Olga Ilić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Olga Ilić
Portret Olge Ilić-Hristić
Lični podaci
Puno imeOlga Ilić-Hristilić
Druga imenaOlga Gašparović, Olivera Sant
Datum rođenja(1880-02-15)15. februar 1880.
Mesto rođenjaSolun, Osmansko carstvo
Datum smrti17. januar 1945.(1945-01-17) (64 god.)
Mesto smrtiBeograd, Jugoslavija
Zanimanjeglumica
Porodica
SupružnikKosta Ilić

Olga Ilić-Hristilić (Solun, 5. februar 1880 — Beograd, 17. januar 1945) bila je srpska glumica i pevačica.[1] Glumačku karijeru započela je i završila u Nišu. Zvali su je srpskom Sarom Bernar, a zapamćena je i kao prva poznata Srpkinja koja se fotografisala obnažena.[2] Umrla je zaboravljena, u bedi, u staračkom domu.[3]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Olga Ilić rođena je u Solunu kao Olga Gašparović, vanbračna kći Francuza Gastona Santa i majke Marije Gašparović. Najranije detinjstvo, do sedme godine, provela je u francuskom samostanu. Tada joj umire otac i ona sa majkom odlazi u Niš. U Nišu je Olga završila dva razreda gimnazije.[4]

Glumačka karijera[uredi | uredi izvor]

Njena majka radila je tada u niškom hotelu „Evropa” i tu je četrnaestogodišnja Olga odigrala svoju prvu pozorišnu ulogu, ulogu mladog slikara Stefana u predstavi Trnje i lovorike. Prvu pravu veliku ulogu odigrala je godinu dana kasnije, u petnaestoj godini, prilikom gostovanja mnogo starijeg i iskusnijeg glumca Ljube Stanojevića. Igrala je Dezdemonu u Otelu.[5] Po prirodi radoznala i nemirnog duha, Olga se pridružuje cirkusu „Fiori”, ali sa ovom trupom ne ostaje dugo, već se ubrzo i opet na kratko, oprobava u „Pikolo teatru”, pozorištu lutaka. U ovom pozorištu upoznaje glumca Kostu Ilića i udaje se za njega. Od tada pa nadalje nastupa kao Olga Ilić, odnosno Ilićka.[a][3]

Skandal u pozorištu
Po svedočenju same Olge Ilić u njenoj autobiografiji, razlog otpuštanja iz Narodnog pozorišta bio je prilično banalan. Naime, kad je dobila naslovnu ulogu u delu indijskog klasika Kalidasa Šakuntala, tražila je da joj obezbede raskošan kostim za lik Indijke, ali je strogi upravnik Branislav Nušić odbio taj izdatak. U isto vreme u izlogu ugledne fotografske radnje u centru grada pojavljuje se fotografija gotovo obnažene Olge Ilić u ulozi Šakuntale, što je u patrijarhalnom Beogradu bilo nezamislivo.[5]
Drugi izvori tvrde da se Olga slikala obnažena iz inata.[b] Naime, kada je dvadesetogodišnja Olga angažovana u Narodnom pozorištu, glavna zvezda ove scene bila je čuvena Zorka Todosić. Netrpeljivost između dve glumice je rasla, da bi nakon jedne svađe Todosićeva izdejstvovala da se Ilići otpuste. Revoltirana, Olga je dan pre odlaska otišla u fotografski atelje Milana Jovanovića i zatražila od fotografa da je slika nagu. Fotografiju je dostavila suparnici kako bi joj poručila da Zorkino vreme ističe dok njeno tek dolazi.[2]

Sa svojim mužem Kostom Ilićem Olga je od 1896. do 1898. bila član nekoliko putujućih družina i gradskih pozorišta u Varaždinu i Šapcu. Konačno, 1898. godine dobija angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U narodno, pozorištu Olga ide iz važne u važniju ulogu, od Ofelije u Hamletu do Esmeralde u Zvonaru Bogorodičine crkve. Publika je pozdravlja ovacijama, ali zbog sukoba sa koleginicama i skandala koji su je pratili, ona ne uspeva da dobije stalni angažman, pa u martu 1900. godine napušta Narodno pozorište i potom nastupa u beogradskim revijalnim pozorištima „Vesele večeri“ Koste Delinija (1900), “Orfeum“ Brane Cvetkovića (1901), „Veselo pozorište“ Mihaila-Mike Bakića (1903).[3] Potom je, u sezoni 1904/1905, i sama vodila putujuće pozorište kroz Bosnu. Nakon toga stupila u beogradsko „Pozorište kod Sloge“ Mihaila-Mike Stojkovića i u Gradsko pozorište u Šapcu (1906), a između 1906. i 1909. godine gostovala je u raznim teatrima. Godine 1909. bila je prvakinja beogradskog „Pozorišta kod Bulevara” pod upravom Bogoboja Rucovića, a od jeseni 1910. beogradske „Opere” Žarka Savića, sa kojom je 1911. godine gostovala i u Novom Sadu. Pomalo umorna od „čergarenja”, Olga Ilić odlučuje da se vrati u Niš, gde se, u pozorištu „Sinđelić”, današnjem niškom Narodnom pozorištu, upušta u nešto što je dotad na sceni uradila samo slavna Sara Bernar: igra najzahtevniju mušku ulogu ikad napisanu — danskog princa Hamleta. Zapisi kažu da ga je odigrala „vrlo inteligentno i psihološki produbljeno govorila tekst”, što nije jedina muška uloga koju je igrala.[3] Tokom 1912. godine nastupala je u Osiječkom kazalištu pod imenom Olivera Sant (uzimajući prezime svog oca), a naredne, 1913. godine, na poziv upravnika Branislava Nušića, postaje članica novoosnovanog Narodnog pozorišta u Skoplju.[4]

Kako u to vreme traje Drugi balkanski rat, bugarske vlasti interniraju Olgu, da bi je potom angažovale za priredbe u korist srpske sirotinje.[7] O tome je Olga, u svojoj autobiografiji zapisala:

Posle oslobođenja, srpske vlasti su ova Olgina nastupanja protumačile kao služenje okupatoru. Uhapšena je i optužena za veleizdaju.[7] Tri meseca čamila je u podrumu skopskog zatvora.[3] Na zalaganje prijatelja, među kojima je bio i njen, tada već bivši muž i pod pritiskom javnosti i pozorišne publike, Olga je oslobođena optužbi i ponovo je postala članica Narodnog pozorišta u Skoplju, gde je odigrala i svoju poslednju ulogu Koštane, ali vreme provedeno u tamnici i nepravda koja joj je naneta ostavili su na nju dubok trag.[5]

Udajom za glumca Petra Hristilića postala je član i reditelj njegove putujuće trupe (1923—1929), a u međuvremenu (1927—1928) sa njim upravlja Gradskim pozorištem u Leskovcu.[8] U sezonama 1930/31. i 1931/32 član je Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a od 1932. do 1934. godine je ponovo u pozorištu „Sinđelić” u Nišu, gde je proslavila 35-ogodišnjicu umetničkog rada ulogom Lukrecije Bordžije u istoimenoj Igoovoj drami.[4] Ovaj jubilej predstavljao je ujedno i njen oproštaj sa scenom.[7]

Retko je koja glumica njene generacije u Srbiji raspolagala tolikim rasponom talenta i izražajnih mogućnosti kao ona. Od rane mladosti nosila je uloge poetičnih i mladodramskih heroina u klasici, kao što su Dezdemona, Julija, Ofelija i druge. Kada su uočene njene mogućnosti u ulogama subreta iz muzičkog repertoara postala je zvezda revijalno-muzičkih programa u beogradskim bulevarskim pozorištima. Pričalo se naveliko o njenoj lepoti, šarmu, temperamentu, boemskom duhu, ekscentričnostima u stilu Sare Bernar i o njenom izuzetnom scenskom daru. Neposredno pred balkanske ratove repertoari pozorišta su podešavani njenim težnjama da se afirmiše kao primadona reprezentativnog dramskog žanra. Posle rata je tumačila role duhovitih dama u francuskim konverzacionim komadima, vojvotkinja, kraljica i klasičnih heroina u likovima tragičnih majki i starica, dostižući najviši stepen nadahnuća i saživljenosti, dramske snage i scenske ekspresije.[4]

Najvažnije uloge[uredi | uredi izvor]

Pevačka karijera[uredi | uredi izvor]

Boraveći u Šapcu, između 1896. i 1898. godine, susrela se sa Cicvarićima i zaljubila se u njihove sevdalinke. Nešto kasnije upoznala je Žarka Ilića, sina Jove Ilića, koji ju je ohrabrio da počne da se bavi pevanjem.[5] Olga Ilić je, pored svoje glumačke karijere, snimila preko dvadeset pet ploča i postala omiljena i poznata pevačica sevdalinki. Svoj raskošni pevački talenat često je prikazivala i dok je živela u Beogradu, u Skadarliji, gde je tokom tog perioda i stanovala.[3] O svojim pevačkim počecima i poznanstvu sa Žarkom ona piše:

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Oko 1896. godine Olga upoznaje Kostu Ilića i udaje se za njega. Kosta Ilić bio je darovit glumac, visok, atletskog stasa i lepog lica. Na pozornici je delovao više nego upečatljivo, ali u braku je bio, kako sama piše „tiranin, koji je izbio oko mojoj lutki”. Ipak, njih dvoje su, uprkos zamršenoj ljubavnoj vezi punoj mržnje, gonjeni glumačkom strašću i boemskim nemirima, zajedno čergarili po raznim pozorištima širom Srbije i okolnih zemalja. Prema Olginom pisanju u autobiografiji, u vreme njenog tamnovanja 1913. već su bili razvedeni. Ipak, ponovo se udala tek posle Kostine smrti, 1923. godine, za glumca i reditelja Petra Hristilića. Njih dvoje narednih sedam godina putuju i glume u svojoj pozorišnoj trupi po celoj Srbiji.[7] Petar Hristilić umire 1937. godine, a Olga svoje poslednje godine provodi u Beogradu, živeći u staračkom domu, u bedi i od milostinje onih koji je još nisu zaboravili. Umrla je 18. januara 1945. godine u šezdeset petoj godini.[3]

Sećanja[uredi | uredi izvor]

U ime sećanja na ovu veliku umetnicu danas jedna ulica u Nišu, u opštini Pantelej, nosi ime Olge Ilić.[9]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Nekada je žensko prezime sa nastavkom -eva/-ova – Jovanovićeva, Pažinova – označavalo ćerku nekog Jovanovića, odnosno Pažina, a prezime sa nastavkom -ka – Jovanovićka, Pažinka – suprugu Jovanovića, odnosno Pažina. Danas se ovo pravilo ne poštuje, jer se žena ne posmatra kao osoba koja nekome pripada.[6] Tako se u starim pozorišnim programima Olga nalazi navedena kao Olga Ilićka.
  2. ^ Zvanična verzija glasi da je neposredan povod za ostavku bio sukob Olge Ilić sa Zorkom Todosićkom. U jednoj prepirci Todosićka je Ilićku nazvala „kafešantankom”. Olgin suprug Kosta se žustro umešao u sukob i zapretio Todosićki da će joj „odgristi nos”. U ostavci je Olga pisala: „Od kad me je Bog stvorio, nisam doživela što sam ovde u hramu našem i narodnom. Strepeći da se taj slučaj ne bi ponovio stoga sam prinuđena ukloniti se sa svoga položaja i molim upravu da me izvoli odmah razrešiti od dužnosti.” Upravnik dr Nikola Petrović je istog dana, 7. marta, na poleđini ostavke uvažio ovu molbu, obrazloženjem ironičnim i nimalo duhovitim: „Da bi i jedan ’božiji stvor’ sačuvao da u ’hramu našem narodnom’ još nešto ne učini, rešio sam da mu se učini po molbi i da se on ’božiji stvor’ skloni gde hoće. Razreših ga.” Njenog supruga kaznio je jednomesečnom platom, zbog čega je i Kosta podneo ostavku s obrazloženjem: „Pošto kao uvređeni muž ne samo da nisam dobio zadovoljenje nego sam još i vrlo strogo kažnjen, tako da mi je nemoguće izdržati. Stoga mi je čast podneti ostavku i molim upravu da me odmah razreši te dužnosti.” Upravnik Petrović napisao je na poleđini ostavke da je ne uvažava sve dok ne isplati kaznu, a „Ako ne bude dolazio na posao smatraće se da je napustio dužnost”. Dokument se čuva u Državnom arhivu Srbije.[3]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stojković 1978
  2. ^ a b „Prvi srpski fotografi”. Srbinside. 1. 11. 2013. Arhivirano iz originala 16. 01. 2017. g. Pristupljeno 10. 1. 2017. 
  3. ^ a b v g d đ e ž Milatović, P. (2010). „ILIĆ-HRISTILIĆ Olga”. Politikin zabavnik. 3029. Pristupljeno 16. 1. 2017. 
  4. ^ a b v g d „ILIĆ-HRISTILIĆ Olga”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 16. 1. 2017. 
  5. ^ a b v g d đ Ilić 1934
  6. ^ „Ženska prezimena”. Pismenica. Pristupljeno 16. 1. 2017. 
  7. ^ a b v g Jovanović, Bane. „Glumica Olga Ilić od lovorika do trnja SRPSKA SARA BERNAR”. Srpsko Nasleđe. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  8. ^ „HRISTILIĆ Petar”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Srpsko narodno pozorište. Pristupljeno 17. 1. 2017. 
  9. ^ „Ulica Olge Ilić, Pantelej, Nišavski”. Plan Plus. Pristupljeno 17. 1. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Ilić, Olga (1934). O njoj, koja se ne vraća : autobiografija : 1895-1934. Beograd: Akcioni odbor za priredbu proslave gospođe Olge Ilić. COBISS.SR 35292167
  • Stojković, Borivoje S. (1978). Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba, knj.2. Beograd: Muzej pozorišne umetnosti SR Srbije. COBISS.SR 520726420

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Олга_Илић&oldid=27471203”