Pređi na sadržaj

Nindžucu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nindžucu (jap. 忍術) je borilačka veština, strategija i taktika nekonvencionalnog i gerilskog ratovanja koju su praktikovali japanski šinobiji, izvan Japana poznati kao nindže. Iako postoji sedam stilova borbe, prema Dajen Skos, nisu se svi koristili još od samog nastanka nindžucua[1].

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Glavni znak nin (jap. 忍) se sastoji iz dva manja znaka: gornjeg znaka ha (jap. 刃), što znači „oštrica“, i donjeg kokoro (jap. 心), što znači „srce“ ili „duh“. Skupa, oni znače stealth, tajanstvenost, izdržljivost i postojanost. džucu (jap. 術) znači „iskrenost“, „tehniku“.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Nindža

Nastanak

[uredi | uredi izvor]

Nindžicu se najverovatnije prvi put javlja u 13. veku u Japanu, u vreme prve pojave šogunata kojim je upravljao klan Monamoto[2]. Ipak, koreni nindžicua nalaze se u Koreji i Kini a smatra se da duhovna osnova ove veštine potiče sa Tibeta[3].

Nindžicu nastaje u ilegali, u planinskim, nenaseljenim i neprohodnim šumama ostrva Honšua u centralnom Japanu, nekadašnjim oblastima Iga i Koga. Progonjeni od strane pobedničke vojske, nindža odmetnici su morali da promene imena, zanimanja i da prilagode svoje ratničke veštine novonastalim uslovima[2].

Prema jednoj verziji, nindže su bile iz različitih samurajskih porodica koje su, posle poraza svoje vojske, umesto predaje, sepukuja (samoubistva) ili vazalstva odlučili da nastave svoju borbu do samoga kraja. Prema drugoj, najverovatnije se radilo o odmetnutim seljacima koji su, iscrpljeni stalnim terorom samuraja, čija klasa je tada doživljavala veliki uspon[2].

U stalnome strahu, razvijali su veštine prikrivanja svoga prisustva na tom području a ujedno i veštine neopaženog kretanja i izbegavanja otvorenog sukoba sa svojim neprijateljem[2].

Nindžucu se razvio kao skup osnovnih veština preživljavanja u vreme ratnog stanja feudalnog Japana. Nindže su koristile svoje veštine za osiguraju svoj opstanak u vreme vrlo opasnih političkih previranja. Nindžucu je podrazumevao metode prikupljanja podataka, tehnike neprimetnog uhođenja, zavaravanja i ostavljanja lažnih tragova. Nindžicu može takođe da obuhvata i treninge prerušavanja, izbegavanja, sakrivanja, streljaštva, medicine, eksploziva i otrova.

Glavni znak nin (jap. 忍) se sastoji iz dva manja znaka: gornjeg znaka ha (jap. 刃), što znači „oštrica“, i donjeg kokoro (jap. 心), što znači „srce“ ili „duh“. Skupa, oni znače stealth, tajanstvenost, izdržljivost i postojanost. džicu (jap. 術) znači „iskrenost“, „tehniku“.

Kroz istoriju, nindže su bile ne samo praktičari vojničkih veština, već i političkih, religioznih i kulturnih. Kroz turbulentnu japansku istoriju, još od svog nastanka, učestvovali su javno ili tajno u svim aspektima vojnog i političkog života. Šinobiji su se uvek posmatrali kao ubice, izviđače i uhode. Uglavnom su poznati po svojim varkama.

Tajna nindži i njihove obuke prenosila se sa kolena na koleno samo odabranim učenicima, koji su, da bi postali nindže, prolazili kroz dugotrajnu i mukotrpnu obuku[3].

Nindžicu u Japanu

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Istorija Japana

Prema nekim podacima, postojalo je više od 70 nindža porodica tj. klanova. Imena nekih od istaknutih nindža porodica mogu se naći u Denšo zapisima.

Nindže, ili šinobiji, su stekli reputaciju nevidljivih špijuna i atentatora te su mnogi velikaši i vojskovođe koristili njihove usluge kako bi postigli određene vojne i političke ciljeve. Delovanje samuraja je bilo uveliko ograničeno Bušidoom, kodeksom časti, koji je samurajima strogo zabranjivao bilo kakve prikrivene aktivnosti i proglašavao ih nečasnim[2].

Pisani dokumenti potvrđuju da se i Tokugava Ijejasu, u svojim naporima da ujedini Japan, koristio uslugama nindži, posredstvom slavnog samuraja i poglavara nindža klana Hatorija Hanzoa[2].

U prvoj polovini 16. veka se pojavljuju i prve službene škole nindžicua, koje osniva Sakagami Taro Kunišige pod pokroviteljstvom porodice Momoći, školu Gjoko-Rju Šitodžicu (engl. Gyokko Ryu Shitojutsu) a potom i Koto-rju (engl. Koto Ryu)[2].

Feudalni gospodari nisu mogli dugo trpeti pobunjeničke snage koje su se skrivale u planinama, koje su dobijalei sve više pristalica. Tako 3. novembra 1581. godine namesnik japanske provincije Oda šalje velike trupe, oko 46.000 vojnika, koje zaposedaju područje Iga. U teškim borbama je oko 4.000 nindži, iako potpomognuto lokalnim samurajima, pretrpelo težak poraz. Malobrojne preživele nindže su se raštrkale širom Japana pa su se, skriveni u gradovima i selima, nastavili svoje delovanje u još većoj tajnosti[2].

Povratkom carske vlasti 1868. godine, većina nindža klanova, inače odanih caru, raspršila se unutar tajne službe i carske garde, dok su preostali nindža klanovi, dobivši legitimitet, postali školama ratničkih veština[2].

Nindžicu u SAD

[uredi | uredi izvor]

70-ih i 80-ih godina 20. veka u SAD dolazi do velikog interesovanja za istočnjačke borilačke veštine[4].

Budžinkan dodžo

[uredi | uredi izvor]

Masaki Hacumi, doktor filozofije i učenik Takamacu Senseja, na nagovor svog učitelja, skida veo tajne sa ove veštine. Hacumi se osnivač Budžinkan dodža, svetske organizacije čiji je cilj negovanje nindžicu veštine i tradicije. Hacumi je, pored toga, još i uspešno prilagodio trening nindžicua savremenom čoveku 21. veka[3].

Veština

[uredi | uredi izvor]

18 veština nindžucua

[uredi | uredi izvor]

Prema čanovima Budžinkana[5], 18 veština (engl. jūhakkei < jūhachi-kei) je prvi put pomenuto u spisu Togakure-rjua. Vremenom su one postale obavezne za sve škole nindžucua, pružajući sveobuhvatan trening za ratnika u mnogim oblastima i mnogim veštinama.

Veštine nindžucua se često uče uporedo sa 18 samurajskih borilačkih veština (engl. Bugei Jūhappan). Ima veština koje su iste i kod nindži i kod samuraja ali ima i veština koje se razlikuju.

18 veštine nindžucua[6]:

  1. Šeišin teki kjojo (engl. Seishin-teki kyōyō) - duhovno usavršavanje,
  2. Tajidžicu (jap. 体術, engl. Taijutsu) - veština borbe golim rukama (korišćenjem sopstvenog tela kao jedinog oružja),
  3. Kendžicu (jap. 剣術, engl. Kenjutsu) - veština nindža mačevanja,
  4. Bodžicu (jap. 棒術, engl. Bōjutsu) - veština borbe štapom,
  5. Šurikendžicu (jap. 手裏剣術, engl. Shurikenjutsu) - bacanje šurikena (oštrica),
  6. Šodžicu (jap. 槍術, engl. Sōjutsu) - veština borbe kopljem,
  7. Naginatadžicu (jap. 長刀術 ili 薙刀術, engl. Naginatajutsu) - upotreba naginate,
  8. Kusarigamudžicu (jap. 鎖鎌術:くさりがまじゅつ, engl. Kusarigamajutsu) - upotreba kasurigame (lanca sa srpom na kraju),
  9. Kajakudžicu (jap. 火薬術, engl. Kayakujutsu) - veštine upotrebe vatre (pirotehnike i eksploziva),
  10. Hensodžicu (jap. 変装術, engl. Hensōjutsu) - veština prerušavanja i oponašanja,
  11. Šinobi-iri (engl. Shinobi-iri) - veština pritajenosti i prikradanja,
  12. Badžicu (engl. Bajutsu) - konjanička obuka,
  13. Šuiren (jap. 水練, engl. Sui-ren) - obuka u vodi,
  14. Borjaku (jap. 謀略, engl. Bōryaku) - strategija,
  15. Čoho (jap. 諜報, engl. Chōhō) - špijunaža,
  16. Intindžicu (engl. Intonjutsu) - veština prikrivanja i izbegavanja,
  17. Tenmon (jap. 天門, engl. Tenmon) - meteorologija,
  18. Čimon (jap. 地門, engl. Chi-mon) - geografija.

Danas, nindžucu trening se uglavnom bavi borbom golim rukama i borbom sa oružjem[7].

Škole nindžucua

[uredi | uredi izvor]

Škole nindžucua[8][9]:

  1. Škola skrivenih vrata (engl. Togakure Ryu Ninpo Happo Hiken)
  2. Škola tigra od dragulja (engl. Gyokko Ryu Koshijutsu)
  3. Škola tradicije 9 demonskih bogova (engl. Kukishinden Ryu Happo Hikenjutsu)
  4. Škola nepomičnog srca (engl. Shindenfudo Ryu Dakentaijutsu)
  5. Škola srca od dragulja (engl. Gyokushin Ryu Ninpo Happo Hiken)
  6. Škola obrušavajućeg tigra (engl. Koto Ryu Koppojutsu)
  7. Škola visokog drveća probuđenog srca (engl. Takagi Yoshin Ryu Jutaijutsu)
  8. Škola istine, vernosti i pravde (engl. Gikan Ryu Koppojutsu)
  9. Škola sakrivanja u oblacima (engl. Kumogakure Ryu Ninpo Happo Hiken)

Trening

[uredi | uredi izvor]

Molba za zaštitu i prosvetljenje na treningu (engl. Shikin haramitsu daikomyo) je ritualni pozdrav koji se izgovara pre svakog treninga. Napisao ga je još Hacumi Senseji na veliki skrol papir. U prevodu sa japanskog to znači: „Neka svetlo naših srca donese svetlost harmonije, udruženo sa našim duhovnim probuđenjem i donese u nas iskrenost, lojalnost i verodostojnost"; neko to prevodi i sa „Snažno svetlo mudrosti“[10].

  • Kana za Nindžicu
    Kana za Nindžicu

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Dajen Skos: Nindžucu: da li je korju budžicu?, Pristupljeno 15. 4. 2013.
  2. ^ a b v g d đ e ž z Bujinkan OM Dojo. „Istorija nindžicua u Japanu”. Ninja.org.rs. Arhivirano iz originala 17. 10. 2010. g. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  3. ^ a b v Bujinkan OM Dojo. „Istorija”. Ninja.org.rs. Arhivirano iz originala 17. 10. 2010. g. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  4. ^ Bujinkan OM Dojo. „Nindžicu danas”. Ninja.org.rs. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  5. ^ „Soke Masaki Hacumi”. Bujinkan.com. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  6. ^ 18 veština, Budžinkan Nindžucu Dodžo Srbija
  7. ^ Trening nindžicua Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2008), Velika Britanija
  8. ^ Ninjutsu media team. „Škole”. Ninjutsu.co.uk. Arhivirano iz originala 09. 03. 2012. g. Pristupljeno 27. 10. 2012. 
  9. ^ Devet škola nindžucua, Budžinkan Nindžucu Dodžo Srbija
  10. ^ Pozdravi na početku i kraju treninga, Budžinkan Nindžucu Dodžo Srbija

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нинџуцу&oldid=27740119”