktobaru, novembaru i decembaru 1915.
Narodna skupština u odstupanju[uredi | uredi izvor]
Većina narodnih poslanika nalazila se u grupi i kretala se uglavnom onim pravcem kojim su išli i članovi kraljevske vlade. Jedan deo narodnih poslanika, naročito onih koji su bili stariji, nije mogao da podnese sve napore odstupanja pa su morali da zaostaju, ali takvih poslanika nije bilo mnogo. Mnogo je veći broj bio onih koji ce, u prvim danima odstupanja, nisu našli u Nišu odakle je odstupanje stvarno početo, nego su ili bili kod svojih kuća u krajevima koje je već pregazila neprijateljska vojska, ili nisu mogli da radi prekinutih saobraćajnih veza blagovremeno stignu u Niš ili u jedno od mesta u kome se pravcu kretala vlada sa Narodnom skupštinom. U zabuni koja ie nastala veliku je ulogu igrao i fakat da ce, sve do poslednjeg časa, kako u Nišu tako i u drugim krajevima koji još nisu bili pregaženi, očekivala saveznička pomoć koja je trebalo da stigne preko Soluna.
Iz Niša je Narodna skupština krenula prema Kraljevu. Vrhovna Komanda i vlada ispitivale su mogućnost da se neprijateljskoj vojsci dade snažan otpor na Kosovu kako bi se njeno napredovanje bar toliko usporilo da se ne izvrši prekid glavne železničke linije Vranje—Skoplje—Solun, odakle je trebalo da stigne očekivana saveznička pomoć. Međutim, prekid te pruge Bugari su izvršili pre nego što se očekivalo, pa se nije moglo ni misliti na neki jači otpor. Kraljevo je bilo napušteno, a Skupština sa vladom prešla je u Rašku, pa u Kosovsku Mitrovicu gde se takođe nekoliko dana čekalo na savezdačku pomoć. Kad je već bilo jasno da ta pomoć ne može doći, izvršeno je pomeranje do Prizrena i, odatle, preko Crne Gore i Albanije do Skadra. Mislilo se da će Narodna skupština moći da nastavi rad u Skadru, ali se i od toga odustalo prvo stoga što nije bilo dovoljno poslanika na okupu a drugo stoga što stvarno nikakav rad nije bio moguć. Narodnim poslanicima nije ostajalo ništa drugo nego da se strahom i zebnjom posmatraju događaje i one teške prizore koji su pratili vojsku i građanske izbeglice prilikom odstupanja. Vojska je bila iznurena i gladna; hrane nije bilo ni za vojsku ni za građanske izbeglice; vlada je, danima, stajala bez veze sa saveznicima i sa delovima trupa koje su se nalazile na raznim tačkama i pri odstupanju. Veza sa Saveznicima održavana je samo telegrafski i avionima.
I u tome položaju Narodna skupština je pokušala da opštu situaciju koliko je god moguće olakša. 16. decembra 1915. u Skadru je održana jedna konferencija narodnih poslanika na kojoj su učestvovala 62 poslanika iz svih stranaka. Na toj konferenciji narodni poslanici su pokušali da nađu načina da se kritično stanje bar donekle olakša merama koje je trebalo da preduzme vlada. Sa kenferencije, a kao rezultat savetovanja, upućena je vladi jedna predstavka kojom se predlažu potrebne mere i, u isto vreme, crta položaj vojske i građanskih izbeglica. Vladi je stavljeno do znanja i predloženo:
- 1) Podela namirnica ne vrši se pravilno ni u onoliko koliko je ih ima, te se zlo od gladi i slabe ishrane povećava mnogo jače nego što bi bilo u stvari, jer dok se po komandama ostavlja rezerva u hrani i hlebu, dotle se vojnici pate i umiru od gladi; Rđava podela hrane dolazi otuda što u pristaništu nema dovoljno reda za primanje hrane, već jedne iste jedinice imaju redovno, a druge ne mogu doći na red da je prime.
- 2) Smeštajne prilike vojnika su vrlo rđave. Zdravi su na kiši, a bolesnih i polu-mrtvih prepune su bolnice a to dolazi otuda što zdravi nemaju stanova a bolesni i iznemogli nemaju bolnice, hrane, lekara i lekova za lečenje i oporavljanje.
- 3) Davanje novčane hrane za one vojnike, za ono vreme za koje vojnici nisu primali svoje sledovanje, ne vrši se nikako ili se ne vrši pravilno, nego se čine zloupotrebe pod izgovorom da je njima plaćeno po nekakvim spiskovima koji se sastavljaju bilo neviđeno, bilo prevarom vojnika. Ovo se isto radi i sa novčanom pomoći u srebru koja se imala dati vojnicima, a od koje vojnici ili nisu ništa dobili, ili ne onoliko, — onako, koliko je i kako određeno, ili su mesto srebra dobijali banknote.
- 4) Ima pojedinih vojnika koji prodaju stoku koja im je data na rukovanje, i tako isto i stočnu hranu, što smanjuje i upropašćuje i inače suviše smanjeni broj komore i stoke u vojsci.
- 5) Torbarenje i preprodavanje životiih namirnica koje vrše pojedini vojnici nedostojna je pojava, kao i što veliki broj vojnika-lutalica luta stalno tražeći svoje komande.
- 6) Tvrdi se da pojedini vojnici i drugi nesavesni ljudi kuvaju meso od lipsalih konja i volova, jer se lešine ne zakopavaju, daju ga mahom izbeglim vojnicima, time ih truju i upropašćuju.
- 7) Davanje odsustva vojnicima u vidu bolovanja i odašiljanje u kakve komisije oficira i vojnika čije zdravlje nije poremećeno u tolikoj meri da u ovako očajnim i nesretnim prilikama to treba činiti, stvara veru kod vojnika i ostalih oficira da se napuštaju i ostavljaju sigurnoj propasti, a time se uveličava rasulo.
- 8) Veliki broj mladića koji su evakuisani po naredbi vlade luta i propada, napušten, bez sredstava za život.
Sve ove žalosne pojave koje su nepotpuno i slabo ovde poređane, a koje se još u jačoj meri nesumnjivo nalaze, postojale su mahom i ranije, bar pojedine, ali njihov uticaj nije imao onda takvog značaja i nije bio takvog zamašaja kakav danas ima. Tada su one bile zloupotrebe blaže prirode, a danas su najveći zločin koji ubija i život vojnika i moral u vojsci.
Da se ovo zlo suzbije i uništi potreban je brz i krajnje energičan korak sviju faktora, a, naročito pojedinih članova vlade koja ne sme štedeti nikoga. Taj korak, po mišljenju konferencije, sastojao bi se ne samo u potrebnim merama koje bi možda ostale bez dejstva i rezultata, nego u naročitoj inspekciji koja bi se poverila potpuno ispravnim i strogo pravičnim ljudima koji bi po brzom izviđaju preduzeli mere radi suzbijanja ovoga zla i odmah lišile slobode i položaja sve ličnosti koje su se ogrešile o svoju dužnost.
U svome radu na suzbijanju ovih i sličnih zlih pojava, vlada može slobodno i sigurno računati na potporu sviju narodnih poslanika u svakom pogledu.
Dostavljajući ovo kratko i u slaboj slici, konferencija narodnih poslanika, apelujući na vladu, gotova je za preduzete mere da podeli sa njom svu težinu odgovornosti koja, u prvom redu, pada na nju."
Odstupanje je vršeno i dalje, pa tako nije bilo mogućnosti da se od predloženih mera ma šta ostvari. Od Skadra, poslanici su otišli u San Đovani gde su, posle vlade, ukrcani u parobrode i prevezeni u Italiju i Francusku a po tome na Krf gde je bilo sedište vlade.
Trebalo je dugo vremena da se vlada i Vrhovna komanda snađu u novom položaju. Preduzete su hitne mere da se spaseni delovi vojske koji su prevezeni na Krf otmu od bolesti, rana i opšte iznurenosti. Narodna skupština nije se mogla sazvati već i radi toga što se nije znalo kakav je, stvarno, opšti i međunarodni položaj Srbije, i odnos Grčke prema njoj, na čijoj se teritoriji nalazila Kruna, vojska, vlada i Narodna skupština. Veći deo narodnih poslanika otputovao je u pojedine centre Francuske, Italije i Engleske, gde je trebalo pred svetom izneti stanje u kome se nalazi srpski narod i raditi na ostvarenju ratnih i nacionalnih ciljeva. Taj rad više od svega bio je potreban u tome trenutku, jer se vojne operacije nisu mogle preduzimati dogod se ne nabavi potrebni ratni materijal koji je prilikom povlačenja potpuno uništen, i ne izvrši oporavak vojnika i potpuna reorganizacija vojske.
Narodni poslanici nalazili su se u grupama u Parizu, Rimu, Londonu, Bordou, Marselju, i u drugim velikim gradovima. Velik broj poslanika boravio je i u Solunu. Tokom meseca aprila 1916. godine jedna grupa narodnih poslanika u kojoj su bili zastupljeni predstavnici sviju stranaka poslala je vladi pismen zahtev da Narodna skupština nastavi rad u Francuskoj, po mogućnosti u Parizu, odakle se najlakše mogla vršiti propaganda u korist srpske i jugoslovenske stvari. Vlada nije nalazila da je za održavanje skupštinskih sednica podesan Pariz, niti ma koje mesto u Francuskoj, s motivacijom da je mesto Narodne skupštine onde gde se nalazi Kruna, gde je vlada i odakle se mogu lakše kontrolisati događaji na frontu i u Srbiji. Vlada se jedno vreme nosila mišlju da se Narodna skupština sastane u Solunu, ali se i od toga odustalo, pa je donesena odluka da se svi narodni poslanici sazovu na Krf, gde je bilo i stvarno sedište vlade.